УВОД У ПРЕДМЕТ

1. ДРУШТВЕНА ПОТРЕБА ЗА ИЗУЧАВАЊЕМ ПРЕДМЕТА

У целокупном свом историјском развоју све друштвене и државне заједнице исказивале

су сталну потребу да обезбеде, ако не пуну, оно барем што већу безбедност и сигурност сво-
јих грађана, друштвених група и виталних друштвених система, пре свега политичког, еко-
номског, социјалног, културног, инфорционо-информативног и других система. При томе,
тежиле су да елиминишу све облике девијантног понашања који би могли угрозити основна
права и људске слободе грађана. Међутим, постојање различитих облика и извора угрожава-
ња и угрожености показало на сву сложеност укупне безбедносне ситуације, како на нацио-
налном, тако и на регионалном и међународном плану. Због тога се с правом може рећи да се
савремени свет развија у сложеним и конфликтним односима и да се налази у сталној поли-
тичко-безбедносној нестабилности.

Као одговор на такво стање у међународним односима, свака држава и друштвена зајед-

ница настоји да обезбеди политичке и безбедносне услове за владавину закона и развој демо-
кратије као елементарних претпоставки за успешан развој политичког, економског, социјал-
ног, културног и осталих друштвених система. Ту своју функцију свака држава остварује ле-
гитимним средствима моћи својих извршних и управних органа власти у чијој су надлежно-
сти послови и задаци заштите њених виталних интереса и вредности од свих облика угрожа-
вања и угрожености (спољне и унутрашње), сагласно уставу и закону.

Да би могла успешно да штити виталне вредности и интересе, свака држава организује

своје безбедносне и заштитне механизме у засебне међусобно условљене системе и подсисте-
ме, који пружају безбедносне услуге од највишег друштвеног значаја. При томе, они своју
улогу остварују дозвољеним правним и демократским средствима, који не доводе у питање
зајамчене слободе и права човека и грађанина.

Да би бројни међусобно условљени елементи система безбедности и заштите једне држа-

ве могли да испуне основну друштвену функцију, неопходно је да припадници тих елемената –
подсистема, посебно њихов управљачки део, буду перманентно едуковани и оспособљени за та-
кву улогу. Отуда и произилази стална друштвена потреба за изучавањем садржаја предмета Си-
стеми безбедности и заштите у универзитетским програмима студија опште безбедности.

Системски приступ у изучавању савремених система безбедности и заштите помаже да

се упознају друштвене и безбедносне реалности, с једне стране, и омогући спознавање врсте
и садржаја одговора на различите изворе угрожавања безбедности, с друге стране. То указује
на сву комплексност узрочно-последичних односа који детерминишу безбедност појединца,
државе, друштва, више држава једног региона и међународне заједнице у целини.

Отуда се справом може рећи да безбедност представља посебну друштвену вредност од

индивидуалног, националног, регионaлног и глобалног значаја у којој безбедност једног ни-
воа (индивидуална безбедност) представља услов за безбедност на свим осталим нивоима (на
нивоу друштва, државе, региона и међународне заједнице) и обрнуто.

2. КОНСТИТУИСАЊЕ НАСТАВНОГ ПРЕДМЕТА

И ЗАСЕБНЕ НАУЧНЕ ДИСЦИПЛИНЕ

Развој система безбедности и заштите датира од момента успостављања државе. У дуго-

трајном историјском развоју, системи безбедности и заштите прилагођавали су садржаје, об-
лике и форме свога деловања устројству државне власти. У савременим међународним одно-
сима битно је измењена улога субјеката чији је основни задатак да пруже безбедност људима
и друштвеним групама и заштите основне вредности друштва.

Нове врсте и облици угрожавања и угрожености и све већа повезаност између система

безбедности и заштите унутар и између држава убрзали су нове одговоре и размишљање о
концепту система безбедности и заштите у будућности. Суштина тог концепта је изградња
система безбедности који ће моћи да одговори на савремене изазове, ризике и претње безбед-
ности, с једне стране и успостављање ефикасног надзора над елементима система безбедно-
сти и заштите од стране законодавне, извршне и судске власти, медија, невладиног сектора и
цивилног друштва, с друге стране.

Трагање за таквим концептом система безбедности и заштите довело је до заснивања но-

ве научне дисциплине назване

системи безбедности и зашти

те. Основни

предмет

ове науч-

не дисциплине је изучавање битних обележја система безбедности и заштите у оквиру функ-
ционално – структуралних елемената савремене државе.

Из оваквог одређења предмета научне дисциплине произилази да су Системи безбедно-

сти и заштите темељни предмет безбедносних наука који за основни циљ свога изучавања
има спознавање значења основних појмова у области безбедности и заштите; врста, носиоца
и облика угрожавања и угрожености; улоге државе у остваривању безбедности; намене,
функција и делатности система безбедности и заштите, као и спознавање појединачних еле-
мената структуре система безбедности и заштите, пре свега, њихове улоге, функција, мисија,
задатака, организације, уставно-правног функционисања, управљања и демократске контроле
и надзора над њима.

Посебни циљеви у изучавању предмета

системи безбедности и заштите су: схватање ме-

сто и улогу елемената система безбедности и заштите у идентификовању, превентивном де-
ловању и ефикасном реаговању на савремене ризике и претње безбедности и оспособљавање
за објективну анализу безбедносних појава, процеса и догађаја, са становишта: услова у који-
ма су настали; мотива, циљева и сврха њиховог дешавања; субјеката угрожавања и субјеката
заштите од угрожавања; начина, метода, активности и укупних ефеката њиховог деловања.

Основна идеја у изучавању предмета системи безбедности и заштите је да се из мноштва

теоријских извора издвоје суштинска обележја система безбедности и заштите савремених
демократских држава и да се идентификована обележја примере на успостављени модел си-
стема безбедности и заштите у конкретној земљи.

Примарна вредност изучавања предмета системи безбедности и заштите огледа се у спо-

знавању места и улоге система безбедности и заштите у ширем систему државе и друштва,
као и у спознавању садржаја, облика, циљева, начина, метода и механизама деловања елеме-
ната (подсистема) система безбедност и заштите који су мање или више самостални али ме-
ђузависни у свом деловању.

Главне карактеристике предмета системи безбедности и заштите

су да презентује елемен-

те система безбедности и заштите као динамичне, сложене, специфичне и транспарентне
подсистеме у развоју демократских држава, чија аутономност деловања треба да се одвија у
уставно-правним оквирима савремених држава и под цивилном контролом демократски иза-
браних институција друштва.

Другу целину чине епистемиолошка сазнања у којима се разрешавају проблеми односа

између научних сазнања о предмету и научних сазнања о методу научне дисциплине Систе-
ми безбедности и заштите. У овој целини разрешавају се и проблеми примене научно-истра-
живачких техника којима се ова научна област служи да би прикупила искуствене податке.
Такође, у овој целини разрешавају се и проблеми примене разноврсних научних поступака и
средстава што се употребљавају у сређивању и обради прикупљених изворних података, као
и проблеми примене техничких правила о организацији различитих врста истраживања у
оквиру предмета научне области системи безбедности и заштите.

Свака озбиљнија промена у систему научних сазнања о предмету научне области Систе-

ми безбедности и заштите захтева и промену у научном сазнању о методама (методу) ове на-
учне дисциплине и обрнуто. Скуп свих тих промена у научном сазнању о предмету и методу
научне дисциплине Системи безбедности и заштите воде променама у успостављеном науч-
ном сазнању и његовом поретку, чиме се улази у промене научне парадигме целине науке о
безбедности и посебно научне дисциплине Системи безбедности и заштите.

Трећу целину чине научно-стратегијска сазнања којима се разрешавају проблеми развој-

ности научне области Системи безбедности и заштите. Наиме, по аналогији за стратегију
уопште и стратегија безбедности у којој се на политичко-стратегијском нивоу успоставља си-
стем националне безбедности састоји се у одређивању кључних циљева националне безбед-
ности и идентификовању виталних државних и националних интереса и друштвених вредно-
сти које треба заштитити успостављеним елементима система националне безбедности и за-
штите. Осим утврђивања циљева, у Стратегији националне безбедности разматрају се и нај-
сврсисходнији путеви и средства за њихово остваривање, као и најпогоднији организациони
облици националног система безбедности и заштите, кроз које је једино могуће да се поста-
вљени циљеви остваре, најчешће, у временском периоду од пет до десет и више година.

4. ТЕОРИЈСКЕ КОНТРАВЕРЗЕ У ВЕЗИ СА

НАЗИВОМ ПРЕДМЕТА

Површна анализа назива предмета системи безбедности и заштите указују на одређену

недоследност у заснивању оваквог назива предмета научне дисциплине. Отуда је у наставку
разматрање неопходно поставити питање да ли постоји само један или више система безбед-
ности и заштите?

Ако систем безбедности и заштите схватимо као део већег друштвеног система са низом

подсистема, међусобно уређених у један динамичан и сложен систем са строгом научном си-
стематизацијом и научно утврђеном структуром, функцијама и односима, основано је гово-
рити о једној сложеној научној области чији предмет истраживања су системи безбедности и
заштите државе и друштва, које чине више сродних делова, односно научних дисциплина
(одбрана, полиција, ратна вештина, Полемологија, Пенологија, обавештајно-безбедносне слу-
жбе, безбедносни и кризни менаџмент, организација система безбедности и заштите, људски
и материјални ресурси, цивилна заштита, планирање, програмирање и буџетирање система
безбедности, цивилно-војни и цивилно-полицијски односи итд).

Има основа и за схватања која тврде да постоје два система. Један сложен систем безбед-

ности и други, исто тако сложен систем заштите државе, са читавим низом међусобно пове-
заних и условљених подсистема. У досадашњим теоријским разматрањима најчешће су раз-
ликовани (1) систем безбедности, који у неким земљама добија још и префикс национални,

Види шире: Милосављевић Славомир и Радосављевић Иван,

Основи методологије политичких наука,

Слу-

жбени гласник, Београд, 200. године, стр. 34–37.

државни, друштвени итд, и (2) систем заштите, који опет у многим земљама добија префикс
цивилне заштите, иако је заштита државе и друштва много шири облика заштите од оног ко-
ји традиционално обухвата систем цивилне заштите.

Према овим схватањима систем (националне, државне, друштвене) безбедности састоји

се од низа подсистема, као што су: 1) одбрана (војска и цивилна одбрана), 2) полиција, 3)
обавештајно-безбедносне службе и 4) приватна предузећа и агенције за безбедност, док се,
такође, према овом схватањима, систем заштите састоји од: 1) цивилне заштите и 2) других
служби заштите које углавном спадају у ширу сферу цивилне сигурности.

Према до сада познатим теоријама, цивилна заштита обухвата: а) личну и узајамну за-

штиту грађана; б) мере заштите и спасавања

(узбуњивање; склањање становништва, мате-

ријалних и културних добара; евакуацију; замрачивање и маскирање; заштиту и спашавање
од рушевина и из рушевина, пожара и експлозија; прву медицинску помоћ, радиолошко-хемиј-
ско-биолошку заштиту; асанацију терена; очување добара битних за опстанак становни-
штва и животињског света и мере заштите у области урбанизма),

в) предузећа, организа-

ције и службе опремљене и оспособљене за заштиту и спашавање; г) јединице, штабове, слу-
жбе, тимове и поверенике за цивилну заштиту; д) службу осматрања и обавештавања и ђ)
друге службе заштите.

Друге службе заштите државе и друштва задиру у најширу сферу цивилне сигурности и

оне обухватају: a) царинску заштиту; б) социјалну заштиту (инвалидско-пензионо и социјал-
но осигурање) и в) здравствену заштиту.

Приказана класификација заснована на критеријуму одредаба предмета Системи безбед-

ности и заштите, ма колико изгледала уверљива и корисна, неоповргава становиште да је си-
стем безбедности и заштите, у ширем смислу посматрано, један јединствен систем безбедно-
сти који се састоји од сложеног и организованог скупа разноврсних подсистема који делују у
правцу онемогућавања или ублажавања разних облика угрожавања. По овом становишту, за-
штита је само једна димензија система безбедности са низом инструмената и активности који
обезбеђују основне вредности друштва од разних облика угрожавања и угрожености.

Отуда је оправдано постојећи назив предмета преименовати у Систем безбедности, јер

овакав назив у свом обиму и садржају обухвата и подсистеме безбедности и подсистеме за-
штите, који чине једну јединствену, сложену, функционалну и динамичку целину.

5. ПРОМЕНЕ У ПОЈМУ БЕЗБЕДНОСТИ

Безбедност је појам са вишеструким значењем. У најопштијем смислу подразумева сло-

боду од страха, претњи и физичког насиља. Међутим, безбедност укључује и моралне, идео-
лошке и нормативне елементе, што је одувек отежавало њену прецизну дефиницију. У пита-
њу је друштвено конструисан концепт који стиче специфично значење само унутар датог со-
цијалног контекста.

Парадигме и институционални модели безбедности су се мењали током развоја људског

друштва. Посматрана историјски, безбедност је нераздвојно везана са државом и њеним вој-
ним сектором. Међутим, безбедност је постепено захватала социјалну и политичку сферу.
Иако, одбрана од спољњег напада остаје централни проблем, ипак, пракса је недвосмислено
показала да држава може бити угрожена унутрашњим потресима, економским и друштвеним
поремећајима, нарочито у заједницама којима недостаје осећај идентитета и социјалне кохезије.

У научним разматрањима раздваја се појам безбедности државе од појма безбедности

друштва, уз нагласак да основни критеријум безбедности државе представља њен суверени-
тет, а критеријум безбедности друштва представља његов идентитет, тј. свест о припадности

нистичких и цивилизацијских тежњи. Као привремени компромис прихваћено је решење да
еколошка безбедност буде разматрана као део економске проблематике, јер је у крајњој ли-
нији деградација природних ресурса: воде, земљишта, океана, атмосфере итд. резултат поја-
чане економске активности.

У ширу проблематику безбедности укључена је и трговина људима и опојним дрогама,

што је додатно отежало редефиницију појма безбедности. Процес економске глобализације
избацио је на површину још један облик безбедности – глобалну безбедност света. То је у
ствари критична тачка у односу на редефинисање концепта безбедности, будући да не постоји
јединствен став у погледу елемената овог феномена, нити пак критеријуми за његово мерење. У
најопштијем смислу речи термин се употребљава као супротност изолационизму – глобализам
насупрот изолационизму. Гледано из тог угла, то је термин са многоструким значењем.

Расправе о овој теми отпочеле су касних шездесетих година прошлог века наглим шире-

њем међународне трговине и инвестиција и стварањем, с тим у вези, мултинационалних ком-
панија. Економски оријентисане дефиниције акценат су ставиле на интеграционе процесе у
економији. Међутим, глобализам је шири појам и захвата различите активности, захваљујући
у првом реду револуцији у микроелектроници. Интентификација односа дубоко се одразила
на политичке, друштвене и културне односе и довела је у питање традиционално схватање
државе, постављене на територијалном принципу, као и њених суверених прерогатива.

Крај хладног рата и нестанак СССР-а са светске сцене, схваћен је на Западу као тријумф

капиталистичког система слободног светског тржишта. Појам глобализма стекао је идеоло-
шку конотацију, што је изазвало отпор у многим деловима света, а у теорији праву конфузи-
ју. Ово утолико пре, што су мултинационалне институционалне структуре по свом карактеру
недржавне, претежно формиране на Западу, а суштински неприхватљиве за свет у развоју.
Због свега тога, глобализам је изазвао највеће проблеме у поимању безбедности.

Концепт националне и међународне безбедности формализован је кроз вековну праксу и

правне норме, међународне и унутрашње. Насупрот томе, облици безбедности у које спада и
глобална безбедност, ван ослонца на државу, немају прецизних одредница у филозофском и
нормативном смислу.

Настојање науке да утврди нове параметре појма безбедности само су једна страна безбе-

доносне димензије. Друга, од не мањег значаја за светски поредак су институционални окви-
ри кроз које се безбедност остварује и утврђивање објекта безбедности. Отуда за потпуније
разумевање савремене безбедносне дилеме потребно је потражити одговоре на питања: да ли
постојећа безбедносна структура Уједињених нација, НАТО и других међународних органи-
зација, имајући у виду промене до којих је дошло, може осигурати мир и пружити стабил-
ност свету?

6. НАСТАНАК И РАЗВОЈ БЕЗБЕДНОСТИ

Кроз историју људског друштва под појмом безбедности су се подразумевали разни садр-

жаји. У политичким теоријама и доктринама овом појму су придавана разна значења. Посма-
трано из етимолошког угла, термин безбедност потиче од латинске речи

securutas

–

atis

, што

значи безбедност, одсуство, опасност, извесност, самопоуздање, неустрашивост, заштиће-
ност

(securus

лат. – сигуран, безбедан, поуздан, неустрашив, уверен, сталан, чврст, одан,

истинит, итд.).

У енглеском језику у употреби су два термина:

security и safery

. Термин security се кори-

сти у смислу „националне безбедности“ (

secure

– сигуран, осигурати) –

national security

, што

имплицира остварење и чување државног националног интереса, док термин

safety

означава

способност деловања, како не би дошло до непожељне безбедносне ситуације, или таквих
прилика које могу угрозити безбедност других.

француском језику користе се изрази

securite и surete,

док се у руском језику користи

термин

безбедност

и значи одсуство материјалне беде. У италијанском језику у употреби је

термин

sigureza

(

siciramente

– сигурно), у албанском језику термин

сигури

, а у Немачком

sic-

herheit.

На српском говорном подручју користи се термин безбедност и изводи се из речи безбед-

но, што, у суштини, представља безопасност, чврсто, одлучно без колебања, стално без пре-
кида, односно једноставније речено одсуство опасности, безбедност, одлучност, чврстина,
готовост, јасност, одређеност, доследност.

У нашој литератури термин

security

се равноправно преводи терминима безбедност и си-

гурност, који се најчешће сматрају синонимима, иако се у суштини ради о два термина са
различитим значењима, о чему ће бити више речи у наредној теми.

За безбедност се обично каже да је настала када и живи свет, односно човек. Свако живо

биће има своју основну преокупацију како да опстане (преживи), како да се развија и како да
обезбеди наставак своје врсте. Тек много хиљада година касније безбедност се проширила на
безбедност читаве друштвене заједнице, односно државе да би безбедност данас попримила
глобални карактер.

У савременим условима, поставља се питање да ли је потребно дефинисати појам безбед-

ности и ако јесте како је то могуће урадити на један опште прихватљив начин. Наиме, данас
постоје озбиљни спорови у научним круговима о садржини појма безбедности, с обзиром на
широк дијапазон садржаја, елемената, појмова и односа у друштвеној, природној и техничкој
сфери, које би тај појам требало да обухвата.

Проблем настаје, пре свега, због тога што је појам безбедности на први поглед свима по-

знат, односно што већина људи има неку представу и схватање о безбедности, при чему те-
шкоћа настаје када она треба да се дефинише.

У складу с решењима којима су прибегле друге науке, могућа су два приступа решавању

поменутих тешкоћа:

Први је да се тај појам дефинише негацијом (негативистички), а други је да се дефинише

садржински, односно позитивистички..

У првом случају, безбедност се дефинише као одсуство угрожавања, односно одсуство

свих носилаца угрожавања. Овакав приступ је чест у литератури, међутим, он не даје конач-
но решење проблема јер у наредном кораку подразумева израду дугачког пописа облика и
носилаца угрожавања што се такође јавља као проблем.

Наиме облици и носиоци угрожавања разликују се од државе до државе. Оно што за јед-

ну државу може бити угрожавање за другу државу не мора да буде, односно елиминација но-
силаца и облика угрожавања од стране једне државе може бити угрожавање друге државе,
друштва или појединца. Другачије речено, ако је безбедност одсуство од угрожавања онда се
јавља други проблем, а то је проблем одређења појма угрожавање (

угрожавање је насилно

наметање туђе воље

). Тиме долазимо до новог приступа, тј. до одређивања садржине без-

бедности која полази од тога да је безбедност у ствари вредност (државна, национална, поли-
тичка, морална, економска, лична и сл.) и то инструментална вредност која се објашњава као
начин да се нешто постигне, а не само појава (стање) сама за себе.

У том смислу, безбедност треба схватити и као услов опстанка и развоја (државе, дру-

штва, нације, односно људи и живог света на планети). Важна је чињеница да безбедност са-

Речник српско-хрватског и хрватско-српског језика

, изд. Матице српске, Матице хрватске, Нови сад, Загреб,

1967. године.

сање конкретног уставног поретка, односно друштвено-политичког, економског и правног
система и заштићености других добара, вредности и објеката заштите.

Као функција безбедност је нераздвојни атрибут државе, без обзира на карактер уређења,

политички систем и облик власти. У реализацији безбедности као стања, организације и
функције у обезбеђењу спољне и унутрашње заштићености државе и друштва учествују сви
субјекти безбедности, као и други друштвени субјекти, невладине организације, агенције... .

У Малој политичкој енциклопедији

појам безбедности у најширем политичко-правном

смислу обухвата „мере и активности чувања и заштите од угрожавања независности и инте-
гритета једне земље (државе, нације) и унутрашњег уставног и правног поретка“. У првом
случају говори се о спољној, а у другом о унутрашњој безбедности. Према објекту заштите
разликује се: а) национална безбедност, б) јавна безбедност, в) колективна безбедност г) лич-
на и имовинска безбедност

Слободан Милетић, даје веома прихватљиву дефиницију појма безбедности: „

Безбедност

је, наиме, именица, и то апстрактна, односно мисаона именица која није материјалне при-
роде, дакле, не може се опипати, већ се само осећа и замишља.

“

Човек је безбедан ако није изложен опасности, када је заштићен од угрожавања и повре-

ђивања његов физички интегритет, његова приватност, достојанство и сигурност, када су за-
штићене његове слободе и права, посебно, право својине, тј. када му је имовина заштићена
од отуђења, уништења или оштећена против његове воље.

Безбедност појединца је стање заштићености човека од опасности. Објективно то је ста-

ње заштићености, које може бити у распону од доброг ка лошем. Субјективно, човек се може
осећати безбедним и када је његово „стање безбедности“ објективно лоше и обрнуто.

Безбедност државе је стање заштићености државе од опасности, тј. од угрожавања и по-

вређивања свих основних елемената државе и то државне власти, становништва, територије,
правног поретка и других вредности. О безбедности појединих елемената државе можемо са-
мо условно говорити, јер се безбедност државе практично испољава у целовитом облику.
Безбедност државе и грађана су две стране исте ствари јед(и)не безбедности, која се може
свести на безбедност човека.

Безбедност грађана није могућа без безбедности њихове државе и обрнуто безбедност др-

жаве није могућа без безбедности њених грађана.

Мноштво је теоретских размишљања употребе самог термина и различитих научних по-

гледа на безбедност, посебно ако знамо да се овај термин као основна вредност користи у
свим областима живота и рада. Отуда и проистиче многострукост његове употребе, али с
основним циљем – очувања и остваривања безбедности грађана. У том смислу, можемо рећи

да безбедност има функцију служења

. Међутим, нити у једном друштву се не може оствари-

ти максимална безбедност, нити апсолутна слобода. Ради се о потреби обезбеђења равнотеже
између безбедносне заштите и основних права и слобода грађана и интереса друштвене за-
једнице. У том смислу се слобода и безбедност требају првенствено схватити као варијабил-
не величине, с обзиром на дивергентне конфликтне и непомирљиве интересе појединаца и
група у сваком друштву.

Уколико држава не обезбеди потребан ниво безбедности, не може се апсолутно говорити

о индивидуалним слободама у једном друштву. Према томе, садашњи проблем демократског
друштва јесте како одржати ниво пропорционалности између слободе и безбедности.

Видети шире: Мала политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1966.

Међузависност унутрашњих и вањских противуречности указује да се живот у савременом свету одвија у
конфликтним приликама због чега се и налази у становитој политичко-безбедносној нестабилности, а тиме и
релевантним питањима своје будућности, јер, време у којем живимо испуњено је веома наглашеним напето-
стима. Друштвена збиља у безбедносном смислу веома је сложена, а пошто је 20. век био век „халуцинатор-

Разлике које су кроз историју постојале и данас постоје између друштава, условиле су ну-

жност одмеравања снага на политичком, војном, идеолошком и економском плану ради про-
мене односа снага и наметања одговарајућих система вредности, тако да је ово доба великих
политичких, националних, економских, безбедносних и других процеса са дивергентним по-
гледима на решавање питања која су од судбинског значаја за човека. У том процесу, долази
до конфликта, безбедносне турбуленције, сукоба и опасности са применом силе и разних об-
лика насиља, који доводе у питање основе хуманизма. Данас „нема хуманизма без идентите-
та“, интегритета и суверености појединца и заједнице, у смислу слободе деловања у стварно-
сти, јер то су највише вредности хуманизма које произилазе из генеричног бића човека.

Дакле, безбедност је стање у коме се налазе правни субјекти, тј. стање релативног прису-

ства или одсуства угрожавања и/или повређивања правних субјеката за које је одговорна др-
жава.

Са тог становишта Слободан Милетић на прихватљив начин дефинише безбедност и то

као „

правно уређиваним и обезбеђиваним друштвеним односима, успостављено, одржавано

и унапређивано стање у држави, које омогућава ефективну заштићеност државе и грађана
који у њој живе од свих (спољних и унутрашњих) противправних аката (активности) којима
се угрожава уставни поредак, суверенитет, независност и територијална целокупност др-
жаве, рад државних органа, обављање привредних и друштвених делатности и остварива-
ње слободе, права и дужности човека и грађанина.

Као прилог тумачењу појма безбедности интересантна је и дефиниција дата у једној сту-

дији УН из 1986. године:

„безбедност је стање у коме државе сматрају да нема опасности

од војног напада, политичког притиска или економске присиле, тако да могу слободно да се
развијају и напредују.“

Допуњавајући ову дефиницију, безбедност националних држава могла би да буде оства-

рена ако државе сматрају да нису изложене опасностима оружаних напада, ни било каквом
мешању у њихове унутрашње послове, субверзивним или дестабилизирајућим утицајима са
стране, било да су они политичке, економске или војне природе.

Безбедност је одсуство претњи усвојеним вредностима, а у објективном погледу значи

одсуство страха да ће те вредности бити нападнуте (Arnold Wolfers).

Када се ова расправа тиче међународног система, безбедност се односи на способност др-

жава и друштава да очувају њихову независну самобитност и њихов функционални интегри-
тет (Barry Buyan);

Постојану безбедност могу да достигну само они људи и групе који је не ускраћују са

другима. Безбедност се може достићи ако се разумева као процес еманципације (Booth and
Wheeler).

Утврђивање пуног садржаја појма безбедности у савременим међународним односима

захтева, знатно шири, оштрији и радикалнији приступ, што се у оквиру модерних студија
безбедности крајем 20. и почетком 21. века своди на следеће основне форме:

– Концепт безбедности је проширен од националне безбедности на безбедност поједина-

ца и група (појединачна и социјална безбедност), што представља померање предмета без-
бедности од безбедности нације према безбедности појединца, односно истицање значаја по-
јединаца и група као референтних објеката безбедности;

не политике и чудовишног убијања у којем су ратови угасили око 85.000.000 живота, а број рањених, осака-
ћених и страдалих не може се ни проценити.

Милетић Слободан,

Полицијско право

, Полицијска академија, Београд, 1997.

Ибид

, стр. 13.

Conception de la sécurité, Série d`études 14

, Publication des Nations Unise, 1986, A/40/533.

ко схваћена слобода, још од античке Грчке подразумева политичко право грађана да одлучу-
ју о свим јавним питањима, а самим тим о питањима из области безбедности.

У односу на ранији период, извршене су битне промене у суштини државе и њених кла-

сичних функција. Безбедност се данас све више посматра као политичка категорија у оквиру
интегралног друштвено-политичког система и друштвених односа који се остварују у систе-
му владавине права и правне државе. Отуда се, функција безбедности и заштитна функција
државе не требају третирати као посебне и различите самосталне категорије, већ као једна је-
динствена функција чији је циљ заштита државе и друштва од свих облика угрожавања и
угрожености.

Будући да је

безбедност

основни, полазни и фундаментални појам за формирање кодекса

осталих појмова, дајемо пример процеса изградње најопштијег кодекса појмова из области
безбедности. До модела кодекса појмова о безбедности долази се применом правила хипоте-
тичко-дедуктивне методе, методе моделовања и методе екс-пост факто експеримента.

2. МОДЕЛ КОДЕКСА ПОЈМОВА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ

Понуђени модел кодекса појмова из области безбедности има најопштији карактер зато

што обухвата само чиниоце, одредбе и својства без којих безбедност, као друштвена појава,
није могућа. Модел појмова о безбедности је општи јер обухвата све битне статичке и дина-
мичке компоненте безбедности као друштвене појаве и процеса, као и све битне садржаје, об-
лике и односе унутар ове сложене друштвене појаве и између ње и других друштвених појава
(политике, економије, културе, идеологије итд).

За правилно одређење појмова у области безбедности веома су значајни следећи елемен-

ти–чиниоци модела:

– да се безбедност схвати и изрази као специфична друштвена појава и процес;
– да се безбедност остварује у одређеним условима;
– да безбедност остварују субјекти безбедности – учесници у процесу;
– да се безбедност остварује активношћу субјеката безбедности;
– да се безбедност остварује одређеним методама и средствима;
– да се остваривањем безбедности постижу одређени ефекти, резултати и последице.

