U potrošačkom društvu gde je čovek opterećen brzinom i pod stalnim stresom, butik hoteli su
prava oaza mira. Zato su njihovi najčešći gosti poslovni, visokoobrazovani ljudi, kosmopolite,
koji često putuju i željni su topline doma, ali imaju i visoke kriterijume kada je kvalitet hotelske
usluge u pitanju. Koncept butik hotela je tako osmišljen da pruža gostima prijatnu sredinu,
originalnu po svom izgledu i iznenađujućem po nesvakidašnjim vizuelnim sadržajem za
ugostiteljski objekat. Projektovanje i izgradnja ovakvog tipa hotela orjentisani su na to da sam
boravak predstavlja jedinstven doživljaj.

Butik hotel je termin korišćen za opis originalnog i luksuznog hotela koji odlikuje jednu temu i
jedan stil, a sinonimi su „dizajn hotel“ i „lajf stajl“ (lifestyle) (Čerović i Čomić, 2011).

Glavne razlike u odnosu na velike hotele su te da je svaki butik hotel zasnovan na jedinstvenom
konceptu i dizajnu i da ne mora strogo da poštuje standarde, odnosno originalnost može da se
pretvori u konkurentsku prednost. Na primer, ovi hoteli mogu da obezbede svojim gostima sva
moguća komunikaciona sredstva u sobi (ali i ne moraju), mogu da stave akcenat na udobnost i
mir (Čerović i Čomić, 2011).

Dizajn hoteli su fleksibilniji od drugih oblika hotelskog smeštaja jer dozvoljavaju određen stepen
iznenađenja i subjektivnog doživljaja prilikom ispunjavanja očekivanja potrošača. Ovaj tip
hotela može da se opiše kao privatna rezidencija u koju posetilac dolazi kao gost, uz to da je već
poznat njegov profil, pa je moguće anticipirati njegove želje i potrebe (Čerović i Čomić, 2011).

Standardizacija i uniformizacija hotelijerskih usluga bile su neophodne da bi se razvila
pouzdanost (sposobnost pružaoca usluga da isporuči obećane usluge na odgovarajući način) i
povernje (dobro mišljenje, pozitivno iskustvo i asocijacije koje pružaju dopunsku vrednost
potrošaču) kod korisnika. Tačnije, gosti su težili ka predvidljivosti, kontroli i sigurnosti, što je
preduslov svakog prijatnog turističkog iskustva. Iz tih razloga, slogan lanca „Hilton“ (Hilton) je
jedno vreme bio : „Svaki naš hotel je Amerika u malom“. Iz jednog objekta u drugi, iz jedne
sobe u drugu, nije bilo iznenađenja, kvalitet je bio isti, norme ispoštovane i očekivanja ispunjena
(Čerović i Čomić, 2011).

Razvoj dizajn hotela zasniva se na opštem trendu povećane tražnje za diferenciranjem u
hotelijerskim proizvodima. Ciljna grupa butik hotela jesu svi posetioci između 20 i 50 godina.
Putnici zainteresovani za ovaj hotelski segment su poslovni putnici, ljubitelji umetnosti i „bejbi
bumeri“ (baby boomeri) (Čerović i Čomić, 2011).

„Bejbi bumeri“ su oslobođeni odgovornosti kao što su roditeljstvo ili stalno zaposlenje, oni traže
zabavu, udobnost i kvalitetne proizvode, a gosti koji spadaju u mlađe generacije su
visokoedukovani, kosmopoliti koji mnogo putuju i konstantno žele nova iskustva. Zbog toga
obazrivo dizajniranje enterijera postaje imperativ jer se ne smeju pomešati popularna kultura i
visoka umetnost. Većina savremenih turista često ne razlikuje ova dva pojma i traži atrakcije
koje predstavljaju njihovu kombinaciju jer taj efekat moze biti neočekivan i zanimljiv.
Beskonačna komercijalizacija umetničkih dela i elemenata kulture predstavlja umetnost i kulturu
kao proizvode koji se konzumiraju i tako dolazi do njihove banalizacije (Čerović i Čomić, 2011).