изнад себе, отклони у страну и  сл. Треба постићи да обе руке раде исто, координисано и
хармонично и да развије унутрашњу кинестетичку контролу. Развој покрета руку почиње
одвајањем   палца   од   шаке   и   осталих   прстију.   Дете   најпре   хвата   крупне   предмете   па
постепено овладава способношћу хватања ситних предмета. Одвајање осталих прстију,
брзина   покрета   и   гипкост   побољшавају   се   вежбом,   на   раном   дечијем   узрасту   игром.
Упоредо са развојем покрета развија се и кинестетички осећај и кинестетичко памћење. Тај
унутрашњи сензибилитет омогућује да се наредни покрети изведу  са истим интензитетом,
брзином   и   складношћу.   Нарочито   када   говоримо   о   писању   и   читању.   Завршна   фаза
диференцираности   тј.   зрелост   моторике   прстију,   јесте   овладавање   графомоторним
активностима тј.писањем.

1. ТЕОРИЈЕ МОТОРИЧКОГ УЧЕЊА

Током учења одређеног моторичког акта може доћи до предоминације моторичке

или когнитивне компоненте моторичког учења, у зависности од захтева самог задатка али и
захтева околине. Код једне групе моторичких задатака, примарна детерминанта успешног
извођења моторичког акта је моторичка компонента, односно квалитет самог покрета и
способност извођења тог покрета, са мањим уделом когнитивне компоненте, док је код
других задатака, који су првенствено зависни од когнитивног процесирања, мање значајна
природа и квалитет самог покрета. У свакодневном животу људи се сусрећу са разним
ситуацијама и задацима на које одговарају варијабилним моторичким реализацијама.

Моторички одговори на изазове свакодневног живота могу у различитој мери да

имају   предоминантно   моторичку   или   предоминантно   когнитивну   основу,   али   је   увек
адекватно   извођење   моторичког   задатка   детерминисано   и   моторичким   и   когнитивним
способностима, у различитој размери.  Тако да  за успешну  реализацију сваке моторичке
вештине неопходна је синхронизација когнитивних и моторичких способности, због чега се
моторичке   вештине   често   називају   и   психомоторним   или   перцептивно-моторичким
вештинама процес моторичког учења, те когнитивни механизми у његовој позадини.

У научној литератури доминантне су три теорије моторичког учења:

1. Теорија затворене петље (Closed loop theory);
2. Теорија динамичких система (Dynamic system theory) i
3. Теорија схеме (Schema theory).