Evropski sud pravde

Sažetak
U ovom radu ću pisati o Evropskom sudu pravde. Govoriću o njegovoj istoriji, ulozi, organizaciji sudske vlasti, njegovom sastavu, nadležnosti i postupku pred Evropskim sudom pravde. Objasniću i sudove od kojih se sastoji Sud pravde EU.

UVOD
Sud pravde Evropske unije ili Evropski sud (EUROPEAN COURT OF JUSTICE (ECJ)) pravde vodi računa da su zakoni Zajednice saglasno interpretirani i efektivno primenjeni. Ima sudsku nadležnost u sporovima između zemalja članica, institucija EU, poslova i pojedinaca. Sud prvog stepena je pridružen od 1989. godine. Sud se sastoji od 27 sudija i 8 opštih pravobranilaca. Oko njihovog izbora moraju se saglasiti države članice. Sedište suda je u Luksemburgu.

Biraju se na period od šest godina, među osobama čija je nezavisnost nesumnjiva i koje poseduju kvalifikacije za izbor na najviše pravosudne funkcije u svojim državama ili čija je stručnost priznata. Uloga opštih pravobranilaca je da pomažu sudijama, tako što nepristrasno i nezavisno daju svoje mišljenje o slučajevima koji se nađu pred Sudom. Sud može zasedati u punom sastavu (kada su u pitanju izuzetno važni slučajevi), u Velikom veću ili u većima sačinjenim od tri ili pet sudija. Osnovna uloga Suda je da obezbedi poštovanje prava prilikom primene i tumačenja Ugovora, kao i akata koje donesu nadležne institucije EU. U nadležnosti je suda da sudi po tužbama za poništaj akata, tužbama za nečinjenje, tužbama protiv država članica koje ne ispunjavaju svoje obaveze, po žalbama na odluke Suda prve instance, da donosi odluke o prethodnom pitanju, kao i da daje mišljenja.

Organizacija sudske vlasti
Do usvajanja Lisabonskog sporazuma, vršenje sudske vlasti u Evropskoj zajednici je bilo povereno Sudu pravde Evropskih zajednica (The Court of Justice of thr European Communties, u daljem tekstu Sud pravde) koji je kao zajednički organ za sve tri Zajednice osnovan 1957. godine, Konvencijom o određenim institucijama koje su zajedničke za Evropske zajednice. Sve do 1989. godine, Sud pravde je kao jedini organ vršio sudsku vlast u tadašnjim Zajednicama, a onda mu je radi rasterećenja i obezbeđenja dvostepenosti postupka, pridodat Prvostepeni sud ili Sud prve instance. Ugovorom iz Nice, iz 2001. godine, otvorena je mogućnost da se Prvostepenom sudu dodaju sudskva veća ili paneli koji bi odlučivali u posebnim oblastima pa se Prvostepeni sud ne smatra „pridodatim“, već samostalnim telom sudske vlasti. O formiranju sudskih veća odlučuje jednoglasno Savet na predlog Komisije i posle konsultovanja Evropskog parlamenta. Odlukom o osnivanju sudskog veća se utvrđu i propisi o organizaciji veća i obimu nadležnosti veća.

U Sporazumu iz Lisabona sastav, nadležnost i način rada Suda pravde su regulisani odredbama članova 19. do 24. UEU i članova 251. do 281. UFEU, u kojima su uglavnom prihvaćena rešenja koja su bila predviđana u Predlogu Ustava za Evropu. Navedenim odredbama Sud je preimenovan u Sud pravde Evropske unije koji se sastoji od Suda pravde, Osnovnog ili opšteg suda (General Court) i specijalizovanih sudova.

 
Evropski sud pravde

Sastav, nadležnosti i postupak pred Sudom pravde

Sastav.
Sud pravde i Osnovni sud čine (Vukadinović, R.,2010.) po jedan sudija iz svake države članice kojima u radu pomažu opšti pravobranioci, izabrani sporazumno između država članica na period od šest godina, sa pravom da budu ponovo birani. Sudije i opšti pravobranioci se biraju od lica čija je nezavisnost izvan svake sumnje i koja ispunjava sve uslove za izbor za najviše pravosudne funkcije u njihovim državama, ili su istaknuti pravnici priznate stručnosti. O podobnosti kandidata da obavljaju sudske funkcije i funkcije opštih pravobranioca svoje mišljenje daje posebni komitet pre nego što vlade država članica pristupe njihovom imenovanju. Sudije između sebe biraju Predsednika suda na period od tri godine koji rukovodi radom Suda ipredsedava sednicama velikog veća ili plenuma. Opšti pravobranioci ne zastupaju interese stranaka, već pomažu Sudu na taj način što pripremaju slučaj i daju obrazloženo mišljenje o tome kako bi trebalo rešiti sporni predmet. Sud, međutim, ne obavezuje ovo mišljenje, ali ga mora objaviti. O svojoj osobenoj ( sui generis) pravnoj prirodi i nadležnosti, Sud ima karakter međunarodnog i unutrašnjeg suda, ustavnog, upravnog i građanskog suda.

Nadležnost i postupak pred Sudom.
Nadležnost Suda pravde (Vukadinović, R.,2010.) je Lisabonskim sporazumom proširena na celokupno pravo EU, a ne samo na akte iz ranijeg pravnog stuba, tako da obuhvata i ocenu zakonosti akata Evropskog Saveta ili Saveta, kao i drugih tela EU koje nemaju svojstvo organa Unije, kao što su akti Europola, Evropskog javnog tužioca ili regulatornih agencija. O pitanjima koji se odnosne na zajedničku spoljnu i bezbedonosnu politiku, Sud nema opštu nadležnost, ali je nadležan da vrši kontrolu poslovanja odredbi koje se odnose na njihovo sprovođenje i da odlučuje o legalnosti evropskih odluka kojima se predviđa usvajanje restriktivnih mera prema fizičkim i pravnim licima koje usvaja Savet. Sa druge strane, svi nacionalni sudovi i tribunali (a ne samo oni protiv čijih odluka nisu dozvoljeni pravni lekovi) mogu se obratiti Sudu sa zahtevom za odlučivanje o prethodnom pitanju i u vezi imigracije, azila i građanskog prava, kao i u pogledu policijske saradnje i krivičnog prava, čime je proširena nadležnost Suda i na saradnju u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. Sud je nadležan i za tumačenje i primenu Povelje o osnovnim pravima od 7. decembra 2000. godine, sa izmenama od 12. 12. 2007. godine.