Komunikacija u palijativnoj nezi

Svaki čovek ima pravo da se bez bola i uz što manju duševnu patnju suočava s uznapredovalom ili terminalnom bolesti, a što mu omogućavaju postupci i stavovi moderne palijativne medicine. Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, palijativna je nega pristup koji poboljšava kvalitet života bolesnika i njihovih porodica, suočavajući se s problemima vezanim uz bolest koja preti životu. Ona to čini putem sprečavanja i olakšanja trpljenja, pomoću rane identifikacije i besprekorne procene i lečenja bola i drugih problema, fizičkih, psihosocijalnih i duhovnih. Akcenat je na interdisciplinarnom lečenju bolesnika i članova porodice od saznanja o dijagnozi neizlečive bolesti do razdoblja žalosti nakon smrti pojedinca.
„Komunikacija u savremenoj civilizaciji je univerzalni simbol svega postojećeg. Ako je percepcija subjektivni osećaj objektivne stvarnosti, onda je komunikacija proizvod onog što nazivamo stvarnošću, a za neke i smisao života.”(Kekuš D.,2003).
“Komunikacija je dinamičan i složen proces u kome ljudi šalju i primaju verbalne i neverbalne poruke da bi razumeli i da bi njih razumeli” (Hargie,1994).
Komunikacija je aktivnost koja stvara nešto zajedničko i zbog toga se smatra osnovom socijalne interakcije odnosno međuljudskih odnosa. Kad god postoji interakcija postoji i razmena misli, osećaja i poruka[2]. Komunikacija između osoba može se ostvariti iako osobe nisu u bliskom fizičkom kontaktu jer se komunikacija obavlja ne samo rečima već i na druge načine: preko pisama, telefona, računara, medija… Ovde se takođe radi o komunikaciji, mada je ona ponekad malo odložena. Komunikacija se oduvek doživljavala kao veština koja se uči, vežba i usavršava. Sadrži elemente humanog i estetskog i često dobija umetničku dimenziju. Latinska reč “communicare” znači “učiniti zajedničkim” ili “učiniti opštim”.