Intelektualna svojina

1. POJAM PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE

Veoma rano se pojavila potreba da se ljudsko stvaralaštvo zaštiti putem pravnih normi, da se umetnicima i inovatorima omogući da zadovoljavaju svoje svakodnevne potrebe na osnovu onoga što njihova dela ili pronalasci daju društvu. U međunarodnom i uporednom pravu ova disciplina označava se terminom intelektualna svojina, a predmet zaštite ovog prava su duhovne tvorevine i pravo tvorca-inovatora ili autora, na rezultate svog intelektualnog stvaralaštva. U našem pravu još uvek postoji naziv pravo industrijske svojine i autorsko pravo. Težnja svih ovih prava je da budu materijalizovana, odnosno da se njihovim nosiocima omogući ostvarivanje njihovih prava.

Značaj naročito prava industrijske svojine, a pre svega renomiranih žigova ili patenata u savremenom svetu je nemerljiv. Tako vlasnici prava intelektualne svojine postaju sve češće meta zloupotreba različitih vrsta zloupotrebe njihovih prava tj sve prefinjenijih oblika piraterije i falsifikovanja. Nova ideja, revolucionarno otkriće ili umetnička inspiracija daju svom tvorcu pravo i osnovnu slobodu u izboru na koji način će ih koristiti. Zakoni priznaju nosiocu prava intelektualne svojine monopolsko ovlašćenje koje se sastoji u isključivom pravu da sam upotrebljava svoju tvorevinu ( pozitivno ovlašćenje ) i pravu da zabrani svakom licu da ga koristi bez njegove saglasnosti (negativno ovlašćenje). Teorija industrijske svojine ili u širem smislu, intelektualne svojine ima svoj koren u francuskom pravu koje je imalo veliki uticaj i na zakonodavstva drugih zemalja kao i na razvoj međunarodnog prava industrijske svojine. U Nemačkoj je ranije preovlađivala teorija ličnih prava koja je danas napuštena pod uticajem nematerijalnih prava. U anglosaksonskom pravu common law podržava slobodu trgovine i privrede i protivi se svakom monopolu, izuzev monopolskog prava priznatog za novi izum ili novi proizvod. Ova teorija je dopunjena tzv.ugovornom teorijom a postoji i teorija klijentele. Osnovna karakteristika današnjeg prava intelektualne svojine  je uticaj fenomena opšte globalizacije pre svega ekonomije. Potpisivanjem međunarodnih konvencija i sporazuma kojima se uvodi jedinstveni postupak zaštite, govore da se intelektualna svojina posmatra sve više kao jedan globalni fenomen i pravno reguliše na globalnom nivou. Patent je osnova za uvođenje novih tehnologija, zato njihova tržišna vrednost raste, a time i visina ulaganja u istraživanja i razvoj. U uslovima savremenog tehnološkog razvoja pravo intelektualne svojine ima novu funkciju, pre svega nametanja određene discipline na tržištu tj. doprinos očuvanju slobodne konkurencije i regulisanje protoka informacija, pri cemu ono, ne gubi ni svoju osnovnu funkciju garantovanja nosiocima-titularima prava i ovlašćenim korisnicama uživanje njihovih prava. Pravo intulektualne svojine obuhvata dve osnovne celine: autorsko i srodna prava i prava industrijske svojine.

2. AUTORSKO I SRODNA PRAVA

Autorsko pravo je relativno mlada pravna disciplina, formirana u XIX veku. Autorsko pravo nastoji da pomiri dva podjednako važna, a ponekad i suprotstavljena interesa-potrebu autora da bude pravno zaštićen, sa jedne strane, i kulturni i naučni napredak društva, sa druge strane. U anglosaksonskom pravu na početku je za označavanje ove pravne discipline korišćen termin copyright koji pre svega asocira na pravo na štampanje tj.umnožavanje primeraka nekog autorskog dela.

Od donošenja Zakona o autorskom pravu iz 1911. godine, ovim terminom obuhvaćena su sva ovlašćenja zakonom priznata autoru u slučaju povrede nekog od njegovih prava.

Ova grana prava reguliše prava stvaraoca književnih, naučnih i umetničkih dela. Štite se tako književna dela, govorna dela, muzička i pozorišna dela, dela likovnih umetnosti, kimenatografska dela i dela primenjenih umetnosti. Veliki broji nacionalnih zakona sadrži odredbe o srodnim pravima tj. pravima interpretatora, proizvođača fonograma, videograma, emisija i baza podataka.

U domaćem pravu tradicionalno su zaštićeni autori i njihova dela, kao i nosioci srodnih prava, s tim što je novim Zakonom o autorskom i srodnim pravima iz 2004 god. uvedena jedna novina- pravna zaštita prvog izdavača slobodnog dela.

3. PRAVNA PRIRODA PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE I NJEGOV ODNOS SA DRUGIM GRANAMA PRAVA

Autorsko pravo se razlikuje od ličnih prava po tome što se autorsko delo može odvojiti od autora, dok je za lična dobra karakteristična neodvojivost od ličnosti, pa je tako kod ličnih dobara nosilac uvek fizičko lice, dok je kod autorskog dela to najčešće pravno lice. Lično pravo gasi se smrću svog titulara, dok su ličnopravna autorska ovlašćenja večna. Ove dve kategorije prava imaju sličnost pre svega u tome što je intelektualno stvaralaštvo neodvojivo povezano sa fizičkom ličnošću autora, te obe imaju za cilj zaštitu idealnih odnosno moralnih prava fizičke ličnosti. Monopolostički karakter prava intelektualne svojine ukazuje i na sličnost i sa stvarnim, imovinskim pravom i ova prava su prenosiva i naslediva i svojim titularima pružaju apsolutno pravo korišćenja i raspolaganja. Međutim pravo intelektualne svojine razlikuje se od stvarnog prava jer štiti ličnopravna ovlašćenja. Kod autorskog prava objekt zaštite je uvek duhovna tvorevina a kod stvarnog prava telesne i bestelesne stvari. Autorsko pravo zbog svoje posebne prirode ne može biti predmet prinudnog izvršenja i zaplene niti se može steći okupacijom i održajem. Autorsko delo po proteku zaštićenog roka postaje opšte dobro.

Pravo intelektualne svojine predstavlja relativno mladu pravnu disciplinu koja svoje korene i osnove pronalazi u načelima i principima građanaskog prava. U slučaju postojanja pravnih praznina primenjuju se rešenja iz građanskog, upravnog i trgovinskog tj. privrednog prava.  Bliska veza postoji sa obligacionim pravom jer se na ugovor o licenci koji je osnovni način prenosa prava industrijske svojine, i na sva ostala pitanja u vezi sa njim primenjuje posebno poglavlje ZOO. Pravo intelektualne svojine , iako po prirodi privatnopravo, u svom procesnopravnom aspektu pokazuje bliske veze sa upravnim pravom.Tako se postupak zaštite pronalaska i drugih prava industrijske svojine ostvaruje u upravnom postupku koji vodi Savezni zavod za zaštitu intelektualne svojine, kao upravni organ. Protiv rešenja Zavoda nije dozvoljena žalba ali postoji zakonska mogućnost pokretanja upravnog spora

Predmet pravne zaštite industrijske svojine je stvaralaštvo u oblasti proizvodnje-ponalasci i znaci razlikovanja koji nalaze svoju primenu u proizvodnji robe i njenom protoku na tržištu čime se bavi trgovinsko pravo. Prava industrijske svojine mogu biti sredstvo za ostvarivanje nelojalnog ponašanja na tržištu a ono je regulisano odredbama Zakona o trgovini i Zakona o zaštiti konkurencije koji  pripadaju trgovinskom pravu.