Antivirusni i antigljivicni lekovi

Uvod

–   Infekcija patogenim gljivicama su u porastu zbog sve veće primene antibakterijskih lekova sa širokim antibakterijskim spektrom, zbog sve šire primene  lekova u terapiji malignih oboljenja, kao i zbog HIV epidemija.
Candida albicans  je postala jedan od najčešće izolovanih mikroorganizama iz telesnih tečnosti.
Farmakoterapija gljivičnih infekcija je znatno napredovala naročito posle uvođenja relativno netoksičnih azola koji se primenjuju oralno. Nažalost, i prema ovim novim lekovima pojavili su se sojevi rezistentnih patogenih gljivica.

–   Virusi su obligatni intracelularni paraziti. Njihova replikacija zavisi prvenstveno od sintetskih procesa u ćeliji domaćina. Prema tome, antivirusni lekovi mogu delovati tako što će onemogućiti ulazak virusa u ćeliju, ili što će u unutrašnjosti ćelije domaćina delovati na sam virus. Pri tome lek mora biti dovoljno selektivan da bi se izbeglo toksično delovanje na ćeliju domaćina.

Antigljivični lekovi

Antigljivični lekovi se mogu podeliti na:
–    Lekovi koji se koriste za terapiju sistemskih  gljivičnih infekcija
–    Lekovi koji se koriste isključivo lokalno za terapiju gljivičnih infekcija na koži i sluznicima

Lokalni  antigljivični lekovi su:
–    Nistatin, derivati azola za lokalnu primenu, tolnaftat, natamicin i terbinafin za lokalnu primenu.
Svi ovi lekovi se koriste u obliku masti, kremova i solucija za terapiju gljivičnih infekcija lokalizovanih na koži i sluznicama.

Sistemski  antigljivični lekovi su:
–    Amfotericin B, flucitozin, derivati azola (ketokonazol, itrakonazol, flukonazol), grizeofulvin i terbinafin.
Svi ovi lekovi se primenjuju parenteralno ili oralno za terapiju sistemskih gljivičnih infekcija