Etika i održivi razvoj

ETIKA I ODRŽIVI RAZVOJ

Etika kao skup vrednosnih stavova o tome šta je dobro, a šta zlo, šta valja činiti, a šta ne, ima za cilj da reguliše ljudsko ponašanje, odnosno ljudske odnose. Nastala je onda kada je čovek trudeći se da zadovolji svoje potrebe želje i motive, živeći u zajednici, postao svestan da time ne treba da ugrožava potrebe drugih ljudi.
Imajući u vidu da je čovek prirodno i društveno biće i da su za njegov opstanak i život neophodna dva sveta, svet prirode i svet koji je sam stvorio, za etiku se može reći da ona reguliše odnos čoveka prema čoveku, čoveka prema svetu, čoveka prema prirodi. Narušavanje ekološke ravnoteže i to u onim razmerama koje u pitanje dovode opstanak života na zemlji, započeo je industrijalizacijom. Naime, proizvodnja zasnovana na razvijenim proizvodnim snagama, nije vodila računa o zakonitostima koje postoje u prirodi. Drugim rečima, nije obraćala pažnju na to da je ekosfera kao jedinstvo biosfere i eko sistema nenadoknadiva, što znači da ako bi bila uništena, ne bi se moglo obnoviti ni prirodnim procesima, a ni ljudskom delatnošću.
Ekološka kriza je uslovljena i globalizacijom ekonomske proizvodne aktivnosti koja je rukovođenja ostvarivanjem profita. Tako se čovečanstvo danas nalazi pred problemom iscrpljenih i ograničenih prirodnih resursa, tako savremeni čovek danas mora da odgovori na pitanje u vezi sa energetskom krizom, zagađenjem prirodne sredine, demografskom eksplozijom i mnogim drugim pitanjima oko usaglašavanja prirodnog razvoja sa ekološkim zakonitostima.
Nacionalna strategija održivog razvoja definiše održivi razvoj kao ciljno orjentisan, dugoročan, neprekidan, sveobuhvatan i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte života (ekonomski, socijalni, ekološki i institucionalani) na svim nivoima. Održivi razvoj podrazumeva izradu modela koji na kvalitetan način zadovoljavaju društveno – ekonomske potrebe i interese građana, a istovremeno uklanjaju ili znatno smanjuju uticaje koji prete ili štete životnoj sredini i prirodnim resursima. Dugoročni koncept održivog razvoja podrazumeva stalni ekonomski rast koji osim ekomske efikasnosti, tehnološkog napretka, više čistijih tehnologija, inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja obezbeđuje smanjenje siromaštva, dugoročno bolje korišćenje resursa, unapređenje zdravstvenih uslova i kvaliteta života i smanjenje zagađenja na nivo koji mogu da izdrže činioci životne sredine, sprečavanje novih zagađenja i očuvanje biodiverziteta.
Ekološke principe održivog razvoja poštovale su još drevne civilizacije, koje su živele u daleko većem skladu sa prirodnim okruženjem. Razmišljanja i učenja o odnosima čoveka i životne sredine unapređivana su tokom vekova. Ideja o održivom (usklađenom) razvoju u današnjem smislu te reči počinje da se koristi 80-tih godina u Svetskoj strategiji zaštite životne sredine, koji je usvojila Međunarodna unija zaštite prirode (IUCN) i u Izveštaju Komisije UN za životnu sredinu i razvoj pod nazivom „Naša zajednička budućnost“ obelodanjenog 1987. godine.
Etika kao nauka o moralu ima zadatak ne samo da nas upzna s tim šta je to moral, koje su njegove osnovne komponente, nego i da zauzme kritičko stanovište prema postojećoj moralnoj praksi, dakle, ne samo da nam ukaže na različita gledanja ljudi nego da izvrši vrednosnu ocenu i da ukaže na prave i istinske vrednosti. Kritičko – filozofska etika netreba da pokaže samo kakve sudove ljudi donose, nego i kakve moralne sudove bi trebalo da donose određenim karakteristikama i postupcima.
Osnovni etički principi su: kruženje supstanci i proticanje energije, zasnovani na: trofičkim odnosima (odnosima ishrane) u ekosistemima, biohemijskim ciklusima, biološkoj raznovrsnosti (biodiverzitetu), hijerarhijskoj organizaciji i adaptibilnosti bioloških sistema, njihovoj dinamičnosti i sukcesijama, organskoj reprodukciji, kao i stabilnim i uravnoteženim abiotičkim i biotičkim uslovima i resursima sredine. U današnje vreme, u eri industrijalizacije, tehnološkog napretka i nezaustavljivog rasta ljudske populacije, trebalo bi prihvatiti kao etički princip, ekološku svest i savest, savremenog civilizovanog društva, za održivim korišćenjem i vraćanjem neupotrebljivih i obnovljivih resursa prirodi. Sa razvojem civilizacije, a naročito u savremenim uslovima, čovek svojom aktivnošću remeti ekološke principe i nepoštovanjem ekoloških zakonitosti dovodi u pitanje opstanak života na Zemlji.
Naime, čovek neumorno troši bogatstva prirode, mnogo brže iskorišćava dostupne resurse Zemlje stvarajući sebi neophodne produkte, nego što oni mogu ( ili uopšte ne mogu) da se razgrade. Iz toga proizilazi strahovito nagomilavanje štetnih produkata, koje samoregulativni ekološki sistemi na Zemlji ne mogu da prime i obezbede njihovu reciklažu. Danas su posebno eksploatisani i osiromašeni vodeni ekosistemi, šumski i livadski ekosistemi, naročito tamo gde se sve veće površine prtvaraju u agroekosisteme i velika urbana područja, koja kompleksnim zagađivanjem vazduha, zemljišta i vode narušavaju daleko šire oblasti od one koju sami zauzimaju.
Najveća svetska Konferencija o zaštiti životne sredine i razvoju, održana juna 1992. godine u Brazilu, rezultirala je dokumentima („ Rio deklaracija“, Konvencija o klimi, Konvencija o biodiverzitetu i Agenda za 21. vek) u kojima se međunarodna zajednica zalaže za održivi razvoj zasnovan na ekološkim principima i pod kojim podrazumeva mudro upravljanje prirodnim dobrima, očuvanje biodiverziteta i samoreprodukcija prirode, racionalnu potrošnju i štednju energije i prirodnih bogatstava, naročito neobnovljivih, reciklažu i tzv. čiste tehnologije, preduzimanje mera zaštite životne sredine, a sve radi zadovoljenja potreba sadašnjih i budućih generacija.