Odlomak

Definisanje Menadžmenta:

Veliki broj autora dao je definiciju upravljanja. Najpoznatije su:

  • Upravljati znači predviđati, planirati, komandovati, koordinirati i kontrolosati. (FAJOL)
  • Proces kroz koji odabrana grupa ljudi usmerava sve zaposlene u kompaniji prema zajednički zadatom cilju. (MASI i DAGLAS)

Zajedničko ovim teorijama su pojmovi: planiranje, organizovanje, usmeravanje (motivisanje) i kontrola. Tako bi se pojednostavljena, ali jasna definicija upravljanja sastojala iz sledećih faza menadžmenta:

  • Upravljanje (management) je proces planiranja, organizovanja, motivisanja i kontrole u pravcu postizanja određenih kompanijskih ciljeva.
  • Rukovođenje (leadership) je alokacija ponašanja pojedinaca u grupa usmerena ka definisanim ciljevima kompanije.
  • Rukovođenje je proces koji je uži od upravljanja. Drugim rečima, ono može biti deo procesa, upravljanja, odnosno njegove treće faze – motivacije.
  • Usmeravanje (directing) je još uža aktivost koja je deo rukovođenja, a označava upućivanje radnika (zaposlenog) na konkretan zadatak, koji ne mora da bude u sastavu aktivnosti definisane ugovorom o zaposlenju.

 

 

Industrijski odnosi:

Industrijski odnosi čine osnovni okvir za razumevanje istorije i razvoj menadžmenta. Do kraja XIX veka industrijskih odnosa nije bilo. Nisu postojali sindikati, a prve fabrike, stvorene industrijskom revolucijom, imale su za direktora vlasnika i poslodavca u isto vreme odnosno jednu ličnost. Moć je u potpunosti bila u rukama vlasnika fabrike. Krajem XX veka, počinju da se javljaju udruženja radnika, preteče sindikata, što je bio i početak uspostavljenje industrijskih odnosa.
Najznačajnije promene vezane za industrijske odnose, a koje su dovele do stvaranja prvih profesionalnih mendžera, odigraće se 1907. god. kada u Engleskoj dolazi do razdvajanja privatnog (porodičnog) vlasništva nad kompanijama od upravljačkih funkcija. Vlasnik kompanije postaje poslodavac i upravljačkim strukturama i radnicima. Vlasnici kompanija nisu više menadžeri.
Osnovni stub modernih industrijskih odnosa čine sindikati. Međutim oni nisu jedini činilac. Postoji niz drugih elemenata koji određuju suštinu industrijskih odnosa. Institucije. Sindikati, sindikalni savezi, udruženja poslodavaca, pravne institucije, arbitražne službe, vladina misnistarstva, obrazovne institucije itd. Ličnosti. Sindikalni predstavnici u poslovodnim odborima (menadžmentu), služenici i funkcioneri sindikata, poslodavci, direktori, sudije i predstavnici arbitržnih sudova, državni ministri i ostali. Procedure. Ugovaranje, pregovori, posredovanje, disciplinski postupci, stečajevi, promene propisa, sudski postupci, organizovanje štrajkova, arbitražne procedure itd.
Kategorije. Plate, radno vreme, uslovi rada, sadržaj rada, radni ugovori, vreme zapošljavanja, disciplina, industrijska politika, radna i socijalna sigurnost, participacija. Industrijski odnosi su socio-ekonomski odnosi u poslovno-radnom okruženju, čiji su osnovni činioci vlasnici kapitala, menadžeri, sindikati i radnici (zaposleni). Vlasnici kapitala i zaposleni su dve suprostavljene strane u ovim odnosima, dok menadžeri i sindikati imaju funkciju ublažavanja ovog konflikta. U modernim ind. onosima konflikti nastaju i zmeđu menadžera i vlasnika, kao i između sindikata i zaposlenih. To sve dovodi do toga da se pozicije činilaca ind. odnosa sve manje mogu definisati. Njihove pozicije se ukrštaju. Menadžeri osnivaju svoje sindikate, a sindikalni predstavnici sve češće dobijaju “etiketu” da su ljudi uprave. Radnici postaju akcionari kompanije u kojoj rade. Sve ovo čini ind. odnose kranje složenim, a svi akteri pokušavaju da u njima ostvare maksimalne koristi.

