Poslovne knjige, probni bilans, zaključni list i jednoobrazno knjigovodstvo

UVOD
Računovodstvo je disciplina koja se bavi zapisom svih finansijskih transakcija koje se dogode u jednoj poslovnoj organizaciji. Smatra se da je prvi računovođa Amatino Manucci, pisac prve beleške o sistemu dvojnog knjigovodstva, koji se tokom italijanske renesanse i trgovačke evolucije usavršio, a Luca Pacioli ga je detaljno opisao u svojoj knjizi. [Teofanović,2015, strana 19 ].
Računovodstvo predstavlja naučni metod kojim se obuhvataju, registruju, kvantitativno odražavaju ekonomske transakcije u cilju označenja ekonomskih zaključaka, kontrole i delovanja na ekonomsku aktivnost. Nemoguće je postojanje preduzeća u bilo kom društveno-ekonomskom sistemu bez računovodstva. Razlike između pojma informacije uopšte i računovodstvene informacije je u širini oblasti iz koje izveštavaju, a ostale karakteristike kao i funkcije su potpuno iste. U pojedinim periodima razvoja računovodstva, formulisane su različite definicije pojma i zadataka računovodstva. Pored toga što se međusobno razlikuju, njihova zajednička karakteristika je u tome što one uvek odražavaju stepen dostignutog razvoja privrednih aktivnosti kao i stepen razvijenosti računovodstva s jedne strane kao praktične delatnosti, a sa druge kao naučne discipline. U praksi, računovodstvo ima zadatak da registruje poslovne događaje, da meri poslovni rezultat i obezbeđuje podatke o imovini preduzeća, o njegovom finansijskom položaju, te da obezbeđuje dokumentacionu osnovu. Dakle, osnovni zadatak računovodstva je da na sveobuhvatan način registruje odvijanje celokupnog poslovnog procesa, sve promene vrednosti i izvora sredstva, promene u fazama transformacije sredstava u procesu reprodukcije i rashode, prihode, rezultat i raspodelu poslovnog rezultata.

Knjigovodstvo je oblik privredne evidencije o stanju i kretanju imovine, kapitala, obaveza, prihoda, rashoda i finansijskog rezultata preduzeća u skladu sa zakonom o računovodstvu, računovodstvenim standardima i aktima preduzeća. Knjigovodstvo evidentira samo poslovne događaje koji se mogu iskazati vrednosno. Knjigovodstvena evidencija trebalo bi da da ažurne i tačne podatke o poslovanju preduzeća, koji su neophodni za pravilno rukovođenje i upravljanje. Uspešno poslovanje se ne može zamisliti bez tih podataka.[www.vikipedia.com]

1. POJAM POSLOVNIH KNJIGA
Prema zakonu o računovodstvu i reviziji sva pravna lica i preduzetnici dužna su voditi poslovne knjige u kojima se knjiže poslovne promene. Te knjige imaju značenje javnih isprava.

Preduzeća obično obavezno vode sledeće knjige; dnevnik, glavnu knjigu, knjigu blagajne, knjigu osnovnih sredstava, analitičke evidencije zarada, sirovine i materijala, sitnog inventara, ambalaže, gotovih proizvoda i robe, te evidenciju stanja i promena cena robe i proizvoda u prodavnicama. Svojim opštim aktom preduzeća odlučuju koje će, osim navedenih, poslovne knjige voditi, zavisno od načina i tehnike koju primenjuje u vođenju svog knjigovodstva. [Vuksanović, petrevska, 2015, str. 47].

1.1. DNEVNIK

Dnevnik je osnovna poslovna knjiga u koju se hronološkim redom beleže poslovne promene odmah pošto su nastale. Poslovne promene beleže se vremenskim redosledom jedna ispod druge kako su nastale, bez obzira na to jesu li međusobno povezane ili nisu. Prema tome, dnevnik daje pregled poslovanja u određenom vremenskom periodu.

Osim toga što je hronološka evidencija, ostale funkcije dnevnika su:
• zbir knjiženja u dnevniku daje ukupnu vrednost proknjiženih stavova na kontima;
• izravnati zbireve dugovne i potražne strane dnevnika i glavne knjige automatska su kontrola sprovedenih knjiženja po sistemu dvojnog knjigovodstva;
• na osnovu dnevnika omogućena je rekonstrukcija proknjiženih stavova na kontima u slučaju da se ona zagube ili unište;
• pomoću sprovedenih knjiženja u dnevniku olakšava se postupak traženja knjigovodstvenih grešaka.

Dnevnik se vodi u obliku tabele i redovno sadrži sledeće podatke: datum, strana dnevnika, opis poslovne promene, kolone duguje i potražuje.
U početku, vođen je jedan dnevnik za sve promene. Pošto se broj promena stalno povećavao jedan zajednički dnevnik nije mogao da zadovolji povećane potrebe. Vođenje jednog zajedničkog dnevnika postalo je problematično, naročito za veća preduzeća sa ogromnim brojem knjigovodstvnih promena. To je dovelo do uvođenja posebnih odnosno specijalnih dnevnika. Umesto jednog zajedničkog dnevnika, vođen je niz specijalnih dnevnika, kao: dnevnik blagajne, dnevnik kupovine, dnevnik proizvodnje, dnevnik prodaje, itd. Sada je svaki specijalni dnevnik moglo da vodi posebno lice, knjigovođa, ili nekoliko pravnih lica. [Gray, 2002, str. 145].