2
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Немачка, СССР потписали су 23. Августа 1939. У Москви споразум о пријатељству и
ненападању (споразум Рибентроп –Молотов) у коме су се обавезале да неће применити силу
једни против других, да неће помагати трећу страну.
Уговор је првобитно требало да важи 10 година. Придодат му је и један тајни протокол
где су биле одређене сфере утицаја: СССР – у су припале: Финска, Летонија, Естонија. Немачкој
Литванија укључујући и Вилну. Пољска је подељена дуж линије Нарев-Висла-Сан, а остало је
отворено питање да ли ће она остати као независна држава. Овај договор је касније измењен
тако што је Литванија додељена СССР-у а Лублин и Варшава Немачкој.
Хитлер је 25. августа наредио да се следећег дана пре зоре нападне Пољска. У
последњем тренутку повукао је наређење али и сувише касно да би на време стигло до једне
јединице која је прешла границу и била уништена. Напад је обустављен због неспремности
Италијана да уђу у рат а можда због британско-француског притиска на Пољску како би рат био
избегнут. Пољска је одбијала да у Берлин пошаље опуномоћника који би преговарао о
враћању Гдањска Немачкој.
Немачка је 1. септембра напала Пољску. Да би могла да оптужи Пољску, групи Немаца
из концентрационог логора убризгана је смртоносна доза отрова а онда су обучени у пољске
униформе, однесени до немачке радио станице у Глајовицу и остављени из пропагандних
разлога са мецима у телу. Неколико сати касније нацистички гаулајтер Гдањска објавио је да је
град део немачког Рајха. У граду су избили немири.
Хитлер је проценио да може да се реши Пољске, без страхао од британске и француске
интервенције. Ипак погрешно је проценио да Енглеска и Француска или неће објавити рат или
неће заратити ако га објаве. Оне јесу оклевале, али су у Доњем дому, Чемберленов отпор
објави рата у складу са британским обавезама и Пољске молбе за помоћ, изазвале расправе.
Чемберлен је на притисак 3. септембра објавио рат ( али је у ствари Доњи дом а не влада).
Француска је следила пример свог савезника с друге стране Ламанша.
Немачки напад на Пољску био је комбинација директног удара и свеобухватног
маневра. Централни напад је изведен из Помераније, Шлезије и Моравске а био је задржан
нападима из Источне Помераније на северу и Словачке на југу. Хитлер је у Пољској употребио
све своје мобилизоване и оклопне снаге и оставио незаштићене своје западне границе.
Пољаци су се убрзо повукли, водећи са собом цивилну власт. Пољској нису у помоћ притекле
савезнице. Французи су извели симболичан напад преко немачке границе, али су у ствари
имали намеру да сачекају долазак британаца. И Енглеска је остала неактивна.
Немци су на западу с тешкоћом окупирали недовршени западни зид. Распоредили су
33 дивизије, од којих је 25 било 2 класе. Нису имали ни тенкове и авионе а муниције само за
три дана. Насупрот њима била је француска армија која је на граници имала преко 70
дивизија, близу 3000 тенкова и доминацију у ваздуху.
Пољаци су своје снаге поставили у предње положаје где их је брзо савладао
супериорнији непријатељ. Мобилизација је била спора, руководство слабо, комуникације
неповезане, резерве мале, авиони застарели, а тактика: коњица која је јуришала на тенкове с
намером да упадне у Немачку.
На земљи су их на свим тачкама одбациле у немачке оклопне јединице и обрушавајући
бомбардери. Пољска авијација онеспособљена је за 2 дана и потпуно уништена за 2 недеље.
Пољска армија забележила је само једну победу у ноћном нападу 9/10. септембра на југу
преко реке Бзуре, али је Луфтвафе зауставио овај напад.
Варшава је 25. септембра целог дана била бомбардована. Немачка доминација је у
ваздуху била огромна да су се и јункерси (транспортери) придружили бомбардовању. Град се
следећег дана предао а Хитлер је стигао у инспекцију 5. октобра.