2.1. Безбедност као специфична друштвена појава и процес

Неспорно је да је безбедност специфична

друштвена појава,

што значи да се остварује у

људском друштву, да се, као таква, може јасно препознати и одредити и да се разликује од
свих других друштвених појава.

Безбедносне појаве

су друштвене појаве чија је суштина, садржај и функција саставни

део друштва. Те појаве би се могле одредити као чиниоци друштвеног процеса, тј. као његове
функције, везе и односи.

Безбедносне појаве могу да се класификују према времену настајања и простору одиграва-

ња.

Према времену настајања, безбедносне појаве се деле на: 1) минуле; 2) актуелне, и 3) бу-

дуће безбедносне појаве.

На основу простора на којем се одигравају, безбедносне појаве могу да буду: 1) унутра-

шње (безбедносне појаве унутар једне земље), и 2) спољне (безбедносне појаве које захватају
две или више земаља).

Безбедносне појаве могу се даље делити на основу других критеријума, на пример према:

природи безбедносне појаве, облику испољавања, значају, итд., што обично зависи од потре-
ба конкретног истраживања.

Безбедносни процес

се у политичкој и безбедносној теорији третира као део друштвеног

и политичког процеса. Иако у безбедносним и политичким енциклопедијама и радовима из
области безбедности нема прецизне дефиниције безбедносног процеса, из целине теорије о
безбедности може да се изведе најприближније значење тог термина.

За многе ауторе безбедносни процес је „повезано деловање субјеката безбедности у циљу

произвођења последица у друштвеној стварности“.

У основи повезаног деловања безбедносних субјеката јесу различито мотивисана или

истоветна хтења да се произведу сличне или различите свесне последице у друштвеној ствар-
ности. Свесна повезаност деловања субјеката безбедности, као опште обележје безбедносног
процеса, има узрочно последични карактер и чини тај процес објективним друштвеним про-
цесом.

Безбедносни процес, не развија се независно од других друштвених процеса – посебно

није независан од политичких, економских, социјалних и културних процеса.

2.3. Услови за остваривање безбедности

Безбедност, као друштвена појава и процес, увек се јавља и остварује у одређеним усло-

вима. Под условима се подразумева скуп чинилаца чије је постојање основ за остваривање
појава и манифестовање карактеристика одређене појаве – појава, тако да се може констато-
вати мноштво услова и њихових битних чинилаца – разноврсност, многобројност и противу-
речност. Тако, с једне стране, постоје нужни и довољни услови, и с друге стране – остали
услови.

Под нужним условима подразумевају се услови без којих безбедносна појава – појаве не

би могле ни да настану, нити да се остваре. Довољни услови су услови који обезбеђују да се
безбедносна појава конституише и оствари као самосвојствена и временски и просторно по-
везана. Остали услови су, у ствари, услови присуства, који су условљени чиниоцима повољ-
не–неповољне безбедносне ситуације, али се јављају после нужних и довољних услова. Ну-
жни и довољни услови су битни услови, а остали чине небитне услове. Осим тога, постоје
услови који погодују развоју и манифестацији безбедносних појава и сматрају се повољним
условима, за разлику од оних који не погодују остваривању безбедности и чине неповољне
услове.

С обзиром на наведено, неспорно је да се безбедност и сигурност јављају и остварују у

битним условима, и то пре свега у природним и друштвеним условима.

Природни услови су, у ствари, природна својства одређених територија у одређеним гра-

ницама, почев од флоре, фауне, географских, геолошких, еколошких и климатских услова
итд., значајних за настанак и развој безбедности.

Друштвене услове који зависе од друштвених и политичких односа и процеса, ствара,

прилагођава и мења свесном, циљном и сврсисходном делатношћу сам човек, и користи са-
гласно својим потребама и интересима. Битни друштвени услови су друштвено-политички и
економски односи, као и ниво њиховог развија, у оквиру којих субјекти безбедности оствару-
ју своје понашање; друштвена структура постојећег друштва, са којом су тесно везане општа
друштвена и посебно политичко-безбедносна ситуација и привредна способност, као и дру-
штвена свест – наука, идеологија, религија итд.

У безбедносне услове се убрајају и постојање безбедносних институција, установа и ор-

ганизација, друштвене норме и одговарајућа понашања.

Дакле, неспорно је да се безбедност, као реална друштвена појава, остварује у економ-

ским, политичким, правним, техничко-технолошким, информационо-комуникационим, кул-
турно-образовним, традиционалним, организацијским, идеолошким, територијално-политич-
ким, временским и другим условима.

Видети шире: Радомир Лукић,

Политичка теорија државе

, Удружење правника Југославије (Универзитет у

Београду), Београд, 1962.

конкретно вербално понашање. Њиме се исказују знаци неодобравања, присиљавања, наре-
ђивања, убеђивања, давања сагласности итд. Такво понашање је, у ствари, одређени вид ко-
муницирања и остварује се без примене физичке принуде.

Иако је ово понашање често декларативно, оно мора бити истинито, потпуно, јасно и

смислено, са одређеном поруком и поуком за носиоце угрожавања и угрожености. У тој вр-
сти понашања не смеју се допуштати неусаглашености интереса између субјеката безбедно-
сти и њихових надређених законодавних, извршних и управних органа, којима припадају. Бу-
дући да се ради о друштвено и политички осетљивим питањима и проблемима, ту увек треба
тежити да се искаже потпуна сагласност у вези с актуелним интересима, јер у противном мо-
же да се изгуби поверење грађана у законодавне, управне и извршне органе власти чије по-
следице највише трпе субјекти безбедности.

У целини гледано, понашање субјеката безбедности јесте специфично, посебно, осетљи-

во, ефикасно, и високо субординирано ради остварења власти као инструмената за постизање
политичких циљева. Безбедносно понашање је у узрочно-последичном односу са (и према)
субјектима и објектима безбедносног деловања. То је активност која се испољава као чиње-
ње, емоционално и ирационално доживљавање, рационално и сврсисходно промишљање,
планирање и опредељивање, и као сопствено изражавање. Његови основни облици манифе-
стовања су практичне радње и искази у виду инструкција, директива и наређења, који изра-
жавају суштину односа интереса и власти. Због тога је понашање субјеката безбедности ви-
шеструко одређено временом, простором и друштвеном динамиком. Коначно, понашање су-
бјеката безбедности је увек, на неки начин, јавно испољено понашање конкретних субјеката
безбедности, тј. оно је део реалности, али може да буде израз не само актуелне безбедносне и
сигурносне стварности већ и тенденција у политичко-безбедносној сфери друштва и могућ-
ности друштва и субјеката безбедности у супротстављању актуелним и потенцијалним изво-
рима опасности од угрожавања безбедности.

С обзиром на то да нису уочљиве и исказиве све манифестације безбедносног понашања,

уочљиви су само они облици понашања који се испољавају кроз безбедносне радње, као што
су практични акти и вербално понашање субјеката безбедности (директиве, инструкције, на-
ређења, изјаве, саопштења итд).

Психичке облике понашања субјеката безбедности (подсвест) најчешће не могу да опазе

ни субјекти безбедности у коме се одигравају, ни други субјекти, али се подразумева да су
они нужно присутни, нарочито у сложеним друштвеним ситуацијама повећане опасности од
угрожавања и угрожености друштвених, националних и државних интереса.

Практично посматрано,

безбедносно понашање јесу све делатности, функције, чинови и

поступци субјеката безбедности усмерени на заштиту друштвених, националних и држав-
них интереса, као и делатности, функције, чинови и поступци у којима се остварује однос
са и према носиоцима власти, а из којих произилазе одговарајуће материјалне и друштвене
последице.

Манифестације таквог понашања су, на пример: реално судјеловање у одбрани од спољ-

њег напада и у сузбијању оружане побуне унутар земље, судјеловање у заштити државне гра-
нице, очувању јавног реда и мира, спречавању корупције и организованог криминала, борби
против трговине људима и недозвољене трговине опојним дрогама, обезбеђењу и заштити
институција, штићених личности, имовине и пословања итд.

2.5. Активности субјеката безбедности

Активност, као појава и процес, субјеката безбедности одређена је класним интересом и

у сагласности је са циљевима класне доминације, са чврстим ослонцем на монопол насиља.
То је фактичко понашање субјеката безбедности у заштити друштвених, националних и др-
жавних интереса, ради изазивања одређених, безбедносних ефеката и последица. Свака ак-
тивност субјеката безбедности је циљно рационална, свесна, сврсисходна и динамична актив-
ност и мора да тежи да буде ефикасна. Без активности субјеката безбедности, која мора бити
усклађена са активношћу политичких субјеката, нема ни потребне безбедности и сигурности
на локалном, националном, регионалном и глобалном нивоу.

Суштина активности субјеката безбедности јесте постојање одређених мотива, високо

професионалних органа, институција и учесника, који фактички и утврђују ниво потребних
безбедносних активности и циљева које треба остварити. Активност субјеката безбедности је
уређен и законом утврђен начин коришћења бројних средстава и инструмената безбедносног
ангажовања и деловања.

Основа за активност субјеката безбедности садржана је у Уставу и позитивним законима

и међународним актима. Иницијатор активности субјеката безбедности су законодавни, извр-
шни и судски органи власти. Извршни органи власти имају улогу сагледавања укупног стања
и могућности остваривања безбедносне активности, у одређеној ситуацији, времену и про-
стору, а ради очувања и заштите друштвених, националних и државних интереса.

Активност субјеката безбедности остварује се фазно. Пре свега, опажа се и открива по-

треба за активностима одређених субјеката безбедности, сагледава се и утврђује друштвена
основа субјеката који ће учествовати у активностима и опредељује вођење активности избо-
ром минималних и максималних и краткорочних и дугорочних циљева. Потом, се бирају вре-
ме и место, повод и начин започињања активности, успоставља се комуникација са социјал-
ном базом, односно, деловима социјалне базе од које се очекује подршка, и остварују безбед-
носне активности на основу пажљиво изабраних метода и средстава, и на крају проводи се
детаљна анализа токова и резултата безбедносне активности и даје оцена постигнутих ефека-
та и последица.

2.6. Meтоде и средства безбедног деловања

Субјекти безбедности у процесу остваривања одређених циљева безбедносне политике,

користе разне методе и средства.

Метод је нужни чинилац безбедносне активности и понашања субјеката безбедности који

изазива одређене ефекте и последице. Рационално и функционално је повезан са циљем (ци-
љевима), и сврсисходан је и нужан чинилац структуре безбедносног процеса. Метод рада, тј.
метод деловања субјеката безбедности чине три битна сегмента: 1) идејни, који обухвата си-
стем вредности и норме понашања; 2) сазнајни, који чине категоријално-појмовни систем и
сазнања о законима политичко-безбедносних кретања, и 3) технички, који чине поступци и
средства којима се реализују постављени циљеви у области безбедности.

Активности субјеката безбедности остварују се применом разноврсних метода. Основне

методе активности субјеката безбедности разликују се од субјекта до субјекта безбедности.
Оне се разликују на основу примене многих посебних метода и техника деловања, као и ко-
ришћења разноврсних средстава. Методе и средства субјекта безбедности примењују се зави-
сно од ситуације и могућих и расположивих средстава. У начелу, разликују се методе делова-
ња субјеката безбедности у редовним друштвеним ситуацијама и приликама и методе које се
примењују у ванредним приликама и ратним ситуацијама.

траживању безбедности као друштвеног реалитета и предмета безбедносне науке, односно с
аспекта континуитета и перспективе тих појмова.

Безбедност је дефинисана у разним периодима, на основу различитих приступа, с разли-

читим циљевима и сврхама, те отуда и постоји мноштво дефиниција које се односе на без-
бедност.

Прво питање у вези с тим јесте:

од које дефиниције треба поћи.

При томе се мора узети у

обзир да

безбедност

није највиши појам и да се мора извести

тзв.

карактеристична дефини-

ција

. Дакле, безбедност се мора схватити као друштвена појава, друштвена делатност, дру-

штвени однос итд. А то, даље, значи да дефиниција, схватање и значење појмова безбедност
и сигурности зависе од дефиниција

угрожавања и угрожености.

Дакле, мора се формулисати, мада то није једноставно, једна синтетичка, или усвојити

једна важећа дефиниција угрожавања и угрожености и из ње извести дефиниције безбедно-
сти и сигурности. Међутим, постојеће дефиниције припадају разним научним парадигмама и
разним теоријско −методолошким правцима. Tо, наравно, не значи да није могуће образовати
једну синтетичку дефиницију безбедности и сигурности, али оне могу да буду веома ре-
стриктивне или веома наративне. Наиме, могу да се обухвате само одредбе безбедности и си-
гурности које су садржане у свим важећим дефиницијама, с истим или сличним значењем, и
тада су строго селективне и рестриктивне, а могу да се обухвате и све одредбе које садрже
ове дефиниције.

Истраживач мора да се определи сагласно принципима научности, продуктивности и еко-

номичности дефиниције за једну од њих. При томе треба узимати у обзир да свака дефиници-
ја нужно садржи известан број општепризнатих и опште познатих неспорних чинилаца. Тако
је и са дефиницијама

сигурности и безбедности. То је довољан разлог да се дефинисању си-

гурности и безбедности приступи на основу навођења прегледа неспорних и нужних чинила-
ца сигурности и безбедности од којих су неки елементарни, а неки сложени, једни фундамен-
тални, а други изведени.

3.1. Појам сигурности

Сигурност је друштвена ситуација неког субјекта (индивидуалног, групног или колектив-

ног одређених својстава и карактеристика) у којој су сви битни аспекти његовог друштвеног
положаја и личног интегритета у нужној мери заштићени од повреда и угрожавања. Њу ка-
рактерише свест о својствима сигурности и начинима њиховог остваривања и систем субје-
ката, активности, средстава, надлежности и одговорности за фактичко остваривање.

Сигурност карактеришу још три веома значајна и утицајна својства: прво, то је веома ви-

сок степен еластичности, што омогућава да се сигурност мери разним мерилима и мерама;
друго својство је друштвено, које указује да сигурност зависи од деловања мноштва разновр-
сних фактора; и треће својство указује да су сфере и видови сигурности многи, а све сфере
сигурности не морају да буду у сваком моменту остварене у истој мери. На пример, матери-
јална сигурност не мора бити остварена у истој мери и у исто време са моралном сигурношћу
– са угледом одређеног субјеката.

Полазећи од изложене дефиниције безбедности, у наредном делу рада, покушаћемо да

укажемо на разне компоненте дефиниције и радну дефиницију сигурности, облике и видове
сигурности, сфере сигурности и мере – нивое – степене сигурности, уз неопходну специфи-
кацију социјалне сигурности и њене повезаности са друштвеним положајем.

Сигурност, према Клакхоновој антрополошкој концепцији

спада у ред изворних људ-

ских потреба. Стога ми сигурност схватамо као друштвену појаву која се манифестује као
лична, групна, колективна и као сигурност заједнице; као сложени систем фактичких дру-
штвених чињеница, уверења и веровања субјеката у трајно остваривање достигнутог или још
бољег друштвеног положаја; као резултат мноштва разноразних и друштвених и личних мера
које су ослонац и гарант да се положај субјекта у друштву неће прекомерно и дисфункцио-
нално погоршати. Отуда, у друштву као заједници људи постоје системи осигурања и зашти-
те њиховог социјалног положаја.

Везујући социјалну сигурност за стабилну одрживост оствареног социјалног положаја

или чак за његово побољшање, наметнули смо себи обавезу да разјаснимо однос између со-
цијалног и друштвеног положаја, под условом да заиста постоје суштинске разлике између
ова два појма. Према доступној литератури, као битне компоненте друштвеног положаја на-
воде се: (1) имовина и својина; (2) извори и обим прихода; (3) обим и карактеристике потро-
шње; (4) врста професије и занимање; (5) слободно време; (6) друштвени углед; (7) друштве-
ну комуникацију; (8) утицај у сопственој породичној, локалној и широј друштвеној средини;
(9) културне и цивилизацијске навике и могућности њиховог задовољења, као и (10) стварни
степен задовољења и однос субјеката према свом степену задовољавања.

Разматраном проблему могуће је прићи и са других полазишта. Међутим, набрајање кон-

кретних питања као што су запослење, радно место, зарада, здравствено стање, породична
ситуација, становање, друштвено напредовање, образовање и усавршавање, исхрана и одева-
ње, итд. суштински су садржани у претходним исказима и критеријумима, а и немају за сва-
ког појединачног субјекта исту вредност. Битно је имати на уму да је сигурност, као предмет
разматрања, нужно сагледати у двема улогама: а) у улози сегмента (дела) социјалне полити-
ке, и б) у улози фактичког друштвеног положаја људи.

Поставља се питање који су то садржаји и облици друштвене сигурности као основе и

оквира социјалне сигурности?

У тражењу одговора на ово питање, неопходно је истаћи да је људски живот у свим ета-

пама развоја људског друштва пун неизвесности чак и када је веома уређен и организован.
Чак и концепт „друштва благостања“

није могао да искључи неизвесности које произилазе

из мењања друштвених потреба у сталном технолошком и научном развоју, у еколошкој сфе-
ри, у кретању капитала и других добара, променама у психофизичким особинама људи и у
сфери рада, као и у области морала.

Први сегмент разматрања несумњиво се односи на личну сигурност човека. Чиниоци те

сигурности су: а) сигурност да неће бити повређен његов психофизички интегритет; б) сигур-
ност да ће моћи да развија своје способности до задовољавајућег нивоа; ц) да ће у дотичном
друштву моћи да испољи своје способности и оствареним резултатима обезбеди одговарају-
ћи статус; д) сигурност да ће на основу оствареног статуса и сопственог ангажовања трајно
моћи да развија своје потребе и да их задовољава; е) сигурност да ће током свог најактивни-
јег и најпродуктивнијег рада за живота моћи да обезбеди основе за трајно задржавање оства-

Авдагић Мехмед:

Социјално–заштитне функције синдиката Босне и Херцеговине од 1990. године

, Само-

стални синдикат запослених у пољопривреди, прехрамбеној и духанској индустрији, водопривреди, угости-
тељству, туризму и трговини (ППДИВУТ) БиХ, Сарајево, 2005, стр. 4–6.
Термиз Џевад:

Теорија социјалног рада

, Графит, Лукавац, 2001, стр. 35–45.

Кочовић Драгослав,

Социјална политика

, Удружење стручних радника социјалне заштите Републике Срби-

је, Београд, 2000, стр. 128–135.

смо за наше разматрање могли користити само сазнање да је сигурност у центру пажње свих
познатих нормативних система.

Изложеним сазнањима још није доказано да наведени оквири искључиво обезбеђују си-

гурност и да потпуно отклањају, онемогућавају угрожавање. Напротив, многе интерпретаци-
је сигурности,

нарочито у односима моћнијих и мање моћних, сопствену сигурност схватају

и практикују као сигурност у одржању надмоћи и своју сигурност на смањеној и зависној си-
гурности других.

У свим познатим поретцима на свим нивоима сигурност је производ политичке, економ-

ске, идејне, итд. борбе и резултат те борбе и сложен однос међузависности сигурности ра-
зних субјеката у разним областима живота. То се јасно види на примеру послодаваца и најам-
них радника. Док послодавац процењује да му је текући пословни успех обезбеђен и да му је
перспектива сигурна, отварају се нова радна места, зараде радника удовољавају задовољава-
њу њихових битних потреба, средства за рад се осавремењују и услови рада побољшавају – а
фондови и материјално-финансијске могућности заједнице расту што повољно делује на све
сфере живота.

Дакле, сигурност послодавца, његовог капитала, профита, пословне перспективе, у наче-

лу се позитивно одражава на сигурност радника запослених код тог послодавца. У тој ситуа-
цији и радници могу да предузимају одговарајуће мере за обезбеђивање сопствене сигурно-
сти као трајне и мере смањења зависности од конкретног послодавца. Сходно томе, друштве-
на сигурност – стабилан друштвени оквир и основ развоја, заштите, обезбеђивање услова, ак-
туелне ситуације и перспективе, реална је база за остваривање социјалне сигурности.

Шта су садржаји и облици социјалне сигурност као специфичног облика друштвене си-

гурности?

Општа дефиниција социјалне сигурности упућује нас на разликовање ширег и ужег појма

социјалне сигурности, као и на разликовање бар три друштвене групе: а) група која није дру-
штвеном ситуацијом стварно угрожена, а вероватноћа да њен друштвени положај, остварива-
ње интереса и задовољавање (развијених културно-цивилизацијских) потреба бити у доглед-
ној перспективи минимална; б) група која је потенцијално угрожена – вероватноћа да ће њен
положај, интереси и задовољавање стандардних потреба бити угрожена између могућег и из-
весног; ц) група чији је социјални положај већ угрожен и који доспевају у стање „социјалне
потребе“. Управо ова трећа друштвена група је централна тачка нашег разматрања.

Социјална политика је политика задовољавања (цивилизацијских) потреба појединаца

као основа и чинилаца сваке групе, заједнице, организације. Међутим, појединац није уса-
мљен и изолован, те га је неопходно, упркос савременим кретањима, посматрати са породи-
цом и ширим кругом сродника (фамилијом) са којима је интересно и материјално повезан.

Социјалну сигурност схватамо системом осећања, веровања и уверења субјекта да ће он

моћи својом активношћу (циљном, сврсисходном – радом, ангажовањем), у складу са својим
способностима стабилно и трајно да задовољава своје стандардне потребе, као и да ће му у
ситуацијама које карактеришу привремене или трајне тешкоће уследити одговарајућа помоћ
и подршка.

Саставни део социјалне сигурности су, дакле: а) расположива, стечена и очувана сред-

ства материјално-финансијске природе (уштеде у разним облицима, на пример, улог – депо-
зит у банци, уложен новац, вредне покретности, вредне некретнине, и слично); б) стечен углед и
поштовање у окружењу; ц) очувано здравље, виталност и радна способност; д) образованост,

Авдагић Мехмед:

Социјално–заштитне функције синдиката Босне и Херцеговине од 1990. године

, Само-

стални синдикат запослених у пољопривреди, прехрамбеној и духанској индустрији, водопривреди, угости-
тељству, туризму и трговини (ППДИВУТ) БиХ, Сарајево, 2005, стр. 20.

стручна и професионална, друштвено цењена и тражена); е) информисаност и комуникативност
(„познавање правих људи“, „пријатељства са утицајнима“, „завичајне везе“, итд.).

Овим, претежно друштвеним компонентама социјалне сигурности, посебно треба додати

и две веома значајне природне компоненте: прво, старост која неизбежно делује на психофи-
зичка својства, а нарочито је негативно њено дејство у областима рада у којима је нужна фи-
зичка снага, издржљивост, отпорност, хитрина, итд. Бављење одређеним занимањима у ра-
зним сферама у савременим условима ограничено је одређеним прописима; друго, то је пол
за који су везани разни спојеви природних и друштвених улога, временски одређених, које су
друштвено нужне, али на сигурност положаја делују противуречно.

У уређеном, организационом и институционализованом друштву, какво је савремено, још

су два битна друштвена чиниоца социјалне сигурности.

То су, прво, право на облике друштвене и социјалне помоћи, право и обавеза да се кори-

сте одређене институције и друштвени и правни институти; друго, то су важећи друштвени
узуси који обавезују. У њих убрајамо и моралне поставке о милосрђу, суосећању, праведно-
сти, итд. и религијске поуке усмерене на јачање унутрашње кохезије.

Посебна сфера социјалне сигурности, до сада недовољно истражена, је ментална сигур-

ност. Ова ментална компонента сигурности је важна и због битних разлика између оних који
су привремено у ситуацији оптерећеној тешкоћама (на пример, болесни, али се предвиђа брзо
оздрављење и потпун опоравак, привремено у рђавим условима становања, привремено без
трајног запослења у сопственој струци, итд.), дакле оних који сами решавају проблеме без
или уз привремену помоћ.

3.2. Појам безбедности

Иако се овај термин последњих неколико деценија налази у честој употреби, у теорији се

још увек воде озбиљне расправе и полемике о томе шта је изворно значење безбедности?

Једна (недовољно проверена) етимолошка анализа упућује на следеће:
А) У нашем језику реч „беда“ означава најнижи – најтежи друштвени положај појединца,

групе или заједнице односно највиши степен невоље. Беда је релативно трајна ситуација.

Б) Човек тежи да се на разне начине заштити од доспевања у беду или да се извуче из бе-

де у коју је доспео, а ако то није у могућности, бар да је ублажи.

В) Угрожавање је увек претња доспевањем у беду преко наношења штете (велике или чак

потпуне) укључујући и уништење субјеката. Беда може имати разне садржаје, облике и сте-
пене.

Г) Термин без беде (укључујући и без претње од могућности наношења штете која би мо-

гла довести субјекта до беде) подразумева субјекте – друштво заштићено од угрожавања си-
гурности, да могу да живе у нормалним околностима. Дакле то је тежња ка животу и односи-
ма у којима девијантна (ненормална) понашања других неће их доводити у ненормалне, не-
свакодневне опасности по њихове животе, здравље, својину и интересе. То доводи до форми-
рања специјализованих стручних служби – организација за заштиту друштва и људи, од
угрожавања, делања које непосредно наноси беду људима. Отуда следи и логичан назив „си-
стем безбедности“ и „безбедност и заштита“ као стање друштва и појединаца.

У целини посматрано, постоји изразита међусобна условљеност појмова и реалитета

угрожавања и безбедности, као и међузависности критеријума угрожавања и критеријума
безбедности. Скала, која се може формирати за мерење безбедности, може се кретати од О
(степен угрожености најнижи – степен безбедности највиши) до 1 (степен угрожености нај-
виши – степен безбедности најнижи) и обрнуто.

Тиме долазимо до одређивања садржине безбедности који полази од тога да је безбед-

ност уствари вредност (државна, национална, политичка, морална, економска, лична и сл.) и
то инструментална вредност која се објашњава као начин да се нешто постигне, а не само по-
јава (стање) сама за себе. У том смислу, безбедност се схвата и као услов опстанка и развоја
(државе, друштва, нације људи и живог света на планети). Важна је чињеница да безбедност
сама по себи ништа не ствара (нарочито не материјална добра) већ да само омогућава много
тога (живот, здравље, слободу и сл.), па и стварање материјалних добара.

Дакле, безбедност има своју позитивну садржину при чему се та садржина изражава као

збир (али не прости) појава, стања и односа у друштвеној, техничкој, психичкој, моралној и
природној сфери, као и другим сферама и областима друштвеног и личног живота који се на-
лазе на супротној страни у односу на појаве, стања и односе у области угрожавања.

Безбедност је једна недељива (интегрална) друштвена појава која настаје у времену и

простору, без обзира да ли је схватимо као стање, функцију, организацију, политику, филозо-
фију или нешто слично. За разлику од безбедности, угрожавање је разноврсно и разнородно
како по времену и простору тако и по интензитету, облицима и носиоцима.

Безбедност и угрожавање (небезбедност) су обрнуто сразмерне величине, што значи да

кад јача безбедност слаби угрожавање (небезбедност) и обрнуто, при чему идеална или мак-
симална стања безбедности и небезбедности практично не постоје.

Неспојивост и супротстављеност циљева, понашања и средстава носилаца угрожавања и

субјеката безбедности указује нам на то да је могуће (у пракси) успоставити само одређено
стање толерантности између безбедности и небезбедности које се остварује реализацијом по-
литике безбедности и деловањем система безбедности и заштите.

Утврђивање пуног садржаја појма безбедности у савременом међународном односима

захтева знатно шири и радикалнији приступ, што се у оквиру модерних студија безбедности
крајем 20. и почетком 21, века своди на следеће синтетичке закључке:

1. У савременим међународним односима, концепт безбедности је проширен од нацио-

налне безбедности ка безбедност појединаца и група (појединачна и социјална безбедност),
што представља померање безбедности од нација према појединцима, односно истицање зна-
чаја појединаца и група као референтних објеката безбедности;

2. У савременим међународним односима концепт безбедности се проширио од нацио-

налне безбедности ка безбедности међународног система (међународна безбедност), или ка
наднационалном физичком окружењу – ширењем на горе, од нације према биосфери;

3. Такође, у савременим међународним односи, концепт безбедности се шири и хоризон-

тално, од војне према политичкој, економској, социјалној и безбедности животне околине, и

4. У савременим условима дошло је до проширивања политичке одговорност за „обезбеђе-

ње интегралне безбедности“, која сада обухвата све наведене концепте безбедности истовреме-
но.

Разматрајући садржај појма безбедности у редовима „западних“ аутора може се рећи, да

се третирањем тог појма као делатности издвајају следећи заједнички елементи:

а) безбедносне делатности не обухватају само делатности субјеката безбедности, већ и

посебне делатности (политичке, привредне, социјалне, културне и друге), које спроводе зва-
нични органи националних држава и међународне организације на регионалном и глобалном
нивоу, ради заштите основних вредности националне државе и међународне заједнице од би-
ло којих облика опасности и угрожености из окружења;

б) безбедносне делатности друштва морају бити усклађене са његовим могућностима, јер

у противном може доћи до критичне ситуације;

в) безбедносне услове и ситуацију и њима адекватно безбедносно понашање и деловање

субјеката безбедности треба предвидети у краткорочним и дугорочним плановима;

г) националне планове безбедности неопходно је усклађивати са актуелним променама у

региону и свету.

Из напред изнешеног прегледа схватања појма безбедности, може се рећи да се у савре-

меном поимању безбедности углавном говори о:

индивидуалној, националној, регионалној,

међународној и глобалној безбедности

. Са оваквом класификацијом сагласна је већина ауто-

ра који се озбиљније баве истраживањем безбедности.

Међутим, са становишта логике поимања и класификације чини се да је најпотпунија она

класификација која безбедност дели на индивидуалну, националну и међународну безбед-
ност у коју природно спада регионална и глобална безбедност, са својим различитим концеп-
тима (колективна безбедност, колективна одбрана, кооперативна безбедност, сарадња у без-
бедности, интегрална безбедност итд).

У даљем разматрању већу пажњу посветићемо појединачним елементима ове класифика-

ције који представљају кључну претпоставку у прилагођавању наших погледа динамичким
променама у овој осетљивој области друштвеног живота.

3.2.1. Индивидуална безбедност

Савремени развој друштва захтева успостављање одговарајућих система безбедности и

заштите који представљају најадекватнији одговор на реалне и могуће изворе угрожавања и
угрожености његових државних и националних интереса. Отуда, сама природа развоја савре-
меног друштва неминовно води до редефинисања кључних одређења безбедности, посебно
безбедности појединца. Научне анализе у области теорије и праксе безбедности показују да
традиционални модели поимања безбедности не одговарају захтевима данашњег и будућег
времена у којем се више него икада до сада доводи у питање опстанак и развој појединаца,
група, друштва и заједница људи у целини.

У разматрању појма индивидуалне безбедности, неопходно је поћи од неколико претход-

них напомена без којих се не може проблематизовати и објаснити овај облик безбедности.

Прво,

с правом се може рећи да је безбедност полазна основа за стабилно функциониса-

ње демократског друштва. Без стабилног функционисања демократског друштва нема ни ин-
дивидуалне безбедности. Дакле, нужна претпоставка за остваривање индивидуалне безбедно-
сти јесте успостављање демократског друштва које се заснива на тржишној економији, прав-
ној држави, владавини права и поштовању људских и грађанских слобода и права које су
услов за изградњу демократског друштва са развијеним облицима хоризонталне и вертикал-
не друштвене контроле. У таквом демократском амбијенту присутни су многоструки односи
између појединаца и група са различитим потребама и интересима који понекада могу да по-
приме и непомирљив карактер и да доведу до извесног степена несигурности појединаца.

Управо због тога тешко је дефинисати индивидуалну безбедност јер на њу детерминишу-

ће делују бројни природни и друштвени фактори. Сви они налазе се у непосредној вези с
функционисањем система демократског друштва. Отуда је промишљање о индивидуалној
безбедности неопходно посматрати у узрочно-последичној вези са националном, регионал-
ном, међународном и глобалном безбедношћу, које у том односу имају двојаку улогу. С једне
стране одговорне су за безбедност појединца, а са друге стране појављују се као извор прет-
њи које произилазе из националних, регионалних и међународних норми о употреби силе,
као и због потребе за предузимањем политичке акције националних држава, регионалних и

Видети шире: Grizold Aнтон,

Међународна сигурност – теоријско институционални оквир,

Загреб, Факул-

тет политичких наука, 1998, стр. 28.

У разматрању индивидуалне безбедности веома су значајна међународна политичка и

правна документа која се односе на корпус људских права и слобода. Према декларацији о
правима човека и грађанина из 1789. године, да би се зајамчена права човека и грађанина
остварила, преко је потребно да постоји сила. Ова сила је установљена у корист свих а не ра-
ди личне користи онима којима је поверена.

Према универзалној Декларацији о људским правима из 1948. године „признавање урође-

ног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске природе темељ је сло-
боде, правде и мира.“ Док се према члану 1 универзалне Декларације о људским правима,
„сва људска бића се рађају слободна и једнака у достојанству и правима“, дотле се у члану 2
говори да „свако има право на живот, слободу и личну безбедност“. У члану 7 наводи се да
су „пред законом сви једнаки и имају право без икакве дискриминације на једнаку заштиту
закона“.

Са становишта безбедности појединца значајно је напоменути и члан 29 универзалне Де-

кларације који допушта одређено ограничење права појединаца, али само у оним случајевима
који су прецизно одређени законом ради заштите личности појединца, поштовања права и
слобода других у циљу задовољавања правилних захтева, морала, јавног поретка и општег
благостања у демократском друштву.

У изградњи појединачне безбедности данас се највећа пажња придаје заштити основних

права грађана, а од елемената система безбедности, као легитимног уставно-правног субјекта
заштите се захтева да осигура безбедност појединаца. На тај начин појединац је животно за-
интересован да ради свог опстанка и егзистенције захтева задовољење одређеног нужног ни-
воа свје безбедности и сигурности.

Међутим, неопходно је имати у виду да је индивидуална безбедност увек релативна, јер

зависи о намерама и поступцима других чланова савременог друштва.

У том односу на јед-

ној страни налазе се појединци-грађани који су заштићени уставом, законом и бројним декла-
рацијама, као и они појединци који нарушавају стање безбедности других појединаца, док на
другој страни стоје елементи система безбедности и заштите који су дужни проводити законе
ради обезбеђења потребне безбедности и заштите појединаца-грађана. И у условима нужног
и привременог ограничавања слободе појединца, ради се у интересу обезбеђења већег степе-
на безбедности других појединаца.

Сходно свему реченом,

индивидуалну безбедност

можемо дефинисати као такво стање

друштва у којем његови чланови могу да задовољавају и штите своје основне потребе, вред-
ности и интересе и остварују грађанска права и слободе које су услов за развој савременог
демократског друштва.

3.2.2. Национална безбедност

Појма националне безбедности је један од најчешће (зло)употребљаваних и најмање де-

финисаних појмова. Нема ниједне до сада познате дефиниције националне безбедности која
се не ослања на неки споран и неодређен појам.

Термин

„национална безбедност“

данас се користи за означавање далеко ширег појма од

изворног значења, јер се под њим подразумева жељено стање безбедности једне државе, које
се постиже елиминисањем претњи и ризика који долазе изнутра и изван ње.

Дакле, национална безбедност је појам са вишеструким значењем. У најопштијем смислу

подразумева слободу од страха, претњи и физичког насиља над становништвом, односно гра-
ђанима једне државе. Међутим, национална безбедност укључује и политичке, економске,
моралне, социјалне, културне, идеолошке и нормативне елементе, што је одувек отежавало ње-

Видети шире: Гризолд Антон,

Европска стварност,

факултет политичких наука, Љубљана, 1998, стр. 23.

ну прецизну дефиницију. У питању је друштвено конструисан концепт безбедности једне држа-
ве који стиче специфично значење само унутар социјалног контекста у којем држава егзистира.

Парадигме и институционални модели националне безбедности су се мењали кроз исто-

рију. Посматрана историјски, национална безбедност је нераздвојно била повезана са држа-
вом и њеним безбедносним сектором. Међутим, национална безбедност је постепено захвата-
ла политичку, економску, социјалну и и културну сферу. Иако одбрана од спољњег напада
остаје централни проблем националне безбедности, ипак пракса је недвосмислено потврдила
да држава може бити угрожена унутрашњим потресима, економским и друштвеним пореме-
ћајима, нарочито у заједницама којима недостаје осећај идентитета и социјалне кохезије.

Отуда је у научним разматрањима овог појма неопходно разликовати појам безбедности

државе од појма безбедности друштва, уз нагласак да основни критеријум безбедности држа-
ве представља њен суверенитет, а безбедности друштва идентитет, тј. свест о припадности
заједници.

Кроз оба термина прожима се у бити егзистенција или преживљавање државе и

друштва. Држава која изгуби суверенитет престаје да буде држава, а друштво кад изгуби
идентитет престаје да постоји као суверена јединка.

Ово раздвајање државне од друштвене безбедности треба схватити условно као два нор-

мативна појма безбедности који се у суштини обједињавају у један интегрални појам означен
термином

национална безбедност.

И у једном и у другом термину, у епицентру безбедносне

дилеме налази се држава која пружа легитимитет и заштиту друштва.

Одсуство рата и војних конфликата само по себи не осигурава мир, стабилност и безбедност

у друштву. Невојни извори, нарочито нестабилност у економији, социјалној, хуманитарној и
еколошкој сфери постали су већа опасност по мир, стабилност и безбедност многих држава.

У конкретном случају термин

национална безбедност

користи се за означавање појма ко-

ји обухвата заштиту државе и становништва, од свих облика оружаног и неоружаног угрожа-
вања, као и стварање повољних друштвених услова за реализовање националних интереса.
Да би се боље разумело значење ове синтагме дајемо дефиниције овог појма која се користе
у теоријским радовима и стратегијско-доктринарним документима у свету.

У већини ових радова полази се од чињенице да је системски приступ најбитнији у дефи-

нисању појма национална безбедност и при томе се користи аргументација да се развој људ-
ског друштва одвија у потребним безбедносним условима које детерминишу политички, еко-
номски, социјални, морални, културни и други фактори.

Сам појам национална безбедност налази се у употреби од 1943. године, када је Валтер

Липман (Walter Lipman) у свом делу

„U.S. Foreign Policy“

први пут употребио овај термин.

После другог светског рата овај појам је нашао широку примену у политичком речнику са-
времених држава. У том контексту он је употребљаван да означи унутрашњу и спољну без-
бедност државе, односно безбедност државе у односу на спољне и унутрашње изворе угро-
жености. Ради се, дакле о националној безбедности једне државе која обезбеђује опстанак и
нормално деловање државе са свим елементима њене независности, територијалне целовито-
сти и уставног поретка.

По другим ауторима, национална безбедност се дефинише као „настојање националне др-

жаве да обезбеди свим члановима друштва сигурност пред угрожавањем извана (интервенције,
напади, окупације, блокаде и др.) и унутар друштва (угрожавање реда и мира, криминал и
др.)“.

Avramov, S.,

Bezbednost u XXI veku

, Zbornik radova SIMVON 2001, Beograd, str. 423.

UN – Doc. S/PV 3946

, 31 Jannuaru 1992, p. 142–143.

Видети шире: Јовановић Б., часопис,

Полиција и сигурност

, бр. 1–2, Загреб, 1997. године, стр. 6.

Видети шире: Гризолд Антон,

Европска стварност,

факултет политичких наука, Љубљана, 1998, стр. 23.

уставни поредак, суверенитет, независност и територијална целокупност државе, рад држав-
них органа, обављање привредних и друштвених делатности и остваривање слободе, права и
дужности човека и грађанина.

Према другим српским ауторима под

националном безбедности

подразумева се објектив-

но стање нације и државе, у којем њени легитимни органи и институције предузимају дозво-
љене мере и активности ради заштите основних националних интереса у области спољне и
унутрашње политике, економије, одбране, образовања, научноистраживачког рада, културе и
у другим областима друштвеног живота.

Отуда, полазећи од оваквог теоријског одређења, национална безбедност зависи од њеног

војно-политичког и геостратегијског положаја, карактера државе и њених друштвено-поли-
тичких и економских односа, као и од карактера међународних односа у њеном ближем и да-
љем окружењу.

Неки аутори међународних односа, националну безбедност дефинишу као „одсуство било

каквог страха од напада, угрожавања интереса, или претње друге државе или других држава.

Као прилог таквог тумачењу појма националне безбедности наводимо дефиницију из сту-

дије УН из 1986. године:

„безбедност је стање у коме државе сматрају да нема опасности

Допуњавајући ову дефиницију могло би се рећи да безбедност националних држава може

да буде остварена ако државе сматрају да нису изложене опасностима оружаних напада, ни
било каквом мешању у њихове унутрашње послове, субверзивним или дестабилизирајућим
утицајима са стране, било да су они политичке, економске или војне природе.

Отуда, према Arnoldu Wolfeu безбедност представља одсуство претњи усвојеним вредно-

стима, а у објективном погледу, значи одсуство страха да ће те вредности бити нападнуте.

Према бројним савременим ауторима, национална безбедносна политика државе зависи

од врсте и распрострањености државних и националних интереса, те актуелних и потенцијал-
них претњи које те интересе угрожавају, или их могу угрозити. Претње могу бити:

политич-

ке, економске, војне, демографске, социјалне, конфесионалне, едукативне, еколошке и прет-
ње изазване дугорочним прикривеним деловањем ретроградних снага у свим областима дру-
штвеног живота.

Проблеми дефинисања појма национална безбедност долазе до пуног изражаја тек када тре-

ба да се идентификују вредности које могу бити угрожене и када треба дефинисати виталне др-
жавне и националне интересе које треба да штите елементи система националне безбедности.

Већина савремених аутора која се бави истраживањима националне безбедности сматра

да витални друштвени, државни и национални интереси, у ствари, чине опште потребе држа-
ве и њених грађана и да произилазе из општих вредности и циљева садржаних у Уставима
националних држава и из реалних могућности и стварне позиције сваке државе у међународ-
ном односима.

За најчешће вредности и опште интересе, које треба да штите елементи система безбед-

ности, наводе се обично: (1) одбрана државе и њених грађана; (2) очување и интензивни раз-
вој демократије, демократских институција, просперитетног и слободног друштва; (3) влада-
вина права; (4) поштовање људских и грађанских права укључујући и мањинска права; (5)
пуна интеграција националне државе у међународну заједницу држава на регионалном и гло-
балном плану; (6) обезбеђење социјалне и сваке друге сигурности становништва; (7) очување

Видети шире: Милетић Слободан,

Полицијско право

, Полицијска академија Београд, 1997.

Видети шире: Bourguin M.,

Le probleme de la securite internationale,

Recuil des Cours da L`Academie de driot

International, 1934. godine, t. 49, str. 473.

Conception de la sécurité, Série d`études 14, Publication des Nations Unise, 1986, A/40/533.

културног и историјског идентитета домицилног народа у дијаспори, (8) заштита природне
средине и обезбеђење здравог еколошког окружења.

Овако дефинисани општи интереси националних држава остварују се према општепри-

хваћеним међународним стандардима и кодексима. Стога све државе изражавају одлучност
да свим расположивим и дозвољеним средствима штите своје интересе и активно учествује у
изградњи и заштити универзалних вредности међународне заједнице.

Различита виђења појма национална безбедност указују на дивергентна гледишта теориј-

ског одређења овог појма, али у исто време пружају и добар преглед заједничких елемената
који нам олакшавају да дођемо до опште прихватљиве дефиниције националне безбедности.

У том смислу, под

националном безбедношћу можемо подразумевати способност држа-

ве да заштити виталне вредности и интересе друштва од спољних и унутрашњих извора
угрожавања и угрожености и да тиме обезбеди опште услове за несметани политички, еко-
номски, социјални и културни развој друштва и благостање својих грађана.

С обзиром на актуелна кретања и основне тенденције у развоју националне и међународне

безбедности, неопходно је потражити одговор на кључно питање епохе:

Да ли ће државе, као

основни субјект међународног права, опстати или ће уступити место недржавним актери-
ма? Да ли ће геостратегија уступити место геоекономији?

То су питања на која није лако да-

ти једнозначан одговор. На ова питања одговоре мора дати светска наука и политика.

3.2.3. Међународна безбедност

Развој међународне безбедности може се пратити још од периода обликовања првих те-

риторијалних заједница људи – племена. Односи међу тим заједницама углавном су се засни-
вали на вођењу ратова. И у тим условима одржавани су контакти између заједница и касније
појединих држава. Први писани документ који сведочи о регулисању односа између држава
забележен је још 3100 године п.н.е. Ради се писаном уговору (на каменом споменик) којим се
регулишу границе између два месапотамијска града – државе Логоша и Уме.

У каснијем историјском фазама развоју људског друштва (античко и феудално доба, нови

век и савремено доба) потписивање билатералних и мултилатералних споразума (уговора) о
миру, пријатељству, савезу, удруживању, разграничењу, забрани употребе силе и ратовања,
арбитражи, узајамној помоћи, поштовању људских права и слобода итд. била је редовна
пракса односа између држава у међународним односима.

У потоњим етапама историјског развоја јављају се и институционални облици међуна-

родне безбедносне сарадње, као што су Света алијанса, Лига народа и Уједињене нације. Ра-
ди целовитог прегледа ставова о међународној безбедности наводимо у најкраћим цртама
традиционалне и модерне теоријске правце као што су: теорија равнотеже моћи, реалистич-
ка, неореалистичка и идеалистичка теорија.

Теорија равнотеже моћи

у међународним односима сматра се најстаријом и најприсут-

нијом теоријом са низом противуречних појмовних одређења. Етимиолошки посматрано овај
појам вуче корене још од најстаријих времена. Налази се још у списима старих индијских и
грчких филозофа. Иако је тешко може говорити о формалном обликовању овог теоријског
правца у том периоду, теорија равнотеже моћи је имплицитно представљала начин одржања
политичке заједнице тога доба. Већ од почетка 18. века па до Првог светског рата овај теориј-
ски концепт је сматран јединим сигурним механизмом очувања стабилности, безбедности и
сигурности у међународној заједници. У том периоду већи број признатих аутора истицао је
да равнотежа снага представља сигуран гарант у одржавању мира и превладавању криза и

Видети шире: Аћимовић Љубиша,

Наука о међународним односима,

Институт за међународни политику и

привреду, Београд, 1987. године, стр. 20.

У изложеним принципима тежиште се заснива на концепту националних интереса и моћи

националних држава. По овом аутору основни фактори који опредељују моћ националних
држава су: а) географски положај; б) национални ресурси; в) војна способност; г) становни-
штво, д) квалитет дипломатије у вођењу спољне политике; ђ) индустријски капацитети итд.,
са видовима њеног ограничавања путем равнотеже моћи.

Осiм

Hansа J. Morgenthausа,

заговорници реалистичке теорије у међународним односима

били су и

George F. Kenan, Henri Kisinger, Nicholac J. Spykman i dr.

Иако су неки од ови заговорника реалистичке теорије имали опречне ставове о међуна-

родним односима, ипак они су били сагласни у томе да у међународној заједници долази до
супротстављених националних интереса, што неминовно доводи до различитих облика кон-
фликата. Ради тога све државе морају предузимати мере на јачању своје војне и техничке мо-
ћи како би заштитили своје виталне државне и националне интересе. Међутим, и у таквим
анархичним међународним односима долази до подударања националних интереса и ствара-
ња потребних савеза.

Неореалистичка институционалистичка теорија

у центар својих разматрања ставља

„интеракцију држава и њихових политика, природу моћи, циљеве спољне политике држава,
технике управљање моћи, утицај окружења на политичко понашање и сл.

Идеалистичка теорија

описује међународне односе онакве какви би они по њиховом ми-

шљењу требали бити.

Не упуштајући се у дубљу анализу ставова представника појединих теоријских праваца у

развоју међународне безбедности, може се констатовати да се они разликују у схватањима
појма моћи, њеног места, улоге и основне функције у очувању националних интереса, из-
градњи међународних односа, моралних вредности и циљева у области националне и међуна-
родне безбедности. Из овог, макар и површног, прегледа ставова главних протагониста ових
теорија, уочљиво је да је концепт изградње и одржавања међународне безбедности био на
маргинама теоријских расправа и практичних потеза националних држава, посебно оних нај-
моћнијих. Ту и лежи разлог због чега, досадашњи системи међународне безбедности, и поред
извесних позитивних достигнућа, нису испунили очекивања националних држава, па ни оче-
кивања протагониста ових теоријских праваца у међународним односима.

Данашња динамика међународних односа, посебно процеси глобализације, са развијени-

јим везама између држава и региона и измењена схватања у области задовољавања национал-
них интереса све мање зависе од политичких концепата силе. У таквим условима већи значај
у изградњи националне и међународне безбедности имају политички, економски, технич-
ко-технолошки, социјални, културни и други фактори., па је у будућности свако заснивање
међународних односа само на моћо и сили дубоко превазиђен политички концепт.

Полазећи од те чињенице изградња стабилне међународне безбедности треба да буде те-

мељни услов за опстанак и успешан развој држава и добра основа за елиминисање свих кон-
фликата који могу довести у питање стабилност и безбедност националних држава.

Отуда,

међународну безбедност

можемо дефинисати као стање међународних односа у

којима се ви чланови међународне заједнице осећају безбедним и сигурним и у којима постоје
изграђени ефикасни механизми заштите националних држава од свих облика угрожавања и
угрожености њихове безбедности.

Међународна безбедност у свом садржају обухвата регионалну и глобалну безбедност.

3.2.3.1. Регионална безбедност
Регионална безбедност је

део међународне безбедности која се фокусира на један регион

– пример регион Југоисточне Европе, чији је Србија саставни део.

Ризици од избијања ратова и других оружаних сукоба на европском простору знатно су

смањени, али нису потпуно отклоњени. То се посебно односи на земље у источној и југои-
сточној Европи које су у процесу транзиције суочене са економским, социјалним и политич-
ким проблемима и потешкоћама, што може у одређеним околностима да изазове пораст на-
петости.

У постојећим условима ОЕБС, ЕУ и НАТО кључни су елементи европске безбедносне

архитектуре. Од способности њиховог прилагођавања новим изазовима, ризицима и претња-
ма безбедности и од карактера односа које ће те асоцијације успостављати са осталим акте-
рима савремене међународне заједнице највише зависи безбедност евроатлантског простора
и света у целини.

Нови карактер НАТО-а и развој заједничке безбедносне и одбрамбене политике Европске

уније позитивно се одражавају на безбедност евроатлантске заједнице. Посебан значај за без-
бедност евроатлантског простора има Програм НАТО-а „Партнерство за мир“ и други без-
бедносни програми и иницијативе НАТО, ОЕСЦ и Европске уније. Изградњом својеврсних
партнерских односа у оквиру програма и иницијатива омогућава се стварање широког међу-
народног форума с тежиштем на јачању механизама дијалога, сарадње и превенције у изград-
њи бољег безбедносног окружења и стабилног мира.

Јачање безбедности и стабилности на евроатлантском простору позитивно се одражава

на консолидовање прилика у државама југоисточне Европе. Таква тенденција позитивно ути-
че и на процес редефинисања њиховог места у новој констелацији међународних односа.
Унутрашње промене у већини држава тог региона условљене су новом војно–политичком ре-
алношћу опредељењем за развој политичког и економског система устројеног према моделу
земаља развијене демократије. Европска опредељеност држава југоисточне Европе реална је
основа за јачање стабилности и изградњу евроатлантске визије безбедности.

Иако је постигнут значајан напредак у изградњи мира и стабилности, још увек је југои-

сточна Европа безбедносно осетљив простор европског континента. Посебну претњу њеној
безбедности чине економско-социјални проблеми, национални и верски екстремизам, орга-
низовани криминал и недовољно изграђене државне институције. Такво стање отежава про-
цес њихове брже и успешније демократске транзиције.

Због сложеног карактера изазова, ризика и претњи безбедности неопходно је да државе

југоисточне Европе заједничким напорима сузбијају негативне процесе који угрожавају њи-
хову безбедност. Посебан значај за консолидовање мира и стабилности у региону имају реги-
оналне безбедносне иницијативе. За регион југоисточне Европе то су: Процес за сарадњу ју-
гоисточне Европе, Пакт за стабилност југоисточне Европе, Састанак министара одбране зе-
маља југоисточне Европе и Иницијатива за југоисточну Европу.

Будући да је стабилност услов за приближавање тог региона Европској Унији, изградња

заједничких механизама превенције ризика и претњи и управљање кризним ситуацијама ва-
жне су претпоставке безбедносног консолидовања и брже демократске транзиције држава ју-
гоисточне Европе.

3.2.3.2. Глобална безбедност
У последњој деценији 20. века дошло је до великих промена у међународној заједници

које се огледају у нестанку биполарне поделе света и развоју интеграционих процеса. Развој
информационе и комуникационе технологије допринео је интензивирању промена и убрзао
процес глобализације скоро свих аспеката међународних односа. У оваквом окружењу сарад-
ња постаје битна претпоставка за јачање мира, стабилности и демократског развоја.

Процес глобализације имао је за последицу и неке деструктивне појаве, које су изазвале

регионалне и локалне напетости и конфликте. Нови изазови, ризици и претње безбедности

ва, или ће, пак, она бити у функцији „афирмације“ принципа моћи, тоталитаризма, неједнако-
сти, насиља и неизвесности, то јест у функцији свих оних тенденција које ће нужно произво-
дити подељеност и супротстављеност у свету.

Неоспориво је да су идеолошки основи глобализације вредности либерално-демократског

модела западног света, као што су: приватно власништво, индивидуалне слободе и демокра-
тија. Глобализација данас подразумева значајно ограничавање суверенитета националних др-
жава, с једне стране, и истовремено фаворизовање интереса одређених држава, посебно САД,
као неприкосновеног политичког, економског и војног ауторитета савременог света, с друге
стране.

Неподељена су мишљења да се у актуелној експанзији НАТО-а, порасту војног интервен-

ционизма и спровођењу концепта демократизације појединих земаља могу препознати насто-
јања супер сила и финансијских центара моћи да успоставе такву прерасподелу ресурса у
свету, која ће на дужи рок елиминисати неизвесности које се односе на недостатак кључних
енергената и јефтине радне снаге. У том смислу тврди се да нови идентитет НАТО-а јасније
указује на његово прерастање у врхунско оперативно тело у сфери безбедности које ће убу-
дуће артикулисати и контролисати сва кризна жаришта у свету и бити апсолутни чувара гло-
балног система безбедности постављеног на стандардима и вредносном систему САД. Има
аналитичара који сматрају да НАТО кроз разноврсне кооперативне програме развија флекси-
билну мрежу са великим бројем држава евро-атлантског простора и на тај начин развој њихо-
вих војних потенцијала усмерава на глобалну интервентну способност и њихово усклађива-
ње са америчким стратешким концептом глобалне безбедности.

Обзиром да не постоји општа сагласност међународне стручне јавности око дефинисања

појма „глобална безбедност“, нити се под њом могу подразумевати безбедност свих житеља
наше планете, преостаје нам једино да размотримо још четири појма унутар глобалне безбед-
ности чије су одређење диктирале институције унутар којих су и настали: у оквиру Организа-
ције Уједињених нација – појам колективне безбедности, а у оквиру НАТО-а – појам колек-
тивне одбране, кооперативне безбедности, сарадње у безбедности, интегралне безбедности,
коалиција вољних и безбедносна заједница.

а) Колективна безбедност и Колективна одбрана

Појмови Колективна безбедност и Колективна одбрана су термини који означавају два

концепта безбедности који су настали у ХХ веку. Обадва концепта подразумевају једну дуго-
рочну, формалну обавезу између група држава да се штите безбедносни интереси појединач-
них чланица њихових заједничких сфера.

Колективна безбедност

је термин који означава стање система безбедности унутар групе

суверених држава. У овом систему, државе чланице система колективне безбедности слажу
се у одрицању од употребе силе и у помагању било којој чланици система у случају да друга
чланица прибегне употреби силе. То је систем за насилан одговор међународне заједнице на
кршење међународног мира, уперен против народа једне или групе суверених држава унутар
система колективне безбедности.

Према истакнутом британском адвокату Адаму Робертсу „колективна безбедност је си-

стем безбедности на регионалном и светском нивоу, у којем свака држава прихвата обавезу

Исто

, стр. 23–24.

Исто

, стр. 28.

Исто

, стр. 38.

Видети шире: Ричард Коен,

Сарадња у безбедности – Нови хоризонти за међународни поредак,

Фонд за

отворено друштво – Србија, Београд, 2005. године, стр. бр. 5. Европски центар за студије безбедности Џон
К. Маршал, расправе Центра Џон К. Маршал бр. 3, Garmish-Paterkirchen, 2005, str. 5.

да је безбедност једне од њих брига свих осталих држава и оне пристају да се укључе у ко-
лективни одговор на претње или нарушавање мира

У дефиницији колективне безбедности Адама Робертса говори се о колективном одгово-

ру, а не помиње се употреба војне силе. Основна разлика између система колективне одбране
и колективне безбедности је та што се у систему колективне одбране употребљава војна сила
када се ради о заједничкој одбрани, а у систему колективне безбедности то није случај.

Основне институције система колективне безбедности су: Уједињене нације (УН) и Орга-

низација за безбедност и сарадњу у Европи (OSCE).

Прва савремена институција колективне безбедности била је

Лига народа,

основана по-

сле завршетка Првог светског рата. Према оснивачком акту ове у хијерархији највише међу-
народне организације, њене чланице су биле обавезне да бране једна другу од напада других
чланица унутар Лиге народа. Међутим, из познатих разлога фундаменталног неслагања либе-
ралне демократије, фашизма и комунизма ...

, који су били присутни унутар чланица ове ор-

ганизације, Лига народа није била успешна у постизању безбедности и стабилности.

Због неефикасности Лиге народа, ова организација се на крају Другог светског рата, во-

љом њених чланица, трансформисала у Организацију Уједињених нација (ОУН) у којој се,
према члановима 41 и 42 повеље Уједињених нација допушта деловање држава чланица ради
чувања и успостављања међународног мира и безбедности. На основу Повеље УН, међуна-
родна заједница треба да изврши притисак на прекршиоца мира, било невојном присилом
или употребом војне силе.

