2
UVOD
Čuveni švajcarski psihijatar i teoretičar analitičke ili dubinske psihologije, Karl Jung
(1875-1961),
učenik i nastavljač Sigmunda Frojda (1856-1939), tvorac termina kao što je
kolektivno
nesvesno
(koje prethodi individualnom nesvesnom), dao je ogroman doprinos pokušajima
klasifikacije ličnosti, prvenstveno u svojoj knjizi
Psihološki tipovi
(1921) .
Kako bi se uneo nekakav red prilikom proučavanja bezbrojnih varijacija ljudske prirode, K. G.
Jung je razvio svoju teoriju o psihološkim tipovima. Stalno je isticao da psihološki tipovi nisu
dogmatski, te da se njihova uloga i primena sastoji pre svega u omogućavanju boljeg razumevanja
ljudi između sebe u svakodnevnom životu, kao i prilikom terapije.
Prema Jungovom mišljenju, ukoliko bi tipovi psihijatra i pacijenta bili različiti (jedan ektravertan,
a drugi introvertan), teško bi im pošlo za rukom da se slože i harmonično sarađuju. Takođe,
mnogi izvori nesporazuma u svakodnevnom životu mogli bi se objasniti pomoću pripadanja
različitim tipovima, jer svaki tip veruje za sebe da je njegovo gledište na mestu, a da je ovaj drugi
suprotnog tipa neznalica, bezveznjak i šarlatan, to jeste da drugome oduzima svaku vrednost.
Jungovska tipologija zasniva se na parovima suprotnosti i uzima u obzir kriterijume opšte
podešenosti subjekta prema objektu, kao i osnovnih psihičkih funkcija.
Postoje dva različita tipa podešenosti prema spoljnjem svetu:
ekstraverzija i introverzija
, dok je
osnovnih psihičkih funkcija četiri, dve su racionalne— mišljenje i osećanje, i dve su iracionalne —
oset i intuicija.
1
1
Karl Gustav Jung
,
Psihološki tipovi
,Nova Knjiga Bg Nova Knjiga Pg, 2014.
4
Jung je pokušao da opiše ekstraverziju i introverziju na sledeći način: ekstraverzija predstavlja
usmerenost na objekat i informacije koje pristižu iz objekta, odnosno iz spoljašnje stvarnosti,
dok introverzija predstavlja fokus na način doživljavanja stimulusa iz spoljašnjeg sveta
(odnosno
fokus na subjekat).
3
Naš unutrašnji svet koji se sastoji od mnoštva ideja, unutrašnjeg mentalnog sadržaja, stavova, želja
i strahova. To je, zapravo, ono što sačinjava subjekat. U toku života susrećemo se sa mnogo
događaja, objekata, odnosno elemenata spoljašnje stvarnosti koji ostavljaju određeni utisak na
subjekat, odnosno utiskuju se u naš unutrašnji svet.
Pre svega, treba istaknuti da ektraverzija i introverzija nisu karakterne osobine. K. G. Jung njih
objašnjava kao mehanizme delovanja prema spoljašnosti, kao opšte tipove podešenosti jedinke
prema spoljašnjem objektivnom svetu.
S obzirom na opštu i očiglednu raširenost ove suprotnosti, Jung veruje da je ona fundamentalna, i
da se tipovi dele bez izbora
,
da izbor tipa nije stvar svesne volje čoveka.
Postoje porodice u kojima već vrlo rano jedno dete pokazuje sklonost ka ekstraverziji, a drugo
prema introverziji, pri istim i jednakim majčinskim uticajima. Pošto, dakle, nije reč o svesno i
namerno odabranom stavu, K. G. Jung smatra da ovaj fenomen svoje postojanje
duguje nesvesnom, instinktivnom razlogu.
Oba tipa podešenosti imaju osnovu u dvema prirodnim i različitim načinima prilagođavanja
jedinke na spoljašnje uslove u borbi za održanje života:
prvi način,
ekstraverzija
, predstavlja veću plodnost i razmnožavanje jedinke pri
slabijim odbrambenim snagama same jedinke (kraćim životnim vekom);
dok drugi,
introverzija
, znači slabiju plodnost uz bolji odbrambeni mehanizam.
O tome on dalje iznosi svoje zapažanje:
3
Karl Gustav Jung
,
Psihološki tipovi
,Nova Knjiga Bg Nova Knjiga Pg, 2014.
