Nega suicidalnog bolesnika

UVOD
Suicidalnost je prisutna mogućnost da se pacijent ubije.Poseban oblik vitalne ugroženosti pacijenta koji proizilazi iz njegovog sopstvenog delovanja.Nepovoljno je sto se suicidalnost kao motivaciono ponašanje pacijenta povećava i kada je pacijent ubedljivo svestan i orjentisan.Da bi bolje razumeli samoubilačke težnje bolesnika,njihovu jasnu izraženost (govorom ili akcijama), ili prikrivene oblike (kada su svesni i orjentisani,a poriču ili ne govore o suicidalnosti,ili kada su konfuzni,ali suicidalna motivacija ih goni u suicidalno ponasanje) ,važno je da znamo neka pravila:

• dobro planirana,uspešna potencijalna suicidalnost,podrazumeva dobar odnos prema realnosti: snalažljivost,dobru motoriku,korisćenje svih dodatnih olakšica iz realnosti za ostvarivanje ideje;
• maksimalnu uspešnost ostvaruju pacijenti koji su sposobni da planiraju i da odlože svoju nameru,da donesu svoju odluku ,a da je nikome ne saopšte;
• najnepovoljniji suicidalni pacijent za osoblje je onaj za koga se proceni da je suicidalan,ali on koristi “dismulaciju”,tj.koristi sve racionalne oblike ponašanja,da bi oslabio pažnju osoblja :govori o svom poboljšanju,svojim budućim planovima,negira bilo kakvu pomisao o suicidu,a sve to da bi oslabio pažnju osoblja;
• pokusaj ubistva i suicidalnosti nisu posledica samo jednog mucnog doživljaja,vec vise različitihi dugotrajnih opterećenja ličnosti;
• odluka o samoubistvu ne donosi se u trenutku,vec je kraj drame,koja često počinje u ranoj mladosti u nepovoljnim uslovima života u porodici,koji deluju na oblikovanje ličnosti;
• pokušaj samoubistva nosi u sebi suprotne motive :težnju i želju da se umre,poziv za pomoc-što je povezano sa željom da se živi;
• pokušajiI uspešna samoubistva česći su u osoba koje u anamnezi imaju podatke o ranijim pokušajima i suicidima (ličnim ili porodičnim);
• vrsta samoodbrane od samoubistva je i strah od smrti;
• ostoji i impulsivna suicidalnost kao reakcija na iznenadni,neočekivani gubitak ili traumatski doživljaj,pri cemu i nema procesa donošenja odluke;
• uspešno odlaganje i dobijanje u vremenu mora se što više koristiti u terapijske svrhe,ali nikako za odbacivanje niti za predvidjanje mogućnosti suicida;
• suicidalnost kao proces strukturisanja odluke može početi tokom započetog psihijatriskog tretmana,posle prijema na kliničko odeljenje,što zahteva preispitivanje celokupne terapijske situacije,procenjivanje postojeceg stanja I prilagodjavanje terapije izmenjenom stanju.Ovo je posebno važno zato što je uobičajno da se suicidalnost predpostavi na prijemu,a da se opasnost od suicida uglavnom smanjuje tokom lečenja.