Средином седамдесетих година ХХ века (1975) формирана је Конференција о безбедно-

сти и сарадњи у Европи (СSCE), која је касније променила име у Организацију за безбедност
и сарадњу у Европи (OSCE), чија је основна улога да осигура колективну безбедност Евроа-
зијско-атлантског региона. Основна улога ове безбедносне организације најбоље се може ви-
дети у Приручнику OSCE у којем се експлицитно наводи „полазећи од премисе да је безбед-
ност недељива, државе учеснице имају једнак удео у безбедности Европе, и стога треба да са-
рађују да би спречиле избијање криза ... . Оно што произилази из овог тврђења јесте чињени-
ца да сарадња може да користи свим државама чланицама, док стварање несигурности ... мо-
же да угрози добробит свих“

Због тога земље чланице OSCE сарађују да би спречиле појаву криза које би могле да

угрозе ову безбедност. Организација о безбедности и сарадњи у Европи није војна организа-
ција организација, већ безбедносна организација различитих држава унутар једне заједничке
институције у којој могу равноправно да разговарају о безбедносним питањима од заједнич-
ког интереса. OSCE има 55 држава чланица и она активно ради на раном упозорењу, превен-
цији конфликата, контролисању криза и рехабилитацији након престанка конфликата. OSCE
нема средства и механизме којима би могла да спречава своје државе чланице јер све државе
чланице унутар ове организације имају исти статус. Све одлуке унутар институција OSCE
доносе се консензусом. Ово је јак ограничавајући механизам за моћне државе које су снагом
своје војне, политичке или економске моћи спремне да предузму одлучујуће кораке како би
се обрачунале са безбедносним проблемима.

Исто, стр. 22.

Гарент Еванс, часопис удружења дипломаца Центра Џорџ К. Маршал „Безбедност и друштво“, Београд, но-
вембар/децембар 2005. године, стр. 22.

Видети шире: Bruno Simma

, Парламентарни надзор

безбедносног сектора – Начела, механизми и пракса,

Charter of the United Nations, Интерпарламентарна унија и Женевски Центар за контролу оружаних снага, Бе-
оград, 2003. године, стр. 17.

Посматрајући садржај интегралне безбедности може се рећи

прво,

да је интегрална без-

бедност

стање

једне државе и друштвене заједнице у коме нема реалних опасности по њен

миран и самосталан развој;

друго,

интегрална безбедност је свеукупна

делатност

организо-

ваних снага друштва на превенцији и сузбијању свих облика деструктивног деловања спољ-
них и унутрашњих снага и санирања или потпуног елиминисања већ остварених деструктив-
них и дестабилизирајућих утицаја;

треће,

интегрална безбедност је одређен систем, органи-

зација коју чине поједини елементи или делови од којих сваки понаособ обавља своју личну
безбедносну функцију, а све оне заједно резултирају општу функцију којом се ефикасно шти-
те основне вредности државне и друштвене заједнице, и

четврто,

интегралну безбедност, за-

висно од извора угрожавања и дестабилизације земље чине ткз.

спољна и унутрашња безбед-

ност

, при чему треба имати у виду да су и спољна и унутрашња безбедност у врло тесној ме-

ђусобној повезаности и међуусловљености.

д) Коалиција вољних

Коалиција вољних

је термин у уској вези са појмом сарадња у безбедности, који је настао

као последица политике САД после 11. септембра. Овај термин јавља се у две изречене тврд-
ње. Једну је изрекао амерички председник Џорџ Буш у свом познатом говору у септембру
2002. године, када се запитао: да ли ће Уједињене Нације испоштовати основне принципе на
којима су засноване, или ће остати по страни?

Другу тврдњу изрекао је бивши заменик државног секретара за одбрану САД Пол Вол-

фвиц наглашавајући да „Мисија мора да одреди коалицију – Коалиција не сме да одређује
мисију ... . Као последица тога, неће постојати само једна коалиција, већ више различитих ко-
алиција за различите мисије“.

Ова тврдња подразумева да ће САД тражити савезнике који имају исте интересе као и

оне, да би подржале и одбраниле своје безбедносне интересе широм света. Такав приступ мо-
же представљати и претњу безбедности, јер се у одређеном броју случајева неће поклопити
безбедносни интереси САД са вредностима и интересима оних земаља или региона према ко-
јима „Коалиције вољних“ интервенишу. Отуда и потиче померање акцента у употреби терми-
на

безбедносна сарадња

уместо

сарадња у безбедности.

За сарадњу у безбедности постоје озбиљна ограничења. Пре свега, сарадња у безбедности

подразумева сталне покушаје изналажења мирних решења за конфликте. У безбедносној за-
једници одбацује се могућност да државе чланице употребе војну силу једна против друге, а
унутар Европске Уније постоји и резерва када се, као политичко средство, треба да употреби
војна сила. Осим тога, међународно право не одобрава хуманитарну интервенцију која под-
разумева мешање у унутрашње ствари других држава, а институције колективне безбедности
засноване су на принципима једнакости и концензуса.

У терминолошкој анализи појмова у области безбедности постоји још један термин који

је неопходно дефинисати. Ради се о термину

Безбедносна заједница.

е) Безбедносна заједница

Безбедносна заједница

је појам кога је покушао дефинисати Немачки политиколог Карл

Дојч још 1937. године. Он је тада описао безбедносну заједницу као заједницу држава у којој
постоје веома чврсти гаранти да државе чланице неће користити насилне методе за разрешава-
ње међусобних неспоразума. Управо, појам безбедносна заједница се и разликује од појма ко-
лективна безбедност по овом основном принципу да државе чланице неће користити насиље да

Извод из оригиналног говора председника Џорџа Буша гласи: „Понашање ирачког режима је претња аутори-
тету Уједињених нација и претња миру. Да ли ће Уједињене Нације служити сврси свог оснивања или ће
остати по страни од свих дешавања“?

би разрешиле међусобне размирице. Међутим, овај принцип није у потпуности остварен, због
тога што су неке чланице безбедносној заједници оличене у УН и ОСЦЕ ратовале међу собом.

Идеја безбедносне заједнице заснива се на поштовању заједничких вредности и принци-

па, којима се државе чланице обавезују да неће користити насиље као начин за разрешавање
њихових међусобних неспоразума.

4. ПОЈАМ СИСТЕМА И ДРУШТВЕНОГ СИСТЕМА

Општа теорија система настала је у природним наукама као реакција на тенденцију све

уже специјализације и „аутоматизације“ знања. У друштвеним наукама се ова теорија јавља
као резултат продора бихјвиористичког правца у науци. Основни мотив појаве теорије систе-
ма био је да се изврши унификација науке и научне анализе, односно интегрисање различи-
тих дисциплина у друштвеним наукама.

Сам термин систем потиче од грчке речи

„sistema“

што означава својство неког скупа

елемената, који имају одлику међусобног утицаја и одношења. Идеја система није потпуно
нова у друштвеним наукама и она има дугу историју. Њоме су се највише бавили, поред оста-
лих, Lajbniz, Hegel i Marx, а у новијем периоду и W. Rohler (радови из 1924. и 1927. године) и
A.J. Lotku (радови из 1925. године). Радови ових аутора представљају претходницу у ствара-
њу опште теорије система.

Ова идеја се развила у теоријски концепт у области друштвених наука од 1950-их година

прошлог века. Родоначелник теорије општег система био је биолог Ludvig Bartalanffy. Он је
први пут изложио изложио идеју Опште теорије система 1937. године на семинару

Charlosa

Morrisa

на Чикашком универзитету. Међутим озбиљнији зачетак теорије система настаје са

стварањем „Друштва за општу теорију система“ 1954. године, чији иницијатори су били био-
лог

Ludvig Bartalanffy,

економиста

Kenneth Boulding,

биоматематичар

Anatol

Rapoport

и пси-

холог

Ralph Gerald.

Ово друштво је убрзо променило назив у „Друштво за истраживање оп-

штих система“

(Society for General Syistems Research).

Општа теорија система имала је за циљ да формулише универзалне принципе који важе

за све системе, без обзира дали су они физичке, биолошке или социолошке природе. Према
овој теорији „систем се дефинише као комплекс елемената у интеракцији, с тим што те ин-
теракције имају свој ред (нису случајне природе) ...., а општа теорија се може применити на
појаве у различитим традиционалним гранама научног истраживања“

Будући да предмет нашег истраживања није изучавање опште теорије система, већ тео-

ријско одређење појма систем, то у наставку истичемо гледиште A. Rapoperta који наглашава
да „систем чини једна целина која функционише захваљујући међузависности њених делова,
а метод који тежи да открије како се то остварује у најширој разноврсности система назива се
општом теоријом система“

Дакле, централни појам свих аутора који су се бавили теоријом система је термин систем.

Међутим, неспорно је да су постојале различите нијансе у дефинисању овог појма. Једни
аутори систем дефинишу као скуп елемената који се налазе у међусобном односу интеракци-
је. Други, систем виде као скуп варијабила у интеракцији, односно, као скуп односа између
варијабила у једном систему који је постојао или постоји, те као интегрални скуп односа за-
снован на хипотетичком скупу варијабила или као теоријски оквир за систематизовање пода-
така о датим појавама. Трећи, систем посматрају као „скуп елемената и њихов међусобни од-

Видети шире: Ludvig von Bartalanffy,

General System Theory,

Georga Brayiller, New York, 1968. p. 13.

Видети шире: Ludvig von Bartalanffy,

General Theory of System: Aplication to Psychology

, in the Socijal Sciences

– Problems and Orientations, Mouton/UNESCO, The Hague, Paris, 1968. p. 309.

Видети више: наведено према, Љубивоје Аћимовић,

„наука о међународним односима – Теорије и истражи-

вачки правци“,

Научна књига и Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1987. године, стр.

248.

Систем безбедности је врло сложен хијерархијски систем, организован у исто тако сло-

жене хијерархијске подсистеме и микросистеме. Подсистем, по правилу, остварује једну ак-
тивност, као део опште активности, док микросистем повезује више активности и функцио-
нише на ужем простору (општина, регион, република). Сваки систем може да има један или
више облика активности и дели се на неколико подсистема колико има облика активности.

Специфичност система безбедности, која даље говори о његовој сложености, огледа се у

томе што су његови подсистеми организовани као системи, јер сваки има посебне снаге,
средства, методе, правила и норме рада.

Отуда се као опште прихватљива дефиниција система безбедности, уважавајући све до

сада изнете чињенице може узети дефиниција која указује да је

систем безбедности облик

организовања и функционисања друштва у спровођењу мера и активности на превентивном
и репресивном плану који се предузимају ради очувања суверенитета и интегритета држа-
ве, њеног Уставом утврђеног поретка, права и слобода грађана, као и свих осталих дру-
штвених вредности од свих извора и облика угрожавања и угрожености.

5.2. Класификација система безбедности

У друштвеној пракси присутни су унутрашњи и међународни системи безбедности.

Унутрашњи систем безбедности

састоји се од низа подсистема: војска, цивилна одбра-

на, полиција, обавештајно-безбедносне службе, цивилне службе сигурности и приватне аген-
ције за безбедност.

Међусобна условљеност и зависност функционисања свих субјеката безбедности заснива се

на њиховој комплементарности у оквиру организовања и функционисања система безбедности.

Спољашњи систем безбедности

је систем који се успоставља изван граница национал-

них држава, на регионалном и глобалном плану. Иако систем спољашње безбедности није
постојан и утемељен као коначан облик, јер се сувише брзо и креће и сужава, ипак у савреме-
ним међународним односима успостављени су релативно постојани системи – концепти и об-
лици спољашњег (међународног) система безбедности, као што су: систем колективне без-
бедности и одбране, систем – концепт кооперативне безбедности, концепт сарадње у безбед-
ности, концепт коалиције вољних итд, о којима је било више говора у уводу ове теме.

Чиниоци спољашњег система безбедности непрестано настају, мењају се и нестају, те су

изложени утицају бројних савремених изазова, ризика и претњи.

Посматрајући међународни систем безбедности познати аутор Џејмс Розенау је дао своје

виђење тренутном стању система безбедности. Он говори о „рачвању глобалне структуре“

с два система међународне безбедности –

државно-средишњем

(state centric) и

вишесреди-

шњем

систему (multicenric).

Др

жав

но

- сре

ди

шњи си

стем

заснива се на традиционалном – реалистичком погледу, пре-

ма којем су суверене државе доминантни субјекти који постављају правила „понашања“ у
анархичном смислу, који је утемељен на хијерархијској расподели моћ (војна, политичка и
економска) између постојећих држава. Циљ је обезбеђивање и очување физичког опстанка
држава и друштва, а крајње средство у очувању и остваривању циљева је употреба силе.

Слабије државе су условљене да остварују савезе с великим силама да би очували соп-

ствену и/или заједничку безбедност.

James Rosenau,

„The Dynamism of a Turbulent World

“, p 18–35, in: Michael T. Klare, Yoges Chandrani (eds):

World Security – Challenges for New Century

, Thid edition, St. Martin`s Press, New York, 1998, p. 26.

С друге стране,

ви

ше

сре

ди

шњи си

стем

је сложен систем, пун различитих, релативно

аутономних субјеката чији циљ није само очување традиционалних циљева државносреди-
шњег система, већ ширење, кроз сарадњу истомишљеника или потчињавање слабијих, свет-
ског тржишта чији разни подсистеми и удружења нових актера значајно утичу на међународ-
не односе. Пошто је институционализација таквог система још увек у току, он је осетљив на
промене.

Kaда је реч о систему међународне безбедности, постоје пројекције, тј. замисли, једног

новог и могућег, али још увек неиспуњеног система међународне безбедности. Такву једну
замисао будућег система урадили су Ричард Коен и Михаел Михалка у заједничкој студији
„сарадња у безбедности“ (

Cooperative Security),

у којој је систем сарадње у безбедности

представљен у четири концентрична прстена: (1) појединачна безбедност; (2) колективна без-
бедност; (3) колективна одбрана и (4) унапређење и ширење стабилности.

5.3. Карактеристике система безбедности

Систем безбедности, осим што служи успостављању унутрашње, служи и успостављању

спољне равнотеже у оквиру међународне заједнице. Спољну равнотежу систем безбедности
остварује деловањем спољне политике на међународном плану, пре свега, одвраћањем сво-
јом снагом и организованошћу, као и успостављањем спољне безбедности у оквирима међу-
народне заједнице, сарадњом са другим државама, на основу успостављеног међународног
права.

Овде треба напоменути да је спољна равнотежа (стање неугрожености) могућа само док

се њена унутрашња безбедност одржава на потребном минимуму. Исто тако међународна
равнотежа сила интеграције и сила дезинтеграције није тако стабилна, што показују ратови и
други сукоби који се непрестано воде. Ово стога што међународна заједница нема до краја
изграђен инструмент равнотеже(систем колективне безбедности).

Многи аутори сматрају да је на данашњем степену развоја међународне заједице и међу-

народних односа немогуће остварити систем трајне међународне равнотеже због постојања
огромног броја различитих интереса, тако да можемо рећи да међународна равнотежа увек
постоји када влада мир.

Функција система безбедности, као и сложеност послова и задатака једног тако значајног

система као што је систем безбедности, огледају се и кроз мноштво карактеристика, од којих
су неке иманентне само њему. Ту се, пре свега, мисли на следеће карактеристике:

1. систем безбедности је организован, уређен и сложен друштвени систем,
2. систем безбедности је специфичан, отворен и динамичан систем,
3. систем безбедности је подсистем великог друштвеног система,
4. систем безбедности је хијерархијски устројен систем,
5. деловање система безбедности везано је за неповољне услове,
6. постоји знатна међусобна супротстављеност циљева система безбедности и извора

угрожавања,

7. функционисање система безбедности зависи највише од људског чиниоца,
8. сврха постојања система безбедности је двојака,

а) с једне стране, одвраћање (превентивно деловање)

Драган Симић,

Наука о безбедности

„Службени лист СРЈ“, факултет политичких наука, Београд, 2002, стр.

83–101.

III

УГРОЖАВАЊЕ И УГРОЖЕНОСТ БЕЗБЕДНОСТИ

1. ОПШТИ ПОЈАМ УГРОЖАВАЊА И УГРОЖЕНОСТИ

Битна одлика животних процеса и односа између живих бића и осталих делова чинилаца

природе је искоришћавање, употреба природе и међусобна употреба живих бића за сопствену
корист. У егзистенционалним круговима живих бића препознатљив је, као нужан, ланац ис-
хране у коме жива бића: А) за сопствену исхрану троше, употребљавају непосредно или по-
средно неживи део природе (гасове, минерале, течности, чврсте материје); Б) жива бића тро-
ше, употребљавају друга бића при чему им одузимају живот или одређене делове њиховог
састава или одређене производе њиховог тела. У том смислу основни квалификатив природ-
них односа је

опасност

, а основна компонента

сила

Извори опасности су у природи и друштву, а њезини облици остварења су уништење или

оштећење у некој мери. У друштвеној пракси сусрећемо се са природном и друштвеном опа-
сношћу а жива бића настоје нагонски, интуитивни и рационално да се заштите. Основни об-
лик испољавања опасности је угрожавање постојања нечег или неког у датом стању. Угрожа-
вање може бити остваривање само деловањем неке природне или друштвене силе која де-
структивно делује на неку појаву, ненамерно или намерно, циљно и сврсисходно – дакле са
намером да се изазову одређене последице по природу или по друштво односно по човека.

У људском друштву угрожавање је:
а)

несвесно

– када одређеним радњама један човек или једна скупина људи својим радња-

ма, без намере да то учини, угрожава егзистенцију или ситуацију других људи или скупине
људи. На пример, одређени научни технолошки развој неприкладном применом, довео је до
угрожавања природне еколошке основе егзистенције људи на планети Земљи, и

б)

свесно,

намерно, циљно, организовано коришћењем силе за уништење, онемогућавање,

принуду, присилу, итд. других људи, њихових скупина, организација, итд. или за њихову, по
њих неповољну промену или промену супротну њиховој вољи.

Конкурентска друштва су друштва која, као и људска друштва уопште, карактеристична

по сталној опасности од, по човека и друштво, или њихових делова неповољног деловања и
последица деловања разних сила.

Угроженост је облик конкретизоване опасности по одређене делове и субјекте друштва

од, у основи предвидивих, сила од којих се могу предузимати активне и пасивне мере обезбе-
ђивања и превентиве, актуелне заштите, као и мере пратеће (пост) заштите.

У људском друштву, које је у основи конкурентско по својој природној основи и у којем

су разни облици и разна подручја борбе за егзистенцију, положај, просперитет, итд. норма-
лан однос у владајућем систему, доминантно је угрожавање (као делатност) и угроженост
(као ситуација) чије је порекло у друштву и где је делање једне скупине субјеката усмерено с
одређеним разлогом (циљем) против друге скупине људи. Организовано, институционализо-
вано и цивилизовано друштво разликује нормално и девијантно понашање. Девијантно пона-

шање је угрожавајуће, нормално понашање и субјекти који се нормално понашају су угроже-
ни од девијантних субјеката и њихових понашања.

У циљу спречавања угрожавања друштва формирају се системи заштите од угрожавања,

односно формирају се системи безбедности.

Сви савремени системи безбедности, без обзира на који начин и са којим циљем су орга-

низовани, представљају облик организовања друштва у заштити својих виталних интереса и
вредности. Њихово организовање полази од два основна питања:

а) од кога и од чега треба штитити друштво и
б) на који начин треба усмеравати субјекте система безбедности да би се остварио основ-

ни циљ постојања друштва.

Одговор на ова два питања представља основу за сва друга деловања у области безбедно-

сти, јер се преко њих дефинише, класификује и објашњава настанак, трајање и деловање дру-
штвено штетних и опасних појава у безбедносно смислу. Ту се, пре свега, мисли на познава-
ње разних облика и извора друштвених сукоба, деструктивних деловања, као и свих дру-
штвених, природних и техничких појава, које у различитим варијантама и облицима настају
у свим друштвима, а односе се на угрожавање безбедности датог друштва.

Полазећи од различитих научних, теоријских-методолошких и практичних становишта

могу се дефинисати, класификовати и објаснити различити извори и облици антидруштвеног
деловања.

Тако, нпр. детаљним проучавањем неких појава угрожавања безбедности баве се посебне

научне дисциплине (нпр. социјална патологија, криминологија и сл.).

Феноменима угрожавања друштва насталим деловањем природе (поплаве, земљотреси,

суше, радиоактивно зрачење и сл.) претежно се баве природне науке, док се друштвеном
страном угрожавања, у ширем смислу, баве безбедносне и друге науке, пре свега, социологи-
ја, политикологија, психологија, право, етика, историја и слично. Међутим, безбедносне нау-
ке, а посебно, њене научне дисциплине

Основе безбедности

Системи безбедности

као

предмет својих директних проучавања имају појаве угрожавања и угрожености.

Полазећи од напред постављених питања, може се рећи да се без дефинисања извора и

облика угрожавања и угрожености, који се законито јављају у сваком друштву, не може гово-
рити о безбедности датог друштва. То из разлога тога што се између степена угрожености и
степена безбедности друштва успоставља узрочно-последични однос.

Појаве угрожавања вредности друштва присутне су још од његовог настанка. Сва дру-

штва кроз историју била су мање-више изложена угрожавању у различитом облику и обиму.
У почетку је био угрожен њихов опстанак, а затим и њихов политички, економски и култур-
ни развој.

У теорији друштвених наука не постоји сагласност о значењу појма

угрожавање,

јер се

овај појам различито употребљава. Најчешће се за овај појам користе различити термини, али
се исто тако под тим терминима подразумевају и различите суштине.

Основни језички израз „Угрожавање безбедности“ има значење става који у логичком

смислу не представља исказ јер не изражава вредносни суд (појаву угрожавања безбедности
нити негира нити потврђује већ само претпоставља могућност догађања).

Како се овај почетни став који изражава сумњу касније потврдио појединачним исказима

неопходно је разјаснити обим и садржај почетног става, тј. да се користе адекватни једно-
значни искази угрожавања безбедности.

Ако наведену синтагму рашчланимо на носеће појмове и из њих дефинишемо ниво при-

хватљивог логичког става, онда можемо да кажемо да реч

угрожавање

представља несврше-

Да би смо дошли до једнозначног дефинисања неопходно је да се вратимо уназад како би

смо одредили пуно значење термина безбедност државе.

Безбедност државе као стање обухвата целокупну заштићеност државе од свих видова де-

ловања и појава и утицаја као опасности по њену егзистенцију.

У политичко-безбедносном смислу она представља заштићеност од угрожавања било ко-

је врсте, тј. заштићеност од деструктивних појава.

С обзиром на простор са кога се испоља-

вају утицаји према држави, безбедност државе може бити спољна и унутрашња. Спољна
безбедност се односи на независност, сувереност и територијални интегритет. Унутра-
шња безбедност се односи на несметано функционисање уставног поретка односно дру-
штвеног економског

и правног система и заштићеност других добара, вредности и објеката.

Отуда можемо закључити да угрожавање безбедности једне државе обухвата довођење у

опасност стање државе као политичке институције (установе) свим видовима штетних поја-
ва, делатности и утицаја споља и изнутра. Споља се доводи у опасност: независност; сувере-
нитет и територијални интегритет, а изнутра се доводи у опасност уставни поредак.

Оваквом тумачењу значења синтагме

„угрожавање безбедности државе“,

могуће је на-

ћи и одређене замерке које су последица уопштавања да би се једноставније одредила сушти-
на ове појаве. Исто тако, појмови могу имати различите нивое општости што свакако зависи
од потребе за коју се дефинишу (научне, теоријске, практичне, наставне и сл.).

Управо због различитог приступа појму „угрожавање“ потребно је навести неке каракте-

ристичне дефиниције овог појма, посматране из угла појединих научних дисциплина.

кривично-правном погледу

угрожавање значи опасност. Значење опасности, у овом сми-

слу, подразумева мању или већу могућност уништења или оштећења неког добра или вредно-
сти, угрожавање живота или здравља, при чему оно може бити конкретно или апстрактно.

У социолошком смислу

појаве угрожавања везују се за друштвене сукобе и противдру-

штвена понашања и оне се могу унапред одредити.

Из историјског угла посматрано,

неки историчари проблему угрожавања прилазе као

променљивој категорији која зависи од схватања конкретног друштва, односно друштво од-
лучује о томе које појаве представљају опасност, односно угрожавање.

Постоји и мишљење да је угрожавање процес који настаје услед супротних интереса који

се не могу остварити истовремено, нити се може постићи компромис о ставовима о уклања-
њу узрока опасности, при чему носиоци различитих интереса могу бити субјекти унутар саме
државе или неке друге државе.

Свим наведеним дефиницијама могу се са становишта предмета

Системи безбедности и

заштите

ставити мање или веће примедбе. То је и нормално с обзиром на то да су претходне

дефиниције установљене за потребе других научних дисциплина или за друге теоретске и
практичне потребе.

Основна примедба која им се може упутити јесте да су ограничене предметом истражива-

ња, који је најчешће уже постављен него појава о којој говоримо. Тако, на пример, кривич-
но-правно и социолошко значење не узимају у обзир природне и техничке аспекте угрожава-
ња друштва који су објективно присутни и не могу се занемарити. Опште је познато да је
свет данас више угрожен у еколошкој сфери од природних појава него од друштвених појава
у свим другим сферама.

Исто тако из наведених дефиниција не може се видети који је обим неке појаве и у ком

трајању мора постојати да би се то сматрало појавом или процесом угрожавања.

Посматрано са становишта предмета научне дисциплине Системи безбедности и зашти-

те,

под појмом угрожавање

подразумевају се друштвене појаве или понашање настало дело-

вањем човека (појединачно или групно) природе или техничких система у дужем периоду ко-

је су значајног обима, при чему настају или могу настати, штетне последице по интегри-
тет човека, његову слободу и имовину, као и по интегритет и суверенитет државе и њених
институција.

Дакле,

угрожавање је свака врста друштвене, природне и техничке опасности којом се

угрожавају интегритет, слобода, имовина или здравље људи, територијални интегритет,
суверенитет и уставни поредак државе, као и права народа, нација или друштвених група и
појединаца

У непосредној вези са појмом угрожавања јесте и питање објекта (предмета) угрожавања,

односно давања одговора на питање ко се угрожавањем угрожава, а то значи одређивање дру-
штвених вредности које су предмет заштите од угрожавања.

Предмет угрожавања представља

широк спектар објеката (имовина, територија, живот, здравље и сл.), при чему свако дру-
штво издваја само оне вредности које за њега чине витални интерес

(интерес читаве заједни-

це).

Тако се константно у свим друштвима појављују као

објекти заштите, пре свега, живот

човека, његова права и слободе, материјална добра друштва, односно друштвене институције,
друштвено и државно уређење, територија и друге виталне вредности друштва

2. ВРСТЕ ИЗВОРА УГРОЖАВАЊА И УГРОЖЕНОСТИ

Са угрожавањем, као друштвеном, природном или техничко-технолошком појавом, су-

сретала су се сва друштва и државе кроз историју, па можемо рећи да је реч о константној
појави. Међутим, та непрекидност није везана за њихове облике испољавања, јер су они на-
стајали и нестају у одређеним друштвено-економским условима, мада се известан број обли-
ка угрожавања (рат, примена силе и сл.) у модификованој форми јављају у свим фазама раз-
воја људског друштва.

За разлику од ранијих теоретичара који су покушавали да у свему томе пронађу извесне

законитости и утврде друштвене факторе који доводе до развоја нових облика угрожавања,
савремени теоретичари појаве угрожавања посматрају као релативне друштвене појаве које
зависе од многих фактора. Ова зависност и релативност испољавају се на више начина. При-
мера ради, оно што за једно друштво може бити појава угрожавања, за друго не мора, а нео-
граничена слобода за једнога појединца, групу или друштво, може бити ограничавање, одно-
сно угрожавање слободе за другог појединца, групу или друштво (друштва).

Појаве угрожавања које прате развој сваког друштва неминовно се јављају и у нашем

друштву, што као одговор има стварање одговарајућег заштитног система у виду организова-
ног система безбедности са свим својим подсистемима.

У теорији се разликују три врсте извора угрожавања и угрожености, као што су: дру-

штвени извори; природни извори и техничко-технолошки извори.

Друштвени извори

угрожавања су:

супротност интереса у сфери националног, међудр-

жавног, религиозног, професионалног и личног; друштвена неусклађеност; неуједначеност
друштвено-економског развоја; култура и религија; идеологија; демографски развој; међуна-
родни односи; политика и географски положај.

Природни извори угрожавања су:

клима; територија и географски положај.

Техничко-технолошки извори угрожавања су:

постојање и развијеност техничко-техноло-

шких постројења, носилаца угрожавања људи, њиховог здравља и животне средине.

Квантитативни показатељи

условљени су квантитативним елементима значајним за егзи-

стенцију конкретне државе (величина, број становника, економски потенцијал итд).

Квалитативни показатељи представљају вредносне категорије потенцијала који је кванти-

тативно исказан (духовно, морално стање становништва, образовна структура, технолошко
стање економских капацитета итд).

Ниво проблема који представља појава „угрожавање безбедности“ условљен је узрочни-

ком угрожавања безбедности државе (спољњи и унутрашњи елементи) и тежиштем њиховог
деловања:

1. Угрожавање суверенитета.
2. Угрожавање територијалног интегритета.
3. Угрожавање уставног поретка.
Можемо рећи да сваки облик угрожавања засебно испољава различит утицај на безбед-

ност конкретне земље према којој се испољава деловање. Због тога се мора посебно посма-
трати у свом квантитативном и квалитативном испољавању.

Данас нема ни једне земље у свету која није више или мање угрожена деловањем разли-

читих снага, било споља, било изнутра. Разлози за постојање угрожености су, између оста-
лог, у њиховом међународном или геополитичком положају, хегемонији великих сила, уну-
трашњој нестабилности, неразвијености демократских институција, разним супротностима
интереса, постојању сепаратистичких и сецесионистичких тежњи националних мањина код
вишенационалних држава и друго.

Босна и Херцеговина је у прошлости често била предмет угрожавања (напада). Због тога

је заштита виталних интереса Босне и Херцеговине најзначајније стратешко опредељење др-
жаве. С друге стране, као и у свим другим државама и у Босни и Херцеговини постоје снаге и
појаве (разни сепаратистички покрети, организовани криминал, тероризам – унутрашњи и
међународни) које су, у знатној мери, носиоци угрожавања безбедности земље на унутра-
шњем плану.

Поштујући основну (условну) поделу безбедности према месту настанка, на спољну и

унутрашњу безбедност, појаве или делатности угрожавања могу се класификовати на оне ко-
је су организоване, усмерене и долазе споља (изван територије земље) и оне чији се основни
узроци и носиоци налазе унутар земље (унутрашњи).

Ради научне истине, треба истаћи да данас, осим чисто спољних и унутрашњих облика

угрожавања, има појава или делатности угрожавања које се, нпр. дешавају унутар земље и ту се
налазе њени носиоци, али се њихови инспиратори, финансијери и планери налазе изван земље.

Отуда се, према месту одакле долазе или где настају, облици угрожавања деле се на: а)

спољне и б) унутрашње облике.

3.1. Спољни облици угрожавања безбедности

Под спољним облицима угрожавања безбедности у теорији и пракси најчешће се подра-

зумевају:

а) оружана агресија (средњег или високог интензитета) и б) војна интервенција, ко-

је се изводе уз масовну примену оружане силе, и ц) примена стратегије посредног наступања
(изазивање унутрашњих немира, међународни тероризам и субверзије) која се изводи приме-
ном различитих неоружане облике угрожавања.

Угрожавање безбедности споља изводе оружане снаге друге земље и међународне теро-

ристичке групе и организације, најчешће у координацији са снагама и

нутра

(паравојне орга-

низације, побуњеничке организације и терористичке групе).

Дакле, угрожавање безбедности споља манифестује се кроз следеће облике: 1) Оружану

агресију (у локалном, регионалном или светском сукобу); 2) Војну интервенцију (под окри-
љем УН или изван УН) и 3) Тероризам.

3.1.1. Оружана агресија

Сам појам

„агресија“

потиче од истоимене латинске речи и означава „неизазвани напад

једне или више држава на другу, којим се угрожава независност, суверенитет или територи-
јална целина нападнуте земље.“

Агресија се најчешће изводи применом војне силе али обухвата сваку акцију једне држа-

ве уперену против виталних интереса и вредности друге државе. Из тих разлога говори се о
војној, економској, политичкој, субверзивној и другим агресијама.

Могући видови агресије су: инвазија и поморска блокада унутрашњих пловних путева. У

војним стратегијама, агресија се класификује према циљу као агресија са ограниченим циљем
и агресија са радикалним циљем. Међутим, агресија може бити класификована и према рас-
прострањености рата па тако она може бити у:

– Локалном рату, када једна или више држава суседа изврше агресију;
– Регионалном рату који би настао као последица локалног рата и захватио Балкан или

шири простор Југоисточне Европе;

– Светском рату и то у свакој од његових фаза (почетку, проширењу и на крају) као по-

треба сукобљених снага за територијом тј. основицом за даља освајања.

Свакој агресији претходила би стања политичких и економских заоштравања односа и

угрожавање безбедности неоружаним облицима угрожавања. Оружана дејства би се изводи-
ла интегрисано на копну, мору и ваздуху, са циљем што бржег разбијања снага одбране, пре-
сецања њене територије и брзог остварења политичких циљева.

Будући да је агресија по повељи ОУН злочин против слободе и међународног мира, свака

суверена и независна земља би имала право да води одбрамбени и праведан рат.

3.1.2. Војна интервенција

Војна интервенција је акт насилног, самовољног и најгрубљег мешања једне или више

држава у унутрашње послове друге државе употребом оружаних снага или субверзивном де-
латношћу, ради остваривања политичких циљева, мењањем постојећег политичког, терито-
ријалног стања или међународних односа.

Најчешће представља упад оружаних снага једне државе на територију друге државе ра-

ди остваривања одређеног политичког циља. Војна интервенција претходи агресији и као та-
ква је повељом ОУН забрањена. Међутим, данас егзистира војна интервенција под окриљем
СБ ОУН и тада она има прецизно дефинисан циљ и начин извршења и у том случају није
противправни акт примене силе у међународним односима. Међутим, данас су веома пробле-
матични и сумњиви мотиви предузимања војних интервенција под окриљем СБ УН, због чега
је све више противника оваквог начина решавања проблема у међународним односима.

3.1.3. Тероризам

Тероризам

је један од највећих изазова, ризика и претњи по глобалну, регионалну и наци-

оналну безбедност. У одговору на овај безбедносни ризик земље ЕУ, Југоисточне Европе и

Војни лексикон

, ВИЗ, Београд 1981. године, стр. 20.

Ибид

, стр. 687.

Оружане побуне као специфични облици оружаног сукоба мотивисани неуставном и на-

силном тежњом за променом граница, представљају реалну претњу безбедности балканских
земаља. У изазивању оружане побуне одређену улогу имају и стране обавештајне службе, те-
рористичке и криминалне организације, које би могле представљати спољну помоћ екстреми-
стичким и сецесионистичким покретима у балканским државама у њиховим напорима на
изазивању политичке дестабилизације земље усмерене против националног суверенитета и
територијалног интегритета држава.

С тим у вези, постоји реална опасност да илегалне оружане групе у будућности постану

потенцијални ризик за стабилност Босне и Херцеговине и осталих балканских држава. У од-
говору на овај облик угрожавања безбедности државе предузимају законом прописане мере и
поступке, у складу са међународном праксом, како би спречиле стварање илегалних оружа-
них група и зауставиле њихове незаконите активности.

3.2.1.2. Грађански рат
Грађански рат представља оружану борбу између одређених друштвених слојева, група-

ција, класа и антагонистичких снага унутар једне државе у којем свака од њих покушава
остварити одређене политичке, економске и друге циљеве

Грађански рат настаје као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских,

политичких верских и других противречности између држава, а његови иницијатори могу би-
ти различите прогресивне и реакционарне снаге.

Међународно право не третира грађански

рат али од сукобљених страна захтева заштиту жртава оружаног сукоба.

Грађански рат у савременим међународним односима није само унутрашњи проблем јед-

не државе. Он неумитно уплитањем појединих земаља које подржавају одређену страну по-
стаје међународни проблем.

3.2.1.3 Масовни облици унутрашњег тероризма
Масовни облици унутрашњег тероризма данас најчешће подразумевају организовану и

систематску примену мера насиља са намером да се изазивањем страха и несигурности гра-
ђана наруши ауторитет државе или остваре неки од политичких циљева.

Државни терори-

зам је један од начина вођења специјалног рата једне државе против друге. Савремени теро-
ризам се може поделити на међународни и унутар државни. Остварује се убацивањем теро-
ристичких група на територију земље ради убистава и отмице личности, отмице авиона итд.
Његова масовност огледа се у учесталости и распрострањености појаве тероризма.

Тероризам

је један од најозбиљнијих облика угрожавања глобалне, регионалне и нацио-

налне безбедности. У одговору на овај безбедносни ризик земље ЕУ, Југоисточне Европе и
Западног Балкана за своје приоритете поставиле су дугорочни рад на изградњи мира, демо-
кратизацији и стабилизацији свих друштава и потребу интеграције у међународне асоцијаци-
је, као претпоставке за елиминисање услова који рађају тероризам.

Придружујући се таквом опредељењу, Босна и Херцеговина и остале балканске земље су

решене да значајно допринесу тим напорима међународне заједнице. Стога су размена ин-
формација и међународна сарадња на плану борбе против тероризма веома значајни за ефи-
касно и координирано супротстављање том безбедносном изазову.

За Босну и Херцеговину, као и остале балканске земље, тероризам је сасвим изгледни об-

лик угрожавања безбедности у блиској будућности, којем би требало да се супротстављају

Видети шире:

Војни лексикон

, стр. 152.

Ибид

Војни лексикон

, стр. 622.

сви елементи сектора безбедности. Посебну претњу, поред класичних облика терористичких
акција, као што су отмице, киднаповања, убиства и атентати, представља могућност употребе
НБХ оружја за терористичке акције и тзв. сајбер тероризам, што захтева и другачије одговоре
на овај савремени ризик и претњу безбедносни.

Заштита становништва од терористичких претњи један је од најзначајнијих задатака свих

елемената сектора безбедности у балканским државама. На овај облик угрожавања безбедно-
сти, балканске државе ће одговорити разменом информација, усаглашавањем планова и ко-
ординацијом активности свих елемената сектора безбедности, те употребом адекватних сна-
га, под пуном демократском контролом надлежних институција.

УГРОЖАВАЊЕ

НАЧИН ДЕЛОВАЊА

Политичко угрожавање

Обавештајно и политичко деловање

Дипломатско угрожавање

Дипломатско деловање

Пропагандно угрожавање

Пропагандно деловање

Међународно правно угрожавање

Међународно правно деловање

Конфесионално угрожавање

Конфесионално деловање

Културолошко и спортско угрожавање

Културолошко и спортско деловање

Здравствено и еколошко угрожавање

Здравствено и еколошко деловање

Образовно (едукативно) угрожавање

Образовно (едукативно) деловање

Економско угрожавање

Економско деловање

Демографско (популационо) угрожавање

Демографско (популационо) деловање

3.2.1.4. Оружане диверзије
Оружана диверзија

је специфична изненадна, прикривена и неочекивана активност, деј-

ство или борбена радња усмерена на подривање, слабљење или уништавање снага, средстава
или других вредности противника. Примењује се у миру и у рату. Може бити војна, политич-
ка, економска итд.

Војна диверзија је посебан и специфичан начин извођења борбених дејстава изразито

офанзивног карактера које изводе посебно организоване, опремљене и обучене снаге. Циљ
диверзије могу бити важни привредни објекти, материјалне залихе, елементи путног, желе-
зничког, поморског и ваздушног саобраћаја, телекомуникација итд. У савременим међуна-
родним односима посебно су актуелне политичке и економске диверзије, које се огледају у
једностраном понашању неких држава, изван одлука легитимних заједничких органа на реги-
оналном и глобалном плану.

3.2.2. Унутрашњи неоружани облици угрожавања безбедности

Неоружано угрожавање безбедности обухвата, практично, све области друштвеног живо-

та и изазива се конкретним деловањем носилаца угрожавања.

Неоружани облици угрожавања најчешће се испољавају кроз обавештајно, политичко, ди-

пломатско, психолошко-пропагандно, економско, међународно правно, конфесионално, кул-
туролошко, спортско, здравствено, образовно, демографско и друге видове деловања.

Војни лексикон

, стр. 111.

Психолошко-пропагандна делатност

спроводи се као континуирана планска и деструк-

тивна психолошко-пропагандна активност усмерена на дискредитацију и спречавање да се у
међународној заједници саопшти истина о томе какви се стварни процеси догађају унутар зе-
мље и односу земље према међународној заједници. С тим у вези, познати су примери од
1991. и 1999. године како је обмањивана међународна јавност о стању на просторима бивше
СФРЈ (Маркале, Рачка...). Тиме се стварају услови да носиоци угрожавања безбедности не-
сметано, полуистинама и лажима, систематски обмањују властиту и светску јавност.

Циљ те делатности јесте да се пронађу и подстакну снаге које су спремне да се активно

укључе у субверзивну делатност.

Психолошко-пропагандна делатност је уствари вршење утицаја или контроле над ми-

шљењем група или појединаца у циљу усмеравања њихове акције. Облици вршења пропа-
гандног деловања су: усмена или писана реч; визуелни запис (филм, телевизија, слика, пла-
кат, предмети итд.) и акустичка средства (песме, музика итд.). Код пропагандног деловања
рачуна се на утицај, не само на рационалну, већ и на емоционалну основу човекове психе.

По свом садржају, пропагандна делатност се примењује у свим областима друштвеног живо-
та (политика, економија, култура, одбрана, војска, полиција итд.)

Међународно правно деловање

односи се на деловање држава правних субјеката међуна-

родног правног система у доношењу правних аката на штету друге државе. Ова делатност
може попримити следеће облике: изгласавање неповољних резолуција у СБ УН и усвајање
рестриктивних закона у појединим међународним форумима везаних за конкретну делатност
нпр. трговину, транспорт, комуникације итд.

Економско деловање

обухвата економске активности и мере које предузима међународна

заједница или поједина држава према другој држави и манифестују се кроз: економска огра-
ничења; притиске, блокаде итд., који су усклађени са снажним политичким и војним прити-
сцима. Ови притисци усмерени су на изнуђивање уступака или модификовање ставова најви-
ших државних органа, по битним питањима унутрашњег развоја и друштвеног уређења зе-
мље или појединих спољнополитичких активности.

Пракса је показала да су сви ови начини деловања на угрожавању националне безбедно-

сти најчешће били усклађени са субверзивном и саботажном делатношћу.

Субверзивна делатност

у ширем смислу подразумева организовану подривачку делат-

ност из иностранства против политичког и друштвеног уређења неке државе или њених по-
литичких, економских или правних установа. Може бити отворена или тајна, непосредна или
посредна, а за крајњи циљ има промену носилаца власти или руководећих лица у држави, из-
мену њеног уставног или друштвеног система. Облици субверзије могу бити различити – од
деструктивних психолошко-пропагандних до терористичких и побуњеничких активности.
Ова делатност је забрањена правилима међународног права.

Дубљим сагледавањем суштине субверзије и њеним упоређењем са стратегијом посред-

ног наступања, може се закључити да је реч истоветном облику угрожавања, јер ове доктри-
не, начелно, обухватају тероризам, саботаже, побуњеничка дејства, герилски рат, грађански
рат и разноврсне притиске.

Могућа последица синхронизованог испољавања субверзивних делатности јесте оружана

побуна. Сви облици субверзивних активности планирају се и организовано спроводе, координи-
раним учешћем наменских снага (страних обавештајних служби и војно-обавештајних служби,
снага за специјализоване акције и свих других снага – разне политичке партије и организације,
терористичке групе и организације) које имају могућности да допринесу остваривању крајњег
циља. Успешно спровођење било ког облика субверзивне делатности, пре свега, зависи од по-
знавања стања и предвиђања развоја догађаја у у ентитетима и Босни и Херцеговини.

Правни лексикон

, Савремена Администрација, Београд, 1970. године, стр. 929.

Саботажна делатност

подразумева смишљену и прикривену делатност појединаца или

група ради изазивања материјалне штете у производњи, радној организацији или објектима
на којима се ради. Карактеристично је за саботере да својим радом или нерадом теже да иза-
зову што веће и шире штете, а да се истовремено добија утисак да је штета настала као по-
следица случајности, намерности, јавашлука, лошег материјала, застареле или слабе техноло-
гије итд.

Искуства из праксе су показала да саботери не морају увек бити непосредни руководиоци

средстава, већ да могу бити и лица на руководећим дужностима.

У војној и полицијској организацији, саботаже се могу изводити на средствима наоружа-

ња и војне опреме како у фази пројектовања и производње, тако и у фази непосредног кори-
шћења (авион, тенк, средства везе, минско-експлозивна средства, нереаговање по захтевима
тужилаштва и суда и сл.). Због прикривеног начина извршења ових дела и последица које се
могу испољити тек у фази коришћења средстава, тешкоће у откривању извршилаца саботаже
су велике. Уколико би саботажа била масовније примењивана и комбинована са другим об-
лицима субверзивне делатности, у непосредној ратној опасности, и у самом рату, може имати
крајње негативан утицај на стање безбедности на територији и међу становништвом (откази
у снабдевању електричном енергијом и водом, нефукционисање саобраћаја, ПТТ и др.).

За провођење неоружаних облика деловања ангажују се спољне и унутрашње снаге.
Спољне снаге су: специјализоване службе одређених министарстава, обавештајне слу-

жбе, специјализоване снаге за неконвенционално ратовање, разне групе приватних недржав-
них саветничких организација итд.

Унутрашње снаге су: појединци и групе које из разних побуда и парцијалних интереса

делују у функцији спољњег фактора и појединци и политичка језгра сепаратистичких, побу-
њеничких покрета и терористичких група.

Спровођењем неоружаних активности од стране спољних и унутрашњих субјеката изази-

вају се снажни ефекти у виду: несигурности и незадовољство становништва, политичких,
економских, спортских и других субјеката што доводи до масовних фрустрација. Незадовољ-
но становништво усмеравано споља и потпомагано изнутра хомогенизује се око предводнич-
ких група и испољава своје незадовољство у масовним протестима и рушилачким демонстра-
цијама. На тај начин се ствара кризна ситуација погодна за виши степен насиља.

Са становишта угрожавања безбедности балканских држава, најчешћи унутрашњи неору-

жани облици угрожавања јесу: етничке напетости, национални и верски екстремизам, орга-
низовани криминал, природне и индустријске катастрофе и епидемије већих размера и иле-
галне миграције становништва.

3.2.2.1. Етничке напетости
Етничке напетости

и недостатак поштовања етничких, верских и културних вредности

реална су претња стабилности балканских земаља. Специфични облици ове претње могу се
испољити кроз: нетолеранцију, ксенофобију, неусаглашеност са демократским принципима и
праксом, неуважавање споразума и међународних договора о поштовању права мањина, од-
бијање медијације у решавању спорова, изазивање етничког насиља и тешкоће у успоставља-
њу мултиетничких демократских институција.

Ови специфични облици етничких напетости представљају сталну претњу стабилности др-

жава. Отуда ће стабилност и безбедност Босне и Херцеговине, као и суседних држава, зависити
од успешне међународне и добросуседске сарадње и развоја политичких институција и закон-
ских решења о правима етничких мањина на бази реципроцитета земаља у региону. Уколико се

Ђорђевић О.,

Лексикон безбедности

, привреда публик, Београд 1989.

Такође, у случају повећаног радиолошког зрачења због хаварија на нуклеарним построје-

њима у земљама у окружењу или у Европи, хемијских несрећа и епидемија већих размера,
могуће је да дође до угрожавања живота већег броја људи него при класичним оружаним ак-
цијама. То ће захтевати, поред установа локалне заједнице и цивилне заштите, и ангажовање
полиције и специјализованих тимова и јединица Оружаних снага Босне и Херцеговине.

У односу на претходно наведене облике угрожавања, процењује се да би у Републици

Српској и Босни и Херцеговини индустријско загађење тла, воде и ваздуха, те нерешено пи-
тање одлагања чврстог, радиоактивног, војног и медицинског отпада, као и деградација зе-
мље и тла могле представљати озбиљну претњу за здравље и живот људи у наредном перио-
ду. У одговору на

ризике и претње безбедности овог типа свака од надлежних институција

мора бити законски обавезана да примењује мере заштите из свог делокруга рада, а дугороч-
ним плановима на нивоу локалне заједнице, ентитета и на нивоу Босне и Херцеговине биће
регулисани начини решавања наведених проблема, уз уважавање искустава страних земаља
које су на одговарајући начин решиле ове проблеме и у складу са одредбама међународних
конвенција које је потписала и ратификовала Србија и Црна Гора.

3.2.2.5. Илегалне миграције становништва
Илегалне миграције становништва

као последице тешких социјалних услова, демограф-

ске „експлозије“ или масовног прилива избеглица услед терора, оружаних сукоба и насиља у
земљама у транзицији, могу представљати велики безбедносни проблем у Европи. Босна и
Херцеговина може бити транзитна зона за мигранте из других земаља. Осим тога у у Репу-
блици Српској и Босни и Херцеговини још увек постоји и проблем одговарајућег социјалног
збрињавања избеглица и расељених лица из ентитета и отцепљених република бивше СФРЈ.
Стога је повратак расељених лица, имовине и заштита људских права избеглица и прогнани-
ка, важно политичко, социјално и безбедносно питање, јер би неадекватно решавање пробле-
ма ове категорије људи, у сложеним друштвеним околностима, могло бити узрок социјалне
нестабилности, неспоразума и сукоба у земљи и у региону у ближој будућности.

Поред наведених, постоје и други облици неоружаног угрожавања безбедности, као што

су недостатак стратешких енергената, злоупотребе нових технологија и научних достигнућа
у области информатике, генетског инжењеринга, медицине и метеорологије. Основна карак-
теристика такве врсте, у основи невојних, облика угрожавања безбедности је да их је тешко,
са постојећим капацитетима, идентификовати, открити и превентивно деловати. Отуда је
неопходно да реформисана структура система безбедности ентитета и Босне и Херцеговине
уважи измењену природу савремених ризика и претњи безбедности, при чему посебна пажња
мора да буде посвећена невојним облицима угрожавања.

Према члану 5. Закона о обавештајно-сигурносној агенцији Босне и Херцеговине из 2004.

године, под „претњама за безбедност Босне и Херцеговине“ сматрају се претње суверените-
ту, територијалном интегритету, уставном поретку, основама економске стабилности Босне и
Херцеговине, као и претње глобалној сигурности које су штетне за Босну и Херцеговину,
укључујући:

1. тероризам, подразумевајући и међународни тероризам;
2. шпијунажу усмерену против Босне и Херцеговине или обавештајну активност на неки

други начин штетну за сигурност Босне и Херцеговине;

3. саботажу усмерену против виталне националне инфраструктуре Босне и Херцеговине

или на неки други начин усмерену против Босне и Херцеговине;

4. организовани криминал усмерен против сигурности Босне и Херцеговине или на неки

други начин штетан за безбедност Босне и Херцеговине;

5. трговину дрогама, оружјем и белим робљем усмерену против Босне и Херцеговине или

на неки други начин штетну за безбедност Босне и Херцеговине;

6. незакониту међународну производњу оружја за масовно уништавање или његових де-

лова, материјала и уређаја потребних за његову производњу;

7. незакониту трговину производима и технологијама које су под међународном контролом;
8. радње кажњиве према међународном хуманитарном праву;
9. дела организованог насиља или застрашивања националних или верских скупина у Бо-

сни и Херцеговини.

4. ОДНОС ИЗМЕЂУ УГРОЖАВАЊА И УГРОЖЕНОСТИ

У људском друштву, које је у основи конкурентско по својој природној основи и у којем су

разни облици и разна подручја борбе за егзистенцију, положај, просперитет, итд. нормалан од-
нос у владајућем систему, доминантно је угрожавање (као делатност) и угроженост (као ситуа-
ција) чије је порекло у друштву и где је делање једне скупине субјеката усмерено с одређеним
разлогом (циљем) против друге скупине људи. Организовано, институционализовано и цивили-
зовано друштво разликује нормално и девијантно понашање. Девијантно понашање је угрожа-
вајуће, нормално понашање и субјекти који се нормално понашају су угрожени од девијантних
субјеката и њихових понашања. У циљу спречавања угрожавања виталних вредности друштва
формирају се системи заштите од угрожавања, односно системи безбедности, који су под стал-
ним надзором и контролом легитимно изабраних демократских органа цивилне власти.

За успешно интегрисано функционисање елемената система безбедности највиши органи

државне власти доносе

стратегију националне безбедности

у којој се дефинишу сва кључна

питања политике безбедности земље, чијим спровођењем се штите виталне вредности и ин-
тереси, што је један од битних услова опстанка државе.

Одбрана суверенитета, територије, независности и уставног поретка основни су и прио-

ритетни задаци политике националне безбедности. Отуда, успешна заштита ових вредности
захтева интегрисано ангажовање свих потенцијала друштва. У том циљу, државни органи,
преко организованог система безбедности, перманентно предузимају одговарајуће мере су-
протстављања и заштите ради:

– правовременог препознавања облика и носилаца заштите,
– правовременог процењивања намера носилаца угрожавања и откривања њихових ци-

љева и планова,

– утврђивања стратегије коју ће примењивати субјекти безбедности ради одређивања и

примењивања мера за елиминисање облика угрожавања,

– превентивног деловања у спречавању носилаца угрожавања, дискредитације и разобли-

чавања њихове активности у домаћој и међународној јавности,

– ефикасног онемогућавања спреге између унутрашњих и спољних носилаца угрожавања

безбедности и

– енергичне борбе против свих облика неоружаног и оружаног угрожавања безбедности

земље.

У реализацији ових активности учествују сви субјекти државе, сваки у свом делокругу рада.
При том, органи и службе безбедности имају функцију откривања, праћења и спречавања

субверзивне и друге делатности која се одвија тајно. Прибављени подаци о тој делатности кори-
сте се за доношење правовремених одлука како у функцији унутрашње и спољне политике, тако
и у примени стратегије борбе државних органа против носилаца угрожавања безбедности.

УЛОГА, ФУНКЦИЈЕ И ДЕЛАТНОСТИ СИСТЕМА

БЕЗБЕДНОСТИ

1. УЛОГА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

Сваки друштвени систем има своју друштвену улогу, функције и делатности којима се

достижу циљеви у области друштвеног живота за коју су одговорни. Да би могли научно
објаснити општу улогу система безбедности, неопходно је истаћи да је систем безбедности,
поред политичког, економског, културног, информативног и других система, један од
значајних подсистема државе.

Шема система, подсистема и микросистема у државној организацији

Свака држава успоставља више великих система, подсистема и микросистема између ко-

јих постоје вертикалне и хоризонталне везе, посредством којих она функционише као гло-
бални државни и друштвени систем. Свим државним подсистемима уставом се одређују дру-
штвена улога, права, дужности и одговорности.

ДРЖАВА

ВИТАЛНЕ ВРЕДНОСТИ

НЕЗАВИСНОСТ

СУВЕРЕНИТЕТ

УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ

СЛОБОДА И ПРАВА

ГРАЂАНА

ТЕРИТОРИЈАЛНА

ЦЕЛОКУПНОСТ

СИСТЕМИ

ПОЛИТИЧКИ

ЕКОНОМСКИ

БЕЗБЕДНОСНИ

ИНФОРМАТИВНИ

Основна улога система безбедности једне државе је да штити независност, суверенитет,

друштвено уређење (уставни поредак), слободе и права грађанина и да брани територијални
интегритет државе. Дакле, систем безбедности је организован друштвени систем преко којег
друштво остварује основну улогу заштите својих виталних вредности ради општег напретка
и развитка друштва.

Будући да се друштвени системи формирају за остваривање трајних циљева, отуда се и

систем безбедности у једној држави, региону или међународној заједници успоставља као
трајан систем ради заштите од свих облика и извора угрожавања и угрожености трајних по-
треба појединаца, друштвених група, националних држава, региона и глобалног друштва.

У ширем смислу посматрано, може се рећи да је основна друштвена улога система без-

бедности да као скуп институција које поседују физичку принуду служи за остваривање класне
владавине, односно за остваривање интереса класе (класа) на власти или моћних држава, коали-
ција и мултинационалних асоцијација када су у питању међународни системи безбедности.

Приказ карактера друштва и карактера међународних односа као детерминанте институ-

ционализације система безбедности показао је да друштвени карактер владајуће класе на на-
ционалном нивоу и карактер моћних држава и коалиција на међународном нивоу и услови у
којима они остварују своју владавину, одређују како ће систем безбедности да остварује сво-
ју основну улогу.

У тој разноврсности суштине друштвене улоге појединих система безбедности, заједнич-

ко свим системима је успостављање таквих односа између оних који владају и система без-
бедности којима се обезбеђује да елементи система безбедности имају закониту моћ распола-
гања физичком принудом буду поуздан чинилац остваривања њихових интереса.

Такав однос између оних који владају и система безбедности обезбеђује се на више начи-

на, међу којима су најважнији:

1) успостављање хијерархијског командног и управног односа као основног унутар дру-

штвеног односа;

2) постављање на командне и управне положаје у систему безбедности лица која социјал-

но и идејно припадају политичким елитама на власти, и

3) успостављањем система вредности у унутрашњем животу елемената система безбед-

ности који произлази из система вредности владајуће класе.

У позитивистичкој и функционалистичкој социолошкој литератури хијерархијски субор-

динирајући однос се схвата као „однос функционалне координације, а занемарује се његова
класно-политичка суштина“

. Сходно томе, хијерархијски управни однос условљен је приро-

дом система безбедности, као начином на који елементи система безбедности обављају своју
основну друштвену улогу, при чему се успоставља однос функционалне координације, што
је само један од разлога нужности постојања хијерархијског субординирајућег односа у си-
стему безбедности. Други разлог његовог постојања произлази из саме сврхе постојања си-
стема безбедности, односно потребе да се систем безбедности састављен од различитих еле-
мената који имају моћ физичке принуде, учини поузданим чиниоцем класне владавине.

Са-

држај система безбедности одређује друштвена природа владајуће класе, односно њени вла-
дајући репрезенти.

Често се у социолошким и политиколошким разматрањима основна друштвена улога си-

стема националне безбедности дели на унутрашњу и спољну. Под унутрашњом улогом под-
разумева се постојање и деловање система безбедности као чиниоца унутрашње политике, то
јест као чиниоца стабилности постојећег друштвеног поретка и остваривања интереса оних

Исто

, стр. 376.

Исто

, стр. 376.

Ти интереси изазивају потребу за присуством принуде која се јавља као друштвени интерес.

Осим ове функције, држава врши и друге послове и функције. У њиховом вршењу она не мо-
ра увек да примењује силу, нити да намеће интересе принудом.

Држава у вршењу државних функција у ствари манифестује своју противречност кроз

два вида испољавања:

1. као инструмент владајуће структуре (партије, странке) и
2. представник друштва, (народа, грађана).
У научним круговима, који се баве проучавањем питања државе и њене суштине, поја-

вљује се дилема

да ли држава има једну или више функција

? Истовремено, ови кругови раз-

матрају и питања делатности државе, покушавајући да одреде разлику између функције и де-
латности.

Многи аутори сматрају да се специфичност државе не исцрпљује у броју функција (једна

или више), и које функције врши, него како их врши. Суштину државе виде у постојању апа-
рата јавне власти, који је одвојен од друштва и који располаже монополом физичке принуде.
Они појавну и формалну страну државе, истичу као њену суштинску функцију.

Да би се схватила суштина проблема и питања која траже одговор у новонасталом обли-

ку организовања безбедности као функције државе, најприкладније је изложити научни си-
стем теорије функције државе. Овај систем је најзанимљивији, јер утврђује граничне области
појава које су везане за безбедност земље.

У својим радовима академик Радомир Лукић, утврђује разлику између функције државе и

делатности државе. Функција се врши путем државне делатности. Функција се јавља као
циљ, а делатност као средство за његово остварење. У нашем случају могла би се успостави-
ти поједностављена шема:

улога



функција



циљ

мисија



делатност



средство остварења циља

Одређивање функције државе у друштву, може се извршити на два начина. Према првом

синтетичком

начину, функција се одређује кроз однос државе на друштво у целини и његове

саставне елементе. Према другом

аналитичком

начину, гледа се више на формалну страну

државне делатности и конкретну садржину те делатности, у разним друштвеним областима у
којима се врши.

За

синтетички

начин

гледања на државне функције, карактеристична су два приступа:

први,

полази од становишта да је функција државе у заштити општедруштвених интереса (за-

штита општег добра), и

други,

полази од становишта да је државна функција заштита посеб-

них интереса владајуће структуре (партије, странке, вере...).

За

аналитички

аспект посматрања, карактеристичан за већину грађанских учења, функ-

ције се посматрају више са аспекта делатности у областима у којима се врше.

Безбедносна функција државе и организација државних и приватних субјеката који реа-

лизују безбедносну функцију чини систем безбедности.

Са становишта делатности које врши

основна функција система безбедности је да штити

безбедност грађана и безбедност укупног друштвеног и државног система од свих облика
угрожавања и угрожености. Функција система безбедности заснива се и огледа у правовреме-

Марксистичка теорија

је типичан заступник таквог становишта. Карактеристично је одређење

Ф. Енгелса;

„Држава, дакле, никако није друштву споља наметнута сила... Она је напротив, производ друштва на одређе-
ном ступњу развоја; она је признање да се то друштво заплело у неразрешиву противречност са самим со-
бом, да се поцепало на непомирљиве супротности, које је немоћно да савлада... Потребна је сила која при-
видно стоји изнад друштва и која треба да ублажава конфликт, да га држи у оквиру граница поретка; а та си-
ла која је произашла из друштва, али која се ставља изнад њега и све више отуђује од њега, јесте држава“.

ном откривању и спречавању свих облика антидруштвене делатности којима се угрожавају
основне вредности друштва.

Посебне функције система безбедности су:

1. прикупљање, обрада и пласирање информација у свим сферама унутрашње и спољне

безбедности за потребе владе;

2. одбрана државе од свих облика спољног и унутрашњег оружаног и неоружаног угро-

жавања и угрожености;

3. обезбеђење јавног реда и мира и безбедности друмског, ваздушног и речног (помор-

ског) саобраћаја;

4. осигурање безбедности и поне контроле граница;
5. обезбеђење безбедности и сигурности људи, имовине и пословања;
6. заштита људских права и слобода, укључујући и мањинска права и
7. учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету.
Опште и посебне функције система безбедности могуће је остварити само јачањем демо-

кратске и цивилне контроле унутрашњих и спољашњих фактора безбедности, са тежиштем
на стварању ефикасних механизама парламентарне контроле у планирању безбедности, кон-
троли буџета, планирању потребних кадрова и изградњи поузданог прегледа безбедносних и
обавештајних служби.

У остваривању опште и посебних функција безбедности државе, систем безбедности де-

лује на два начина:

а)

превентивно

, где својим постојањем представља инструмент одвраћања од свих обли-

ка и извора угрожавања и

б)

репресивно

– отклањањем узрока угрожавања и елиминисањем њихових носилаца си-

лом на правно дозвољен начин.

3. ДЕЛАТНОСТИ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

Делатности система безбедности у основи представљају основна средства за остваривање

циљева, односно основних функција система безбедности. С обзиром на чињеницу да систем
безбедности обухвата различите елементе (подсистеме), сви они у остваривању општих и по-
себних функције безбедности врше посебне државне делатности, које се могу груписати у
неколико група:

– обавештајно безбедносне делатности на прикупљању, анализи и дистрибуцији обаве-

штајно-безбедносних података;

– делатности на очувању јавне безбедности уз поштовање појединачних слобода и људ-

ских права (делатности унутрашњих послова);

– делатности одбране од спољних облика оружаног угрожавања;
– делатности контроле државне границе, укључујући и нелегалну контролу промета до-

бара и људи и

– делатности физичко-техничке заштите људи, имовине и пословања.
Реализацијом ових делатности систем безбедности штити безбедност грађана, државе и

друштва од свих облика угрожавања и угрожености, било да они долазе споља или изнутра.
С обзиром на константност извора и облика угрожавања, у свим савременим државама ове
делатности су трајне и оне су утврђене Уставом и позитивним законима сваке земље.

Понашање субјеката који извршавају делатности унутрашњих послова према јавности

сматра се једним од главних показатеља демократичности једне земље. С обзиром да носио-
ци делатности унутрашњих послова уживају монопол легитимне правне силе у друштву, они
су у надлежности извршне власти. Управо, због таквог њиховог својства они могу да буду
коришћени као средство државне злоупотребе, насиља, гушења људских права и корупције.
Стога је делатност унутрашњих послова нужно прецизно законски уредити како би се обез-
бедило да она буде у служби заштите грађана и друштва, а не у служби политичара, бирокра-
та или установа унутрашњих послова.

Носиоци делатности очувања јавне безбедности треба да имају оперативну независност,

да су непристрасни и да се стриктно придржавају закона, те да делују професионално. Они
треба да су свесни професионалног етичког кодекса и да га се придржавају. Део професио-
налне етике треба да буде поштовање права на живот и употребу силе само кад је то неоп-
ходно да би се обезбедио легитимни циљ. Носиоци делатности унутрашњих послова не смеју
употребљавати силу више од апсолутно нужне и законом дозвољене, а њена употреба мора
да буде у складу са принципом пропорционалности.

Делатност очувања јавне безбедности треба да буде под сталном контролом законодавне,

извршне и судске гране власти, а неопходно је да постоји развијена и унутрашња контрола
унутар ове делатности. Механизми унутрашње провере злоупотреба и јавних притужби на
рачун носилаца делатности јавне безбедности треба да постоје унутар професионалног поли-
цијског система.

Процес обављања послова унутар делатности очувања јавне безбедности треба да тече

одоздо и да одговара на изражене потребе грађана и друштвене заједнице, те да на тај начин
задобија поверење, сагласност и подршку јавности. Отуда је ова делатност у савременим де-
мократским државама децентрализована, како би на одговарајући, брз и ефикасан начин била
у служби грађана у локалној заједници.

3.3. Делатност одбране

Развој безбедносне ситуације од окончања Хладног рата снажно је утицао на војну делат-

ност широм света. Оружане снаге као главни носиоци одбрамбене делатности добиле су нове
задатке. У последњих двадесет година оружане снаге претежно извршавају следеће мисије и за-
датке:

– заштита независности, суверености и територијалне целовитости земље;
– учешће у међународним мисијама очувања или наметања мира;
– пружање помоћи цивилном становништву у несрећама;
– помоћ цивилним органима власти у извршавању унутрашњих безбедносних задатака у

изузетним случајевима;

– учешће у изградњи друштва (друштвена функција).
Степен остваривања задатака унутар одбрамбене делатности различит је од земље до зе-

мље, зависно од правног оквира и поимања безбедносне ситуације.

Упркос новим безбедносним ризицима и претњама, најважнији задатак оружаних снага и

даље је остао одбрана земље од оружаног напада споља. Међутим, од краја Хладног рата, но-
сиоцима одбрамбене делатности постало је јасно да националној безбедности не прете само
стране оружане снаге, него и нове невојне претње попут тероризма, грађанских ратова, орга-
низованог криминала, кибернетичких напада и корупције.

Да би одбрамбена делатност могла ефикасно да одговори на садашње и будуће изазове

било је нужно да се ова делатност реформише.

Основни циљеви реформе одбрамбене делатности су:

(1) Демократизација војне делатности,

односно: а) довођење војне делатности у одго-

ворнији положај пред легитимно изабраним органима политичке власти, и б) уравнотежење
ресурса потребних оружаним снагама, као носиоцима одбрамбене делатности, са потребама
и могућностима других сектора друштва.

(2) Прилагођавање новом безбедносном окружењу,

односно:

а) прилагођавање бројне

величине и буџета оружаних снага економским могућностима друштва и новим безбедно-
сним претњама, и б) припремање оружаних снага за нове мисије изградње, очувања и наме-
тања мира.

(3) Интернационализација улоге оружаних снага

било

ад хоц,

попут мировних мисија

УН, било дугорочно и институционално на билатералној или мултилатералној основи (нпр.
НАТО), односно: а) стављање делова оружаних снага под међународне командне и организа-
ционе структуре, и б) повећање интероперабилности оружаних снага да могу ефикасно да де-
лују са иностраним оружаним снагама у области компатибилности система опреме, обуке, је-
зика, обавештавања, команде и контроле.

Због потенцијалних опасности да се оружане снаге стално уплићу у друштво, привреду и

политику или да буду злоупотребљене за цивилно одржавање јавног реда и мира, неопходно
је да оне буду под сталном демократском контролом и надзором од стране легитимно изабра-
них органа законодавне, извршне и судске власти, као и невладиног сектора и медија.

То намеће потребу да одбрамбена делатност буде добро дефинисана законима и војним

правилима и прописима и усклађена са концепцијом и политиком националне безбедности,
те да одговара истинским безбедносним потребама друштва. У сервисирању безбедносних
потреба друштва, неопходно је уважавати принцип да невојне функције не могу да одвајају
оружане снаге од њихове основне друштвене улоге.

3.4. Делатности контроле државне границе

Гарантовање безбедности граница један је од основних циљева суверене државе. Стога

свака суверена земља изграђује структуру пограничне безбедности како би постигла овај
циљ. У односу на примењени модел пограничне безбедности, све земље се могу поделити у
две основне групе:

– земље које поседују јединствени систем власти у организацији делатности обезбеђења

државних граница;

– земље које не поседују јединствени систем власти у организацији делатности обезбеђе-

ња државних граница.

Данас у већини земаља у свету, укључујући и све чланице Европске Уније и НАТО, де-

латност пограничне безбедности је у надлежности Министарства унутрашњих послова. Ме-
ђутим, у једном броју земаља погранични надзор и режим пасошке контроле подељени су на
две или више инстанци, које су најчешће под надлежношћу различитих министарстава. У не-
ким земљама делатност заштите граница спроводе оружане снаге, што је најмање прихва-
тљива варијанта обезбеђења државних граница.

Ефикасан развој и имплементација националне пограничне безбедности захтева специ-

јалну организацију државне граничне службе, која је одговорна за контролу свих граница на
копну, мору и ваздуху.

Главне карактеристике ефикасног система контроле државних граница јесу:

– мониторинг одсека између граничног прелаза на копну и на мору (зелена и плава гра-

ница);

– мониторинг лука;
– мониторинг и откривање криминала у свим пограничним областима, укључујући коп-

но, ваздух и територијалне воде;

– поновни пријем странаца који су били обавезни да напусте земљу;
– укључивање националних и међународних елемената за стварање оптималних оквира

за ефикасно деловање пограничне полиције.

За ефикасно функционисање делатности пограничне безбедности неопходно је да нацио-

налне државе поседују одређени ниво административних капацитета, као што су:

– национална стратегија о интегрисаном управљању границом;
– специјализовано обучене професионалне припаднике пограничне полиције;
– специјална организација под јурисдикцијом министарства унутрашњих послова;
– сарадња са властима;
– ефикасна команда и комуникацијска структура;
Административни капацитети држава у области пограничне безбедности треба да буду у

сагласности са Шенгенским захтевима.

3.5. Делатности физичко-техничке заштите људи,

имовине и пословања

У условима када све државе у свету посебну пажњу посвећују стварању повољног амби-

јента за привлачење страног капитала и инвестирање у њихове земље, делатност заштите без-
бедности лица, имовине и пословања добија на значају. Ово утолико пре, што је јачање тржи-
шне економије условило да и сама привреда преузме на себе део одговорности у овој обла-
сти, стварајући приватни сектор безбедности који би требало да буде у интеракцији и да има
партнерски однос са јавним, односно државним сектором безбедности.

Приватни безбедносни сектор или алтернативна безбедност није конкуренција држави и

њеној безбедности, већ израз потреба друштва, приватног капитала, као и потреба грађана да
у сарадњи са институцијама државе подигну ниво опште безбедности на виши степен у инте-
ресу свих.

Данас су све бројнија привредна друштва и предузетници који се специјализују за пружа-

ње услуга физичко-техничког обезбеђења, а кад се узму у обзир и привредни субјекти који
имају службе обезбеђења за сопствене потребе, као и приватне и друштвене агенције, долази
се до великог броја правних лица и много већег броја запослених који се баве овом делатно-
шћу. У питању је респектабилна снага која брине о пословима безбедности и којој држава
треба стратешки да одреди одговарајуће место и улогу.

У већини суверених земаља у свету, делатност физичко-техничке заштите људи, имовине

и пословања организована је у оквиру приватних предузећа за физичко-техничко обезбеђење.
Према међународним стандардима, ова делатност обухвата следеће послове:

– физичко обезбеђивање објеката и имовине;
– техничко обезбеђивање имовине пројектовањем, уградњом и одржавањем алармних

аудио и видео система и централа, као и других техничких система који имају за циљ
спречавање уласка неовлашћених лица у објекат или на простор који се обезбеђује;

– обезбеђивање лица;

– обезбеђивање ствари у транспорту;
– одржавање реда на јавним скуповима (редарска служба);
– заштита пословања.
Предмет пословања предузећа за обезбеђење према националнима законима о јединстве-

ној класификацији делатности и регистру јединица разврставања, најчешће се одређује као:
тражење изгубљених лица; активности приватних истражитеља; активности присмотре и чу-
вања и остале заштитне активности; транспорт драгоцености; телесна заштита; уличне патро-
ле, чување и надгледање стамбених зграда, канцеларија, фабрика, градилишта, хотела, позо-
ришта, дискотека и слично; активности детектива у трговинским радњама; активности одвра-
ћања помоћу механичких и електронских уређаја и слично; пружање савета о заштити и без-
бедности у области индустрије, домаћинстава и јавне безбедности.

Полазећи од оваквог широког предмета пословања, почетком деведесетих година 20. ве-

ка, отпочео је процес ширења приватних безбедносних организација. Већина њих могла се
класификовати у неколико група:

– плаћеници;
– приватна војна предузећа;
– приватна предузећа за ФТО;
– појединци који су регистровали делатност и пружају одређене безбедносне услуге (де-

тективи, саветници, телохранитељи и слично);

– детективске агенције;
– агенције за безбедносни консалтинг, маркетинг и инжињеринг (за пројектовање и из-

градњу техничких и интегралних система и слично).

Велики број алтернативних чинилаца безбедности довео је до комерцијализације сектора

безбедности и до стварања специјализованог тржишта за одређене услуге безбедности. Да би
се успоставио ефикасан систем физичко-техничког обезбеђења лица, имовине и пословања,
неопходно је било ову делатност на савремен начин нормативно-правно уредити и кроз ак-
тивности безбедносног маркетинга, инжењеринга и консалтинга утврдити конкретне потребе
корисника за заштитом.

Потреба за нормативним уређењем делатности, својински плурализам, тржишни принци-

пи уз различитост својинских односа су само неке од одредница делатности физичко – тех-
ничког обезбеђења на путу асоцијације и придруживања породици европских држава.

У стварању адекватног правног амбијента за успешно обезбеђивање лица, имовине и по-

словања, потребно је да свака земља, поред доношења Закона, уради и бројна подзаконска
акта којима се обезбеђују сви неопходни инструменти за евиденцију предузећа и агенција и
њихову професионализацију и стандардизацију.

УЛОГА ДРЖАВЕ У ОСТВАРИВАЊУ БЕЗБЕДНОСТИ

1. ДРЖАВА КАО ИНСТРУМЕНТ ПОЛИТИКЕ

Држава је значајна институција и организација савременог друштва. Она није сама себи

циљ, већ инструмент политике и средство за задовољавање извесних друштвених потреба.
Основна питања на која треба да одговори политичка теорија јесу: Да ли и у којој мери са-
времена држава задовољава друштвене потребе ради којих постоји? Да ли је одређена држав-
на организација корисна или није? Да ли је треба мењати и у ком правцу итд.?

Према основном енциклопедијском значењу држава се сматра основним обликом поли-

тичког организовања класног друштва.

У правној теорији држава се дефинише као заједница људи на одређеној територији, са

организацијом суверене власти.

У социолошком смислу, држава је орган власти владајуће класе (класа) која се том вла-

шћу користи у управљању друштвом у складу са својим интересима.

У ужем смислу, под државом се подразумева апарат, који као вршилац власти, делује у

име државе и преко којег класа (класе) на власти остварују своје интересе.

Једноставније речено, државни живот се манифестује кроз државне делатности на задо-

вољавању државних (друштвених) интереса. У остваривању државних делатности разликују
се два момента: један, који се огледа у изналажењу државног интереса који је најкориснији за
друштво, и други, у изналажењу путева и начина његовог остваривања.

Држава не може да остварује своје интересе без поседовања и развијања одређеног кван-

тума снаге. У остваривању интереса држава се користи својом колективном снагом.

У изналажењу државног интереса држава користи два начина: У првом случају, сваки ин-

терес се сагледава сам за себе, и према његовим посебним околностима класа (класе) на вла-
сти цене шта је за државу најкорисније да у том случају уради. У другом случају, сви интере-
си исте врсте се групишу у једну целину и онда класа (класе) на власти процењују шта је
просечно за државу, у складу са њеним интересима, најкорисније да уради.

Остваривање државних интереса реализују различити државни органи. Једни органи

утврђују шта треба радити и одређују правила и упутства која су иста за све случајеве једне
врсте, а други органи раде по тим правилима и упутствима када се поједини случајеви јаве.
Ту долази до поделе улога у којима разни државни органи извршавају одвојене државне
функције.

Једни органи формулишу државне интересе у облику општих правила, други органи под

та правила сврставају конкретне случајеве који се у пракси јаве, а трећи органи остварују
правила у тим конкретним случајевима. Отуда се и разликују три основне државне функције:
законодавна, судска и извршна и органи државне власти који их извршавају.

2. ВЛАСТ И ВРШЕЊЕ ВЛАСТИ КАО ИНСТРУМЕНТ

И НАЧИН ОБЕЗБЕЂИВАЊА ОДРЕЂЕНИХ ИНТЕРЕСА

У политичким и правним наукама постоје различите теорије о државним функцијама и

органима власти који врше државне функције. Суштина различитих теорија о државним вла-
стима чини груписање и међусобно разграничавање, према одређеним критеријумима, функ-
ција и послова које држава обавља. Према груписаним функцијама и пословима које држава
обавља, може се рећи да се политичка власт у пракси испољава кроз различите гране власти,
које се међусобно разликују по садржају рада, поступку који се примењује и према природи
аката у којима се те функције врше.

Иако политичко-правна теорија није сасвим сагласна у томе које су основне државне

функције, како се оне дефинишу и како се разграничавају, велики број аутора прихвата поде-
лу власти на три гране: законодавну, извршну (управну) и судску власт. Овакво схватање има
теоријско утемељење.

Упоредо са настанком теорија о држави настала су и различита схватања о државним

функцијама и органима државне власти који их врше. Наиме, свако разматрање о суштини и
карактеру државе нужно је било повезано и са питањима: шта држава ради и које функције и
послове обавља? У одговору на ова питања срећу се различита теоријска гледишта. Међу њи-
ма, свакако, посебно су значајна политиколошка и правна гледишта на различите врсте грана
државне власти.

Наука о политици – Политикологија истражује политичку садржину функција државне

власти и њен утицај на политичку структуру друштва и политички систем, односно сагледава
носиоце функција власти и њихов ослонац у економским и политичким чиниоцима друштве-
не структуре, као и њихову интеракцију и међузависност са социјалним и политичким систе-
мом датог друштва.

Правна наука истражује правну садржину државне власти, институције и њихов положај,

функционисање и односе који владају у систему организације државне власти.

Разматрајући суштину државне власти Ратко Марковић истиче: „државна власт врши се у

разним облицима и додељује разним државним органима. Уколико ти органи обављају по-
слове државне власти за које вреде иста начела, реч је о једној грани државне власти, о једној
државној власти или о једној државној функцији“

Још конкретнији приступ у разматрању суштине државне власти имао је Радомир Лукић

који истиче да постоје „три основне врсте државне власти тј. три основне врсте доношења и
извршења правних норми. Тако се разликују три државне власти: законодавна власт (законо-
давство), управна власт (управа) и судска власт (судство)“

Без обзира на то што нема потпуне сагласности у погледу дефинисања општег појма др-

жавне власти, можемо рећи да се државна власт врши у разним облицима и остварује на раз-
личите начине тако што се укупни државни послови групишу према одређеним мерилима и
додељују појединим државним органима. Отуда се послови државне власти могу посматрати
као активности усмерене на стварање закона, и управних аката и изрицање пресуда.

Видети шире: Ратко Марковић,

Извршна власт,

Савремена администрација, Београд, 1980, стр. 10.

Видети шире: Радомир Лукић,

Теорија државе и права,

Научна књига, Београд, 1953, стр. 354.

Табела 1.

Функције грана државне власти које се тичу система безбедности

Област државне

делатности

Парламент

Судска власт

Извршна власт

Шеф државе

Влада

Начелник

Генералштаба

Врховна

команда

У неким

државама

парламент
расправља

и/или

поставља

врховног

команданта

Уставни суд

процењује

уставност

председника

или кабинета

као врховног

команданта

У неким државама

председник владе

има само

церемонијалну

улогу, у другим, он

или она поседује

стварни ауторитет,

нпр. врховну

команду током рата

Влада има

врховну

команду за

време рата

У неким

државама

функција

врховног

команданта

постоји само за

време рата, у

другим она је

трајна

Безбедносна

политика

Расправља и

одобрава

концепт

безбедности,

усваја законе

Потписује законе

који се односе на

безбедносну

политику

Предлаже и

спроводи

безбедносну

политику

Саветује владу,

и планира,

помаже и
спроводи

безбедносну

политику

Буџет

Одобрава

буџет

Предлаже буџет

Саветује владу

Одбрамбени

закони

Усваја законе

Уставни суд

тумачи

уставност

закона

Потписује

објављивање

закона

Предлаже

законе и усваја

амандмане

Саветује владу,

спроводи

законе

Људство

У неким

државама,

парламент има

моћ да одобри

важнија

постављења

Суди о

законитости

њиховог

понашања

Поставља главне

команданте,

одобрава кадровске

планове

Поставља

главне

команданте

Даје савете у

вези

кадровских

планова,

спроводи их и

поставља ниже

команданте

Набавка

Расправља

и/или одобрава

крупне

пројекте

набавке оружја

Суди о

кршењу закона

о корупцији и

превари

Предлаже

набавке оружја

Покреће и

спроводи

набавку оружја

Слање трупа у

иностранство/

Примање

страних трупа

a priori

одобрава;

posteriori

одобрава или

уопште не

одобрава

Суди о

законитости

њиховог

понашања

Преговара о

међународном

суделовању,

одлучује о

правилима

обавезивања

Операционална

команда

Међународни

уговори,

приступање

савезима

Ратификује

међународне

уговоре

Закључује

међународне

уговоре

Одговоран је за

међународне

преговоре

Саветује владу

Према искуствима Светске банке из 1994. године, „добру владавину красе предвидиво,

отворено и просвећено творење политике, бирократија прожета професионалним етосом која
делује на унапређивање јавног добра, владавина права, отворени процеси и снажно грађанско
друштво које учествује у јавним пословима. Лошу владавину, с друге стране, одликује арби-
трирано творење политике, неодговорна бирократија, неспроводиви или неправедни правни
системи, злоупотреба извршне власти, грађанско друштво не ангажовано у јавном животу и
распрострањена корупција“

Извор:

World Bank. 1994. Governance:

The World Bank’s Experience.

3.1. Улога законодавне власти у области безбедности

У остваривању безбедности значајну улогу има законодавна грана власти, посебно у ци-

вилнoj демократској контроли елемената сектора безбедности. Овој врсти контроле у свим
државама се придаје посебан значај. То је процес који траје и који ће трајати докле год посто-
ји потреба за војском, полицијом, обавештајно-безбедносним службама, приватним сектором
безбедности итд.

Имајући у виду задатак парламента да представља интересе народа, постоји више разлога

за укључивање законодавне власти у развој националне безбедносне политике:

– Национална безбедносна политика утиче на животе људи, на вредности и добробит це-

лог друштва и не може се препустити да о њој брине само извршна власт или само по-
једини елементи сектора безбедности и одбране.

– Национална безбедносна политика има велике последице на будућност елемената си-

стема безбедности, а оставља и значајне финансијске последице на све пореске обве-
знике.

– Поред великих финансијских трошкова, безбедносне мере могу утицати на смањење гра-

ђанских слобода, што значајно утиче на степен остварене демократије у сваком друштву.

У друштвеној пракси, устави националних земаља су највиши правни акти који пружају

законску основу за остваривање улоге законодавне власти у односу на систем безбедности. У
свим уставима националних држава записано је да је систем безбедности под цивилном и демо-
кратском контролом. На ниво уставног принципа издигнуто је начело цивилне и демократске
контроле Војске и осталих елемената сектора безбедности, што је важно демократско начело.

У савременим условима поставља се важно питање

који су то инструменти законодав-

не власти у остваривању безбедности?

У одговору на ово важно питање може се рећи да законодавна власт у остваривању без-

бедности користи следеће инструмент:

3.1.1. У области изградње политике националне безбедносне

Улога законодавне власти у области изградње политике националне безбедносне може да

се сагледава по фазама:

а) У фази стварања националне безбедносне политике
У свим парламентарним системима, парламент игра ограничену улогу у фази стварања

нове националне безбедносне политике. За овај задатак углавном су задужене стручне слу-
жбе у ресорним министарствима владе. Међутим, парламент има одлучујућу улогу приликом
утврђивања да ли постојећа политика иде у сусрет са потребама народа и може да захтева ре-
визију уколико је она неопходна.

Улога парламента није само у томе да се на некој од седница скупштине или радних тела

скупштине представи документ који треба да прихвати или одбије. Надлежни одбори парла-
мента требају да буду консултовани на почетку процеса стварања националне политике без-
бедности како би остварили суштински утицај на садржај документа, изражавајући плурали-
зам политичких визија у процесу припреме националне политике безбедности и закона. Ова-
кав приступ омогућава не само да парламент пренесе интересе народа на почетку процеса,
већ обезбеђује позитивну дебату и атмосферу у парламенту када документ националне поли-
тике безбедности буде поднесен парламенту на усвајање.

Осим тога, веома је важно да витални интереси државе у области националне безбедно-

сти треба да превазилазе односе моћи између политичких субјеката на власти и опозиције у

Чак и ако ово представља закаснелу процену она се може узети у обзир приликом потврђива-
ња тренутне политике или заснивања потпуно нове политике.

Свуда тамо где је цивилно друштво добро развијено, невладине организације могу да

спроводе сопствене процене стања, нпр. процену мировних мисија, издвајања за оружане
снаге као и процену кадровских потеза министарства одбране.

Парламент, такође, може ангажовати и стручне консултанте који би спровели специјалне

независне ревизије.

3.1.2. У области усклађивања националне безбедносне политике

са међународним уговорима

Међународни уговори ограничавају и понекад повећавају могућности за дефинисање на-

ционалне безбедносне политике. Већина земаља у свету чланице су Уједињених Нација и
стога ограничене Повељом УН, Члан 2.3. и 2.4. којима се тврди:

„Све Чланице су дужне да своје међународне расправе решавају мирним путем на такав на-

чин да међународни мир и безбедност и правда не буду угрожени“

„Све Чланице ће се у међународним односима уздржати од претње или коришћења силе про-

тив територијалног интегритета или политичке независности било које Државе, или било ког
понашања које није у складу са Циљевима Уједињених нација“

Уз то, неопходно је ускладити националну политику безбедности и националне законе у

области безбедности са мноштвом међународних стандарда у тој области које служе као пре-
поручени оквир за усклађивање националне безбедносне политике. Декларација 2625 (XXV)
Генералне Скупштине УН о принципима међународних закона који се тичу пријатељских од-
носа и сарадње међу државама (1970) призната је као аутентично тумачење Повеље УН и
стога је обавезујућа за све земље чланице УН. У овој декларацији објављени су следећих
осам недељивих принципа једнаке важности.

Принцип I:

Уздржавање од претњи или коришћења силе

Принцип II:

Мирни договори о међународним расправама

Принцип III:

Неповредивост граница и територијалног интегритета држава

Принцип IV:

Право народа на самоопредељивање да живе у миру на својој територији у
оквиру међународно признатих и гарантованих граница

Принцип V:

Делотворна једнакост држава и немешање у унутрашње послове

Принцип VI:

Поштовање људских права

Принцип VII:

Сарадња међу државама

Принцип VIII:

Извршавање у поверењу обавеза прихваћених међународним законом

Усклађивање националне безбедносне политике са међународним уговорима спроводи се

кроз мултилатералне и билатералне споразуме посвећене појединим аспектима безбедности,
и то:

а) У области склапања мултилатералних споразуми о безбедности
Постоји широк спектар мултилатералних споразума у области безбедности. Главне кате-

горије таквих споразума су:

Уговор који регулише светску безбедност:

Повеља Уједињених Нација

Међународни уговори о међународном хуманитарном праву, који регулишу међународне и

не-међународне оружане сукобе:

Четири Женевске Конвенције, 1949, укључујући два додат-

на Протокола, 1977.

Међународни уговори који се тичу различитих типова наоружања и њихових режима:

Споразум о антибалистичким ракетама, Споразум о смањењу стратешког наоружања, Кон-
венција о нагазним минама, итд.

Међународни уговори који установљавају регионалне организације који се делимично од-

носе на безбедносна питања:

Повеља Организације Америчких Држава, Споразум о Европ-

ској Заједници, Уставни Акт о Афричкој Унији.

Регионални договори о војној сарадњи и узајамној одбрамбеној помоћи:

НАТО, Партнер-

ство за мир, Уговор о WEU, Интер-Амерички споразум о узајамној помоћи.

Ратификовање међународних уговора врши се у парламенту као највишем законодавном

органу власти. Државе ратификују међународне безбедносне уговоре због дефинисања наче-
ла међународног понашања имајући у виду јачање међународне и регионалне безбедности и
побољшање њихове билатералне или мултилатералне сарадње. Извршна власт, преко мини-
стра спољних послова обично води преговарачки процес и потписује међународне уговоре,
који ступају на снагу од момента њихове ратификације у парламенту.

б) У области склапања билатералних уговора о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи
При осмишљавању безбедносне политике државе, билатерални споразуми са другим зе-

мљама, посебно са суседима и евроатлантским безбедносним организацијама, имају важну
улогу. Одредбе билатералних уговора прилагођавају се посебним вредностима, околностима
и потребама земаља учесница. Као пример можемо навести споразуме о смањењу стратешког
наоружања (СТАРТ) између бившег Совјетског Савеза и САД.

Овакви уговори коришћени су не само за изражавање пријатељства и ненападања (нпр.

Споразум о Пријатељству, Сарадњи и Узајамној Помоћи потписан између Русије и Јерменије
у августу 1997), већ такође помажу да се реше практични случајеви војне сарадње који поне-
кад укључују дозволу за размештање трупа и наоружања на страној територији. Током 90-их
година 20. века, Русија је потписала неколико билатералних споразума о војној сарадњи са
другим бившим републикама СССР.

Овакви уговори могу да садрже и конкретну војну помоћ у случају потребе. У вези са

тим, Повеља демократског партнерства из 1994. године може да се схвати као наставак Аме-
ричко-казахстанских договора из 1992. године који је отворио врата развијању билатералних
војних односа

Уопштено говорећи, билатерални споразуми могу да буду схваћени као средство изража-

вања спољне политике безбедности, побољшање пријатељских односа с другим земљама и
решавање конкретних безбедносних проблема између земаља учесница. Код одобравања та-
квих билатералних споразума, парламенти треба да теже да имају могућности да предлажу
промене у тексту споразума – о којима ће извршна власт морати касније да преговара.

в) У области односа парламента са јавности
У демократским државама учешће јавности и парламента у процесу ратификације међу-

народних уговора је уобичајено. Учешће јавности помаже у обезбеђењу подршке јавности о
питањима која су предмет ратификације у парламенту. Уобичајено је у демократски развије-
ним државама да извршна власт не може да закључује тајне споразуме или билатералне уго-
воре без знања и пристанка парламента.

Према устаљеним стандардима, међународни споразуми који утичу на суверенитет, терито-

рију и међународни статус земље, требају да буду предмет парламентарне дебате и одобравања.

– одређује мандат мировне мисије;
– доноси буџет за мировну мисију и остварује његову контролу;
– процењује могуће ризике ангажованог војног, полицијског и цивилног особља у миров-

ној мисији;

– доноси правила ангажовања припадника Војске, полиције и цивилног особља у миров-

ним мисијама;

– одређује ланац командовања у мировној мисији;
– одлучује о дужини трајања мировне мисије, и
– доноси одлуку о обиласку трупа на мисији.

3.1.6. У области јавних набавки

У области јавних набавки за потребе сектора безбедности, парламентарна скупштина:
– прибавља информације од Владе о већим набавкама за потребе појединих елемената

сектора безбедности;

– прихвата/одбија припремљене уговоре о већим јавним набавкама за потребе система

безбедности;

– надзире и проверава поједине фазе набавке већих количина наоружања и војне опреме:

• I процењује потребу за новом војном и полицијском опремом и наоружањем;
• II врши одабир произвођача наоружања и војне опреме, и
• III процењује понуде за компензацију

3.2. Улога парламентарних одбора и комисија

Због комплексности безбедносног сектора, у парламентима свих земаља у свету развије-

на је структура парламентарних

одбора

комисија

, који имају одлучујућу важност утицајa

на извршну власт.

Парламентарни надзор безбедносног сектора укључује постојање не само једног Одбора

већ неколико одбора и комисија који, с времена на време, могу држати заједничке седнице:

Одбор за безбедност и одбрану

обично се бави питањима која се односе на одбрамбени

сектор, нпр. на мисије, организацију, кадрове, операције и финансирање војске, регрутовање
и јавне набавке;

Одбор за спољну политику

бави се одлукама о учешћу у мировним мисијама или о при-

хватању њиховог распоређивања на сопственој територији, међународној безбедности, међу-
народним/регионалним организацијама, споразумима и аранжманима;

Одбор за буџет

(приходе и расходе) има последњу реч о буџету намењеном за елементе

сектора безбедности;

Комисија за контролу безбедносних и обавештајних служби

разматра питања и про-

блеме из делокруга рада ових служби и најчешће заседа иза затворених врата;

Активност парламента и његових одбора и комисија не исцрпљује се само у сакупљању и

примању информација од спољних извора о безбедносним питањима, већ у доношењу зако-
на, резолуција, декларација и одлука.

Парламенти прикупљају информације од владе о важним питањима безбедности на раз-

личите начине, а најчешће путем:

– парламентарне дебате;
– постављањем парламентарних (посланичких) питања, и
– путем спровођења парламентаре истраге.
Ниво средстава и експертизе доступне парламентарним одборима и комисијама је одлу-

чујући фактор у омогућавању одбора и комисија да успешно извршавају своје мандате.

Кључне функције у парламенту имају скупштински Одбор за безбедност и одбрану, Одбор

за финансије (приходе и расходе) и

Ad hoc

формирани Анкетни одбори и истражне комисије.

3.2.1. Одбор за безбедност и одбрану

У парламенту националних земаља, Одбор за безбедност и одбрану има следеће надле-

жности:

а) У области безбедносне политике
– испитује и извештава парламент о главним политичким иницијативама објављеним од

стране ресорних министарстава владе задужених за одбрану и унутрашње послове;

– периодично позива министра одбране, министра полиције и шефове обавештајно-без-

бедносних служби да информишу чланове Одбора о извршавању њихових политичких
одговорити;

– захтева транспарентност и присутност јавности у раду ресорних органа владе задуже-

них за одбрамбена и безбедносна питања, сагласно Закону о слободи информисања, и
обезбеђује квалитетно снабдевање парламента информацијама из области безбедности,
било којим средствима.

– испитује петиције и жалбе припадника система безбедности.

б) У области законодавства
– разматра и извештава Парламент о нацртима закона о одбрани, Војсци, полицији, ци-

вилној заштити, безбедносним и обавештајним службама, који су предложени од стра-
не Владе;

– разматра међународне и регионалне споразуме и аранжмане који потпадају под одго-

ворност ресорних органа владе задужених за безбедност.

– по потреби иницира доношење новог законодавства у области безбедности или иници-

ра измене постојећег, тако што тражи од надлежних министара владе да предложи нове
законе или измене и допуне постојећих закона.

в) У области трошкова за безбедност
– анализира, испитује и извештава Парламент о годишњим трошковима ресорних мини-

старстава и агенција владе задужених за безбедност државе;

– разматра сваку додатну процену у области безбедности, коју влада представи парла-

менту и извештава парламент кад год он захтева додатно разматрање појединих пита-
ња из области безбедности;

– по потреби захтева од надлежних органа да изврше ревизију трошења средстава за по-

требе безбедности.

в) У фази трошења буџета
У овој фази парламент државе анализира и прати трошкове Владе и може да тражи пове-

ћање транспарентности и одговорности у трошењу средстава намењених за безбедност држа-
ве. У случају ванбуџетских захтева, парламент надгледа и преиспитује ове захтеве како не би
дошло до прекорачења трошкова.

г) У фаза ревизије буџета
У овој фази парламент разматра да ли је или није било злоупотребе средстава распоређе-

них по одређеним наменама од стране Владе. Додатно парламент може да евалуира периодично
цео буџет намењен за финансирање надлежности државе у области безбедности и спроводи
ревизију да би се осигурала одговорност, ефикасност и прецизност у трошењу средстава.

д) Проблеми који отежавају ефективну контролу буџета
У сложеном процесу контроле буџета јављају се и одређени проблеми. Главни проблеми

који ограничавају ефективну контролу буџета намењеног за финансирање елемената система
безбедности су:

Одсуство прецизног уставног радног оквира

за финансирање надлежности државе, који

онемогућава парламент да надгледа активности у области безбедности земље.

Недостатак информација

о реализацији мисија и задатака од стране појединих елемена-

та сектора безбедности, посебно Војске, полиције и обавештајно-безбедносних служби и
утрошку средстава за покривање расхода насталих у реализацији тих мисија и задатака. Не-
достатак ових информација има за последицу да се јавност и парламент лишавају одговорно-
сти која им је насловљена демократским системом.

Ванбуџетске активности и извори прихода у систему безбедности

– тачна природа и

вредности ванбуџетских извора и прихода безбедносног система за специјалне активности
(посебно активности комерцијалне природе као што су профити од војних компанија или
снабдевајућих сервиса) нису увек познати парламенту па чак ни званичницима министарста-
ва одбране и полиције.

Прикривање трошкова безбедности

–

трошкови безбедности који се односе на пензије,

инфраструктуру, транспорт итд. често се преносе на буџете осталих министарстава и сектора.
Ова пракса отежава приказивање буџета и усложава могућност да јавност и парламенти на-
праве важеће процене реалних трошкова безбедности.

Слаби медији

– многе државе, посебно оне које се налазе у транзицији, имају неизграђене

медије (услед недостатка експертизе и ресурса) који не прате довољно рад система безбедно-
сти и парламента. Ова чињеница лишава већину пореских обвезника тренутне и „на време“
информације о активностима својих представника и партија у области безбедности.

Сувише мало времена за правилно испитивање буџета елемената сектора безбедности

може представљати проблем за ефективно надгледање парламента.

Недостатак инфраструктуре,

експертизе и особља

– националним парламентима недо-

стаје инфраструктура, експертиза и особље да покрију све захтеве који се од њих траже да би
се осигурало да извршење буџета има оправдање пред народом коме служи.

3.2.3. Генерални ревизор

Одговорност парламента за буџетске расходе намењене за безбедност земље је велика.

Због тога, у парламентима већине земаља у свету постоје

Генерални ревизори,

који су по-

стављени од стране парламента и имају јасне услове за рад (легална средства и ресурсе да из-
веде мисију контроле буџета независно).

У свим сувереним и демократским државама функција

Генералног ревизора

је трострука:

– Финансијски преглед буџета;
– Легално надгледање трошења средстава из буџета, и
– Осигурање правилног коришћења јавних фондова.

3.2.4. Анкетни одбори и истражне комисије

У парламентарној пракси многих земаља, значајан облик парламентарне контроле у обла-

сти безбедности имају

ad hoc

формирани Анкетни одбори и истражне комисије, који су пока-

зали бројне предности.

Само успостављање ових анкетних одбора и истражних комисија доживљава се од стране

јавности, као позитиван политички сигнал.

Анкетни одбори и истражне комисије су добро средство за детаљно испитивање политич-

ки осетљивих питања која се тичу безбедности.

Анкетни одбори и истражне комисије могу да пруже прецизну процену владине политике

о посебним безбедносним питањима и предложе начин решавања осетљивих безбедносних
питања.

Састав и број укључених опозиционих посланика у анкетне одборе и истражне комисије

према посланицима скупштинске већине од кључног је значаја за исход истраге коју воде ан-
кетни одбори.

Истражна моћ анкетних одбора суштински се разликује од једног до другог парламента и

од једног до другог одбора. Надлежност коју би сви анкетни одбори за безбедносна питања
требало да имају укључују моћ:

– Бирања предмета и опсега парламентарне истраге;
– Посећивања војних база и објеката безбедносних служби;
– Сакупљања релевантних података, укључујући поверљиве и тајне документе, од шефа

државе, владе или генералштаба;

– Узимања, под заклетвом, доказа од шефа државе, владе или војске, као и од припадни-

ка грађанског друштва;

– Организовања јавних или затворених саслушања.
У парламентима многих суверених демократских држава постоје посебни институти –

Омбудсмани за сектор безбедности или одбране,

који има утврђене прецизне функције, ге-

нералне процедуре укључујући и начин извештавања парламента, утицај, средства и буџет.

3.3. Улога извршне власти у области безбедности

Извршна власт је функција државе коју обављају шеф државе и влада. Она утврђује и во-

ди унутрашњу и спољну политику одређене земље и представља центар политичке моћи у
савременим друштвима.

Вођење унутрашње политике обухвата: (1) учешће у доношењу закона, (2) доношење подза-

конских аката и руковођење оружаним снагама и осталим елементима система безбедности.

Вођење спољне политике обухвата. (1) одржавање међународних односа и (2) закључива-

ње међународних уговора.

акт којим се регулише једна безбедносна област на релативно целовит начин. Она је облик
извршења закона у третираној области и начелно је потчињена закону. Уредба, практично
разрађује и конкретизује опште норме садржане у закону. Она мора бити усклађена са зако-
ном ради чије се примене доноси. У формалном смислу, уредба је општи правни акт који до-
носи орган извршне власти према посебно прописаном поступку

Доношење подзаконских аката у области безбедности је сложена делатност у којој може-

мо разликовати следеће послове: (1) доношење аката са законском снагом (тзв. аутономне
уредбе и делегирано законодавство); (2) доношење аката за извршење закона (тзв. извршне
уредбе); (3) организовање, усмеравање и усклађивање управе; (4) доношење аката због изу-
зетног стања (тзв. уредбе из нужде) и (5) доношење других аката.

3.3.1.3. Доношење аката са законском нагом
У надлежности извршне власти је и доношење аката са законском снагом. Ти акти су вео-

ма бројни и разликују се по значају и правној снази, а то су аутономне уредбе и уредбе са за-
конском снагом (тзв. делегирано законодавство).

Аутономне уредбе у области безбедности су општи правни акти извршне власти којима

се регулишу односи у појединим областима безбедности. То су уствари „закони чији доноси-
лац није законодавно тело него орган извршне власти“

. За доношење таквих аката неопход-

но је да постоји изричито овлашћење у уставу. Они се доносе у правној материји која није из-
ричито одређена за законско регулисање.

Акта са законском снагом извршна власт доноси путем уредби са законском снагом, у си-

туацијама када јој парламент делегира овлашћење за доношење закона, нпр. у ратним усло-
вима или ванредном стању када парламент није у физичкој могућности да се састане. То је
тзв. делегирано законодавство, чија је суштина да парламент преноси на владу, под одређе-
ним условима, своје законодавно овлашћење.

Парламент може делегирати влади своју законодавну надлежност на два начина: доноше-

њем тзв. закона о пуним овлашћењима (закона о хабилитацији), којима овлашћује владу да
уместо њега регулише одређену област или доношењем тзв. оквирних закона (закона – скеле-
та) којима уопштено и начелно одређује оквире за детаљније уређење које препушта влади.

Уредбе које влада донесе на основу оваквих овлашћења имају законску снагу и њима се

могу, према потреби, мењати или укидати одредбе ранијих закона. У законима којима се вла-
да овлашћује да доношењем уредаба са законском снагом по правилу се постављају одређена
ограничења, која се најчешће односе на ширину материје која се уређује, на рок важења та-
квог овлашћења, на обавезу подношења владине уредбе на потврду парламенту итд.

3.3.1.4. Доношење аката за извршење закона
Уопштена начела садржана у закону нису увек погодна за непосредну примену. Отуда је

неопходно да их извршна власт, путем правних аката (тзв. извршних уредби) за извршење за-
кона, конкретизује и прилагоди оним појединачним ситуацијама које решавају управни и
судски органи. У том смислу, извршни органи чине везу између законодавства, управе и суд-
ства. Они приближавају уопштене законске норме из области безбедности управи и судству
и старају се да се закони спроводе на јединствен начин.

Извршне уредбе регулишу поједине области безбедности секундарно и деривативно јер

подразумевају постојање закона у тој области. Оне не могу уређивати области безбедности
које претходно нису уређене законом. Извршне уредбе допуњују и детаљније разрађују прин-
ципе дате у закону и на тај начин законске одредбе чине применљивим у друштвеној пракси.

Видети шире.

Ибид

, стр. 414.

Оне остају на снази док важе и закони у областима које регулишу и ниже су правне снаге од
закона.

3.3.1.5. Организовање, усмеравање и усклађивање управе
Послови органа државне управе се надовезују на послове извршних органа власти. Де-

латност управе у области безбедности има стручни, технички и неутрални карактер. Она под-
разумева примењивање закона и других прописа у области безбедности, односно доношење
појединачних правних аката и предузимање материјалних радњи у овој области.

Управу у области безбедности сачињавају бројни стручњаци из појединих аспеката без-

бедности, који се у пракси савремених држава налазе под непосредним утицајем извршне
власти (шефа државе, владе, ресорних министарстава и агенција владе). Према садржају, из-
вршна власт у односу на државну управу има организациона, персонална, усмеравајућа (ди-
рективна), усклађујућа (координативна) и надзорна (контролна) овлашћења.

Организациона овлашћења подразумевају да извршни органи одлучујуће утичу на орга-

низацију управе у сектору безбедности.

Персонална овлашћења извршне власти подразумевају постављења и разрешења управ-

них функционера у систему безбедности.

Извршна власт усмерава рад управних органа у систему безбедности путем смерница, ди-

ректива, начелних ставова и других аката чији је основни циљ јединствено спровођење поли-
тике извршне власти и прописа у овој осетљивој области друштвеног живота. Смерницама се
не регулишу права и обавезе правних субјеката у систему безбедности, него само каналишу
делатности управе у којима постоји одређена дискреционалност у поступању.

Извршна власт усклађује и координира рад управе у систему безбедности на тај начин

што решава све спорове који се јављају у спровођењу политике и извршењу прописа у овој
области. Управни органи су уско оријентисани на ресорна питања и немају шири преглед си-
туације у систему безбедности. Будући да извршни органи располажу са подацима о целини
спровођења политике националне безбедности и прописа, они су у могућности да успешно
усклађују и синхронизују рад органа државне управе у овој области.

Осим тога, извршна власт је овлашћена и да надзире рад органа државне управе. Тај над-

зор обухвата контролу законитости и контролу целисходности рада управних органа система
безбедности. При обављању послова надзора извршни органи могу поништити или укинути
одређена акта, наложити одређено поступање и супституисати делатност управних органа.

3.3.1.6. Доношење аката због изузетног стања
У одређеним ситуацијама редовно функционисање државне власти може да буде пореме-

ћено. Поремећеност могу проузроковати различите унутрашње кризе попут: политичких су-
коба, социјалних немира, етничких и верских конфликата, оружаних побуна, терористичких
активности и слично. Разлог за поремећеност нормалног функционисања државне власти мо-
гу бити и спољне опасности у којима се земља налази, попут оружаних интервенција, претњи
ратом, рата, економских санкција и др.

У таквим изузетним ситуацијама равнотежа власти се помера у корист извршних органа

и они по правилу добијају шира овлашћења, која се своде на доношење аката из нужде, пр-
венствено уредби са законском снагом. Најочигледнији пример доношења највиших правних
аката из нужде је чувени члан 48. Вајмарског устава из 1919. године којим су председнику
Немачке дата изузетна овлашћења у случају ванредних прилика.

У савременим политичким системима устави предвиђају две групе овлашћења. Једно

овлашћење односи се на одлучивање у стању нужде, а друго, на посебна нормативна овла-

101

Улога судске власти биће детаљно разматрана кроз више правних предмета студија пра-

ва, па се из тог разлога на овој теми нећемо шире задржавати.

102

ОБЛИЦИ ВРШЕЊА ФУНКЦИЈА СИСТЕМА

БЕЗБЕДНОСТИ

У савременом свету готово да се не може наћи држава чија безбедност није угрожена

споља или изнутра. Угрожавање безбедности споља и изнутра врше носиоци угрожавања,
оружаним и неоружаним средствима. С обзиром на облике употребе силе у међународним
односима, различити извори третирају и класификују те односе зависно од степена домина-
ције физичке силе у њима. Тако се у међународним односима употребљавају: а) неоружани и
б) оружани облици силе и њихова комбинација.

Будући да су све државе посебне и аутентичне и да се оне међусобно разликују, отуда и

опасности које угрожавају њихову безбедност нису универзалне. Оно што угрожава безбед-
ност једне не мора увек и нужно да угрожава безбедност друге државе. Исто тако, оно што
знатно угрожава безбедност неке државе у једном периоду у неком другом периоду може би-
ти готово безначајно.

Полазећи од свог геостратегијског положаја и могућих облика угрожавања безбедности,

свака држава успоставља адекватне системе безбедности ради заштите од спољних и унутра-
шњих неоружаних и оружаних облика угрожавању њихове безбедности.

СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ У ЗАШТИТИ ОД НЕОРУЖАНИХ

ОБЛИКА УГРОЖАВАЊА

На неоружано угрожавање безбедности земље није могуће одговорити класичним и сте-

реотипним организовањем система безбедности, поготово не класичним предузимањем без-
бедносних мера и класичним ангажовањем субјеката безбедности.

На основу идентификованих облика, садржаја и носиоца неоружаног угрожавања безбед-

ности одређују се облици и носиоци супротстављања неоружаном угрожавању.

Најзначајнији облици супротстављања неоружаном угрожавању јесу: (1) офанзивно

спољнополитичко деловање; (2) стратегија економског продора и интегрисања земље у свет-
ске економске токове, и (3) превентивно и офанзивно информативно пропагандно деловање.

Облици супротстављања се међусобно прожимају, а сложеност појаве захтева укључива-

ње свих релевантних субјеката друштва и њихову оптималну организацију.

За

офанзивно спољно-политичко деловање

неопходно је створити одређене предуслове и

то:

– да политика државе јасно дефинише националне интересе, који покрећу све политичке

активности и око којих је потребно да се успостави политички консензус релевантних
политичких фактора у друштву;

104

– јачање сопствене науке и повезивање са другим земљама у свету.
На тај начин стварају се услови за:
– проширење и промоцију националних интереса и вредности;
– развој добрих односа са суседима и другим народима и државама.
– не губи се трка у технолошком и економском развоју,
– избегава се могућност политичких, економских, војних и других притисака, што пове-

ћава политички ауторитет, стабилност и безбедност државе.

Спољна економска политика је једна од значајних делатности дипломатије. За економски

развој земље значајну улогу имају предузећа и други субјекти укључени у економски и при-
вредни живот.

Превентивно информативно-пропагандно деловање

као облик супротстављања неору-

жаним облицима угрожавања безбедности, пре свега, пропагандном деловању носилаца угро-
жавања полази од следећих опредељења:

– токовима информација тешко је поставити препреку;
– свет врви од различитих информација које креирају различити извори;
– сви извори информација нису у равноправном положају по могућности њиховог пласи-

рања;

– најефикаснија средства за дистрибуирање информација су електронска средства (теле-

визија, интернет, радио и друга).

За ефикасно супротстављање пропагандном деловању веома је значајно да се уз примену

научних метода, процедура, техника и поступака на организован начин прати писање дома-
ћих и иностраних писаних и електронских медија, те да се, на основу објективне и поуздане
анализе објављених прилога, уочавају трендови пропагандне кампање и прогнозирају будући
потези носилаца угрожавања.

Под ефикасним информативно-пропагандним деловањем подразумева се јасно дефиниса-

ње циљева и задатака пропагандне кампање, упорност у реализацији кампање и конципирање
одговарајућих институција и средства за њену реализацију.

Будући да је централно место сваке пропаганде људски ум, то је неопходно развијати

од-

говарајући систем заштитног информативно-пропагандног образовања целокупне популације
становништва, на основу кога се формира свест људи о потреби заштите и супротстављања
таквој делатности. То омогућава лакшу одбрану од пропагандног деловања носилаца угрожа-
вања. Знање је предуслов не само за заштиту од пропаганде (пасивна заштита), већ и за офан-
зивно заштитно деловање (активна заштита).

Искуства су показала да је неопходно на државном, регионалном и локалном нивоу раз-

вијати пасивне (дефанзивне) и активне (офанзивне) мере заштите и за њихово осмишљавање,
развијање и оперативно спровођење перманентно оспособљавати кадар.

Офанзивно информативно пропагандно деловање треба усмеравати ка домаћој и страној

јавности и непрекидно учити на искуствима других држава које су ову врсту деловања дове-
ле до савршенства.

У већини земаља у свету за ове послове, у оквиру централне и регионалних (кантонал-

них) влада и локалних извршних органа власти постоје различити секретаријати и министар-
ства за информације чији је превасходни задатака да брину о информисању сопствене и свет-
ске јавности. Моћне државе поред ових органа имају и посебне информативно-пропагандне
организације и агенције које чине стручњаци различитог профила.

Превентивно и офанзивно информативно пропагандно деловање према страној јавности

реализује се кроз различите облике:

105

1. Коришћењем постојећих институција за пласирање информација, ставова, тумачења и др.
2. Коришћењем свих облика сарадње са другим државама, у различитим областима дру-

штвеног живота, плански и систематски пласирати сопствене интересе, не само у неповољ-
ном окружењу, већ и у неутралном и пријатељском окружењу.

3. Кроз медијске центре у земљи и значајне центре у светским метрополама (информа-

тивни центри, читаонице, културне трибине итд.), ценећи појаве, процесе и будуће догађаје,
могуће је систематски и офанзивно пласирати своје информације (принцип „прва вест“ оста-
вља најпродорнији утуцај на циљну јавност).

4. Пласирањем информација преко писаних и електронских медија, посебно телевизије и

интернета.

5. Поред медија треба користити и све друге облике информисања и пропагандног делова-

ња.

Информативно пропагандно деловање према сопственој јавности може се разматрати ду-

горочно и краткорочно. Дугорочно је усмерено ка едукацији сопственог становништва. Крат-
корочно, реализује се кроз објективно, истинито информисање уз популарно и за домаће и
међународно јавно мњење прихватљиво тумачење националних интереса.

Субјекти безбедности који се супротстављају неоружаним облицима угрожавања у су-

штини могу се поделити у две групе.

Прву групу

чине они којима је то једна од делатности

(скупштина, влада, и други државни органи.).

Другу групу

чине субјекти којима је то функци-

ја (кабинет шефа државе и врховног команданта војске, министарство одбране, спољних и
унутрашњих послова, цивилне и војне обавештајно-безбедносне службе).

Активности субјеката безбедности обрнуто су пропорционалне активностима носилаца

појединих облика угрожавања. Њихово разумевање најбоље може да се постигне упоредним
приказом делатности носилаца неоружаног угрожавања безбедности и делатности које пред-
узимају елементи система безбедности у заштити од неоружаних облика угрожавања, било
да они долазе споља или изнутра.

Међу бројним облицима угрожавања безбедности државе, анализирани су само друштве-

ни извори угрожавања. Природни и техничко технолошки извори угрожавања безбедности и
облици заштите од ових извора угрожавања нису посебно обрађивани из разлога што ће се
они детаљније разматрати у наредним темама студијског курса.

