Osiguravajuća društva

UVOD

Osiguravajuće kompanije spadaju među najstarije finansijske institucije u svetu. Najstarija kompanija za osiguranje života je osnovana 1717. godine u Americi, tačnije u Filadelfiji i u početku je bila poznata kao „The Found For Pious Users“ i postoji i danas.

Osiguranje je aranžman o raspodeli rizika gde se jedna strana (osiguravajuće društvo) obavezuje da će osigurati drugu stranu (osiguranika) od eventualnih gubitaka. Aranžman se zaključuje u vidu ugovora, tj. polise. Osiguranje predstavlja oblast od posebnog društvenog i ekonomskog značaja. Reč „Osiguranje” (fr: assurance; eng: insurance; nem: versicherung) u najširem smislu označava sigurnost, poverenje u nešto, zaštitu, obezbeđenje. Drugim rečima smisao te reči upućuje nas na svrhu osiguranja koja se sastoji u pružanju neke sigurnosti. Osiguranje ne može da spreči nastanak štetnih događaja, pomoću njega se može ostvariti posredna ekonomska zaštita, koja upravo i prestavlja razlog postojanja osiguranja. Osiguranje omogućava isplatom sume osiguranja kod imovinskih osiguranja, odnosno, isplatom osigurane sume kod životnih osiguranja, ekonomsku zaštitu osiguranicima (prvanim i fizičkim licima) od štetnih dejstava i ekonomskih poremećaja do kojih dolazi kada nastane osigurani slučaj, odnosno kad se ostvari rizik u poslovnim aktivnostima ili u svakodnevnom životu ljudi.

Postoje tri kategorije osiguravajućih institucija, to su:

a) životno i zdravstveno osiguranje;

b) neživotno osiguranje;

c) penzioni fondovi.

Osiguravajuće kompanije za životno osiguranje prodaju polise na osnovu kojih se obezbeđuju prihodi u slučaju smrti neke osobe, u slučaju njene bolesti ili u slučaju penzionisanja. Kompanije za neživotno osiguranje su specijalizovane izdavanje polisa na osnovu kojih mogu da se nadoknade gubici koji su nastali usled nesreća, krađa ili požara.

Osiguranje predstavlja osnovnu polugu ekonomskog razvoja zemlje. Razvijeno tržište osiguranja i reosiguranja smatra se jednim od osnovnih pokazatelja ekonomske razvijenosti neke zemlje. Pogrešno je posmatrati osiguranje isključivo kao jednostavni mehanizam kroz koji se obeštećuju oni koji su pretrpeli neku štetu iz fondova koji su nastali na bazi naplate premija od mnogobrojnih osiguranika. Ta posrednička funkcija je sve manje važna u odnosu na druge funkcije osiguranja, koje obezbeđuju čitav set usluga neophodnih za ekonomske aktivnosti i dugoročni razvoj.

Cilj osiguranja je zaštita materijalnog položaja osiguranika, odnosno isplata naknade štete licu koje je osiguralo svoju imovinu ili osigurane sume licu čiji su duh i telo došli u stanje pri kome su mu neophodna sredstva za njegov zdravstveni tretman u cilju ozdravljenja. Takođe, osiguranik može osigurati sebi starost na bazi dobrovoljnog penzijskog osiguranja, kao i dodatne uslove lečenja na bazi dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja.