Parlamentarizam i njegov značaj za demokratsko društvo

Uvod

Parlament je gotovo svuda u demokratskim državama institucija sa velikim dostojanstvom i poštovanjem. Posebno je važan za demokratizaciju postkomunističkih društava. Kako ističe Sartori: „Države koje izađu iz diktature mogu imati malo izbora pored parlamentarnog“1. Poslanici za skupštinskom govornicom podsećaju na gladijatore u areni a u poslaničkim klupama su sebe sveli na pritiskivače tastera i glasačku mašinu. Tu se samo verifikuju odluke koje su već donete na drugom mestu. Zakoni se donose kroz skupštinu a ne od strane skupštine. Parlament formalno kontroliše vladu, ali ustvari partijski lideri vladajuće koalicije, koji sede u vladi, preko šefova poslaničkih grupa i partijske discipline kontrolišu parlament.

Odnos parlamenta i Predsednika Republike
Sve države imaju parlament, ali sve one nisu parlamentarne demokratije. U Srbiji je na snazi polupredsednički sistem. To je sistem sa dualnom egzekutivom u kojem i predsednik i premijer imaju moć donošenja odluka (decision-making power). Po Lajphartu, ovi sistemi nisu sinteza parlamentarizma i prezidencijalizma, već alternacija između predsedničkih i parlamentarnih faza . Po Sartoriju, polupredsednički sistem ima  sledeće osobine ili karakteristike5: Prvo, šef države (predsednik) bira se narodnim glasanjem – neposredno ili posredno – na unapred utvrđen period; drugo, šef države deli izvršnu vlast sa premijerom, čineći tako deo strukture sa dvojnom vlašću koju definišu ova tri kriterijuma: 1. Predsednik je nezavistan u odnosu na parlament, ali nije mu dopušteno da vlada sam ili neposredno; stoga njegove direktive mora prihvatiti i uskladiti njegova vlada; 2. Simetrično, prvi ministar i njegov kabinet nezavisni su od predsednika u onoj meri u kojoj su zavisni od parlamenta, odnosno utoliko što podležu parlamentarnom poverenju ili nepoverenju (ili oboma), i utoliko što im je neophodna parlamentarna većina; i 3. Struktura sa dvojnom vlašću poluprezidencijalizma omogućava različite ravnoteže kao i promenljiva ustrojstva vlasti unutar egzekutive,
samo mora uvek postojati „potencijalna autonomija“ svake jedinice ili komponente egzekutive. U Srbiji je Ustavom iz 1990. uveden polupredsednički sistem koji su do 2006.
obeležile tri faze: 1. Prezidencijalistička faza – (1990-1997);Kvaziparlamentarna faza – (1997-2001); i Faza kohabitacije – (2004-?). Ustavna pozicija i moć predsednika ne koincidira uvek sa njegovomrealnom moći. Kako bi upozorio Sartori, „vlast nije pitanje titulara, već onoga ko je vrši“.
Predsednik Republike ima nesrazmerni legitimitet u odnosu na vladu, koji prizilazi iz neposrednog izbora od strane građana (a ne od strane parlamenta). Šef države i šef vlade imaju disproporcionalnu moć i legitimitet. U modernim demokratijama postoje neke  konvergencije između prakse predsedničkih i parlamentarnih sistema sa personalizovanom vlašću i liderstvom sličnom prezidencijalizmu. U polupredsedničkom sistemu, kao i u čistom prezidencijalizmu, postoji dualna legitimacija. I predsednik (egzekutiva) i skupština (kongres, legislativa) imaju demokratsku legitimaciju (takmiče se za legitimaciju) koja proizilazi iz neposrednog načina izbora. Ako obe grane vlasti imaju neposrednu demokratsku legitimaciju – ko je na osnovu demokratskih principa  legitimniji i pozvaniji da govori „u ime naroda“, predsednik ili skupštinska većina (koja može biti suprotna predsedniku). Oba su izabrana glasovima građana u slobodnoj kompeticiji među različitim alternativama. Konflikt među njima je uvek latentan i ponekad može da bude dramatičan a nema demokratskih principa da se razreši. U
parlamentarnim sistemima toga nema jer egzekutiva nije nezavisna od skupštine. Ako većina u skupštini zahteva promenu pravca politike, ona može zameniti vladu. Predsednik Srbije nema „proaktivnu moć“ predlaganja zakona i donošenja uredbi sa zakonskom snagom (dekreta), već samo „reaktivnu“ moć vraćanja zakona. Veto je reaktivna zakonodavna moć. Obzirom da ukazom proglašava zakone, može zahtevati da Narodna skupština ponovo glasa o zakonu, ali je dužan da proglasi ponovo izglasan zakon. Ovo svoje ovlašćenje predsednik je koristio nekoliko puta (Zakon o vladi i Zakon o radu). Ovaj deo nadležnosti, iako ograničen, pokazao je svoje dobre strane kao korigujući faktor u uslovima kada postiji fuzija vlasti između Skupštine i Vlade. Novim Ustavom Srbije usvojenim (2006.), prema članu 118., Skupština Srbije ima mogućnost da „zbog povrede Ustava, smeni neposredno izabranog predsednika
Srbije glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika“.