Odlomak

Emocionalna inteligencija

Emocionalnu inteligenciju predstavlja sklop više sposobnosti: sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenost i sposobnost empatije. Emocionalna inteligencija nije suprotna, već samo različita, komplementarna sposobnost u odnosu na racionalnu inteligenciju. Gardner je prvi pomenuo da postoji sedam različitih vrsta inteligencije, a da je emocionalna inteligencija jedna od njih.
Pojam emocionalna inteligencija pojavljuje se, početkom 90-ih godina prošlog veka. Ukratko definisana, emocionalna inteligencija je sposobnost da se opaze emocije, da im se priđe i da se izazovu, kako bi pomogle procesu mišljenja. U biti, emocionalna inteligencija opisuje sposobnost da se efikasno održava veza između emocija i mišljenja, da se upotrebe emocije kako bi se olakšalo rasuđivanje i da se inteligentno rasuđuje o emocijama. Prema Golemanu emocionalnu inteligenciju čine nekognitivne sposobnosti, kompetencije i veštine koje utiču na sposobnost osobe da se nosi sa zahtevima i pritiscima okoline. Emocionalna inteligencija se delom stiče genetskim nasleđem, ali značajnim delom procesom učenja.
Golemanov model emocionalne inteligencije se sastoji od nekoliko bitnih komponenata:
1. Samosvest (sposobnost „čitanja“ sopstvenih emocija i shvatanje kakav uticaj imaju na okolinu)
2. Donošenje odluka (proučavanje sopstvenih postupaka i poznavanje posledica)
3. Upravljanje osećanjima (spoznavanje šta je podloga osećanja)
4. Prevazilaženje stresa (naučiti opuštati se i razumeti važnost opuštanja)
5. Empatija (razumevanje tuđih osećanja i uvažavanje različitosti mišljenja)
6. Komunikacija (razgovarati o osećanjima sa razumevanjem i biti dobar slušalac)
7. Samootkrivanje (razumevanje potrebe za otvorenošću i poverenjem, naučiti kada i kako govoriti o svojim osećanjima)
8. Pronicljivost (prepoznavanje obrazaca u ličnom i životu drugih ljudi.
9. Samoprihvatanje (umeti prihvatiti svoje mane, umeti ceniti svoje vrline)
10. Lična odgovornost (preuzeti odgovornost i umeti prepoznati posledice ličnih odluka i reagovanja)
11. Samopouzdanje (umeti izložiti svoje brige i osećanja bez ljutnje i pasivnosti)
12. Grupna dinamika (spoznati kada pratiti, a kada voditi)
13. Rešenje konflikta (model „pobediti/osvojiti“ pri pregovaračkom kompromisu)

