50. Уговор о отпремању (шпедицији)........................................................................................................... 40
51. Уговор о ускладиштењу робе...................................................................................................................41
52. Уговори о превозу..................................................................................................................................... 42
53. Уговори о туристичким услугама............................................................................................................42
54. Уговор о грађењу.......................................................................................................................................43
55. Уговори о вишим облицима привредне сарадње...................................................................................44
57. Акредитив; врсте акредитива...................................................................................................................46
58. Појам, карактеристике и функције хартија од вредности.....................................................................47
59. Врсте хартија од вредности...................................................................................................................... 47
60. Трасирана меница и њени елементи........................................................................................................48
61. Меничне радње.......................................................................................................................................... 49
62. Сопствена меница......................................................................................................................................50
63. Појам и врсте чека.....................................................................................................................................50
64. Обвезница...................................................................................................................................................51
65. Појам, саставни делови и врсте акција....................................................................................................52
66. Робне и транспортне хартије од вредности............................................................................................ 53
67. Складишница............................................................................................................................................. 54
68. Теретница (коносман)............................................................................................................................... 55
69.Товарни листови.........................................................................................................................................56
70. Полиса осигурања.....................................................................................................................................56
1. Право, морал и обичај
Право
је скуп норми које примењује држава, где се под применом у првом реду мисли на
примену санкција. Норме које примењује држава називају се правне норме. Њих држава ствара сама
или их узима из свих друштвених области, било да их стварају друштвене организације или
неорганизовано друштво.
Постоји уска веза између државе и права, јер су они условљени и имају заједничке циљеве: за
право држава обезбеђује принудни карактер својом физичком снагом власти – владајућа класа намеће
правне норме физичком снагом власти и тако настаје обавезност примене права; за државу право
обезбеђује заштиту интереса владајуће класе – држава ствара право у циљу заштите друштвеног
поретка који одговара интересима владајуће класе.
Морал
је скуп друштвених норми које омогућавају понашање људи са аспекта добра и зла и у
вези с тим, наређују односно забрањују субјектима одговарајуће понашање. Свако друштво има своје
моралне норме које се мењају са развојем друштва, али не брзо. Поштовање моралних норми
обезбеђује се утицајем јавног мњења и путем свести појединца. Санкције за повреде моралних норми
могу бити друштвене (моралне осуде) или индивидуалне (грижа савести).
Многе моралне норме постају правним. Морал својим нормама предвиђа поштовање права, а
право настоји да оствари основне моралне циљеве. Разлика између моралних и правних норми је у
томе што се моралне норме прихватају добровољно и извршавају из свести и убеђења људи, док
право има принудни карактер.
Обичаји
су друштвене норме које се остварују у друштву на основу устаљених навика и које
се формирају кроз примену у дужем временском периоду. То су устаљена, уобичајена понашања
људи, која због дугог понављања прелазе у навику и постају саставни део понашања и живота људи.
Тада почиње да се сматра да је обавезно да се на исти начин понаша и убудуће. Санкције за
непоштовање обичаја су презир, бојкот, новчане санкције, па све до физичког насиља и чак
одузимања живота.
Правне норме се деле и на апстрактне и конкретне. Апстрактне норме се односе на више
ситуација које треба да наступе, тј. примењују се на све случајеве који могу да се појаве. Норма је
апстрактна по томе што се односи на неодређени број субјеката, а примењује се на конкретан случај
кад одређени субјект не поступа у складу са правилима понашања која су у њој утврђена. Конкретне
норме се односе на неку конкретну ситуацију, тј. примењују се на неки одређени случај.
Диспозиције правних норми могу бити наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће, па на основу
тога и правне норме могу бити наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће. Наређујуће су правне норме
које наређују одређеном субјекту у праву да изврши одређене чинидбе или радње или да се уздржи од
таквих чинидби и радњи. Субјекти у праву су дужни да се понашају по оваквим нормама, јер свако
друго понашање представља деликт и изазива правне последице. Забрањујуће су правне норме које
забрањују субјектима у праву одређене чинидбе или радње и оне обично почињу речима ˝забрањено
је˝. Овлашћујуће су правне норме које дају овлашћења физичким и правним лицима да могу да
обављају одређене чинидбе или радње, с тим што нису предвиђене никакве правне последице за
случај да их они не обављају.
4. Врсте и важење правних норми
Правна норма
је једна врста друштвене норме и правило о понашању људи чије остварење
обезбеђује држава. То је правило о понашању људи које је заштићено државном принудом. Правна
норма је најбитнији и најпростији елеменат права.
Правне норме могу бити
опште (генералне) и појединачне (индивидуалне)
.
- Опште норме садрже општа правила и односе се на неодређен број случајева, односно лица, која се
налазе у истој ситуацији или могу доћи у исту ситуацију.
- Појединачне норме се односе на један одређени случај и представљају конкретизацију општих
правних норми, тј. њихову примену на конкретан случај.
