Ptice stanarice gradskog parka

UVOD
U svakodnevnom ţivotu, kući, dvorištu, na putu do zabavišta, svuda gde se kreću,
deca nailaze na razne vrste biljnog i ţivotinjskog sveta. U okviru ţivotinjiskog sveta na
koji nailaze, ptice su nezaobilazan njegov deo. Deca su u stalnoj interakciji sa prirodnom
sredinom i pokazuju veliko interesovanje za učenje o njenim pojavama. Na interesantan i
zabavan način uz prikazivanje filmova, odlazak u prirodu, pikazivanjem slikovnica
moţemo ih podučavati o pticama i njovom značaju za nas i našu sredinu.
Dugo je dečija igra tretirana kao zabava, razonoda i prostor u kome deca treba da
“utroše svoje vreme dok ne doĎe vreme obaveza i duţnosti odraslih”. Zato su mnogi,
period detinjstva, glorifikovali kao doba potpune slobode i doba “ bez problema”, što je
svojevrsna preteranost i zabluda. Svako doba ţivota ima svoje probleme i teškoće, a
dečiju igru uopšte ne treba poistovećivati sa čistim zabavljanjem i beskorisnim
“gubljenjem vremena”. Dečija igra je izuzetno značajna za ostvarenje zadatka umnog i
radnog vaspitanja predškolskog deteta. To je aktivnost kroz koju se ostvaruje svestrani
razvoj deteta: fizičko, umno, moralno i estetsko vaspitanje. “Igra je put dece ka saznanju
sveta u kome ţive i koji su pozvana da izmene”(Gorki). “Dete radi igrajući se, i igra se
radeći” (Arkin). Igra, rad i učenje su osnovne aktivnosti predškolskog deteta. Zato nije ni
čudo što je njihov odnos odavno skretao paţnju pedagoga. Pojedini su pokušavali da
naprave precizniju razliku izmeĎu igre, rada i učenja, što im, svakako nije polazilo za
rukom. Dečiji svet je celovit i teško ga je “administrativno podeliti”. Predstave odraslih o
igri i radu, na primer, ne moţemo automatski prenositi na teren dečije igre. Dete upoznaje
svet oko sebe posmatranjem, tj. uočavanjem. Potrebno je podsticati dete na aktivno
učenje i pruţati mu raznovrsne mogućnosti za njegovo svestrano angaţovanje.
U ovom diplomskom radu će fokus biti na temi učenja dece o pticama i
zvukovima ptica. Neki od ciljeva ovog rada jesu sticanje znanja o ptičjem svetu,
upoznavanje dece sa podelom i značajem ptica, upoznavanje dece sa zvukovima ptica, te
isticanje metodičkih mogućnosti učenja predškolske dece o pticama i njihovim
zvukovima. 2
1. POJAM I DEFINICIJE UČENJA
Pod učenjem podrazumevamo proces kojim se stiču iskustva i usvajaju znanja,
koji je usmeravan obrazovanjem, ali zavisi i od napora koji u njega ulaţe ljudska jedinka.
Učenje kao vrlo sloţen proces obuhvata psihičku u telesnu stranu čovekovog ţivota.
Počinje u prenatalnom periodu i jako je značajno za ţivot svakog pojedinca. Rezultat
učenja su promene nastale u ponašanju pojedinca. Mala deca prvo uče o osećajima, pa tek
onda o motoričkom, emocionalnom, govornom i spoznajnom području.
“Učenjem dete unosi red u haotično stanje koje ga okruţuje”.(Stevanovic: 2001,
85). Dete stalno muče brojna pitanja na koja traţi odgovore. Zato ono stalno postavlja
pitanja, zagoneta i sl. Veliki značaj učenja kojim se usvajaju znanja, navike i sposobnosti
za razvoj psihičkih funkcija čoveka naglašavao je L. Vigotski (1896-1934). Pijaget (Ţan
Pijaţe, 1896-1980) učenje objašnjava razvojem. Po njemu razvoj doprinosi učenju. Cilj
učenja u predškolskoj dobi je zadovoljiti osnovne detetove potrebe, a ne naglašavati
suviše intelektualnu komponentu. Učenje u ovoj dobi predstavlja sporedan i spontan čin,
u kome su vaţna interesovanja, a uči se u spontanim aktivnostima kao što je igra.
Uz pomoć učenja čovek otkriva i potvrĎuje ličnu ljudsku suštinu koja mu je
zadata, a ne data nasleĎem. Oslonac za učenje predstavlja radoznalost, ţelja za saznanjem
koje se moţe pojaviti i onda kada su sve ostale potrebe zadovoljene, i manifestuje se kroz
ţelju da se sve isproba, shvati, upozna i nauči.
“Učenje se definiše kao proces svesno usmeren na pribavljanje, razumevanje i
usvajanje činjenica, pojmova, zaključaka, stavova i generalizacija o predmetima,
pojavama i načinima postupanja sa njima, preraĎenim, uopštenim i sreĎenim u sisteme
znanja. Učenje podrazumeva preradu i uobličavanje iskustva, uviĎanje, otkrivanje,
proricanje u suštinu pojava, restrukturiranje već postojećih saznanja i uspostavljanje
asocijacija meĎu znanjima.. Na taj način učenje je uslov i način sticanja i razvoja znanja,
veština, navika i sposobnosti potrebnih detetu za ţivot, uključivanje u društvene odnose,
formalno obrazovanje i samoobrazovanje”. (Kamenov: 1987, 25-26).