određenim uslovima mogu biti štetne za ljudsko zdravlje. Stalno se proiyvode i nove štetne
supstance koje vrše pritisak na okolinu, transformišu se i redistribuiraju. Toksične materije se
sintetizuju u laboratorijama i svaka od njih može, u određenom trenutku, da dospe u životnu
sredinu. Novostvorene toksične supstance mogu biti sličnog sastava kao već postojeće
komponente iz životne sredine, ali mogu imati i sasvim novu strukturu.

Uobičajeno je da se štetne supstance po poreklu dele na : prirodne proizvode, sintetske

proizvode i produkte hemijske transformacije prirodnih proizvoda. Takođe, one se razvrstavaju in
a osnovu fizičko – hemijskih svojstava, prema potencijalnom štetnom dejstvu na životnu sredinu
i zdravlje ljudi, prema efektima koje prouzrokuju, prema organima na koje deluju.

Izbor klasifikacije zavisi od njene svrhe. Koliko god ove klasifikacije bile korisne, da bi se

one potpuno razumele potrebni je da se svojstva svakog jedinjenja ili elementa razmatraju
pojedinačno. Dejstvo štetnih supstanci može biti ograničeno na pojedinca, može im biti izložen
veliki deo populacije ili mogu dovesti do globalnih fizičko – hemijskih efekata kaao što je
oštećenje ozonskog omotača ili globalno zagrevanje.

Brzinu i složenost razvoja, , kao i upotrebe štetnih supstanci u poslednjih nekoliko decenija

nisu pratila saznanja o njihovom delovanju na životnu sredinu i zdravljeljudi. Praktično
nedovoljan je broj studija koje se bave toksikologijom životne sredine, odnosno direktnim i
indirektnim efektima hemikalija na životnu sredinu i na ljude.

Opasnost po zdravlje, koja potiče od štetnih materija koje zagađuju životnu sredinu, zavisi

od hemijskih svojstava, načina njihove upotrebe, kao i emitovanih količina. Neočekivani efekti se
javljaju zbog nedostatka saznanja o njihovoj sudbini u organizmu, načinu razgradnje, kumulaciji
idr. Iako broj štetnih supstanci stalno raste, izloženost ljudi je najčešće ograničena na manji broj
onih materija koje su u primeni u velikim količinama.

1. Toksične supstance

Toksična supstanca (otrov) je svaka, po svojoj količini ili po svom sastavu, telu strana

materija, koja, ma kojim putem ušla u telo, remeti građu i funkciju organizma. Ključni činilac
kod toksičnih supstanci je količina, jer upravo od nje zavisi da li će delovanje neke hemikalije biti
toksično. Pojam otrov, kojim se označava materija koja je uzrok trovanja, je sasvim relevantan jer
mnoge materije koje se u svakodnevnom životu upotrebljavaju i ne smatraju se otrovima i usled
nepravilne primene mogu prouzrokovati trovanja. Sa toksikološkog aspekta se smatra du sve
supstance otrovi, ali se razlikuju samo po dozi.

Prema klasifikaciji na osnovu akutnih toksičnih efekata na zdravlje i prema stepenu

toksičnosti i srednjoj smrtnoj dozivotinje, supstance se razvrstavaju u tri grupe : I, II i III grupa
otrova.

U I (prvoj) grupi su najtoksičniji otrovi koji pri vrlo niskim koncentracijama dovode do

smrti (u ovu grupu spadaju pesticide koji se koriste u poljoprivredi, kao i u javnoj komunalnoj
higijeni).

U II (drugoj) grupi su otrovi čije su smrtne koncentracije više u odnosu na otrove iz prve

grupe (u ovu grupu je na primer svrstan kreozan).

Osim razvrstavanja hemijskih štetnosti u grupe prema stepenu i intenzitetu toksičnog

dejstva, otrovi se razvrstavaju u grupe i prema drugim karakteristikama i svojstvima. Tako se
prema uticaju na organizam, otrovi dele na otrove koji izazivaju sledeća dejstva : nagrizajuće
(korozivno), iritativno (nadražajno) dejstvo na organizam i sluzokožu, asfiktično (zagušljivo)
dejstvo.

