Odlomak

Uvod

Brz razvoj finansijskog tržišta u industrijskim razvijenim zemljama zahtevao je i razvoj sistema savremenih finansijskih institucija koje su adekvatne potrebama, pre svega, investitora, a zatim i korisnika kapitala. Takav zahtev se postavljao kao neophodan, jer je bankarski sektor organizovan na konzervativan način postao kočnica daljnjeg razvoja tržišnih odnosa i finansijskog tržišta uopšte. Reorganizovanje i prilagođavanje bankarskog sektora novonastaloj situaciji i novim potrebama je bilo sporohodnog karaktera iz mnoštva razloga, od kojih je najvažniji bio razlog neizvesnosti i rizika u poslovima sa novcem i kapitalom, što novac i kapital po prirodi stvari nose sa sobom. Tim činjenicama se može zahvaliti što su zemlje sa razvijenim finansijskim tržištem obogatile svoju finansijsku strukturu nizom novih daleko fleksibilnijih i efikasnijih institucija od konzervativnih i sporo prilagodljivih bankarskih organizacija. Najtipičniji predstavnici ovih veoma mladih, ali veoma efikasnih institucija na bankarsko – finansijskom tržištu su svakako investicioni fondovi.
Finansijski sistemi razvijenih zemalja u novijem periodu obogaćeni su pojavom i razvojem novih tipova finansijskih posrednika, od kojih se poseban značaj pridaje upravo investicionim fondovima. Ove relativno mlade finansijske organizacije su ostavile duboki trag na tim finansijskim tržištima i danas čine njihov nezaobilazan sastavni deo. Razvoj ovih institucija je imao značajne po¬zitivne uticaje na razvoj privrede i finasijskog sistema u razvijenim zemljama, a kao najvažnije mogu se istaći sledeće: porast nivoa institucionalne štednje, porast broja alternativa za pribavljanje izvora finansijskih sredstava od strane preduzeća, jačanje konkurencije među finansijskim institucijama, intenzivan razvoj finansijskih inovacija, produbljivanje i razvoj tržišta kapitala i pogotovo tržišta korpo¬rativnih akcija i obveznica, itd.
Investicioni fondovi imaju značajnu poziciju u finansijskim sistemima visokorazvijenih zemalja, jer se danas se smatraju najpogodnijom formom za mobilizaciju usitnjene, disperzivne štednje stanovništva i njenu efikasnu alokaciju u profitabilne plasmane na tržištu kapitala.
Snažan rast kapitala investicionih i privatnih penzijskih fondova u novijem periodu u pojedinim visoko razvijenim zemljama doveo je ove institucije u sam vrh institucionalnog investiranja na finansijskom tržištu. Kada je u pitanju investiranje u akcije korporacija, privatni penzijski i investicioni fondovi su vodeći institucionalni investitori na ovom tržištu i u pogledu vrednosti svojih holdinga zaostaju samo za sektorom domaćinstava kao tradicionalno najvećeg holdera korporativnih akcija. Radi o moćnim finansijskim institucijama čija će respektivna finansijska snaga dolaziti do izražaja i u narednom periodu, posebno u zemljama kod kojih se uočavaju početni koraci u pogledu prestruktuiranja privrede i transformacije finansijskog sistema, tj tranziciji.
Kod izbora teme za ovaj rad rukovodili su me sledeći motivi: Često se ističe da je nužno transformisati gotovo sve segmente naše privrede, pa i naše finansijsko tržište. Kao važnu kariku koja nedostaje u toj reformi jeste i donošenje Zakona o investicionim fondovima. I pored toga što nismo zakonski regulisali tu materiju, to nije sprečilo da u procesu privatizacije značajno mesto zauzme jedna strana investiciona kompanija. Konkretno mislim na delovanje „Salford” investicionog fonda iz Londona. Polemike koje su se u javnosti pri tom pojavile, probudile su i meni intelektualnu radoznalost.

 

 

 

Osiguaravajuća društva i kompanije kao institucionalni investitori

Osiguranje predstavlja udruživanje onih koji su izloženi istoj opasnosti sa ciljem da zajednički podnesu štetu koja može zadesiti samo neke od njih. Pored osnovne funkcije, koja se, sastoji u zaštiti imovine i lica, osiguranje ima i veoma važnu finansijsku, odnosno akumulacijsku funkciju. Ona proističe iz pravila da se premije u delatnosti osiguranja plaćaju unapred, a da se nadoknada šteta vrši sukcesivno kada nastaju. U međuvremenu prikupljena sredstva plasiraju se u reprodukcioni proces preko finansijskih tržišta.
12 B. Marović, N. Žarković, Osiguravajuća društva kao institucionalni investitori na finansijskom tržištu – naše mogućnosti i ograničenja, Zbornik ″Finansijska tržišta – sistem regulisanih odnosa″, Miločer, 1996, str. 177 – 178
Osiguravajuća društva su finansijske institucije koje za utvrđenu naknadu obezbeđuju isplatu ugovorene sume, ukoliko se desi određeni slučaj. Preko osiguranja obezbeđuje se transfer rizika čije bi ispoljavanje imalo negativne posledice za korisnika osiguranja, što se postiže distribucijom rizika na veći broj nosilaca rizika. Osiguravajuće kompanije su značajne intermedijarne finansijske institucije. One kreiraju i prodaju svoje obaveze u obliku polisa životnog osiguranja, odnosno osiguranja od raznih vrsta nezgoda i time prikupljaju finansijsku štednju, tj. Kupuju novac, koji u obliku kredita daju drugim inansijskim institucijama, a od njih kupuju druge finansijske instrumente – obveznice, zapise, akcije i sl. Čime transferišu finansijsku štednju do deficitnih ekonomskih jedinica. Ove finansijske institucije, višestepenim transferisanjem finansijske štednje, doprinose diverzifikaciji finansijsko – tržišnog sistema i multiplikaciji finansijskih instrumenata. Postoje razni rizici koji se mogu osigurati. Oni se mogu odnositi na životne okolnosti i na imovinu fizičkih i pravnih lica.
Polazeći od tog rizika osiguranje se može podeliti na: osiguranje života i opšte osiguranje. Od tipa rizika koji se osigurava zavisi način na koji osiguravajuće organizacije posluju na finansijskim tržištima. Osiguravajuće organizacije koje se bave poslovima osiguranja života preuzimaju obavezu da, za određenu sumu novca, izvrše isplatu određenog iznosa novca nosiocu polise osiguranja u slučaju bolesti ili smrti određenog fizičkog lica. Ovo osiguranje može biti: potpuno životno osiguranje i vremensko osiguranje, koje važi zaodređeni vremenski period.
Osiguranje života je način da se otklone rizici koji se mogu izraziti kroz nedostatak sredstava za život ili zaštitu zdravlja pojedinaca odnosno članova njihovih porodica. Preko ovog osiguranja zaštita od rizika života transferiše se na finansijske posrednike ili na državu. Oblici ovog osiguranja su:

  • osiguranje života u užem smislu,
  • osiguranje od nesposobnosti za rad,
  • anuitetno osiguranje i
  • zdravstveno osiguranje.

Ovi oblici služe osiguranju dohotka članova porodice osiguranika u slučaju njegove smrti, ili dohotka samog osiguranika, ukoliko on postane nesposoban za rad ili je bez prihoda posle okončanja radnog veka, kao i u slučaju bolesti. Zajedničko svim oblicima osiguranja je da imaju karakter dugoročne štednje i da su zasnovani na proceni verovatnoće događanja osiguranog slučaja, korišćenjem statistike smrtnosti, odnosno bolesti.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Ekonomija

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese