Djordano Bruno

Đordano Bruno se može svrstati među one ličnosti koje su istovremeno i slavne i malo poznate. Njegova slava počiva na dvema činjenicama. S jedne strane, stavovi koje je krajem XVI zastupao imali su velikog odjeka: prostor i univerzum su beskonačni; postoji bezbroj svetova sličnim našem; ovi bezbrojni svetovi su naseljeni. S druge strane, ovaj jeretički monah preminuo je pod spektakularnim uslovima koji istovremeno imaju kulturni značaj: zbog toga što je pobijao više dogmi i zato što je zastupao beskonačnost kosmosa, osuđen je od Rimske svete stolice i živ spaljen 17. februara 1600. godine. Oaj datum se lako pamti i u našoj kulturi predstavlja reper koji ima simboličku vrednost. Njime je najavljen jedan novi svet, svet u kojem će nauka, zahvaljujući Galileju, Dekartu i Njutnu najzad moći da se razvija. Uslovi su se, dakle, stekli da sam Đordano Bruno postane jedan veliki simbol.
Da li je vizionar ili grešnik?
Da li je, formirajući veoma „modernu“ kosmologiju, postao začetnik novih znanja?
Ali, tu se podstavlja istorijski problem: nije li nesporazum to što je Đordano Bruno predstavljen kao naučni duh, kao istinski pobornik pozitivnog znanja?
Pod pojmom filozof obično podrazumevamo čoveka koji poznaje filozofiju, dela filozofa i koji piše vlastita dela izlažući svoj filozofski pogled. Tražimo li od filozofa ne samo to, već da se životom i delovanjem potvrdi kao takav, onda savršen primer nalazimo u liku Đordana Bruna.