4
Увече. 03.09. немачка подморница У-30 потопила је британски путнички брод
''Атенију''. На броду је било 735 путника и посаде, међу њима 143 Американца. Погинуло је 112
људи , 28 Американаца.
Следећег дана, Черчил је у Доњем дому осудио немачки напад као нечовечно кршење
ратних права по међународним правилима о трговачким бродовима у време рата, требало је
да командант подморнице опомене пре него што пође у акцију, да загарантује сигурност
људима. Ни један од ова два услова није испунио. И Немци су схватили ову своју грешку. Они
су утврдили да је ''Атенију'' потопила британска подморница, како би се испровоцирала
Немачка неутралност. У САД –у је завладало велико огорчење али ништа значајно.
Дениц је од почетка рата, имао план да ризикује напад подморницама на Скапа Флоу
код Оркнијских острва (сев. Од Шкотске) главну базу британске Домовинске флоте. Скапа флоу
је био блокиран минама, мрежама и бродовима, стражама, јаким струјама и осветљен.
Одлучено је да се напад изведе. Задатак је поверен поручнику фрагате Прину. Он је
извео једну од најодважнијих акција. Он је подморницом У 47 упао у Скапа Флоу и задао
изненадни ударац британској флоти, потопивши ноћу 13/14. октобра 1939. бојни брод ''Ројал
оук'' са 833 људи.
Британска морнарица је 1939. започела борбу на традиционалан начин, користећи се
моћним оружјем блокаде. Конкретну блокаду углавном је спроводила Северна патрола
састављена од крстарица а касније помоћу крстарица и рибарских бродова који су крстарили
између Шетлендских острва, Фарернских острва и Исланда. Њих допуњују патроле авиона и
подморнице између Шкотске и Норвешке обале. Тежиште блокаде било је гранично подручје
Северног мора и сев. Атлантика.
Немачка морнарица је одлучила да своје тешке бродове употреби превентивно уз
непријатељске трговачке морнарице јер су знали да би судар са енглеском и француском
ратном морнарицом био катасрофа по њу. Хтели су да искористе што више подморница (75) у
борби против поморских комуникација а поготову савезничке трговачке флоте.
Већ у јесен 1939. само неколико месеци после објаве ратног стања, започео је
неограничен подморнички рат. Као противмеру, савезници су увели Конвојни систем. Након
што је немачка подморница У 29 , 17. 9. потопила британски носач авиона ''Караџес''
обустављена је употреба носача за противподморничке потребе.
Интезивно су се користили авиони стационирани на обали за заштиту трговачке
морнарице. Немци користе и магнетске мине. Савезничка блокада Немачке од 3. 09. 1939.
била је тотална блокада. Били су пропуштани само лекови, дуван... британска морнарица
имала је задатак да зауставља неутралне бродове због прегледа. Немачка је узвратила
контраблокадом.
О немачким површинским бродовима може се рећи да су између септембра 1939. и
јуна 1940. више ометали него задавали бриге. Оклопњача ''Граф Шпе'' је за време овог првог и
последњег периода потопила 9 бродова, да би се 17. децембра блокирана у Монтевидео
Роудсу у рукавцу Ла Плате, сама потопила. Оклопњача ''Дојчланд'' потопила је само 2 брода.
Тешка крстарица ''Шарнхорст'' и ''Гнајзенау'' су пробиле крајем новембра 1939 у северни
Атлантик где топе 1 британску помоћну крстарицу.
Од немачких помоћних крстарица је прва група од 5 бродова успела да између маја и
јуна 1940. напусти Немачку и избије на океан. Они су савезничкој трговачкој морнарици задали
штету али ипак нису фатално угрожавали савезничке поморске комуникације.
НЕМАЧКИ НАПАД НА НОРВЕШКУ 9. АПРИЛА 1940.
У фебруару 1940. немачки брод за снадбевање ''Алтмарк'', враћајући се кући из јужног
Атлантика, пловио је дуж обале Норвешке. На њему је било 299 британских заробљеника са
бродова које је ухватила оклопњача ''Граф Шпе''.
