Lenjin u emigraciji

LENJIN U EMIGRACIJI

-Seminar iz kolegija Svjetska politička povijest 1878-1920-

2

Uvodni osvrt Lenjinovog djelovanja

Vladimir Iljič Lenjin (1870-1924) označava novu fazu razvitka marksističke teorije i prakse. 

U vrijeme njegovoga političkog djelovanja proleterijat u Europi je ulazio u razdoblje 

odsudnih klasnih borbi: približavao se period revolucija. I kao što je i u ostalim partijama 

druge internacionale taj period izazvao kolebanja, revizionizam i ostale usputne pojave, tako 

je i u ruskim socijalističkim krugovima prodirao ekonomizam, nadalje shvaćanje o 

spontanosti revolucionarnog pokreta, teze o organiziranju radničke partije itd. Pred Lenjina je 

postavljen zadatak borbe prvenstveno na tom političkom polju na kojemu je morao rješavati 

sva pitanja marksističke političke teorije i sociologije, od problema partije, uloge teorije u 

razvitku pokreta, do pitanja revolucije, prelaznog perioda, države itd. Ono što treba naročito 

naglasiti kod Lenjina duboka je dijalektičnost njegove revolucionarne prakse. On nije prilazio 

pitanjima revolucije (a to znači povijesti) dogmatski, šablonski, prema nekim nepromjenjivim 

receptima. Njemu je marksistička filozofija i teorija služila, u pravom smislu te riječi, kao 

putokaz za akciju. Duboko prožet osnovnim principima marksističke dijalektike, Lenjin je 

svakom povijesnom događaju prilazio sa svih njegovih strana, znajući da svaki trenutak nosi 

sa sobom nešto specifično, a da se svaki trenutak odvija u posebnim situacijama. Tako je i 

svoju revolucionarnu taktiku prilagođavao specifičnosti trenutka. 

Izrazit primjer takve duboke dijalektičnosti jest njegovo djelovanje u ruskoj revoluciji godine 

1905. Premda je to bila buržoaska revolucija on je nije samo tako shvaćao, upravo zbog svih 

ostalih prilika u kojima se ona odvijala, i upravo je tada Lenjin postavio tezu o stvaranju 

revolucionarno-demokratske diktature radništva i seljaštva kao prelazne etape k diktaturi 

proleterijata, to jest socijalističkoj revoluciji. Premda ta revolucija nije uspjela, ona je Lenjinu 

poslužila, s obzirom na nove revolucionarne oblike koje je otkrila, kao dragocjeno iskustvo za 

revoluciju koja je dvanaest godina kasnije srušila carizam i kapitalizam. 

1

1

 Dijalektički i historijski materijalizam, Predrag Vranicki, NAKLADNI ZAVOD MATICE HRVATSKE, Zagreb 1982.

4

To je samo jedan primjer Lenjinova napora da da elemente za dijalektičko-materijalističko 

istraživanje ljudskog mišljenja. 

U tim svojim nastojanjima on je jasno pokazao da se istraživanje mišljenja ne može nalaziti 

izvan materijalističke dijalektike, nego da su logički, gnoseološki problemi zapravo i u suštini 

problemi dijalektike. Tako Lenjin nastavlja u marksističkoj filozofiji ne samo na duboka 

Engelsova istraživanja nego i na rane radove Marxa, u kojima je Marx rješavao 

fundamentalno gnoseološko pitanje, to jest problem prakse. Pitanje prakse je upravo onaj bitni 

materijalistički i dijalektički trenutak ljudske spoznaje, te zato u marksističkoj logici i mora 

zauzimati središnje mjesto. Sva su ta pitanja, međutim, nakon Engelsa pala gotovo u potpuni 

zaborav kod marksističkih teoretičara. Zato su navedena Lenjinova istraživanja i razmišljanja 

od velikog i presudnog značenja za filozofiju marksizma uopće. 

Nažalost, zbog zaposlenosti, Lenjin nije uspio šire razraditi i sistematizirati te probleme i 

svoja istraživanja. Međutim ono što nije uspio razraditi na filozofskom području učinio je na 

povijesnom. Zato sva njegova djela daju izvrstan primjer kako treba dijalektički prilaziti 

pitanjima, kako dijalektiku treba primjenjivati na konkretnom materijalu.

Povijesno zbivanje mnogo je svestranije, „lukavije“, suptilnije od naših predodžbi o njemu, pa 

moramo uvijek biti spremni da prevladamo teškoće, jednostranosti i šablone u tumačenju 

povijesnog procesa. Na takav je način Lenjin upozoravao sve komunističke partije da se 

oslone na svoje snage i da djeluju na osnovi konkretne situacije, a ne po apstraktnim 

shemama. Također, Lenjin je isticao pitanje odumiranja države, a prema tome i svake 

demokracije. Jer, kako je tumačio, demokracija je uvijek vlast jednog dijela naroda, jedne 

klase nad drugom, a cilj razvitka komunizma jest ukidanje klasa, prema tome i svake sile, 

dakle i demokracije koja bi vladala ljudima. 

Lenjin je, kao principijelan i dosljedan komunist i humanist, pokušao nakon revolucije 

provoditi te osnovne zamisli u djelo. On je naročito nastojao da se pravilno riješi nacionalno 

pitanje, da ne prevlada velikoruski šovinizam, koji je otkrivao i u partijskim redovima, tražeći 

jednakost svih naroda u sovjetskoj republici.

3

3

 Dijalektički i historijski materijalizam, Predrag Vranicki, NAKLADNI ZAVOD MATICE HRVATSKE, Zagreb 1982.

5

U pitanjima političko-ekonomskog upravljanja državom Lenjin je vidio da su izvjesne forme 

državnog socijalizma za prvi period bile nužne, ali je isto tako uviđao da je zbog toga (a onda 

i zbog zaostalosti zemlje) naročito velika i opasnost od birokratiziranja uprave zemlje. Ne 

samo da je upozoravao na tu opasnost nego je pokušavao da provodi i početke što šireg 

samoupravljanja proizvođača, prvenstveno u tvornicama.

Lenjin je, kako vidimo kroz ovaj kratki uvodni osvrt na njegovo političko djelovanje, počeo s 

realiziranjem osnovnih misli marksizma, ali ga je prerana smrt spriječila da nastavi svoje 

gigantsko djelo. 

4

4

 Dijalektički i historijski materijalizam, Predrag Vranicki, NAKLADNI ZAVOD MATICE HRVATSKE, Zagreb 1982.