Industrijska politika Evropske Unije

Industrijska politika EU – Politika preduzeća EU
 (European IndustrialPolicy)

1. Zajednička industrijska politika EU i pokretači (motivi) njenog razvoja  Pod Zajedničkom politikom preduzeća EU (Zajedničkom industrijskom politikom EU) se podrazumevaju sve državne mere i pravna akta koja su usmerena na regulaciju svih evropskih industrija (tj. grana industrije unutar Unije). U užem ekonomskom smislu, Industrijska politika EU obuhvata sva državna akta koja utiču na promene industrijske alokacije resursa. Politika preduzeća EU se nalazi u snažnoj interakciji sa drugim evropskim politikama poput Zajedničke socijalne politike EU (The European Social Policy), Politike zaštite životne sredine EU, Fiskalne politike EU i drugih politika koje mogu snažno uticati na ulaganja, pa sâmim tim i na poslovanje kompanija u industrijskom sektoru. Industrijska politika EU se karakteriše snažnim distributivnim efektima. Ova Politika spada u grupu najspornijih politika EU. Za razliku od Zajedničke
politike konkurencije EU (Competition Policy in Europe) koja svim tržišnim akterima garantuje slobodnu i ravnopravnu (fer) tržišnu utakmicu, Industrijska politika EU se svodi na direktne i selektivne zahvate (mere) na pojedinim segmentima Zajedničkog tržišta.
Istorijski posmatrano je Industrijska politika Evropske zajednice bila starija od momenta njenog zvaničnog priznavanja. Naime, Evropska komisija je 1970. godine, u svom Memorandumu, eksplicitno pomenula ovaj pojam, da bi tek 1987. godine bio uveden i odgovarajući zakonski član u Jedinstveni evropski akt. Ugovorom iz Mastrihta ova Politika dobija i svoj konačni naziv. Međutim, Zajednička industrijska politika EU vodi poreklo iz znatno starijih Ugovora o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik i Ugovora o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju. U njima su već, na primer, bile precizno regulisane političke nadležnosti za upravljanje korporativnim investicijama unutar zemalja EZ.
Industrijska politika EU se podjednako odnosi na kompanije, industrijske sektore (grane) i evropsku industriju u celini. Politika preduzeća EU je takođe u tesnoj vezi sa Politikom konkurencije EU (European Competition Policy), evropskom Antimonopolskom politikom (European Antitrust Policy), kao i sa Politikom državne pomoći EU (European State Aid Policy). Evropska politika preduzeća se delimično vodi na nacionalnom, a delimično na nadnacionalnom (evropskom) nivou. Ova zajednička politika je, poput poljoprivredne, industrijske i trgovinske politike, izraženog protekcionističkog karaktera.
U nastavku teksta slede razlozi zaimplementaciju (sprovođenje) Industrijske politike EU:

1. Postojanje tržišnih nesavršenosti – odnosno tzv. tržišnih grešaka koje nastaju kao posledica potrebnih mera intervencije države, ali i usled negativnih efekata eksternalija, monopola, oligopola, kartela, korupcije i sl.;

2. Pružanje pomoći industrijskim granama u nastajanju ili nestajanju – ovde se radi o diskutabilnom (spornom) argumentu s obzirom da pružanje državne pomoći pomenutim industrijskim granama svakako ne može da granatuje njihov tržišni opstanak. U ovim slučajevima se državno pomaganje svodi na otvaranje i očuvanje radnih mesta, pa sâmim tim i na kupovinu socijalnog mira i obezbeđivanje političke podrške. Rast životnog standarda u EU, nivoa cena i troškova rada su uticali na nekonkurentnost i nestanak brojnih evropskih
industrija (poput tekstilne industrije, brodogradnje, uglja i čelika i dr.). Iz navedenog proizilazi zaključak da nema te politike preduzeća koja bi mogla da povrati ugašena i vremenom prevaziđena preduzeća;