Atribucijska teorija Bernarda WEinera

Ovaj rad daje kritičku analizu Rozenhanovog eksperimenta sa lažnim pacijentima što je predstavljalo pokušaj da se utvrdi sposobnost psihijatara u SAD da budu u stanju da valjano dijagnostikuju mentalna obolenja i da se preispita validnost psihijatrijskih dijagnoza. Rozenhan je zajedno sa još sedam kolega i studenata u periodu 1969-1972 prijavio u osam psihijatrijskih bolnica tvrdeći da čuju glasove. Svi su zadržani u bolnicama određeni period uz dijagnozu paranoidna shizofrenija. Tokom hospitalizacije normalno su se ponašali, ali su uredno dobijali svoje terapije, pa su otpušteni uz dijagnozu shizofrenija u remisiji. Preporučeno im je da piju lekove. Iskustvo je od učesnika nazvano kao dehumnaizovano budući da su pacijenti bili otuđeni. Posle objavljivanja rezultata u časopisu Science izbio je skandal, jer su psihijatrijske bolnice okarakterisane kao skladišta za neželjene ljude (Rosenhan, 2011). Tačnije, kritika je bazirana na tekstu Bernara Weinera koji proučavajući ovaj izveštaj smatra su rezultati Rozenhanovi kontradiktorni u odnosu na njegov zaključak po kom normalni i nenormalni ne mogu biti razlikovani ukoliko se nađu zajedno u mentalnoj ustanovi (Weiner, 1975).
1.1. Teorija Atribucije Bernara Weinera iz 1974 godine
Atribucijske teorije se bave načinom kojim individue interpretiraju događaje i pokazuju u kakvim je to odnosima sa ponašanjem i razmišljanjem tih pojedinaca i pretpostavljaju kako će ljudi nastojati da odrede zašto rade određene stvari. Jedna osoba koja želi da razume zašto je neka druga osoba uradila nešto može da pripiše jedan ilii vise razloga određenom ponašanju. U kontekstu psihologije motivacije, atribucijske teorije prvenstveno razmatraju tumačenje uzroka nekog događaja ili situacije koje proizilaze iz ponašanja same individue (Weiner, 2010). Weiner se, nadovezuje na Heidera (1958) koji je razmatrao one stvari koje on naziva “zdravorazumskom” ili “naivnom” psihologijom po kojoj su ljudi naivni naučnici, koji nastoje da razumeju ponašanje drugih ljudi tako što sabiraju informacije koje ih vode ka razumnom ponašanju. Stoga je ovaj psiholog prvi i predložio teoriju atribucije iznevši concept percipiranog lokusa uzročnosti koji se odnosi na percepciju o tome da li je neko određeno ponašanje interno (dispozicijski) ili eksterno (situacijski) određeno (Weiner, 2010). Ovaj autor je naveo četri klasična atribucijska objašnjenja onoga što se smatra uspešnim ili neuspešnim izvođenjem zadatka što je još uvek najčešće prisutno u empirijskim istraživanjima (Weiner, 2010). U daljim analizama teorije Bernard Weiner (1974; 1986) razvo je teorijski okvir koji je postao jedna od glavnih istraživačkih paradigmi socijalne psihologije. Weiner je od svog prethodnika Heidera preuzeo osnovnu atribucijsku dimenziju onu koja se vezuje za a) lokus kauzalnosti odnosno uzroka.
Shodno tome osoba može lako izvesti dve vrste atribucija:
1. Internu, odnosno izvesti zaključak o tome kako se jedna osoba ponaša na određeni način u odnosu na stavove koje poseduje, na vlastiti karakter ili na posebnosti koje ima ili
2. Eksternu atribuciju, odnosno zaključke.
Weiner je proširio tumačenje dimenzija dodavši i b) globalnost i c) stabilnost atribucije (Weiner, 2010). Atribucijska se teorija takođe koristi kako bi se objasnile razlike u motivaciji između pojedinaca koji poseduju niska i visoka postignuća.