Metodika nastave srpskog jezika i književnosti 1

PROBLEMI NASTAVE POCETNOG CITANJA I PISANJA 

Nastava pocetnog citanja i pisanja obiluje mnostvom problema koji naizgled ne bi trebalo da zabrinjavaju jer ce u svakom slucaju ucenici, neko pre, neko kasnije nauciti da citaju i pisu. Nastavnik u periodu bukvarske nastave ne bi smeo olako prelaziti preko ovih problema. Rutina nastavnika uglavnom je stetna u ucenju pocetnog citanja i pisanja. Nastavnik koji je nekoliko puta izvodio nastavu pocetnog citanja i pisanja, stice odredjene navike, a raditi u prvom razredu znaci uvek iznova pocinjati sa pripremama, kao da se radi prvi put.Problemi koji se javljaju su: kada poceti sa ucenjem citanja i pisanja, redosled ucenja slova, kakvim slovima poceti, individualne razlike ucenika, nastavni plan i program, govor ucenika i govor nastavnika, pisanje i levorukost.Kada poceti sa ucenjem citanja i pisanja – postoje misljenja da je za decu dobro da citanje i pisanje nauce sto ranije, ali postoje i ona po kojima je to stetno i da zato mora da se odlozi. Pedagozi koji smatraju da se ucenje citanja i pisanja odlozi za zrelije godine navode sledece argumente: da deca prvog rzreda nisu zainteresovana za citanje i pisanje, da deca prvo moraju steci mnoge pojmove pre nego sto nauce da citaju i pisu, da nisu psihofizicki spremna itd. Bilo je pedagoga koji smatraju da se citanje i pisanje treba uciti u predskolskim ustanovama. Citanje i pisanje u mnogim zemljama svete deca uce vec od pete godine, negde od sestet i ne javljaju se problemi. Kod nas deca uce u prvom razredu citanje i pisanje i nema potrebe to odlagati za drugi razred. Redosled ucenja slova – postoji bezbroj varijanti redosleda ucenja slova. Za dobar izbor redosleda obrade slova uzimaju se sledeci kriterijumi: fonetska struktura glasova – znaci da cemo najpre uciti glasove koji se lakes izgovaraju (vokali) i jednostavnije suglasnike kako bi se gradile reci deci emocionalno bliske (mama, tata). U nasim jezickim podrucjima se glasovi č,ć,dz,dj pogresno izgovaraju pa ih ne treba istovremeno proucavati. Graficka struktura slova – znaci obradjivati prvo slova koja su laksa za pisanje. Ucestalost glasova i slova u jeziku – najucestaliji glasovi u srpskom jeziku su vokali. Graficka slicnost slova – neki metodicari preporucuju da se prilikom utvrdjivanja redosleda obrade slova ne stavljaju slova slicnog oblika jedno do drugog, jer ta slicnost moze biti uzrok njihovog zamenjivanja, a drugi smatraju da je bolji redosled u kojem su slova slicnog oblika blizu, verujuci da deca bolje pamte slicne znakove. Bolje je izbeci bliskost po obliku slicnih slova. Citljivost slova – reci pisane malim stampanim slovima citljivije su od reci pisanih samo velikim stampanim slovima. Narecje – razlike u narecjima iziskuju i odredjeni redosled ucenja slova (slovo “j”). Izbor metoda i postupaka – monografski postupak predstavlja 1cas,1 slovo, a grupni postupak vise slova. Izbor pisma – slova latinice se obradjuju po jednom redosledu, a slova cirilice po drugom. Kakvim slovima poceti – velika stampana slova su jednostavnija i laksa za pisanje pa bi po principu “od lakseg ka tezem” trebalo prvo uciti njih, a zatim mala stampana slova. Metodicari previse paznje posvecuju redosledu ucenja malih i velikih slova, a potrebno je deci samo objasniti pojam velikog i malog slova, stampanog i pisanog i kada se pise veliko slovo. Individualne razlike ucenika – deca danas dolaze u skolu sa odredjenim iskustvom i znanjem pa nastavnik u toku ispitivanja prethodnog znanja uglavnom stice odredjenu predstavu o njihovim individualnim razlikama. Ucenicima koji znaju da citaju treba pomoci da vezbanjem usavrsavaju taj proces, a ucenicima koji zaostaju da brze napreduju. Nastavni plan i program – u nastavnim programima nastava pocetnog citanja i pisanja prolazi kroz tri faze: priprema za citanje i pisanje, ucenje, usavrsavanje. Nastavni planovi i programi su orijentacioni pa nastavniku ostaje dovoljno prostora za samostalno istrazivanje. Govor nastavnika i govor ucenika – govor nastavnika mora biti uzoran. Nastavnik mora govoriti savremenim knjizevnim jezikom. Uceniku treba dopustiti u pocetnoj fazi citanja i pisanja da govori svojim lokalnim jezikom jer je dete emotivno vezano za taj govor (tako govore njegovi roditelji), a ucenici ce kasnije oponasajuci govor svoga ucitelja popravljati svoj govor. Pisanje i levorukost – pogresno je terati levoruko dete da pise desnom rukom. Levoruko dete izvodi sve radnje normalno, dobro i savrseno sa istom voljom i raspolozenjem kao i desnom rukom. Takva deca se nadju u nepovoljnoj situaciji ako se od njega zahteva da odredjene radnje obavlja desnom rukom. Levorukost se u procesu pisanja mora postovati kao i desnorukost.