ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ
Ј А Г О Д И Н А
Пројекат педагошког истраживања
Стилови учења са даровитим ученицима
Ментор:
Кандидат:
Проф. др Бранко Јовановић
Јагодина, 2014.
1
креативни појединци били прихваћени од стране просечних али бројнијих чланова
друштва у различитим епохама. Чињенице из биографија великих научника и проналазача
нам говоре да је мало таквих појединаца (Стојаковић, 2000).
Мали је број даровитих појединаца који успевају да преброде све препреке и личне
развојне кризе у односу на оне којима то не полази за руком ако живе у атмосфери
неразумевања, страха и неприхваћености. То је не само лична трагедија таквих
појединаца, већ и трагедија људске заједнице у целини. Јер, колико ли је остало
неоткривених изума, непронађених лекова за најтеже болести, ненаписаних соната и
књижевних дела, само зато што су такви појединци у једном одређеном критичном
периоду свог живота остављани сами и завршавали свој живот несхваћени, неприхваћени
и одбачени (Стојаковић, 2000).
Ипак, за данашње доба може се рећи да се под притиском научних сазнања о
значају подстицања даровитости и креативности за развој друштва - прилике у том
погледу мењају на боље. Традиционално схватање да даровити и креативни појединци
увек нађу неки начин да реализују своје потенцијале без обзира на спољашње услове које
им средина у којој живе пружа- ненаучно је и превазиђено. Резултати истраживања у тој
области говоре да се даровитост и креативност могу вежбати, неговати и подстицати, чиме
се до оптималног нивоа развијају потенцијали талента и даровитих појединаца. У том
смислу школа и школско учење требало би да постану битан и развојни фактор
подстицања и развијања даровитости и креативности. Међутим, данашњој школи се све
више упућују приговори да више подржава и развија просечност и конформизам у
мишљењу, уместо да негује и развија оригиналност и различитост.
4
Милинковић (према Квашчев, 1976) даје следећу дефиницију креативног
појединца: „Креативни појединац је онај чији јединствен склоп црта личности омогућује
да у одређеним околностима ствара нове производе од ширег друштвеног значаја
(Квашчев, 1976, стр. 6)."
Рогерс (према Квашчев, 1976) сматра да је креативно само оно што налази израз у
опипљивом продукту.
Даровита
1
деца су она која су од стране професионалних особа идентификована као
деца која имају натпросечне способности и која су изузетно успешна у једном или више
подручја: опште интелектуалне способности, специфичне академске вештине, креативно
или продуктивно мишљење, способност руковођења, уметност и психомоторне
способности (Чудина -Обрадовић, 1991).
Спирманова двофакторска теорија (према Ђорђевић, 2012) базирана је на један
општи или генерални (Г) фактор и већи број (7) специфичних чинилаца. Терстон (према
Ђорђевић, 2012) је развио Спирманову двофакторску теорију користећи методу факторске
анализе у тзв. теорију примарних менталних способности. Он је дошао до закључка да се
већина људских капацитета може објаснити постулирањем седам примарних менталних
способности (Ђорђевић, 2012). Посебну пажњу привлачи Гилфордова теорија
способности (према Ђорђевић, 2012) којом је дат нов прилаз у схватању групних фактора.
Гилфорд је методом факторске анализе утврдио пет врста менталних операција
(препознавање, меморија, дивергентно мишљење, конвергентно мишљење и евалуација).
1
Једна од дефиниција усмерених на особине даровитих је та да су даровита деца
она код којих се због њихових изузетних способности могу очекивати висока постигнућа,
она која захтевају образовне програме различите од оних које школе нуде, како би
реализовали своје потенцијале за сопствену добробит и добробит заједнице (према Корен,
1991).
7
