Pedagoška dijagnostika – mentalna retardacija

Pedagoška dijagnostika
Pedagoška dijagnostika iako neutralni deo vaspitno-obrazovne delatnosti i bitan činilac efikasne organizacije vaspitno-obrazovnog rada još nije našla svoje pravo mesto i značaj u pedagoškoj literaturi. Pedagoška dijagnostika je najvažnija spona između pedagoške teorije i prakse, jasno proizilazi da bi pedagoška nauka znatno više pažnje posvetila teorijskom oblikovanju pedagoške dijagnostike kao posebnoj oblasti među pedagoškim diciplinama. Tim pre što pedagoška dijagnostika kao integralni deo vaspitno-obrazovnog rada nastavnika i vaspitača ima izuzetan značaj i široko se primenjuje u neposrednom vaspitno-obrazovnom procesu, planiranju i programiranju vaspitno-obrazovne delatnosti u organizaciji i rukovođenju savetodavnom pedagoškom radu u sagledavanju činilaca uspeha i neuspeha u školskom učenju u oceni darovitosti i radu sa darovitom decom, kao i sa decom koja imaju razvojni poremećaj.
Moguće promene u ličnosti koje nastaju kao posledica različitih vrsta razvojnih smetnji. Razume se vrsta i težina odstupanja od nekog zamišljenog, optimalnog razvoja, zavisi od vrste razvojne smetnje, težine oštećenja, vremena kada je oštećenje nastalo i ukupnih društvenih uslova za aktiviranje preostalih potencijala osobe sa smetnjama u razvoju. Neposredne promene koje nastaju kao posledica vrste i težine razvojne smetnje nazivaju se primarnim posledicama, a one nastale kao posledica nepovoljnih reagovanja osoba iz neposredne sredine ometenog u razvoju, sekundarnim posledicama. Iz brojnih pokušaja da se ipak pored navedenih obrada pojmovno odredi psihologija ometenog u razvoju kao posebna oblast primenjene psihologije, izdvajamo određenje koje daje Stantić, ovaj autor koristi izraz da je pedagoška dijagnostika specijalna pedagogija, a određuje je kao psihološku disciplinu koja se bavi ispitivanjem karakteristika, doživljavanja i ponašanja osoba sa takvim somatopsihičkim varijacijama koje u važnim obzirnim situacijama smanjuju uspešnost njihovog organizma kao oruđe za akciju i služe kao podražaj za njih same.
Pojedine osobe u okviru psihologije ometenih u razvoju javili su se kao rezultat proaktivnih potreba, institucija u kojima se razvijeni programi rane rehabilitacije, obrazovanja, profesionalnog osposobljavanja i mentalno higijenske zaštite pojedinih kategorija ometenih u razvoju. U načelu sve napomene date o epistemološkom statusu oblasti u celini, važe i za ove podoblasti. U dosadašnjoj praksi njihov razvoj je pomogao da se u značajnoj meri unapredi rad sa hendikepiranima, pa su time i one kao pojedinačne psihološke discipline opravdale svoje postojanje. U pokušaju da se odgovori na pitanje koje je područje rada sa hendikepiranima u primarnoj nadležnosti psihologa, saradnici koji su učestvovali u pripremi plana i programa za hendikepiranu decu došli su do uverenja da će to verovatno za duži period vremena biti pedagoška dijagnostika pa su najveći deo prostora u svim tematskim celinama posvetili sadržajima rada u toj oblasti.