Investicione strategije

UVOD
Investiranje, kao proces, predstavlja jednu od najsloženijih poslovnih aktivnosti. Osnovna karakteristika tog procesa je činjenica da ulaganje sredstava, bez obzira na svrhu kojoj je ulaganje namijenjeno, ne donosi korist odmah, već nakon određenog vremena. Investiranje se zasniva na činjenici da se društvo može ekonomski razvijati samo ukoliko koristi dio tekućih resursa  za povećanje kapaciteta, uz čiju pomoć će potpunije  zadovoljavati svoje buduće potrebe. Za privredu, kao cjelinu, agregatna investiranja su glavni faktor određivanja agregatne tražnje, budućih proizvodnih kapaciteta i životnog standarda uopšte. Investiranje generiše rast tako što uvećava kapital, a takođe je i samo stimulisano ovim rastom, pošto rapidan brz rast proizvodi sve veća rastuća očekivanja u procesu samoodržanja.
Sa stanovišta preduzeća investicije predstavljaju jedini način realizacije ciljeva rasta i razvoja kao i održanja i poboljšanja konkurentske prednosti. One su uslov egzistencije preduzeća, uslov kojim se obezbjeđuje njegova prosta i poroširena reprodukcija. Upravo iz tih razloga, donošenje investicionih odluka predstavlja jednu od najvažnijih i najtežih odluka koju poslovni ljudi treba da donesu.Odluke vezane za investicije mogu biti taktičke i strategijske. Taktičke odluke vezane za investiranje ne predstavljaju značajnija odstupanja u odnosu na dotadašnju poslovnu praksu preduzeća i ne zahtijevaju značajnija finasijska sredstva ili fondove za njihovu realizaciju. Za razliku od njih, strategijske investicione odluke, uglavnom, rezultiraju velikim promjenama u odnosu na ono što je preduzeće činilo u prošlosti.
Investicije predstavljaju način realizacije razvoja, a proces investiranja predstavlja završni dio procesa razvoja koji vodi u neposrednu realizaciju. Rast preduzeća, koji označava promjenu u njegovoj veličini, može biti motivisan željom da se ostvari veći dohodak, poveća tržišno učešće, minimiziraju troškovi i sl.Upravljanjem rastom i razvojem podrazumijeva rješavanje niza strategijskih pitanja. Strategija rasta treba da se koncentriše na području u kojima će snage preduzeća, vjerovatno da ostvare najbolje rezultate. Budući da svoju aktivnost ostvaruje u postojećim tržišnim, društvenim i ekonomskim uslovima, od preduzeća se očekuje da razumije uticaj faktora okruženja  na poslovanje. Izbor odgovarajuće strategije rasta zavisi od uticaja okruženja.

Negativne implikacije neracionalnog investiranja se ogledaju u negativnom poslovnom rezultatu određenog preduzeća. Posledica je lagano zaostajanje preduzeća u odnosu na konkurenciju, kao i gubljenje koraka u tehnološkom razvoju, što polako dovodi do gubljenja mogućnosti za ostvarivanje sopstvenog razvoja. Jedini način da se uočene negativne tendencije i slabost, prouzrokovane pogrešnim investicionim odlukama, prevaziđu, jeste da se pokrenu nove, racionalne i isplative investicije kojima će se riješiti napravljeni zastoji u razvoju preduzeća.

Područje preko kojeg se ostvaruju dugoročni planovi, razvojna politika i na njoj zasnovana strategija rasta jeste investiciona aktivnost preduzeća. Ona nužno implicira sledeći pravac djelovanja: razvojna politika – investiciona politika – investicioni program. Njihovom realizacijom ne prouzrokuju se samo efekti vezani za ekonomsku poziciju preduzeća, već i za privredni razoj regiona i čitave zemlje.

 
SPEKTAR INVESTICIONE AKTIVNOSTI PREDUZEĆA

Investicije, kao proces usmjeravanja resursa koji se čini u nadi da će se ostvariti očekivane koristi tek posle relativno dugog perioda u budućnosti, imaju veoma značajnu i raznovrsnu dimenziju. U teoriji investicija postoje mnogobrojne podjele i klasifikacije investicija, koje se razlikuju prema kriterijumu za tipiziranje ili razvrstavanje. Klasifikacija investicija pomaže da se lakše izvrši analiza navedenih investicionih prijedloga.
Sa stanovništva perioda troškova i priliva gotovog novca interesantna je klasifikacija:
1)    Konvencionalne investicije, kao takav tip investicija koji ima jedan ili više perioda troškova, za kojima slijedi jedan ili više perioda priliva gotovog novca;
2)    Investicije tipa zajma, koje imaju pozitivan priliv gotovog novca koji je praćen periodima gotovinskih rashoda;
3)    Nekonvencionalne investicije, koji imaju jedan ili više perioda rashoda (ili priliva) gotovog novca koji su pomiješani sa suprotnim periodima priliva (odnosno rashoda).

Navedenoj klasifikaciji treba dodati i onu koja se vrši na osnovu kriterijuma: tokovi izdataka za investicije i prihod od investicija. Prema njoj se razlikuju sledeća ulaganja:

1)    Ulaganje u jednom trenutku – proizvodnja u jednom trenutku. Riječ je o veoma rijetkom tipu investicija, koji se vodi na činjenicu da se ulaganje vrši u jednom trenutku posle čega usleđuje proizvod te investicije, takođe u jednom trenutku;
2)    Kontinuelno ulaganje- proizvodnja u jednom trenutku. Radi se o situaciji kada se ulaganja vrše sukcesivno tokom vremenskog perioda, dok je proizvod investicije ograničen na jedan termin;
3)    Ulaganja u jednom trenutku – proizvodnja u jednom trenutku. Ovaj tip investicija je veoma čest u domaćoj privrednoj praksi, jer se radi o tome da je investicioni izdatak učinjen u jednom periodu, dok se rezultati ostvaruju u više sukcesivnih perioda.