 

 

Razvoj organizacije:

Jedan od prvobitnih oblika organizacije bio je sistem subkontraktora (podugovaranje), koji se sastojao od poslodavaca i radnika koji su radili u svojim kućama ili radionicama. Poslodavac je organizovao, nabavljao potrebni materijal i nalazio kupce, odnosno distribuirao gotov proizvod koji su mu radnici donosili iz razštrkanih porodičnih radionica. Suština ovog sistema je što aktivnosti nisu obavljane u organizovano zajedničkom prostoru, već u različitim prostorima, i što su sredstva za proizvodnju određenih roba bila vlasništvo radnika, koji su, kao podugovarači, radili za poslodavca. Poslodavac koji je koordinirao ovakvu aktivnost bio je pra-menadžer. Početkom XX veka razvili su se oblici organizacije , koji i danas postoje. To su: privatne kompanije, državne kompanije, jedinstvena trgovina, partnerstvo, multinacionalne kompanije, nacionalizovana industrija, kooperative, radničke kooperative, industrijsko partnersto, odeljenje državne uprave, lokalna vlast itd. Najuniverzalniji oblik organizacije je kompanija.Svi oblici organizacije imaju istu, ili sličnu upravljačku strukturu. Zakon o kompanijama (1948), dopunjen 1989. god., utvrđuje generalnu organizacionu strukturu kompanije, a menadžmentu daje vlast i legitimnu moć rukovođenja.

 

 

Teorije menadžmenta:

1. Klasične teorije
2. Teorije humanih odnosa (neoklasične teorije)
3. Teorije hijerarhije motiva i potreba
4. Teorije X i Y
5. Motivaciona teorija dva faktora
6. Instrumentalne teorije motivacije
7. Ostale teorije motivacije
8. Teorija Z

 

 

Klasične teorije menadžmenta

U vodeće klasične teorije menadžmenta spadaju teorija Anri Fajol i teorija Frederika Tejlora. Anfri Fajol (1841-1925) svoju teoriju zasnovao je na ogromnom iskustvu stečenom u jednoj kompaniji, za koju je radio čitav život. Menadžment je definisao kao predviđanje, planiranje, komandovanje, koordiniranje i kontrolu u procesu dostizanja kompanijskik ciljeva U tom smislu, on je utvrdio šest ključnih preduzetničkih aktivnosti. Takođe je dao četrnaest opštih principa menadžmenta. Frederik Tejlor (1856-1917) je tvorac naučnog menadžmenta. Svoju teoriju je osmislio na bazi iskustva stečenog višegodišnjim radom u čeličanama Midvejl. Postavio je principe naučnog upravljanja (menadžmenta):

  1. Prvi princip se zasniva na proceni dnevnog učinka radnika
  2. Drugi princip se zasniva na tezi da sam umni rad treba ukloniti iz pogona i obavljati ga u planskom odeljenju.
  3. Treći princip je kontrola rada izvršenja radnih zadataka.

Naučni menadžment govori o tome da sa razvojem industrijskih odnosa i pojavom prvih oblika menadžmenta u toku njegovog razvoja dolazi do pojave da se na bazi iskustva objašnjavaju nastanak, principi i dalji razvoj menadžmenta.

 

 

Fajolova teorija menadžmenta:

Anfri Fajol (1841-1925) svoju teoriju zasnovao je na ogromnom iskustvu stečenom u jednoj kompaniji, za koju je radio čitav život. Menadžment je definisao kao predviđanje, planiranje, komandovanuje, koordiniranje i kontrolu u procesu dostizanja kompanijskik ciljeva. U tom smislu, on je utvrdio šest ključnih preduzetničkih aktivnosti:

  • tehničke aktivnosti (proizvodnja)
  • komercijalne aktivnosti (kupoprodaja)
  • finansijske aktivnosti (kapital)
  • obezbeđenje (čuvanje imovine)
  • računovodstvene aktivnosti (finansijske aktivnosti)
  • menadžerske aktivnosti (planiranje i orgnizovanje)

Prva faza u procesu upravljanja je predviđanje i planiranje. Na osnovu predviđanja, kreiraju se planovi aktivnosti kompanije. Fajol organizovanje smatra strukturalnim problemom, dok je komandovanje neprekidno održavanje aktivnosti među zaposlenima. Koordinacija je harmonizacija svih aktivnosti u kompaniji. Kontrola, kao finalna faza, osigurava da se aktivnosti odvijaju u skladu sa definisanom politikom kompanije. Prema Fajolu menadžerske aktivnosti nisu ekskluzivno pravo menadžmenta. Fajol je dao četrnaest opštih principa menadžmenta: 1) podela rada, 2) autoritet(vlast), 3) disciplina, 4) jedinstvo komandovanja (jedan naredbodavac-jedan izvršilac), 5) jedinstvo planiranja, 6) podređenost indivudualnih interesa opštim interesima kompanije, 7) novčana naknada za rad (treba da bude prihvatljiva i za radnika i za kompaniju), 8) centralizacija upravljačkih funkcija, 9) piramidalna struktura upravljanja: od vrha ka podnožju organizacije, 10) poredak –pravi čovek na pravom mestu, 11)pravičnost, 12) vreme “uhodavanja” zaposlenih, 13) inicijativa svih zaposlenih , 14) korporativni duh (esprit de corps). Ova teorija može da se primenjuje samo u organizacijama sa izrazito hijerarhijskom piramidalnom strukturom upravljanja, a moderne organizacije zasnivaju se na mnogo fleksibilnijim i manje centralizovanim modelima upravljačke strukture.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Ekonomija

Više u Menadžment

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese