Savremeni zahtevi održivog ruralnog razvoja

Savremeni zahtevi održivog ruralnog razvoja

Uvod
U zavisnosti od metoda definisanja ruralne oblasti, oko 70-80% teritorije Srbije se može klasifikovati kao ruralno. U oblastima koje se klasifikuju kao ruralne, živi 43-55% celokupnog stanovništva Srbije. Ruralne oblasti u Srbiji se trenutno susreću sa brojnim problemima. Neke ruralne oblasti i neki sektori ruralne ekonomije se susreću sa problemima strukturnog prilagođavanja, dok se drugi suočavaju sa ograničenjima dinamike i raznolikosti.

Osnovni problemi i trendovi sa kojim se suočavaju skoro sve ruralne oblasti su migracije, slaba diverzifikacija ekonomskih aktivnosti, ekstenzivna poljoprivreda je dominantna ekonomska aktivnost, visoka stopa nezaposlenosti, nedostatak mogućnosti za zapošljavanje, slaba i nerazvijena infrastruktura, nizak BDP po glavi stanovnika u poređenju sa urbanim oblastima i nezagađena životna sredina koja se suočava sa potencijalnim pretnjama. Većina ovih
problema je posledica velikih međunarodnih promena koje su se desile u prethodnom periodu.

Trenutni okvir rada ruralne politike u Republici Srbiji vuče korene iz perioda nakon II svetskograta kada je primarna funkcija ruralnih oblasti bila proizvodnja poljoprivrednih proizvoda i hrane. U međuvremenu, ciljevi u proizvodnji hrane su se pomerili sa aspekta kvantiteta na aspekt kvaliteta (prvenstveno na bezbednost hrane). Značajno je povećano interesovanje i briga za zaštitu životne sredine. Ruralne oblasti su pogodne i za druge privredne delatnosti koje se ne zasnivaju isključivo na poljoprivrednom iskorišćavanju zemljišta. Stanje privrede i socijalne infrastrukture u mnogim ruralnim oblastima u Srbiji je loše. Mogućnosti za zapošljavanje i razvoj privatnog preduzetništva su ograničene. Siromaštvo je značajan i stalan problem. Postoji značajan broj različitih, novih, problema koji su se pojavili u poslednje vreme. Vlada ne može da zaustavi ove trendove, međutim novom politikom razvoja ruralnih oblasti može se značajno pomoći ruralnim oblastima da se prilagode novonastalim promenama.

Bez nove politike ruralnog razvoja, ruralne oblasti će nastaviti da se susreću sa ekonomskim,privrednim i socijalnim problemima kao i sa problemima u oblasti zaštite životne sredine. U isto vreme neophodno je znatno izmeniti i prilagoditi okvir rada ruralne politike u skladu sa politikom i dobrom praksom u EU. Srbija će sa dobijanjem statusa “zemlje kandidata” dobiti pravo da koristi EU fondove u okviru IPA programa za ruralni razvoj (IPARD). Srbija bi zbog toga trebalo da se usredsredi na uspostavljanje neophodne strukture kako se dostupna sredstva maksimalno iskoristila u cilju jačanja kapaciteta za ispunjavanje uslova za članstvo u EU. Politika ruralnog razvoja EU je posebno važna jer predstavlja jednu od osnovnih politika EU. U ovom kontekstu je važno je napraviti razliku između mera neophodnih da bi se Srbija pripremila za implementaciju IPARD fondova na nacionalnom, regionalnom, i lokalnom nivou.

Efikasnost politike ruralnog razvoja, međutim, u najvećoj meri zavisi od lokalne zajednice pa čak i individualnih inicijativa na lokalnom nivou (kreiranje prijava, analiza prijavnog formulara, odluke o finansiranju, implementacija projekata, privlačenje fondova, izveštavanje i kontrola…).

1. Integrisanje ekoloških zahteva u ruralnu politiku

U gotovo svim razvijenim zemljama, u poslednjih nekoliko decenija, došlo je do degradiranja životne sredine, što je izmedju ostalog i posledica zagadjenja koja potiče iz ruralnih područja, pre svega, usled intezivne proizvodnje. Zbog toga se javila potreba da se očuvanje životne sredine ugradi u nove pravce agrarne i ruralne politike. U oblasti zagadjenja životne sredine se, kao osnovna, ističu tri problema. Prvi problem je vezan za povećanu koncentraciju ugljen-dioksida i ostalih gasova u atmosferi, usled kojih dolazi do povećanja temperature atmosfere i izazivanja tzv “ greenhouse effect-a „ . Drugi problem vezuje se za pojavu tzv. “kiselih kiša“ usled povećane koncentracije sumpor dioksida ili raznih azotnih oksida u atmosferi, izazvanih industrijskim procesima, masovnom upotebom automobila itd. Na kraju, treba pomenuti i smanjenje količine ozona u atmosferi i probijanje ozonskog omotača, usled povećanog nivoa azot-oksidai hloro-fluoro karbonata koji mogu značajno da ugroze čovečanstvo.
Ekološki problem ruralnog razvoja danas je veoma aktuelan, a sa daljim tehničko-tehnološkim napredkom će biti sve aktuelniji. O ovom pitanju se mora voditi računa u svim oblastima života I rada čoveka, iz razloga što se čovek ne samo prilagodjava životnoj sredini, već, za razliku od drugih živih bića, on je samo aktivno i intenzivno menja. Vrednosti koje je stvorila savremena ekološka ekonomija jasno reflektuju odnose izmedju prirode i čoveka.
Procena uticaja na životnu sredinu (Environmental Impact Assessment – EIA) predstavlja jedan od savremenih instrumenata politike životne sredine i ekološkog menadžmenta, koji je opšteprihvaćen u skoro svim zemljama sveta. EU je uvela ovaj instrument 1985.god. , donošenjem posebnog upustva 85/337/EEC o proceni uticaja odredjenih javnih i priovatnih projekata na životnu sredinu. Ovo upustvo je kasnije izmenjeno i dopunjeno Upustvom Saveta 97/11/EC iz 1997.god. Dalja dogradnja u ovoj oblasti učinjena je Upustvom 2003/35/EC Evropskog parlamenta i Saveta 2003. godine, kojim se obezbedjuje učešće javnosti u izgradi nacta odredjenih programa koji se odnose na životnu sredinu. Savet EU je 2003. godine usvojio Odluku o zaštiti životne sredine krivičnim sankcijama, sa ciljem da se zajedničkom akcijom odklone opasnosti od ozbiljnog ugrožavanja životne sredine. Na osnovu reforme iz 2003. godine, da bi farmeri primili direktnu pomoć iz fondova EU, potrebno je da poštuju odredjeni skup standarda, tzv. eko-uslovljavanje