UVOD
Svaki proces i svaki odnos u organizacijama sveta života i sveta rada
pretpostavlja i uključuje komunikaciju, bilo u eksplicitivnom bilo u implicitnom smislu.
Komunikacija, kao pojava, komunikacioni procesi i komunikacioni odnosi su
determinisani kulturnim obrascima i paradigmama u čijim osnovama se nalaze etičke
norme i principi, u kojima se iskazuju moralna htenja i delanja. Preko i pomoću
komunikacija i poslovne etike, odnosno organizacione kulture organizacioni život u svim
konkretno-istorijskim manifestacionim iskazima zadobija i ima ljudsku dimenziju i
punoću, važnost, svrhu i smisao.
Ljudska komunikacija je stvaralačka aktivnost. Komunikacijom čovek pokreće,
podstiče i utiče na svet oko sebe, na stvaranje i dogradnju tog istog sveta, svoje okoline,
koju tumači i na koju stalno daje odgovore. To znači da je komunikacija vezana za
prostor i vreme
U cilju izražavanja i zadovoljenja potreba, kao i ličnog usavršavanja na putevima
spoznajnog o sebi i drugima, čovek je jedino živo biće koji ima u svom središtu govor i
reč. Sledstveno ovome, ljudska komunikacija predstavlja ne samo izraz ljudske svesti i
njenog odnosa prema svetu, već takođe i interesno angažovanu akciju subjekta, koja, u
interakciji sa drugim subjektima, učestvuje u kreiranju i oblikovanju društvenih odnosa.
Kultura je prvi vidljivi i ključni pojam komunikacije, ali i celokupnog
menadžmentskog procesa u jednoj organizaciji. Jedino čovek ima kulturu kao glavni
bioetički okvir unutar kojeg je omogućena komunikacija, interpretiranje komunikacije i
njena prohodnost. Pored toga , kultura je pojam ili fenomen koji se menja čim pređemo
nacionalne, regionalne, religiozne, organizacijske i druge granice. Komunikacija u
različitim društvenim interakcijama i određenim poslovnim situacijama utoliko je
uspešnija ukoliko bolje razumemo kako na nju utiče kultura. Naučena i zajednička
značenja i ponašanja osnovni su elementi svake kulture, što se može proširiti i na
organizacije. Organizacijska kultura javlja se tamo gde pojedinačne organizacije ili grupe
2
1. Pojam komunikacije
U literaturi postoje mnogobrojne definicije komunikacije zavisno od pristupa, da
li je prevashodno sociološki, psihološki, kulturološki, strateški ili, danas najmoderniji,
poslovni.‚
U najširem smislu značenja pojam
komuniciranje
1
pretstavlja načine
sporazumevanja među ljudima. Takođe komuniciranje pretstavlja osnovu čovekovog
društvenog života, zato što je proces komunikacije u osnovi svih socijalnih i ekonomskih
procesa i odnosa, koji se odvija na mnogim nivoima i na razne načine.
Komunikacija je proces prenošenja informacija i značenja, od jedne do druge
osobe, putem razumljivih simbola ili signala, odnosno jedan vid simboličke interakcije
koja može biti verbalna ili neverbalna. To je način međusobne razmene misli, ideja, želja,
htenja – poruka, pomoću koga ljudski odnosi (intimni, lični, poslovni, društveni i drugi)
postoje i stalno se razvijaju. Zato je važno naglasiti da proces komunikacije –
komuniciranja pretstavlja pretstavlja personalni i društveni odnos, odnosno sadrži
personalnu i društvenu dimenziju. U isto vreme, komuniciranje podrazumeva i socijalno-
psihološko odnos, koji se u aktuelnom misaonom procesu uspostavlja između dva ili više
lica.
2
Dakle, komunikacija jeste jedan dvosmeran proces između pošiljaoca poruke i
primaoca, gde primalac informacije mora ne samo da primi već i da razume poruku.
Uspešna komunikacija podrazumeva da je informacija tačno primljena u pogledu
sadržaja i značenja koje je odredio pošiljalac.
1.1 Informacije i podaci
Koncept uspešne komunikacije bazira se na razlici između podatka i informacije.
Podaci su „sirove“ činjenice i brojke u jednom uskom kontekstu, dok je informacija
podatak u tzv. smislenom kontekstu gde se on od pošiljaoca poruke dodatno objašnjava s
1
Termin ,,komuniciranje” potiče od latinske reči
communicatio
, a znači opštenje, saopštavanje, veza,
ophođenje, pozajedničavanje itd.
2
Damnjanovic P.,
Poslovna etika,
VPŠ, Čačak, 2011. god., str. 89.
4
obzirom na unutrašnje i spoljnje okolnosti.
3
U savremenim komunikacionim tokovima, u
poređenju sa komunikacijama od antičkog doba do danas, u jednom ne postoji nikakva u
razlika, a to je da bez smisla, odnosno interpretacije, informacije i podaci imaju nisku
vrednost i utoliko slabiju uspešnost. Međutim, čak i smislena informacija ne mora uvek
da bude od koristi, jer, da bi to zaista i bila, neophodno je da se ispune sledeća četiri
uslova:
- tačna informacija,
- pravovremena informacija,
- potpuna informacija.
- važna informacija.
Tačnost se odnosi na pouzdanost i nespornost informacije, odnosno na to koliko
je pouzdan izvor informacije i kolika je sigurnost da je informacija nesporna. Menadžeri
koji deluju na osnovu netačnih ili delimično tačnih informacija mogu doneti svojoj kom-
paniji velike gubitke. Pod pravovremenom informacijom ne podrazumeva se samo brzina
prenosa do primaoca, već da informacija stigne kada je potrebna. Dakle, pravovremenost
informacije zavisi od konteksta u kojoj se ona dešava. Potpunu informaciju je realno jako
teško dobiti jer ljudi veoma retko znaju sve ili skoro sve o nečemu. Ali, informacija mora
da bude dovoljno potpuna da bi bila validna i da bi se na osnovu nje mogli doneti pravi
zaključci i odluke koje ih prate. Važnost informacije je u direktnoj funkciji od konteksta,
tako da informacija koja je važna u jednoj situaciji ili jednom menadžeru može biti pot-
puno nevažna u drugoj situaciji ili drugom menadžeru.
Informacija koja je tačna, pravovremena, potpuna i važna pozitivno utiče na
uspešnost odlučivanja. Po definiciji, uspešna komunikacija uvek sadrži „korisnu
informaciju“. Što se tiče poslovnih komunikacija, menadžeri uvek traže i baziraju svoje
odluke upravo na korisnim informacijama. U današnjem ubrzanom poslovnom svetu
komunikacija mora da brzo i efi kasno doprinese rezultatu koji se zahteva od menadžera i
kompanije u celini.
3
Pavić Ž.,
Etika i poslovne komunikacije,
Univerzitet Singidunum, Beograd, 2011. god. str.28
5