Правне норме се деле и на
апстрактне и конкретне
.
- Апстрактне норме се односе на више ситуација које треба да наступе, тј. примењују се на све
случајеве који могу да се појаве. Норма је апстрактна по томе што се односи на неодређени број
субјеката, а примењује се на конкретан случај кад одређени субјект не поступа у складу са правилима
понашања која су у њој утврђена.
- Конкретне норме се односе на неку конкретну ситуацију, тј. примењују се на неки одређени случај.
Свака правна норма има два елемента: диспозицију (правило о понашању одређених субјеката)
и санкцију (правило о примени принуде од стране државног органа над оним субјектом који је
прекршио диспозицију). Диспозиције правних норми могу бити наређујуће, забрањујуће и
овлашћујуће, па на основу тога и правне норме могу бити
наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће
.
- Наређујуће су правне норме које наређују одређеном субјекту у праву да изврши одређене чинидбе
или радње или да се уздржи од таквих чинидби и радњи. Субјекти у праву су дужни да се понашају
по оваквим нормама, јер свако друго понашање представља деликт и изазива правне последице
- Забрањујуће су правне норме које забрањују субјектима у праву одређене чинидбе или радње и оне
обично почињу речима ˝забрањено је˝.
- Овлашћујуће су правне норме које дају овлашћења физичким и правним лицима да могу да обављају
одређене чинидбе или радње, с тим што нису предвиђене никакве правне последице за случај да их
они не обављају.
Правне норме се деле и на
императивне (присилне) и диспозитивне (допунске)
.
- Императивним нормама се субјекти у праву обавезују на одређену чинидбу или радњу, или им се
забрањује одређена чинидба или радња, при чему они не могу својом вољом да искључе примену
ових правних норми.
- Диспозитивне су норме које се примењују кад их субјекти у праву нису искњучили уговором, па
субјекти у праву могу да их примене или да својом вољом искључе њихову примену.
5. Материјални и формални извори права
Под
материјалним извором права
сматрају се узроци који стварају одређено право, а то је
воља владајуће класе. Владајућа класа ствара одређено право којим штити своје интересе.
Под
формалним изворима права
сматрају се општи правни акти којима се уређују конкретне
правне ситуације. Формални извор права мора бити у сагласности са материјалним извором права,
што значи да се формалним изворима права манифестује воља владајуће класе. На основу формалних
извора права субјекти у праву унапред знају како треба да се понашају. Најважнији извори права, тј.
општи правни акти су: устав, закони, подзаконски акти, акти предузећа и уговори. Осим тога постоје
и: обичаји, судски преценденти, судска и друга правна пракса и
правна наука. Постоје два основна
типа права: континентално-европско право, где је главни извор права закон, и англо-саксонско право,
где преовлађују обичаји и судски преценденти.
Устав је најважнији општи правни акт, из којег извиру сви закони и подзаконски прописи у
једној држави. Закони државе морају да буду у складу са уставом. Ако је закон у сукобу са уставом,
важнији правни акт је устав, па се у том случају примењује устав.
Закони су, одмах после устава, најважнији извори права. Закон је највиши општи правни акт
који има највишу правну снагу одмах иза устава, а који доноси, усваја законодавни орган по посебној
процедури. Он мора да води рачуна да закон буде у складу са уставом. Процедура доношења закона
може бити демократизована: прва фаза је доношење нацрта закона, и често изношење тог нацрта на
јавну дискусију; у следећој фази се предлог закона упућује скупштини на разматрање; у скупштини се
води претрес, а затим се гласа, да би се предлог закона усвојио или одбацио. Ако се закон усвоји,
последња фаза је објављивање закона. Закон ступа на снагу по протеку одређеног рока – код нас је то
8 дана од дана његовог објављивања, осим ако се из оправданих разлога не предвиди да ступе на
снагу раније.
Закон по правилу нема повратно (ретроактивно) дејство, што значи да се он не може
применити на случајеве који су се догодили пре његовог усвајања. Само поједине одредбе закона
могу имати повратно дејство, кад је то у општем интересу, што се утврђује при њиховом доношењу.
Закони важе неодређено време. У изузетним случајевима, законом се може предвидети и
његово трајање. Престанак важења закона може да буде решен на два начина: 1. да се закон
доношењем другог закона у истој материји или 2. да се стари закон делимично или у потпуности
измени одредбама новог закона. У случају неслагања два закона која су на снази, примењује се закон
који је касније ступио на снагу, или се примењује посебан закон у односу на општи закон.
Закони одређене државе примењују се и важе само на територији те државе. У федеративним
државама постоје савезни устав и савезни закони и устави и закони држава које сачињавају
федерацију. Савезни закони се примењују на територији читаве државе, а републички закони се
примењују на територији републике која их је донела. Републички устави и закони морају бити
међусобно у складу, али и у складу са савезним уставом и законима.
Посебну врсту закона чине законици, који обухватају целу једну правну област, систематично
обрађену. Они постоје ради једноставније и прегледније примене права.
Подзаконски акти су нижи од закона. Када се законом не могу предвидети сви случајеви већ
само најважнија правна начела, што је честа појава, доносе се подзаконски акти. Њих доносе органи
нижи од законодавних, као што су органи управе, ресорни министри у влади, влада и др. Подзаконски
акти не могу бити у супротности са законом. Најзначајније врсте подзаконских аката су: уредбе,
одлуке, правилници, наредбе, решења, упутства и др.
Акти предузећа су: статут, правилник и одлука којом се на општи начин уређују одређена
питања. Статут је основни општи акт предузећа и остали општи акти предузећа морају бити у
сагласности са статутом.
Уговори су двострани правни акти и зато код уговора постоји могућност да, поред државе, у
њима учествују и недржавни субјекти.
Обичаји су устаљена, уобичајена понашања људи, која због дугог понављања прелазе у навику
и постају саставни део понашања и живота људи. Тада почиње да се сматра да је обавезно да се на
исти начин понаша и убудуће. Трговачки обичаји представљају значајан извор трговинског права.
Статичко тумачење је облик тумачења при коме се не истражује значење норме које она има у
време њеног тумачења, већ се правим значењем норме сматра оно значење које је она имала у време
њеног доношења. То значи да се не узима у обзир могућност промене значења норме током времена,
па се статичко тумачење не може прихватити.
Динамичко тумачење је супротно од статичког – утврђује се право значење норме у тренутку
њеног тумачења. Оно је оправдано ако је реално дошло до промене значења норме.
Тумачење по сличности (аналогија) – постоје две врсте аналогије: законска и правна аналогија.
Законска аналогија је примена опште правне норме на правно ненормиране случајеве који су слични
са случајем који је одређен том правном нормом. Правна аналогија је примена општих правних
начела на правно ненормиран случај. Она се примењује кад нема услова за примену законске
аналогије.
Субјективно тумачење подразумева да тумач настоји да пронађе вољу ствараоца норме и да
утврди шта је он хтео да постигне са том нормом. Овде се за право значење норме узима оно значење
које је њен творац сматрао за право.
Објективно тумачење подразумева да тумач пронађе шта је стваралац норме објективно хтео
да постигне са том нормом. Тумачењем треба пронаћи објективизирани интерес владајуће класе који
је изражен у тој правној норми.
9. Правна и пословна способност физичких и правних лица
Правна способност
физичких и правних лица означава способност одређеног лица да буде
носилац права и обавеза, односно да буде субјект у праву.
Физичко лице стиче правну способност рођењем, а губи је смрћу. Физичка лица имају општу
правну способност.
Правна лица стичу правну способност уписом у регистар правних лица код надлежног суда.
Правна лица имају посебну правну способност, што значи да правна лица имају само она права и
обавезе која су повезана са циљем њиховог оснивања. Права правних лица се одређују њиховим
статутом, а њихови правни послови који нису у складу са статутом немају важност.
Пословна способност
физичких и правних лица значи да физичка и правна лица својим
радњама реализују правну способност, односно да стичу права и обавезе.
Физичка лица не морају имати пословну способност (на пример малолетна лица) – за разлику
од правне способности коју морају имати од рођења. Код нас физичка лица са 18 година стичу
пословну способност која траје до краја живота. Неким лицима која су старија од 18 година може да
се одузме пословна способност, ако је то неопходно – у случају душевне болести и сл.
Пошто правна лица не могу да изразе своју вољу, она имају органе који их заступају. То су
органи који су предвиђени статутом и који су овлашћени да заступају правно лице. Осим тога,
појединим законима је предвиђено да предузеће заступа директор. Иначе су органи који заступају
предузеће: скупштина, управни одбор, директор и надзорни одбор. Пословна способност правног
лица престаје његовим брисањем из регистра правних лица.
10. Појам, елементи и врсте субјективног права
Физичка и правна лица, као субјекти у праву, поседују субјективна права. Свако субјективно
право се састоји из овлашћења и захтева. Субјективно право може да обухвати једно или више
овлашћења, којима одговарају обавезе једног или више лица. Поред овлашћења, субјективно право
садржи и захтев, односно тужбу. Захтевом се овлашћење по основу субјективног права остварује
принудним путем.
Субјективна грађанска права се састоје из овлашћења и обавезе. Она се деле на апсолутна
субјективна права и релативна субјективна права.
Апсолутна субјективна права
делују према свим лицима. Она се деле на стварна апсолутна
права и лична апсолутна права.
Стварна апсолутна права се увек везују за ствари. То су: право својине, право службености и
право залоге. Носилац стварног права има власт над одређеном ствари и право на ту ствар. Он ту
власт и право може да оствари без обзира на то у чијим се рукама налази ствар.
