Anksioznost,emocionalna kompetentnost i strah od porodjaja

 UVOD

Trudnoća je najveći dar svake žene i jedno od najlepših iskustava u njenom životu. Uobičajen naziv za trudnoću je i ″drugo stanje″, i nesumnjivo, stanje graviditeta i jeste ″drugačije″ a ovaj naziv svakako je opravdan. Trudnoća ženu suočava sa potpuno novim kvalitetom, sa stanjem u kojem se do tada nije nalazila i predstavlja jedan od najupečatljivijih i najsnažnijih psiholoških događaja u njenom životu. Tokom trudnoće položaj i uloga žene zadobijaju novi kvalitet, menja se slika tela, afektivnost, seksualnost. Uobičajeni pratioci skoro svake trudnoće su česte promene raspoloženja, anksioznost, ambivalencija, stres, napetost, specifična strahovanja. Jedan od najvećih neprijatelja skoro svake trudnice (ali i negravidnih  žena koje planiraju trudnoću ili samo razmišljaju o tome!) jeste strah. Ono što skoro svaku trudnicu, svesno ili nesvesno muči jeste strah od novog i nepoznatog, strah od neizvesnosti  svih predstojećih dešavanja i promena koja ona sa sobom nose. Na repertoaru trudničkih strahovanja značajno mesto pripada strahovima vezanim za tok i ishod trudnoće, strahu od gubitka deteta, strahu od gubitka ličnog identiteta, strahu od porođaja (Bjelica i sar., 2004). Premda svaka  žena u trudnoći doživljava stanja anksioznosti i strahuje od porođaja, razlike između trudnica u pogledu učestalosti i intenziteta kojim se ta stanja doživljavaju ipak postoje…

TEORIJSKI DEO

1. ANKSIOZNOST

1.1. Poreklo i određenje pojma anksioznosti

Termin „anksioznost“ u psihijatriji je u upotrebi od kraja devetnaestog veka. Svoj koren ima u latinskim rečima angere (stegnuti) i anxietas (briga, nespokojstvo). Najpribližniji termini u našem jeziku su strepnja, zebnja, osećanje unutrašnje teskobe, neodređenog straha. Kada je reč o anksioznosti kao univerzalnom ljudskom osećanju, važno je istaći da je još Kjerkegor utemeljio savremeno shvatanje tzv. egzistancijalne anksioznosti kao osećanja vezanog za čovekove preokupacije budućnošću, koja je po svojoj prirodi u svakom pogledu neizvesna. O univerzalnosti i primarnosti osećanja anksioznosti govori i Frojd. Po njemu, ovo osećanje proizilazi iz teškog traumatskog doživljaja novorođenčeta, koje iz zaštićenih uslova (materice) prolazi kroz tesnac porođajnog kanala, a onda, neposredno po rođenju, biva preplavljeno ogromnim brojem draži iz spoljašnjeg sveta. Takav „dolazak na svet“, pored ostalog, određuje novorođenčetu sudbinu najbespomoćnijeg među mladuncima svih sisara. Iskustvo vrste i individualno iskustvo čine da je čovekovo biće po svojoj prirodi manje ili više anksiozno. Čovek se rađa, živi i umire sa anksioznošću (Kaličanin, 2002).
Anksioznost treba razgraničiti s jedne strane od normalnog i s druge od patološkog straha tj. fobija.
Anksioznost podrazumeva mučno osećanje u obliku neodređenog straha, iščekivanja nečeg što je neprijatno, zastrašujuće. Ovaj tzv. slobodno lebdeći strah nije vezan za neki određeni objekat ili situaciju. Osobe često govore da se boje, odnosno slute da će se nešto strašno desiti njima i njihovim najbližima. Opisuju to i kao doživljaj unutrašnje napetosti, teskobe. Ovaj neodređeni strah posebno je neprijatan iz razloga što je njegov uzrok nepoznat (u nesvesnom), pa opasnost ne može da se izbegne, niti može da se organizuje racionalna odbrana od nje. Pored patološke postoji i anksioznost koja pripada spektru normalnih čovekovih osećanja. Čak bi se moglo reći da anksioznost predstavlja jednu od crta ličnosti svake normalne zdrave osobe (Kaličanin, 2002). Ona je kod različitih osoba različito izražena. Normalna anksioznost nije ništa drugo do emocija koja prati aktuelne odnosno očekivane tokove lične egzistencije. Ona je emocionalna posledica uvažavanja neizvesnih i nepredvidivih događaja i situacija koje donosi budućnost.
Strah je intenzivno kratkotrajno stanje mučnog osećanja sa intelektualnim sadržajem koji prati velika napetost. Strah se javlja u prisustvu realne opasnosti koja ozbiljno ugrožava telesni, psihički ili socijalni itegritet osobe, na koju osoba nije pripremljena i na koju u prvom momentu nije spremna primerno i racionalno da reaguje (Erić, 1972). Strah predstavlja biološku ″reakciju uzbune″ u situaciji kada je osoba direkno ugrožena, pa zato ima funkciju zaštite od opasnosti i jasan biološki značaj u smislu preživljavanja, pa i opstanka vrste. Ta se reakcija manifestuje momentalnom hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema, koji organizam priprema za borbu ili bekstvo.