Medijska kampanja u promociji filma

Uvod
Film kao medij masovnog komuniciranja postao je moguććkada je krajem devetnaestog veka otkriven kinematograf, uređaj koji je istovremeno bio kamera i aparat za projekciju. Istorijski trenutak u nastanku filmskog medija desio se 28. decembra 1895. godine, kada su braća Luj i Ogist Limijer uuGrand kafeu u Parizu organizovali prvu javnu filmsku predstavu, prikazujući svojim kinematografom kratke dokumentarne storije Ulazak voza u stanicu Siota, Iskrcavanje učesnika kongresa za fotografiju u Lionu, Izlazak radnika iz fabrike….
Strukturu filmskog medija, prvog audiovizuelnog medija masovnog komuniciranja, čine:

• Filmska traka – fizički nosilac poruke,
  Uređaji za snimanje,
  Uređaji za reprodukciju,
  Situacioni okvir recepcije, denotiran brojnim izrazima: filmska / bioskopska / projekciona dvorana, bioskop, kino…

Filmski medij vrhunac dostiže polovinom prošlog veka. Tako je 1949. godine u Holivudu proizvedeno 411 filmova, a u američkim bioskopima prodavano je 90 miliona ulaznica sedmično.

Sadržaji koji se posreduju filmskim medijem mogu biti:

•     Dokumentarni – dokumentarni film,
  Informativni – filmski žurnal,
  Performativni – igrani film (sa mnoštvom žanrova: komedija, drama, vestern, istorijski spektakl, naučna fantastika, horor, akcioni, mjuzikl, triler…) i
  Animirani – crtani film i lutka–film.

Filmski spektakl predstavlja različitim kreativnim postupcima i tehnikama, u toku snimanja filma i montamontaže, izvedenu ikoničko-auditivnu rekonstrukciju stvarnosti.

Ekonomska propaganda je izraz koji koristimo da bismo opisali kombinaciju odnosa s javnošću, koji u mislima raspoložive publike stvaraju pozitivan stav prema proizvodu, i oglašavanja koje prenosi konkretnu poruku čiji je cilj da opšte utiske sažme u preciznu, jasnu, konkretnu i iznad svega ubedljivu sliku o proizvodu.
Ekonomska propaganda se smatra uspešnom kad pripadnike raspoložive publike dovede do toga da žele da kupe što im se nudi, da su spremni da kupe to što im se nudi, da su spremni da da preduzmu sve što je porebno da bi do toga došli. Zadatak ekonomske propagande je da učini da ljudi žele da urade nešto i on se time završava. Prodaja je ta koja treba da ih navede da to stvarno i urade. Šta je sa neraspoloživom publikom? Zar ekonomska propaganda ne deluje na ravnodušan i negativno nastrojen deo društvene zajednice? Da bi propaganda bila uspešna, neophodno je izmeniti nepovoljne stavove koji postoje prema tom obliku umetnosti, oni se moraju pretvoriti u pozitivne ili bar da ne budu odbojni, da su prijemčivi za nove predloge.
Filmska industrija takođe predstavlja odličan primer kako efikasan aparat za odnose s javnošću može da se upotrebi za stvaranje slike o budućem filmu u svesti publike na takav način da ona jedva čeka da ga vidi. Na primer, planirano je da proizvod bude spreman za prikazivanje kroz nekoliko sedmica. Niko od publike pre tog datuma ne može da ga vidi. O filmu se zna samo ono što kažu promoteri, a te informacije su vešto odabrane i predstavljene. Postoji dobar razlog što se filmska industrija oslanja na imena filmskih zvezda, jer se ona mogu pojaviti pred javnošću znatno pre datuma predviđenog za premijeru filma i mediji će odmah iskoristiti priliku da ih intervjuišu. Napravljeni film za novinare predstavlja kuku o koju mogu kačiti intervjue i zato mu oni sa zadovoljstvom obezbeđuju efekte odnosa s javnošću. Sa stanovišta filmskih promotera, ta pojavljivanja na televiziji i na stranicama dnevnih listova i časopisa su često sve što je potrebno da se stvore redovi pred blagajnama kad film počne da se prikazuje, te se isplati platiti avionske karte prve klase i hotelske troškove da bi se filmske zvezde dovele na pravo mesto u pravo vreme. Nakon toga, naravno, film opstaje ili propada u zavisnosti od mišljenja onih koji su ga videli – od ’’usmene propagande’’, kako to promoteri vole da kažu.