У историји новије српске уметности, друга половина 18. века и прва деценија 19.
века представљају епоху која је снажно утицала на њен даљи развој. У временском
периоду од 1774. до 1848. године одвијала су се многа историјска збивања која су
представљала велику прекретиницу у друштвеном и културном развоју српског народа.
Нова уметност или уметност која се развијала у то доба је настајала у веома
сложеном процесу напуштања старих, традиционалних узора и схватања, постепеног
раскидања са средњим веком и све одлучнијег прихватања савременијих облика културног
живота и уметничког изражавања.
Ова културна трансформација обележена је снажним преокретом од давно
превазиђених традиционалних узора ка духовном и материјалном наслеђу Европе и оних
уметничких схватања која су владала на западу и, што је било од посебног значаја, у
православној Русији, најпре је крчила себи пут у оном делу српског народа који је живео у
пространим деловима Подунавља, у границама Хабзбуршке империје, где је била
изложена непосредним утицајима Западне културе.
На овом подручју нова схватања су све брже и лакше пробијала себи пут посебно
од средине 18. века, када су барокни утицаји све више долазили из Москве и Кијева,
најпре преко руске књиге и графике, а затим и преко икона руских учитеља и уметника –
дошљака који су стварали дела у српској грађанској средини.
1
Управо од средине 18. века у средишту Карловачке митрополије јавља се јасно
формулисан и у званичном облику изражен програм обнове српске уметности под
покровитељством патријарха Арсенија IV Шакабенте.
2
Тај програм је био прожет тежњом
ка усвајању византијско – западњачких ликовних симбиоза које су се испољавале на
балканском југу кроз ширење твз. левантинског барока, а на подручју Подунавља путем
прихватања европеизираних облика руске црквене уметности.
1
Д. Медаковић,
О српском бароку
, Дело 12, Београд, 1959
2
Арсеније IV Јовановић Шакабента (1698, Пећ – 1748, Сремски Карловци) је био 28. патријарх српске цркве.
2
Према томе, пре непосредних додира са европским Западом и бечком уметничком
Академијом, српско сликарство имало је чврсте и плодотворне везе са Русијом. У тим
везама посебну улогу је одиграла Кијевска духовна академија и њена сликарска школа, у
којој су учили поједини српски уметници ( Јован Поповић и Стефан Тенецки ), док су
други сликарске поуке добили у школи руског иконописца Јова Василијевића у Сремским
Карловцима. Снажан утицај сликарства Јова Василијевића, нарочито његовог
иконописног опуса који је остварен у Сремским Карловцима, Бођанима и Крушедолу, као
и изузетног значајног комплекса зидног сликарства у припрати и олтарском простору у
цркви манастира Крушедол, био је присутан и на другим, знатно ширим подручјима у
којима су боравили Срби.
Његов утицај, испољен углавном преко дела његових ученика, био је у извесном
степену присутан и током времена се у већој мери и ширио.
Сликарство у доба српске револуције
(1804 – 1815)
Последња деценија 18. века, а нарочито неколико последњих година пре почетка
дахијске страховладе, било је обележено знатним оживљавањем уметничке делатности на
подручју Београдског пашалука. У условима релативне турске толеранције, у ово доба су
створена многа значајна градитељска и сликарска дела. И сами Турци као да су
предосећали неминовност предстојећих промена које је доносио почетак 19. века.
Са почетком дахијске страховладе, 1802. године, прилике у Београдском пашалуку
се нагло погоршавају, што се одражава и на наглу промену општих услова потребних за
уметничко стваралаштво.
4
Сликарство у Кнежевини Србији
( 1815 – 1848 )
Развој сликарске делатности у првим годинама владавине кнеза Милоша
Обреновића одвијао се у доста измењеним историјским приликама у односу на
Карађорђеву Србију. Слом првог устанка и одлазак његових вођа, на челу са Карађорђем,
преко Саве у Аустрију као тешка мора притискали су народну свест. Многи историјски
записи које су по црквеним књигама исписивали у раздобљу од 1813 – 1815. године
поједини очевици сурових збивања речито говоре о општем духовном стању у Србији.
У том смислу веома је карактеристичан запис попа Василија Бабића из мачванског
села Ноћаја, у коме се описује последњи бој на Засавици, спасавање Стојана Чупића
3
, и
туга народа који је оплакивао изгубљену слободу.
По причи савременика, почетак 1814. године увелико је личио на време
јаничарских насиља пре устанка.
4
Многа сликарска дела створена у устаничкој Србији
заувек су нестала у пламену турске освете над побуњеним народом и њиховим храмовима
обновљеним у устаничком периоду. Свима се чинило да је завладао мрак, већи и гушћи
него што је икад пре тога био.
Међутим, ни пропаст Карађорђеве Србије, ни сурова турска насиља и бесна
разарања која су отпочела у јесен 1813. године, ни почетак другог устанка 1815. године,
под вођством кнеза Милоша Обреновића, ни изузетно тешке и гладне године које су иза
тога следиле, почетак ширења куге и других недаћа, ипак нису били у стању да спрече већ
започете историјске процесе, да обесхрабре народ који се већ једном докопао слободе и
окусио благодети бољег живота. И његов духовни и културни препород, једном већ
започет у слободној држави, није се могао више ничим зауставити.
3
Стојан (Добриловић) Чупић (1765-1815) је био један од најзначајнијих војвода Првог српског устанка,
познат и под именом Змај од Ноћаја.
4
Историја српског народа
, V -1, Београд 1981, 96 – 97.
