Hard disk

UVOD

Još od davnina čovek je imao potrebu da negde skladiši inofmacije koje je dobijao i prikupljao. U početku čovek se služio kamenim i glinenim pločicama, kasnije pergamentom i na kraju papirom.
Sa tehnološkom revolucijom, količina informacija koje je trebalo uskladištiti je naglo porasla. Taj skok se još više postao evidentan pojavom računara.
Memorija prvih računara bila je brza i efikasna, ali su se podaci smešteni u njoj prekidanjem napajanja u potpunosti gubili, bez mogućnosti povraćaja. Dakle, podaci su se mogli nalaziti u operativnoj memoriji samo dok je računar uključen.
Sekundarne (spoljne) memorije, memorišu i čuvaju programe i podatke koji će biti obrađivani i upotrebljavani po potrebi, čak i nakon isključenja računara. Za duže čuvanje programa i podataka koristi se sekundarna memorija iz koje se po potrebi informacije prenose u operativnu memoriju. Ovo donošenje treba da je što brže, a i kapacitet sekundarne memorije treba da bude što veći. Sekundarne memorije treba da zadovolje različite potrebe korisnika, koje se kreću od malih datoteka do velikih baza podataka.
Postoje različite sekundarne memorije, a memorijski medij koji danas ima najvažniju ulogu u personalnom računaru svakako je hard disk (tvrdi disk).
U današnje vreme skoro svaki desktop računar, ili server, sadrži jedan ili više hard diskova (HDD). Svaki mainframe i superkompjuter može imati i na stotine hard diskova.
Hard diskove danas možemo naći čak i u uređajima za snimanje video sadržaja i kamkordera koji su ranije koristili kasete za skladištenje AV materijala. Svi ovi hard diskovi rade jednu veoma dobru i korisnu stvar, a to je da skladište promenljive digitalne informacije. Hard disk je vrsta sekundarne memorije, koji služi za čitanje, pisanje I čuvanje podataka. Svaki računar ima barem jedan hard disk, na njemu se nalaze svi podaci neophodni za pokretanje računara, kao npr. operativni sistem, te on ustvari omogućava računaru da memoriše sve podatke koje korisnik želi da sačuva i posle njegovog isključenja. Beleženje i iščitavanje obeleženih podataka zasnovano je na elektronskom manipulisanju magnetnim promenama na tankim okruglim pločama koje se nalaze unutar hard diska.

HARD DISK

Hard disk, u oznaci HDD (Hard Disk Drive), predstavlja spoljašnju ili eksternu memoriju računara. Disk nije izmenjljiv od strane korisnika, pa se po ovom svojstvu zove i fiksni disk.
Za razliku od radne memorije (unutrašnje memorije) koja se nalazi na matičnoj ploči, hard disk se isporučuje kao posebna komponenta računarskog sistema. Hard diskovi su velikih kapaciteta, mnogo većih od radne memorije, upravo zbog skladištenja svih neophodnih podataka na računaru. Veličina hard diskova danas se izražava u terabajtima (TB) (1 TB=1024 GB).
Na hard disku se nalazi sam operativni sistem kao i svi programi i podaci koji se nalaze na računaru: slike, muzika, filmovi, igrice itd. Prilikom pokretanja nekog programa on se sa hard diska učitava u radnu memoriju i zatim izvršava. Podaci na hard disku organizovani su u strukturu fajlova i foldera.
Način organizovanja podataka na disku određuje fajl sitem (file system). Fajl sistem je mehanizam koji operativni sistem koristi da bi organizovao datoteke na disku. Sistem deli disk na klastere, a veličina klastera zavisi od fajl sistema i veličine diska. Generalno što je veličina klastera manja, to je iskorišćenost prostora na disku bolja, ali to utiče negativno na performanse, zato je potrebno pronači optimalnu veličinu klastera. Osim klastera, na disku se nalazi i poseban file koji čuva sadržaj diska – FAT (file allocation table) u kojem piše gde se šta nalazi na disku, koliko ima slobodnog prostora i sl