5
Поставило се питање о судбини заробљеника, проблем је зашао у воде међународних
права. Норвешка је била неутрална земља, а Британци су преговарали да дозволи за пролаз
заробљеника кроз неутралне воде, представља облик кршења неутралности Норвешке власти,
које је капетан ''Алтмарка'' убедио да не превози заробљенике, нису обавили претрес. Због
тога је у норвешке воде допловила једна лако наоружана британска формација, која се 17.
фебруара попела на немачки брод и ослободила заробљенике. Фински рат и епизода са
''Алтмарком'' показали су да ће Норвешкој тешко поћи за руком да остане неутрална. Она је
била и сувише значајна. Њене главне географске одлике су дуге разуђене обале са великим
бројем острва и залива. Ова обала је могла да послужи за стварање вредних база из којих би
Енглези могли да спроводе блокаду Немачке, а Немци да нападају бродове на Атлантику.
Почетком 1940. , све силе упериле су очи ка Норвешкој и када је у марту завршен
фински рат, Черчил је желео да осигура упоришта у северној Норвешкој. Али га кабинет га није
подржао, па је одлучено да се минирају пловидбени путеви и започене са припремама за
искрцавање у Норвешкој ако би се Немци искрцали или имали такве намере.
С друге стране на Хитлера је неко време утицао врховни адмирал Редер, да предузме
акцију против Норвешке пре Енглеске. Он је у децембру 1939., донео одлуку и истог месеца га
је Редер, упознао са Видкуном Квислингом, вођом норвешке нацистичке партије.
Хитлер је објавио формално наређење за инвазију на Норвешку и Данску 1. марта 1940.
план је био смео. Отпор Данаца и Норвежана није могао бити препрека, али је Енглеска
доминирала морима и од Немаца се могло очекивати да ће напредовати копном.
Хитлер је ипак одлучио да се супростави на мору и освоји тачке дуж Норвешке обале
све до Нарвика, да би истовремено из ваздуха освојио аеродроме.
Напад на Норвешку, од Осла до Нарвика почео је 9. априла 1940., упркос бури и
снежним олујама, Немци су доживели успех на више места, иако губе пар бродова и бојни
брод ''Блихнер''. Били су заробљени и генерал и адмирал који руководе овом операцијом.
Ухваћена је и група гестаповаца која је кренула да зароби краља. Норвешки парламент је
пренео сва права на краља, који је одбио да се преда. И пошто је избегао смрт у ваздушном
нападу, наставио је да се бори, надајући се енглеској и француској помоћи.
Извештаји да су се Немци искрцали тако далеко на север до Нарвика, у Лондону су
примљени са неверицом.
Пошто су све луке и аеродроме Немци окупирали, Британци и Французи су морали да
се прихвате рискантног искрцавања с мора и ваздуха. Прво су предложили да се искрцају
близу Нарвика а онда су се преорјентисали на фјорд где се налази Трондхајм, у средњој
Норвешкој. Касније суодлучили да покушају и са северном и централном варијантом али су
моралчи да одустану од напада код Трондхајма у прилог два искрцавања код Намсоса и
Андалсенса. Британске, француске и пољске снаге ступиле су у акцију против много јачег
непријатеља и биле поражене.
Французи који су се искрцали код Намсоса, били су без скија и ципела за снег. Пошто су
биле малобројне и недовољно снадбевене из ваздуха, британско-француске снаге у центру,
морале су да се повуку у првој недељи маја остављајући својим норвешким савезницама
поруку о нужности капитулације.
Са евакуацијом на северу, почело је тек у јуну, када је савезничке положаје напала
немачка морнарица.
Краљевска морнарица је изгубила носач авиона ''Глоријус'' са 2 ескадриле авиона, пре
него што је открила намере и координате немачких снага које су тамо биле распоређене.
Транспорти су ипак стигли у Енглеску са норвешким краљем.
Немцима су препуштене базе из којих су могли да нападају бродове на Атлантику а
касније на путу за СССР. Шведске руде и гвожђе и даље ће се превозити за Немачку.
Хитлер је победио захваљујући мешовотој употреби авиона транспортера,
руковођењем помоћним снагама, доброј координацији свих служби и супериорнијом
метеоролошкој служби и неспретности противника.