Loš pristup roditelja
Reč je o omanjoj roditeljskoj tragediji. Karl i Ana svojoj kćeri Lesli, kojoj je samo pet godina, pokazuju kako se igra tek kupljena video-igrica. Ali kada Lesli počinje igrati, čini se da joj preterano NENORMALNI roditeljski pokušaji da joj pomognu zapravo samo smetaju. Protivrečni nalozi i saveti idu u svim smerovima. „Desno, desno… stani. Stani. Stani!“, govori majka Ana, a glas joj postaje sve napetiji i nervozniji dok se Lesli, grizući usnu i razrogačenih očiju promatrajući ekran, bori kako bi poslušala njihove upute. „Vidiš, nisi se ispravila… Idi u levo. Levo!“, nalaže razdraženo otac Karl. U međuvremenu Ana, od silne nemoći prevrćući očima, nadglašava njegove reči: „Stani! Stani!“ Kako ne uspeva zadovoljiti ni oca ni majku, Lesli od napetosti izobličuje vilicu i ubrzano trepće, a oči joj se pune suzama. Dok se niz detetove obraze kotrljaju suze, nijedno od roditelja ničim ne pokazuje da to primećuje, kao ni da im je do toga stalo. U trenutku kada je Lesli podigla ruku kako bi obrisala suze, otac joj otresito govori: „U redu, hajde… Sada ćeš se pripremiti za pucanje. U redu, kreni!“ Majka joj tada nestrpljivo viče: „Hajde, pomakni samo za milimetar!“ Međutim Lesli sada već prigušeno jeca, sama u svojoj boli. U takvim trenucima deca uče lekcije koje se usađuju duboko u njihovo biće. Kada je reč o Lesli, jedan od zaključaka koje može izvući iz ove bolne epizode lako može biti to da ni njenim roditeljima, pa ni bilo kome drugome, nije stalo do njenih osećanja.
Kada se u detinjstvu ponavljaju nebrojeno puta, trenuci slični ovome prenose neke od najtemeljnijih životnih emocionalnih poruka – lekcije koje mogu odrediti čitav životni put. Roditeljski život naša je prva škola emocionalnog učenja; u ovoj prisnoj atmosferi učimo kako osećati u vezi s vlastitim bićem i kako će drugi reagovati na naše osećaje; kako razmišljati o tim osećajima i kakve nam se vrste reakcija nude; kako očitavati i izražavati nade i strahove. Ovo emocionalno školovanje funkcioniše ne samo kroz stvari koje roditelji govore ili izravno čine deci, nego i kroz uzore koje daju upravljanjem vlastitim osećanjima i osećanjima u komunikaciji s bračnim drugom. Neki su roditelji nadareni emocionalni učitelji, drugi su u tome upravo očajni. Provedene su stotine istraživanja koja pokazuju kako način na koji roditelji postupaju s decom – bilo da je reč o strogoj disciplini ili empatiji i razumievanju, nezainteresovano ili s toplinom itd. – ima duboke i trajne posledice za detetov emocionalni život. Međutim, tek su se nedavno pojavili konkretni podaci koji pokazuju da su emocionalno inteligentni roditelji silna pogodnost za detetov razvoj. Načini na koje par među sobom postupa s osećajima -uz njihove neposredne odnose s detetom utiskuju snažne lekcije njihovoj deci, koja su pronicljiviji učenici, prijamljivi i za najsuptilnije emocionalne interakcije unutar porodici.
Porodice su prvi put analizirane kada je jednom detetu bilo tek pet godina te ponovno kada je to dete dostiglo devet godina. Osim promatranja razgovora među roditeljima, istraživačke su ekipe pratile porodice (među njima i Leslinu) u trenucima kada su otac ili majka pokušavali detetu pokazati kako igrati novu video-igricu – na prvi pogled bezazlenu interakciju, koja, međutim, govori puno toga o emocionalnim strujama koje teku između roditelja i deteta. Neke majke i očevi bili su poput Ane i Karla: prezahtevni, gubeći strpljenje s detetovom nespretnošću, podižući glas sa zgražavanjem, dok su neki čak i ponižavali dete govoreći mu kako je „glupo“ – ukratko, podležući istim onim sklonostima preziru i gnušanju koje izjedaju brak. Drugi su, međutim, s detetovim greškama bili strpljivi, pomažući mu da na vlastiti način shvati cilj igre, umesto da mu nameću roditeljsku volju. Epizoda s video-igricom bila je iznenađujuće značajan parametar roditeljskog emocionalnog stila.
Pokazalo se da su tri najčešća emocionalno nesposobna tipa roditeljskog držanja bila:
• Potpuno ignorisanje osećanja. Takvi roditelji detetovo uzrujavanje smatraju gnjavažom, nečim što će proći samo od sebe pričekaju li dovoljno dugo. Takvim se emocionalnim trenucima oni ne koriste kao prigodom da se približe
detetu ili da mu pomognu naučiti lekciju s područja emocionalne sposobnosti.
• Preterana popustljivost. Ovakvi roditelji primećuju detetova osećanja, ali drže da je svaka detetova reakcija na emocionalnu buru prihvatljiva – čak i, recimo, udaranje. Poput onih koji se ne obaziru na detetove osećaje, ovakvi se roditelji retko mešaju ili detetu pokušavaju pokazati alternativne reakcije. Oni pokušavaju smiriti svaku uzrujanost te će se, na primer, koristiti i cenkanjem i mitom kako bi naveli dete da prestane biti tužno ili ljutito.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

  • 15 stranica
  • Pedagogija Ivica Radovanovic
  • Školska godina: Ivica Radovanovic
  • Skripte, Pedagogija
  • Srbija,  Kragujevac,  UNIVERZITET U KRAGUJEVCU - Filološko – umetnički fakultet  

Više u Pedagogija

Više u Skripte

Komentari