Смер: Медицинска сестра-техничар
МАТУРСКИ РАД
ТЕМА: НЕГА БОЛЕСНИКА СА
УЛЦЕРОЗНИМ КОЛИТИСОМ
ПРОФЕСОР:
УЧЕНИК:
2021.
САДРЖАЈ
2.
УЛЦЕРОЗНИ КОЛИТИС
Улцерозни колитис је идиопатска хронична болест ограничена на дебело црево.
Болест почиње у ректуму, шири се континуирано, ретроградно и може захватити цело
дебело црево. Макроскопски, слузница је црвена, танка, а могу се наћи широки плитки
улкуси. Улкуси су ограничени на слузницу и подслузницу, а у најтежим случајевима они
продиру у дубље слојеве. Болест је хронична и рецидивирајућа. Изглед слузнице дебелог
црева зависи од дужине трајања болести. У активној фази промене приказују знакове
упале од благих упалних промена до формирања бројних апсцеса и улкуса.
Карактеристична је оштра граница између упаљене и нормалне слузнице. У фази
ремисије слузница је равна и атрофична, а неретко као знак хиперпластичне регенерације
настају псеудополипи. У дуготрајној болести црево изгуби хаустрације, може се
скратити због ретракције лонгитудиналног мишићног слоја, а може се пронаћи и
карцином. Хистолошка слика с крипталним апсцесима и поремећајем крипталне
архитектуре с умањеном количином муцина олакшава дијагнозу.
Поремећај функције дебелог црева код улцерозног колитиса понајприје се јавља
као поремећај формирања столице и то као пролив или дијареја. Пролив је учесталије
пражњење столице која садржи више течности (више од 200 милилитара) него што је
нормално. При оштећењу цревне слузнице настаје секреторни пролив, којем доприноси и
истовремено смањена апсорпција електролита, а тиме и воде. Последице пролива су
повећани губитак воде и електролита, што може изазвати дехидратацију организма.
Болест је идиопатска, што значи да упркос бројним комплексним
истраживањима узрок ових болести још није до краја разјашњен. Етиолошке теорије
повезују деловање чинилаца околине, генетике и имунолошког одговора. Сматра се да у
генетски предодређеном домаћину постоји нерегулисани имуни одговор на
ендолуминалне антигене који резултују неконтролисаном и пролонгираном упалом. Реч
је о хетерогеном полигентском поремећају. Код болесника са улцерозним колитисом
налазе се аутоантитела на неке материје епителних ћелија колона. Због тога се улцерозни
колитис сматра аутоимуном болешћу. Могући спољашњи чиниоци укључују инфекцију,
узимање оралних контрацептива и апендектомију. Нема потврде да је болест психогене
природе.
Слика 1. Слузница код болесника са улцерозним колитисом
У 95 одсто случајева болест захвата ректум, затим део или цело дебело црево и
може да се прошири, неколико центиметара на завршни део танког црева (илеум). Код
улцерозног колитиса, за разлику од Крона, болест се не шири испод субмукозе (слој
испод слузнице црева). Слузокожа је прекривена раницама (улцерације) које крваре.
Само у тешком облику болести, зид црева може да постане јако танак, слузница огољена,
а запаљење продре до серозе, што изазива дилатацију (токсични мегаколон) са
могућношћу проваљивања зида црева (пуцања).
У 90 одсто случајева пацијенти примете видљиву крв у столици. Код тежих
запаљења колона, поред наведеног, постоје бол и грчеви у стомаку, отечен трбух, губитак
телесне тежине, висока температура, убрзан пулс и тиши звук црева. Понекад, посебно
код деце и старих, једини симптоми могу да буду повишена телесна температура и
губитак у тежини. Уобичајени симптоми су:
Крвава и слузава столица,
Пролив (више пута дневно, може ићи и преко 10 пута),
Ректално крварење,
Танезми (лажни позиви за одлазак у тоалет),
Ноћно пражњење црева,
Анемија,
Губитак апетита,
Слабост/малаксалост,
Висока температура.
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