7
изложен бомбардовању. Погинуло је 980 људи. 2 сата касније град је капитулирао а Холанђани
су 15. маја положили оружје.
Белгија – напад је почео најоригиналнијом акцијом рата. Да би се освојила Белгија
било је потребно да се пређе низ водених путева, посебно Маса и Алберт канал, нешто јужније
од Мастрихта на сев. – запад- курсу према Антверпену.
Нешто јужније од Мастрихта, 20 км од Немачке, била је велика тврђава Ебен Емаел,
брдо клинастог облика, које се може напасти само из ваздуха а које господари и Алберт
каналом и над 3 витална моста преко њега. Рано ујутру 10. маја у акцију преко Ебен Емаела
кренула је 41 једрилица са 363 човека. Две једрилице су настрадале успут али су остале тихо
дошле изнад Ебен Емаела у првом једриличарском нападу у историји, освојиле тврђаве њених
1200 бранилаца и 2 моста а притом изгубила само 5 људи.
Чим су сазнале за напад на западу,Француска и Енглеска су се покренуле да би
успоставиле контакт са белгијском армијом на реци Дил и тамо створиле непрекидну
одбрамбену линију од Ламанша до Швајцарске границе. Савезничка линија готово је одмах
пробијена. Немачке оклопне јединице по командом ген. Ромела доказале су да Ардени
уопште нису препрека за тенкове.
12. маја су немачке јединице пробивши се кроз сектор које субраниле слабе француске
снаге, нашле на тлу француске јужно од Седана.
13. маја на неколико места прелазе Мез а 14. маја су загосподариле 80 км широким
међупростором између 2 француске армије. Генерал Жорж који је заповедао сев,-ист.
Фронтовима као полунезависни потчињени врховни заповедник, ген. Гамлену наредио је
прерасподелу својих трупа на основу извештаја који је био погрешан да су француске снаге у
бекству.
Сутра се убио генерал који је послао свој извештај, Жорж доживео нервни слом.
У 3 дана РАФ је изгубио пловину од својих 200 бомбардера, који су деловали у
Француској а француска армија је потпуно уништена. Француска 1 армија британске
експедиционе снаге на левој страни и француска 7 армија даље на северу, биле су одсечене од
осталих француских армија а појачању које се кретало према линији Дила било је наређено да
прекину са напредовањем.
16. маја са Холандијом већ ван рата са неоствареним плановима у погледу Белгије, са
немцима који су јуришали у Француску Гамлен је обелоданио британско-француском ратном
саветом да нема више резерви. Гомлен је поставио своје људе на фиксиране положаје, одакле
их није лако могао пребацити уколико се за то укаже потреба. Увећао је ову основну гршку
тиме што је својим људима дозволио да од 7. маја оду на одсуство упркос изворима о датуму и
месту немачког напада.
Немачке оклопне јединице су се од Мезе пробијале ка обали Ламанша уз снажну
подршку авијације. До обале су стигли 20. маја немци су успоставили линију која се на пола
пресецајући савезничке снаге протезала од Немачке до мора. Немци су имали два проблема,
морали су да консолидују линију и да направе планове за дејство против савезничких снага
које су биле северно и јужно од ње. С друге стране, савезници су морали да пронађу начин да
прекину ту линију и успоставе везе између разбијених армија.
Француски први министар Рено, који није имао поверења у Гамлена који је управо
намеравао да га отпусти, када су стигле вести о немачкој инвазији, поставио је 19. маја на
његово место генерала Вегана, док је маршала Петена именовао за заменика председника
владе.
Веган је ипак био немоћан да исправи Гамленову кардиналну грешку. Није могао усред
битке да створи резерве. Од Гамлена је наследио план о истовременом нападу са севера и југа
на немачки коридор, сли је одложио његово извршење ради претходног обиласка штабова.
Овим обиласком изгубио је драгоцено време и није успео да доведе до жељених резултата јер
није могао да рачуна на два главна заповедника сев. Коридора. Лорд Горт није могао да дође
на заказани састанак док је хен. Бијот погинуо непосредно после њега.
