Ishrana starih obolelih od dijabetesa

UVOD

”Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti.” – definicija Svetske zdravstvene organizacije
U današnje vreme, kada je učestala pojava ”brze hrane”, brzog tempa života, sa nedovoljno vremena za fizičku aktivnost, sve smo dalje od savremene definicije zdravlja. Usled takvog načina života, dolazi do pojave masovnih hroničnih nezaraznih bolesti. Jedna od njih je i šećerna bolest- diabetes mellitus.
Po procenama stručnjaka danas u svetu ima preko 120.000.000 obolelih od dijabetesa. Najveći broj obolelih od šećerne bolesti pripada grupi dijabetes tip 2, ili insulin- nezavisnih bolesnika. Veliki broj dijabetičara nije ni svestan svoje bolesti, pa se ona otkriva sistematskim istraživanjem ili slučajnim pregledom. Veliki je broj onih koji pokazuju poremećenu toleranciju na glukozu, odnosno onih koji će, ukoliko se ne pridržavaju određenog režima ishrane i načina života, oboleti od dijabetesa.
Broj obolelih od šećerne bolesti je u stalnom porastu, kako u svetu, tako i kod nas. Ono što posebno zabrinjava je povećana učestalost hroničnih komplikacija dijabetesa na srcu, mozgu, očima, bubrezima i nogama.

Prvi pisani dokumenti dijabetesu javljaju se još u starom Egiptu. Naime, u piramidama su pronađeni papirusi na kojima su opisani simptomi šećerne bolesti kao ”potop od mokraće”, kao i načini lečenja bolesti i ishrana koja se sastojala od pšenice u zrnu, voća i piva.
Šaršuta, čuveni indijski lekar, koji je živeo 500 godina pre nove ere, zapazio je da se dijabet javlja kod ljudi koji jedu dosta skrobaste hrane, pirinča i šećera.
Japanski lekari su u 3. veku koristili pse da ližu mokraću kako bi ustanovili da li je slatka.
Džon Rolo je u 18. veku uvideo da hrana bogata ugljenim hidratima i šećerima još više pogoršava bolest, pa je predložio dijetu, koja se sastojala od hrane bogate mastima i belančevinama, koja se održala narednih 150 godina.
Početkom 20.veka Frederin Alen preporučuje niskokaloričnu dijetu od samo 1000 kCal dnevno, jer je uvideo i da sveukupan kalorijski unos znatno utiče na regulaciju šećerne bolesti. Ovakva dijeta nije obezbeđivala dovoljno hranjivih materija, vitamina i minerala i ekstremno je iscrpljivala organizam, ali je, ipak, donekle produžavala život obolelih od šećerne bolesti.
Tek je epohalno otkriće insulina dovelo do revolucionarnih promena u lečenju šećerne bolesti. Naučnici Banting i Best su otkrili da je hormon insulin odgovoran za metabolizam ugljenih hidrata. Hemičar Kolip je uz njihovu pomoć prvi napravio relativno čist oblik insulina koji se mogao primeniti na čoveka. To je i učinjeno, 11. januara 1922. godine, kada je dr Kembel prvi primenio isulin na trinaestogodišnjem dečaku i produžio mu život za trinaest godina.
Od 1955. počela je masovna upotreba tableta za lečenje šećerne bolesti i život dijabetičara dobio je na kvalitetu i dužini.
Iako su se lekari kroz vekove borili da dokuče tajnu zvanu dijabetes i uspeli da laboratorijski proizvedu insulin koji danas sve više odgovara modelu čovečijeg insulina, iako su pronađeni moćni tabletarni preparati, način ishrane je ostao kamen temeljac uspešnog lečenja.
Cilj ovog rada je da se predstave osnovne karakteristike dijabetesa tipa 2 i preporuke za dijetoterapiju koja omogućava bolji kvalitet života starih osoba obolelih od dijabetesa tipa 2. Te preporuke podrazumevaju određivanje potreba u nutrijensima, pravilan izbor namirnica i njihovu pravilnu mehaničku i termičku obradu.