Faktori komunikacije u nastavi

Uvod

Pojam komunikacije

Pojam komunikacije je danas veoma često u upotrebi. Komunikacije je sve što se čoveku dešava u toku dana. Čovek komunicira čulima sa živim i neživim svetom, bilo da svesno ili nesvesno preuzima određene akcije.
Komunikacija je veoma tesno povezana sa procesom učenja, pa se o njoj govori u pedagoškoj i psihološkoj nauci.
“Bez komunikacije nema pedagoškog procesa. On može ostvariti svoju svrhu tek dvosmjernošću kretanja informacija između njegovih sudionika” (V. Mužić).

 
Komunikacija u nastavi

Međusobni odnosi nastavnika i učenika su vrlo aktuelan i složen pedagoški problem koji postoji otkad i prvi oblici organizovanog vaspitno-obrazovnog rada. Tim odnosima su se, sa manje ili više uspeha, bavili naši i strani istraživači, ali su i pored toga i dalje ostali u mnogo čemu velika nepoznanica i izazov ne samo za pedagoge i za pedagogiju, već i druge nauke i naučnike.
Komunikacija između  učenika i nastavnika zavisi od više faktora, a naročito:

•  “od stava društva prema čoveku i njegovom razvoju,
•  od položaja pojedinca u određenoj društvenoj zajednici,
•  od društvenosti pojedinca,
•  od samoaktivnosti pojedinca u različitim vrednosnim sistemima
•  od ličnosti nastavnika i njegovih sposobnosti za organizaciju i izvođenje rada“ (Laketa, 1998: 108-109)

Komunikacija učenika i nastavnika je odraz opštih društvenih odnosa, rezultat je određenih shvatanja čoveka i potreba njegovog razvoja.

Obrazovni proces predstavlja oblik međusobnog delovanja i saradnje između nastavnika i učenika.  Ova saradnja se ostvaruje kao njihova uzajamna interakcija i komunikacija. Posebnu oznaku ove komunikacije predstavlja namensko, usmereno usvajanje određenih informacija, pa se zato govori o pedagoškim komunikacijama.
U nastavi se pretežno javljaju četiri glavna tipa (oblika) komunikacione strukture.     Jednosmerna vertikalna komunikacija, od nastavnika ka učenicima, bez povratne sprege,  uobičajena je i preovlađuje u našoj školskoj praksi. Slabost ove strukture je što nastavniku ne omogućava da se informiše šta su, koliko i kako učenici shvatili od onoga što im izlaže, da sazna njihove stavove, kao i efekte svog verbalnog i ukupnog ponašanja. Ovakva komunikacija je ograničena samo na neke procese i oblike nastave, i to pretežno na lekcije – predavanja.
Dvosmerna komunikacija između nastavnika i pojedinih učenika, ali ne i između samih učenika primenjuje se najčešće u ispitivanju i proveravanju znanja učenika, metodi razgovora i sl. Njena je prednost u povećavanju učeničkih aktivnosti u procesu nastave.
Treća komunikaciona struktura  omogućava ne samo vertikalnu dvosmernu komunikaciju između nastavnika i učenika, već i horizontalnu, između pojedinih parova učenika, što utiče na povećavanje ukupne aktivnosti i doprinosi poboljšanju i efikasnosti učešća svih učenika u razredu, odnosno u određenoj grupi.
Sa stanovišta nastave, procesa obrazovanja, zalaganja pojedinaca i celog razreda, najefikasnija je komunikaciona struktura u kojoj se odvijaju dvosmerne komunikacije svakoga sa svakim. To je moguće ostvariti u malim grupama, od 8 do 12 učenika. Da bi se organizovale nastavne ili radne grupe koje odgovaraju socijalno-psihološkim i sociološkim, neophodno je da se u odeljenju, prema realnim potrebama i mogućnostima, grupišu određene podgrupe (mikrogrupe) u kojima mogu doći do izraza veće mogućnosti za komunikaciju i kooperaciju.
I pozitivni i negativni odnosi u praksi na određeni način utiču na ponašanje učenika i nastavnika. Odnos učenik-nastavnik jeste odnos interakcije u kojoj svaka aktivnost i postupak s jedne strane utiče na aktivnost i postupak druge strane. Pošto je nastavnik faktor koji najsnažnije utiče na stvaranje određenih odnosa u školi, onda proučavati odnose između učenika i nastavnika znači proučavati uticaj nastavnika na ponašanje učenika, njihov intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj, na moralno ponašanje učenika, na njihovu volju i motivaciju, simpatiju i nesimpatiju učenika prema njemu, komunikaciju u procesu rada i učenja, mentalno zdravlje učenika. To je skup elemenata koji učestvuju u stvaranju opšte klime, koja može biti pozitivna i negativna. Da li će se stvoriti pozitivna ili negativna klima u konkretnoj školskoj sredini, zavisi od organizacije i međusobnih odnosa.