Fransizni ugovori

UGOVOR O FRANŠIZINGU

1. Pojam i elementi ugovora o franšizingu

Ugovor o franšizingu je proizvod autonomnog trgovinskog prava I u poslovnoj praksi se najčešće zaključuju prema tipskim opštim uslovima poslovanja za davaoce franšizinga tj.nijedan nacionalni sistem prava kao ni međunarodna regulativa nigde ga eksplicitno ne određuju. Ugovor o franšizingu je po pravilu neformalan i neimenovani ugovor. Razlozi koji zahtevaju da ugovori o franšizingu budu tipizirani su :
1) Proces pregovaranja oko svakog pojedinačnog ugovora je veoma skup;
2) Što se više elemenata u ugovorima razlikuju to je teže pratiti promene i odlučivati na nivou celog sistema;
3) Ako bi jedan primalac dobio drugačije uslove ostali bi mogli da pomisle da su u inferiornom položaju;
4) Promene pojedinih odredbi mogu biti zakonski tumačene kao materijalne promene, što, tamo gde je franšizing zakonski regulisan, ima za posledicu dodatne troškove vezane za otkrivanje, registraciju i sl.
Ugovor o franšizi predstavlja ugovor o poslovnoj saradnji kojim se davalac franšize obavezuje da vrši periodične isporuke i pojedine privredne usluge kao I da prenese svoje znanje I iskustvo u proizvodnji I poslovanju na korisnike franšize, a ovaj se obavezuje da isplati nagradu davaocu za izvršenje usluga, a isto tako se obavezuje da će se u svom poslovanju pridržavati preuzetih obaveza iz ugovora.
Ugovor o franšizi je izrađen pod pretpostavkom da neće biti podređen nekom konkretnom nacionalnom zakonu, nego odredbama samog ugovora I pravnim načelima koja su opšteprihvaćena u međunarodnoj trgovini. Svrha ovoga jeste da se obezbedi jedinstvena primenljivost, koja spaja davaoce I primaoce franšize u različitim zemljama, bez davanja prednosti jednoj ili na uštrb druge strane, do čega bi došlo promenom nacionalnog prava jedne od ugovornih strana. Stoga ovo pruža širu pravnu sigurnost obema stranama ugovora o franšizi.
U većini zemalja sporazumi o franšizi nisu uređeni posebnim nacionalnim zakonima, a ako postoje pravni propisi vezani za franšizing, oni se uglavnom odnose na ugovorne odnose između primalaca I lokalnog davaoca. Stoga pravila zasnovana na ovim propisima nisu nužno relevantna za uvoz I međunarodnu distribuciju poizvoda ili međunarodno pružanje usluga.
Obzirom da tipski ugovor predstavlja skup jednoobraznih ugovornih pravila, kao I da u najvećoj mogućoj meri izbegava primenu suprotne domaće pravne regulative, podesno je da se eventualni sporovi rešavaju putem jednoobraznog sistema rešavanja organizovanog na nacionalnom nivou.

ELEMENTI UGOVORA O FRANŠIZINGU SU:

1) Postojanje vlasništva nad nekim specifičnim znanjem ( opredmećenim ili neopredmećenim): markom, žigom, idejom, proizvodom ili distributivnim postupkom, specijalnom renomiranom opremom itd.
2) Ustupanje prava korišćenja tog specifičnog znanja na određeni rok,
3) Precizna definicija načina korišćenja ustupljenih prava u datim rokovima. Istovremeno se precizira i način na koji će franšizer kontrolisati ispravnost vršenja datih prava od strane franšizanta.
4) Obaveza franšizanta na kontinuirano plaćanje franšize.
5) Franšiza se sastoji od dva dela, iz pristupne franšize ( initial fee) i osnovne franšize (royality fee). Prva, pristupna franšiza, plaća se samo jednom, prilikom zaključenja posla i predstavljaju neku vrstu ulaznice u posao, dok se osnovna franšiza plaća po otpočinjanju posla, kontinuirano i iznosi od 0,3% do 4% u zavisnosti od ostvarenog prometa. Što je veći ostvareni promet, to je procenat franšize niži.

Pri potpisivanju ugovora sa davaocem, primalac se najčešće obavezuje da plaća i sledeće naknade:
1) Početna naknada i ostali troškovi – iznos koji se plaća vlasniku franšize za „know – how“ ili sistem poslovanja. Najčešće je nepovratan. Povremeno se plaća i cena tantijema, izražena u procentima u određenom razdoblju u odnosu na bruto zaradu. Ovde računajte i na troškove najma, izgradnje i opremanja poslovnog prostora i inventar. Tu su i troškovi dozvole za rad i osiguranje. Neki davaoci traže i naknadu za „svečano otvaranje“ kako bi sa primaocem promovisali novo prodajno mesto, dok drugi to daju u paketu franšize. Ipak, mnoge institucije u sklopu razvoja preduzetništva daju podršku preduzetnicima početnicima, tako da ne moraju sami snositi sve ove troškove.
2) Troškovi reklame – plaćaju se kvartalno ili godišnje u zajedničku blagajnu. To celom lancu daje snagu i sigurnost jer poseduje više novca nego svaka karika pojedinačno. Troškovi se uplaćuju u određenom procentu od ukupnog poslovanja. Tu je prednost franšiznog poslovanja jer omogućuje i malim primaocima isti obim reklama kao i celom lancu.
3) Tantijeme, odnosno licencna naknada (royalities) – troškovi za korišćenje imena, marke i vizuelnog identiteta davaoca. Međutim, dosta vlasnika franšiza ih ne traži.U pitanju su uglavnom franšize u kojima davalac prodaje i određene proizvode.