Igre u funkciji struktuiranja vremena

Dete doživljava vreme od samog početka života kroz svoju psihomotornu aktivnost, a zatim se sa razvojem i misaonim procesima iznova prepoznaje i doživljava. Opažanje vremena počinje uspostavljanjem određenog rasporeda u životu deteta. Prilagođavanje deteta ustaljenom vremenskom ritmu i korišćenje objektivnih pokazatelja (svakodnevni život, prirodne pojave i sl.) predstavljaju pravi način opažanja vremena.
Kada govorimo o razvijanju pojma vremena najpre moramo istaći da postoje izvesne poteškoće u njegovom razvijanju upravo zbog apstraktnosti ove veličine, nemogućnosti da se vreme opazi čulima i nerazvijenosti mentalnih i psihičkih stuktura predškolskog deteta.
Kako dete proticanje vremena shvata posredno i spontano, neophodno je izgrađivati osećaj za vreme kod dece što svakako nije lak i brz proces. Zadatak vaspitača u ovom procesu jeste da kroz igru i spontane situacije razvije kod dece sposobnost procene dužine vremenskih intervala i objektivan osećaj za vreme.
U ovom radu ćemo se najpre skoncentrisati na značaj shvatanja vremenskih odnosa, na metodske postupke koji su usmereni na razvijanje pojmova vremena i navešćemo nekoliko igara koje se mogu iskoristiti u radu sa decom kada je u pitanju tema struktuiranje vremena.

2. ZNAČAJ SHVATANjA VREMENSKIH ODNOSA

Vreme je značajan fenomen stvarnosti i tvorevina ljudskog razuma. Njime se čovek koristi pri orijentaciji u beskonačnom i permanentnom sledu događaja. Takođe, zahvaljujući spoznaji vremenskih fenomena stvarnosti čovek lakše shvata samu prirodu kao i njene pojave i utvrđuje postojanje zakonitosti i pravilnosti u odvijanju i sledu pojava u prirodi (smenjivanje dana i noći, godišnjih doba, promene na živim bićima vezanih za određene vremenske periode itd.).
Kao i prostor, vreme je uvek i u svemu prisutno pa ga tako često i ne zapažamo. Svesni smo ga uglavnom kada je naša pažnja posebno na njega usmerena. Ne postoji čulni receptor za vreme i zato je pogrešno misliti da je draž za opaženo vreme proticanje fizičkog vremena. Međutim, fizičko vreme je jedan od bitnih faktora koji determinišu opažaj vremena (Prentović, R. i Prentović, B., Metodika razvijanja početnih matematičkih pojmova, Novi Sad, Didaktika, 2011.). Tačnost suda o vremenskom trajanju zavisi od dve vrste faktora: od zbivanja u spoljašnjoj sredini i zbivanja u samom posmatraču. Spoljašnja zbivanja se odnose na znakove koje posmatrač dobija iz okoline kao npr. smena dana i noći, položaj sunca na nebu i sl. Zbivanja u samom posmatraču su znaci koji potiču iz unutrašnjosti organizma u vidu stanja kao što su glad, pospanost itd.
Važno je spomenuti i aspekt psihološkog vremena koji se još stručno naziva vremenska perspektiva i predstavlja vremenski okvir koji obuhvata prošlost, sadašnjost i budućnost a na osnovu njega ljudi opažaju zbivanja u svetu. U suštini to je vremenska dimenzija u okviru koje lokalizujemo događaje našeg života. Ova perspektiva je različita kod svih ljudi, varira od uzrasta osobe i situacija u kojima se javi. Sadašnji događaji zauzimaju centralno mesto u ovoj dimenziji, događaji kojih se sećamo zauzimaju ranija, prošla mesta a događaji koje anticipiramo u budućnosti zauzimaju kasnija mesta.