2. Resorpcija, distribucija i eliminacija toksičnih supstanci

Toksičnost neke supstance direktno zavisi od unete doze, tako što veća količina supstance

koju organizam primi daje jači toksični odgovor. Ovaj koncept, koji predstavlja osnovu
savremene farmakologije i toksikologije, naziva se odnos doza – efekat. Da bi se sasvim precizno
definisao ovaj koncept, mora se reći da se ne radi samo o unetoj dozi, nego i o koncentraciji
toksične supstance ili leka na mestu delovanja od čega direktno zavisi efekat. Koncentracija
toksične supstance ili leka je najčešće proporcionalna unetoj dozi. Međutim, ista doza dve
različite supstance uzrokovaće sasvim različite efekte, zbog toga što njihove koncentracije na
mestu delovanja nisu iste. Ove razlike nastaju zbog različite raspodele tih supstanci u organizmu.
Da bi se sagledala raspodela toksičnih supstanci pre svega treba razmotriti ulazak supstance u
organizam, prolaz kroz njega in a kraju izlaz iz organizma, tj. toksikokinetiku. Toksikokinetika
proučava procese resorpcije (apsorpcija supstanci preko ulaznih puteva), distribucije (transport
supstance kroz telo), bioakumulacije (lokalizacija tj. deponovanje materije u pojedine delove i
kroz ceo organizam), biotransformacije (promene agenasa u organizmu) i na kraju ekskrecije

isparljive supstance ili one koje su u gasovitom stanju kao što je ugljen monoksid eliminišu preko
pluća. Iako je jetra najaktivnija u biotransformaciji toksičnih supstanci i lekova, ona se može
vršiti i drugim tkivima, kao što su plazma, bubrezi, pluća, gastrointestinalni trakt (GIT), nervni
sistem itd. Često je biotransformacija neophodna da bi došlo do izlučivanja toksičnih supstanci
putem bubrega, jer se tako uvode nove funkcionalne grupe i stvaraju metaboliti koji se izlučuju
putem urina.

2.1. Resorpcija

Resorpcija (apsorpcija) se definiše kao prenos otrova od mesta izlaganja organizma (koža,

respiratorni trakt itd.), kroz ćelijske membrane do sistemske cirkulacije. Najznačajnija mesta na
kojima se vrši resorpcija su gastrointestinalni trakt, koža i pluća.

Brojni faktori mogu da utiču na resorpciju supstance. Među njima su rastvorljivost

supstance i koncentracija na mestu resorpcije, ali i faktori koji se odnose na tkivo kao što su
prokrvljenost tkiva i površina kroz koju se resorbuje ta supstanca. Toksične supstance ili lekovi
koji su u vodenom rastvoru, brže se reorbuju od onih koji su u uljanom rastvoru, suspenziji ili
čvrstom stanju zbog toga što se bolje mešaju sa vodenom fazom na mestu resorpcije. Supstance
koje se primenjuju u obliku rastvora veće koncentracije brže se resorbuju od supstanci koje se
daju u manjim koncentracijama. Veća prokrvljenost tkiva takođe ubrzava resorpciju, a ona se
može pojačati masažom u blizini mesta aplikacije ili utopljavanjem pacijenta, odnosno, smanjiti
primenom vazokonstriktora i u stanju šoka. Supstance se takođe, brže resorbuju ako je izložena
veća površina što se dešava u epitelu alveola pluća.

2.1.1. Resorpcija kroz kožu

Koža je u neposrednom kontaktu sa spoljnom sredinom i predstavlja važan put za ulazak

mnogih toksičnih supstanci u organizam. Zanemarivanje ove činjenice je uzrok mnogih trovanja
pri radu sa pesticidima i drugim profesionalnim otrovima.

Povrsinski sloj kože (epidermis) predstavlja lipidnu membranu koja je u izvesnom stepenu

propustljiva za veliki broj nejonizovanih, liposolubilnih supstanci u čvrstom, tečnom i gasovitom
stanju. Difuzija ovih supstanci se odvija na dva načina : (1) direktno kroz epidermis, ili (2) kroz
folikule korena dlake i otvore lojnih žlezda.

Brzina i stepen resorpcije srazmerni su koncentraciji supstance i veličini površine kože sa

kojom supstanca dolazi u dodir. Lokalni uslovi kao što su vlažnost kože, temperature, povrede
kože i drugi činioci, takođe utuču na brzinu i stepen dermalne resorpcije. Ovi faktori su vazni pri
radu sa pesticidima.