Преглед неоружаних облика угрожавања и заштите од неоружаних облика угрожавања

ОБЛИЦИ НЕОРУЖАНОГ УГРОЖАВАЊА

БЕЗБЕДНОСТИ ДРЖАВЕ

ОБЛИЦИ ЗАШТИТЕ ОД НЕОРУЖАНОГ

УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ ДРЖАВЕ

1. Политичко-дипломатски облици

угрожавања безбедности државе

Осуде од стране међународних организација и
институција;

Прекид дипломатских односа, званичних или
тајних политичко-дипломатских контаката;

Забрана или ограничење учешћа у
међународним организацијама;

Постављање захтева и ултиматума;

Мешање у унутрашње ствари државе;

Подршка сепаратистичким снагама;

Изазивање криза и др.

Политичко-дипломатски облици заштите од
угрожавања

Формулисање виталних националних интереса;

Постизање политичког консензуса око виталних
националних интереса;

Предузимање офанзивне политичко-дипломатске
активности на презентовању националних интереса
преко спољно-полит. иницијатива Владе, пред. Реп.,
мреже дипломатско конзуларних и привредних
представништва у иностранству; научних,
културних, спортских и еколошких организација и
установа итд;

Изналажење савезника и пријатељских држава, пре
свега, међу сталним чланицама СБ УН, Савету
Европе, ОЕБС-у; НАТО-у и суседним државама;

Максимално коришћење осталих области живота за
презентовање националних интереса;

107

одбрамбених способности земље.

робе у земљу која бојкотује увоз наше робе;

Коришћење алтернативних начина за пробијање
блокаде о забрана увоза и извоза (измештање
седишта привредних субјеката и отварање рачуна на
приватна лица, али под пуним увидом и контролом
владе;

6. Војни облици неоружаног угрожавања

безбедности

Остварују се кроз различите садржаје:

Стварање војно-политичких савеза и њихова
активност;

Обавештајне операције;

Трка у наоружању;

Успостављање војних база и стационирање ОС
на територијама других земаља;

Претње војном силом;

Извођење војних вежби и маневара близу
границе;

Организовање и извођење блокада, војних
удара и пуча;

Давање војне помоћи;

Слање војних инструктора и саветника,

Вршење делимичне мобилизације;

Демонстрације оружаним снагама;

Пружање заштите на основу билатералних
уговора о заједничкој одбрани;

6. Заштита од неоружаних војни облика

угрожавања безбедности

Остварује се кроз различите садржаје:

Укључивање у евро-атлантске безбедносне
интеграција;

Придобијање савезника међу суседним и утицајним
земљама у региону и свету;

Контраобавештајна заштита елемената СБ,
државних, привредних и културних установа;

Развијање сопствених система наоружања ради што
мање зависности од иностранства, али избегавање
наметнуте трке у наоружању;

Подизање професионалних способности елемената
система безбедности на виши ниво;

Тражење војне помоћи од пријатељских зем.;

Провођење мобилизације, извођење вежби и
демонстрирање одлучности у заштити виталних
државних и националних интереса.

7. Облици угрожавања безбедности у области

културе, науке, спорта и уметности

Остварују се кроз:

Културну и идеолошку доминацију која
угрожава национални идентитет;

Ограничења;

Забране;

Медијску кампању итд.;

Остваривање утицаја на културни, научни и
спортски живот;

Утицај на одливање мозгова;

Депопулацију становништва.

7. Облици заштите од угрожавања безбедности у

области културе, науке, спорта и уметности

Остварују се кроз:

Стваралачки рад на постизању високих резултата и
домета у областима науке, културе, спорта и
уметности;

Афирмисање светске јавности о постигнутим
резултата преко посредника у пријатељским и
савезничким државама;

Спречавања шунда и инсталирања других вредности
у научни, културни и спортски живот нације;

Предузимање читавог низа политичких, социјалних
и економских мера на спречавању одлива мозгова у
иностранство;

Предузимање мара за заустављање даље
депопулације становништва.

8. Облици демографског угрожавања

демографско угрожавање представља
дугорочан процес и највећу опасност кроз белу
кугу, односно експанзију одређеног народа
(пример КиМ).

8. Облици заштите од демографског угрожавања

безбедности државе

доношење Стратегије демографског развоја;

имплементација стратегије у пракси.

СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ У ЗАШТИТИ ОД ОРУЖАНИХ ОБЛИКА

УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ

Из садржаја треће теме познато је да се облици оружаног угрожавања безбедности могу

испољавати у виду: оружане агресије, војне интервенције, тероризма и оружане побуне.

У оружаном угрожавању безбедности ангажује се већи број носилаца угрожавања уз при-

мену разноврсних метода и начина деловања. У највећој мери те активности су међусобно
усклађене са неоружаним облицима угрожавања што у знатној мери отежава заштиту од њих

108

и захтева ангажовање знатних субјеката и снага система безбедности, различитих по намени
и организовању.

Главне карактеристике оружаниих дејстава у класичној савременој агресији јесу:

2.1. Оружана агресија

Док су основне карактеристике савремених операција следеће:
Вишедимензионалност која подразумева да се поред традиционалних димензија простора

(дужина, ширина, дубина и висина) мора узети у обзир и димензија времена, димензија су-
пердеструктивне плазме (невидљивог бојишта хемијским и биолошким средствима), димен-
зија електронског спектра и, посебно, димензија људског фактора (војници и цивили).

Прецизност је карактеристика која је директно условљена употребом „паметног“ оружја

за напад на циљеве на читавом бојишту.

Асиметричност значи да ће у читавом спектру оперативног окружења, од мировних опе-

рација, до рата великих размера и високог интезитета, војне операције обухватати извршење
задатака на целом ратишту, уместо да то буде непосредно гомилање борбене моћи дуж тра-
диционалне предње линије фронта.

Дистрибуираност операција подразумева вођење ефикасних кампања на читавом боји-

шту, свуда и где је потребно да се остваре одлучујући ефекти, насупрот концентрисању на
једну могућу одлучујућу тачку.

Једновременост (симултаност) огледа се у функцији квантитативне и квалитативне куму-

лације кампања у више борбених и неборбених области ратног сукоба..

У садашњој констелацији међународних односа оружана агресија на неку од балканских

земаља је мало вероватна, али је не треба у потпуности искључити. За заштиту од оружане
агресије свака земља развија релативно аутономан систем интегралне безбедности, који даје
најбоље резултате ако је интегрисан у евро-атлански систем безбедности.

У одбрани и заштити од оружане агресије ангажују се сви расположиви ресурси и сред-

ства државе.

Оружаној агресији претходи стање непосредне ратне опасности које, на предлог владе,

проглашава национални парламент. У овом периоду носилац агресије и жртва агресије пред-
узимају све мере описане у разради неоружаних облика угрожавања безбедности и заштити
од неоружаних облика угрожавања.

КЛАСИЧНА ОРУЖАНА ДЕЈСТВА

СУ:

Дуготрајна и исцрпљујућа;
Више позициона него маневарска;
Најчешће са или без подршке страног

фактора једној од страна у
сукобу;

Са или без ,,унутрашње агресије“,.

Пример: Рат Ирак–Иран

САВРЕМЕНА ОРУЖАНА

ДЕЈСТВА СУ:

Краткотрајна, по принципу „главне
битке“ или тзв. сведимензионалних
операција;

Најчшће уз подршку међународне
заједнице једној од страна;
Изразито маневарска, са тежиштем на
дејствима са дистанце;

Са и без унутрашње агресије у
нападнутој земљи;

Са и без учешћа међународних ОС

Интенција је да

што пре буду

завршена

110

– спроводи се борбено и логистичко обезбеђење елемената система безбедности, органа

власти, привреде и грађана;

– обезбеђује се функционисање органа власти, јавних служби, привредних субјеката,

културних и јавних установа у ратним условима;

– обезбеђује се стриктна цензура писаних и електронских медија и спроводи детаљна

анализа писања иностраних и домаћих медија о оружаној агресији, отпору и заштити
од агресије;

– организује се интензивна и агресивна психолошко-пропагандна делатност према су-

бјектима оружане агресије, домаћој и иностраној јавности;

– спроводе се сталне процене социјално-психолошког стања нације, припадника ратних

оружаних снага и осталих елемената система безбедности и предузимају адекватне мере;

– организују се научна прогностичка истраживања ставова и уверења припадника систе-

ма безбедности и становништва.

2.2. Војна интервенција

Војна интервенција је акт насилног, самовољног и најгрубљег мешања једне или више

држава у унутрашње послове друге државе, употребом оружаних снага или субверзивном де-
латношћу, ради остваривања политичких циљева мењањем постојећег политичког, територи-
јалног стања или међународних односа. Најчешће представља упад оружаних снага једне др-
жаве на територију друге државе, ради политичког, економског и војног потчињавања или
присиљавања на уступке у унутрашњој и спољњој политици.

Суштина војне интервенције огледа се у томе да се она најчешће предузима у регионима

који имају велики политички, енергетски и сировински, економски, војно-стратешки и кому-
никацијски значај у конфронтацији и надметању великих сила за придобијање стратешких
позиција, ширење зоне утицаја, стицање регионалне надмоћности и за глобалну хегемонију и
доминацију. Жртве војне интервенције су најчешће мале, неразвијене и средње развијене зе-
мље.

Политички циљеви војних интервенција могу да буду: (1) стицање превласти односно

проширивање, стицање и одржавање интересних сфера и зона доминације; (2) побољшање
политичке, економске и стратегијске позиције и стицање глобалне или регионалне надмоћно-
сти и потискивање супарника; (3) свргавање одређених режима и довођење нове послушне
гарнитуре или заштита и одржавање таквих режима од обарања и спречавање побуњеништва,
политичких преврата и немира; (4) наметање сопствених интереса, друштвених вредности и
облика друштвеног и државног уређења; (5) измена државних граница, отцепљење и анекти-
рање делова туђе територије и задовољење територијалних претензија; (6) остваривање нео-
колонијалних тежњи и заштита одређених економских, политичких, војно-стратешких и иде-
олошких интереса у другим земљама и регијама; (7) спровођење „казнених“ операција и од-
мазда; (8) успостављање контроле поморских трговинских комуникација.

Историјска пракса је забележила више врста војних интервенција. Према броју учесника

који интервенишу, војне интервенције могу бити:

индивидуалне и колективне

. Према начину

на који се интервенише:

директне (непосредне), индиректне (посредне), отворене и прикри-

вене

. Према односу онога у чије се послове интервенише:

уговорне интервенције

или

интер-

венције по позиву

интервенције без позива

легалне владе. Према правној допуштености (ве-

лики је знак питања колико је било која интервенција уопште допуштена):

законите и неза-

коните

, односно допуштене и недопуштене.

111

Постоје и друге врсте војних интервенција, које се често примењују у међународним од-

носима, као што су:

интервенције за очување мира, успостављање мора и наметање мира,

као и тзв. хуманитарне војне интервенције

предузете ради сузбијања агресије, које се изводе

под формалним мандатом Савета Безбедности Уједињених Нација или без тог мандата.

М О Ћ Н И К

Савезници мoћnika

ОУ
Н

Земља

објекат
дејства

Земља

објекат
дејства

Савезници земље

објекта дејства

113

2.3. Оружана побуна

Оружана побуна је један од најсложенијих облика организоване примене силе од стране

снага које желе да силом оружја и насиљем измене уставни поредак државе – изнутра. Има
ограничен карактер по обухваћеном простору и становништву. У оружаној побуни, њени
учесници већином поседују оружје које стално или повремено користе.

Оружану побуну организују и изводе националистичко-сецесионистичке и сепаратистич-

ке снаге, екстремне етничке и идеолошке групе, самостално или уз подршку спољњег факто-
ра. Могуће је, такође да до оружане побуне дође и из социјалних разлога.

Националистичко-сепаратистичке снаге настоје да насиљем реализују отцепљење дела

државне територије или, пак, да насилним рушењем (променом) уставног поретка остваре
своје коначне циљева.

Снаге – носиоци оружане побуне могу да се представе шематски као на слици.

Оружана побуна може имати ограничен и радикални циљ, а спроводи се у три фазе: (1)

припрема за оружану побуну; (2) масовне демонстрације и (3) извођење оружаних и других
активности.

У почетној фази примењују се разни илегални облици и методе, укључујући обавештајне

делатности, пропаганду, масовне демонстрације, саботаже, тероризам да би, затим, у завр-
шној фази ескалирала масовна употреба оружја која је првенствено усмерена према легитим-
ним органима власти.

При извођењу оружане побуне рачуна се на подршку споља, пре свега, од суседних држа-

ва које имају територијалне претензије. У почетном периоду побуњеничке снаге би најчешће
располагале лаким пешадијским наоружањем. У даљем току побуне за очекивати је да наору-
жање буде сложеније, што зависи, пре свега, од успеха побуне и обима помоћи која пристиже
са стране.

За разлику од терористичких дејстава у оружаној побуни постоје јасно и јавно декларисани

циљеви и они морају бити на неки начин униформисани. У односу на терористичке облике
угрожавања којима се „бави“ полиција, оружаној побуни супротставља се Војска (оружане сна-
ге).

При супротстављању оружаној побуни држава предузима следеће мере заштите:
– успоставља комплексно обавештајно обезбеђење;

Једна од

суседних

држава

Један или више

суседа уз страно

мешање

Мултиетничке

снаге уз учешће

моћника

Оружана побуна

Р И З И К

114

– правовремено, објективно и потпуно обавештава домаћу и међународну јавност о на-

мерама и циљевима побуњеника и предузетим мерама заштите;

– предузима јединствену и дозирану операцију против побуњеника, са минималном упо-

требом борбених јединица;

– спроводи енергичне мере на блокирању побуњеника, њиховој изолацији и привођењу

правди;

– уколико то није могуће предузима против-побуњеничку операцију за разбијање или

уништење побуњеника, поштујући обичајна правила ратовања и одредбе међународног
хуманитарног права;

– предузима опсежне офанзивне политичке и економске мере у заштити против политич-

ких, економских и војних притисака због предузете против-побуњеничке операције.

У против-побуњеничкој операцији учествују, поред оружаних снага, и снаге полиције,

обавештајно-безбедносне агенције, штабови и јединице цивилне заштите, локални органи
власти, приватна предузећа за физичко-техничко обезбеђење лица, имовине и пословања и
локално становништво на територији на којој се изводи операција.

Одлуку о ангажовању војних и полицијских снага у против-побуњеничкој операцији до-

носи Парламент (скупштина), а у условима када парламент мије у могућности да се састане,
одлуку доноси шеф државе.

Широк дијапазон облика заштите од неоружаног угрожавања безбедности може се пред-

ставити и шематски, као на доњој слици.

Политика је сфера друштвеног живота која детерминише све остале области и зато треба

да се води

мудро

и да се тежи успостављању консензуса око виталних националних и држав-

них интереса земље.

СТРАТЕГИЈА ЗАШТИТЕ ОД ОРУЖАНОГ УГРОЖАВАЊА

(мудрорационалноагресивновешто)

Политика

мудро

Дипломатија

агресивно

Економија

рационално

Војска
Вешто

P=(UK+MP)x (UH+SU)x(UD+SL)x(M+O)

116

Друго, потребно је да буде формулисана јасна

Стратегија националне безбедности

др-

жаве заснована на широком консензусу релевантних политичких фактора у друштву, у којој
су идентификовани ризици и претње националној безбедности и дефинисани национални ин-
тереси, те на темељу тога сваком инструменту безбедносне политике (спољна политика, ме-
ђународна економска политика, оружане снаге, полиција, граничне јединице итд.), додељене
мисије и посебни задаци;

Треће, неопходно је да се по демократској процедури доносу посебне секторске стратеги-

је, као нпр. Стратегија одбране, Стратегија интегрисаног управљања границама, Стратегија
цивилне заштите, Стратегија борбе против криминала и корупције, Стратегија борбе против
тероризма итд.;

Четврто, потребно је да буду формулисане посебне доктрине у облику упутстава за поје-

дине елементе система безбедности, као нпр.: Војна доктрина, Доктрина полиције, Доктрина
пограничне безбедности, Доктрина обавештајно-безбедносних служби, Доктрина учешћа у
мировним операцијама итд., које се припремају у ресорним министарствима, али их усваја
легитимно изабрана влада;

Пето, такође, значајно је да се по демократској процедури донесе релевантно законодав-

ство и правна регулатива у области безбедности Закон о националној безбедности, Закон о
одбрани и војсци (оружаним снагама), Закон о полицији, Закон о обавештајно-безбедносним
службама, Закон о цивилној и демократској контроли безбедносног сектора, Закон о заштити
и спашавању, Закон о пограничној безбедности, Закон о кривичном поступку и читав сет
других закона и подзаконских аката из појединих области безбедности. Посебно је значајно
да унутрашње законодавство и правна регулатива у области безбедности буду у складу са од-
редбама међународног хуманитарног права, те да све суверене земље потпишу и ратификују
сва међународна докумената која се односе на поштовање одредаба међународног хумани-
тарног права. С тим у вези, веома је важно да се у националним кривичним законима, у гру-
пи кривичних дела против човечности и међународног права, предвиде кривична дела којима
се санкционишу злочини предвиђени међународним хуманитарним правом, као што су кри-
вична дела: геноцид; ратни злочин против цивилног становништва; ратни злочин против ра-
њеника и болесника; ратни злочин против ратних заробљеника, организовање групе и под-
стицање на извршење геноцида и ратних злочина; противправно убијање и рањавање непри-
јатеља; противправно одузимање ствари од убијених и рањених на бојишту; сурово поступа-
ње са рањеницима, болесницима и ратним заробљеницима; неправедно одлагање репарације
ратних заробљеника; уништавање културних и историјских споменика; подстицање на агре-
сивни рат; злоупотреба међународних знакова; угрожавање лица под међународном зашти-
том; међународни тероризам; узимање талаца и слично.

Шесто, за ефикасно функционисање система безбедности неопходно је да се перманент-

но спроводи реформа овог система која треба да буде дефинисана од стране демократски иза-
бране владе и да ужива широку политичку подршку народа и кроз коју се политички циљеви
владе преводе у конкретну структуру елемената система безбедности. У оквиру реформе си-
стема безбедности неопходно је: развијати високо оспособљене и економски издрживе ору-
жане снаге намењене за извршавање различитих мисија и задатака; инвестирати у модерне
полицијске снаге; изградити савремен и ефикасан обавештајно-безбедносни систем, граничне
и царинске службе и добро организован и оспособљен приватни сектор безбедности; успо-
ставити читав спектар правно уређених цивилних служби сигурности, те развијати савремен
и ефикасан систем заштите и спашавања; ослобађати се од корупције и изградити способно-
сти за пуну кооперацију у области безбедности са страним партнерима.

117

2. ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ ФУНКЦИОНИСАЊА

СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

Из садржаја и обима појма система безбедности модерне државе запажа се да је разлог

његовог успостављања и функционисања интеграција, осмишљавање и појачавање укупног
утицаја заштитне функције, али и систематизација свих безбедносних компоненти у засебну
целину (систем) ради лакшег остваривања основних циљева државе у сфери безбедности.

Модерна држава организује систем безбедности на начин и у обиму који одговара њеном

карактеру, потребама и могућностима. Она својим изјашњавањем дефинише своје виталне
вредности и у њиховој заштити усмерава деловање система безбедности. Виталне вредности
условљене су карактером друштвено-економских односа који владају у држави, степеном
развоја производних снага, односом друштвених класа и правном и политичком надградњом.

Већина теоретичара сагласна је да се уставом утврђују основне вредности које су пред-

мет посебне заштите, као што су: сувереност, територијална целокупност, независност,
уставни поредак и људска права и слободе.

Савремени систем безбедности државе је сложен, организован, уређен и специфичан си-

стем ширег државног и друштвеног система, па из тог разлога за њега кажемо и да је специ-
фичан државни подсистем. Организација и функционисање овог сложеног државног и дру-
штвеног система заснива се на следећим основним принципима и начелима.

2.1. Принцип јединства

Јединство система безбедности омогућава усклађено и усмерено ангажовање укупних

безбедносних могућности државе, повезујући те могућности у јединствену целину. То једин-
ство се остварује у идејном, организационом и функционалном смислу.

Идејно јединство

субјеката безбедности модерне државе изражено је у уверењу и свести

да је безбедност државе њихова највећа лична и општа друштвена потреба, услов развоја, и
да се безбедност може остварити само заједничким напорима, на начелима професионализма,
дезидеологизације и деполитизације система безбедности, на основама јединствене стратеги-
је и доктрине. Идејно јединство система безбедности модерне државе темељи се на јединству
класних, политичких и националних циљева и интереса народа да заштите и очувају слободу,
суверенитет, територијалну целокупност и уставом прокламиране државне вредности.

Организационо јединство

система безбедности изражава се у томе што систем, у својој

укупности представља повезану, складну и сврсисходну целину, која обједињава укупне по-
тенцијале државе, све друштвене факторе и све облике друштвених активности значајне за
безбедност државе. Да би систем безбедности могао успешно да оствари своју функцију нео-
пходно је да се адекватно развија. Тај захтев не подразумева једнообразност свих решења у
погледу организовања, припремања и употребе снага и средстава безбедности, нити једноо-
бразност у начину обављања послова безбедности. Оптимално искориштавање безбедносних
могућности не може се обезбедити никаквом једнообразношћу решења и поступака у оквиру
безбедносних припрема, али ни поступцима у којима би изостала неопходна мера јединства.

Једнообразност решења у погледу организовања снага безбедности државе и безбедно-

сних мера и поступака онемогућила би иницијативу и стваралачко прилагођавање тих реше-
ња потребама и могућностима сваког субјекта безбедности државе појединачно и свих њих
заједно, као носилаца послова безбедности државе. С друге стране, одсуство неопходне мере
јединства довело би до развијања некохерентног система безбедности државе (тада безбед-
ност и не би представљала систем). Зато се систем безбедности државе и организује да обез-

119

Системом безбедности треба да буде обухваћено све оно чиме држава располаже у безбедно-
сном смислу. То својство система безбедности је одлична претпоставка његове ефикасности.

Савременост система безбедности

обезбеђује се његовим развојем у складу са достиг-

нућима науке, технике, технологије и у складу са потребама и могућностима државе. Систем
безбедности је неопходно усклађивати са степеном општег државног и привредног развоја
како би се и та достигнућа користила за његово јачање.

Мобилизацијска способност

система безбедности огледа се у успешном остваривању мо-

билизације свих субјеката безбедности и њихов благовремени прелазак на ванредне и ратне
услове деловања.

Еластичност система безбедности

државе огледа се у његовој способности да се цели-

ном организације и структуром активности успешно прилагођава свим условима у којима би
се безбедност земље остваривала и свим облицима и средствима субверзивног деловања.

Офанзивност

као претпоставка ефикасности, испољава се у способности система безбед-

ности у целини и по деловима, да непрекидно испољава иницијативу према противнику.
Упорност, као претпоставка ефикасности, изражава способност система безбедности да успе-
шно функционише у свим могућим околностима, при ма којем односу снага и независно од
стања савезничке помоћи.

Трајност система безбедности

државе проистиче из околности да су безбедносни напо-

ри нужна последица противречности у развоју савременог света. Све док постоје ове против-
речности, неопходно је да се развија и систем безбедности државе.

2.3. Принцип отворености

Систем безбедности је отворен и сложен систем, сачињен од великог броја подсистема

(одбрамбени, полицијски, обавештајно-безбедносни, приватно безбедносни, заштитно сигур-
носни и сл.) устројених по различитим хијерархијским нивоима. Међу њима постоји исто та-
ко и веома сложена интеракција и међусобни однос повезаности између различитих елемената.

У савременим друштвеним системима уочава се двојако испољавање отворености систе-

ма безбедности и то: прво, кроз тенденцију сталног увећања елемената система, а тиме и по-
већања броја интеракцијских веза и односа, како унутар система, тако и између система без-
бедности и осталих друштвених система (посебно са политичким, правосудним, економским,
социјалним, културним и другим системима), при чему су спољни утицаји посебно значајна
детерминанта отворености система безбедности.

Отвореност система безбедности огледа се у размени података, информација и искустава

са другим друштвеним и државним системима. Најфреквентнију размену података, информа-
ција и искустава систем безбедности има са политичким, правосудним, привредним, социјал-
ним, научним, културним и другим друштвеним системима ради остваривања основних ми-
сија и задатака у супротстављању савременим изворима и облицима угрожавања и угрожено-
сти.

2.4. Принцип динамичности

Динамичност система безбедности испољава се кроз перманентни процес системских про-

мена, које су последица промена у самом бићу друштва. Због перманентних промена у друштву,
систем безбедности је принуђен да се стално мења и прилагођава. Неке промене у друштву су
стохастичке природе и оне се теже могу предвидети, што битно усложава динамичност и ефика-
сност система безбедности. Некада су утицаји стохастичких промена у друштву толико снажни

120

да могу да елиминишу напоре политичких, управних и извршних структура система безбедно-
сти. Отуда оне не дозвољавају постизање оптималних резултата у организованости и ефикасно-
сти система безбедности. Због тога одређени елементи система безбедности треба да имају већу
слободу иницијативе, односно релативну самосталност у прилагођавању насталим променама,
ради ефикасног супротстављања савременим облицима угрожавања безбедности.

2.5. Принцип хијерархијске уређености

Хијерархијска уређеност система безбедности је основна карактеристика и препознатљи-

ва детерминанта овог система. Она је непосредни производ рашчлањености елемената унутар
система безбедности у коме доминира однос субординације. Таква уређеност система омогу-
ћава већу ефикасност у управљању и руковођењу елементима система безбедности, при чему
највиши управљачки ниво има могућност потпуне контроле и увида у ефекте и последице из-
вршавања мисија и задатака додељених појединим елементима система безбедности. Хије-
рархијска уређеност, сама по себи, не елиминише иницијативу и утицај нижих нивоа у дефи-
нисању у управљачких одлука, а нарочито не у извршавању задатака произашлих из тих од-
лука. Виши ниво управљања системом безбедности доноси одлуке општег карактера на основу
који се одређују мисије и задаци нижим извршним елементима система безбедности.

2.6. Принцип двостраности односа

Двостраност односа је једно од значајнијих обележја система безбедности, које се испо-

љава у непосредним односима између припадника система безбедности и између њих и сло-
жених техничких и борбених система са којима располажу. Иако такав однос постоји и у
другим системима, у систему безбедности он је веома битан и значајан са становишта упра-
вљања елементима система безбедности који располажу моћним и легитимним средствима
принуде у супротстављању савременим облицима угрожавања безбедности. Он је битан и
због односа који припадници система безбедности имају према оружју и техничким системи-
ма који могу угрозити људска права и слободе. Тај однос се испољава троструко:

прво,

нао-

ружање и сложена техника са којима располажу припадници система безбедности су сред-
ства помоћу којих они извршавају своје легитимне мисије и задатке у друштву,

друго

људи

својим знањима и вештинама управљају сложеном техником и наоружањем, и

треће

људи су

најбољи „контролори“ сложених техничких и борбених система.

2.7. Принцип спољнополитичке функционалности

Принцип спољнополитичке функционалности система безбедности је један од важнијих

принципа и ослонаца спољне политике државе. У међународним односима свака држава је
дужна да се понаша у складу са начелима Повеље Уједињених нација. При томе је најбитније
за све државе да се уздржавају од претњи или коришћења силе, да активно доприносе мир-
ном договору у међународним расправама, да се не мешају у унутрашње послове и не упо-
требљавају силу против територијалног интегритета других држава, да поштују људска права
и слободе и активно сарађују са другим државама, те да у поверењу извршавају међународно
прихваћене обавезе.

Према циљу, начину организовања и остваривања темељних функција безбедности и си-

гурности, неопходно је да систем безбедности буде усклађен са спољнополитичком оријента-
цијом државе коју штити од спољних и унутрашњих облика угрожавања и угрожености. Оту-
да је, самосталност државе у вођењу националне политике безбедности услов за њено самостал-

122

Под

визијом

се подразумева оно што може да буде, док се

мисија

начелно дефинише као

оно што желимо да буде, при чему се циљевима прецизно утврђује оно што треба или мора
да се уради да би се оствариле мисије

Визија је основа, мада апстрактна, могућих праваца развоја организације система безбед-

ности, док је

мисија

списак аспирација организације и смисао постојања система безбедно-

сти. Отуда се мисија посматра као најопштији циљ организације система безбедности.

У литератури су присутне бројне дефиниције организације које се, често, различито схва-

тају и дефинишу. Та различитост је више формалне, а мање суштинске природе и углавном
произилази из тога шта аутори сматрају битним у структури организације система безбедно-
сти, шта стављају у први план при њеном дефинисању: да ли распоред организационих једи-
ница и задатака које треба обавити или систем односа и веза између елемената организације
система безбедности.

С обзиром да је организација система безбедности сложен систем који нужно укључује

како елементе система тако и њихове међусобне односе, као прихватљива се може навести
следећа дефиниција:

Организација система безбедности представља систем распореда еле-

мената организације система и веза и односа између њих

Организација система безбедности треба да омогући да систем у целини и сви његови

елементи појединачно брзо одговоре на опасности које прете из окружење, да оспособи орга-
низацију за ефективно и ефикасно функционисање тј. за остваривање дефинисаних циљева и
постизање бољих резултата са што мање улагања

За правилно разумевање организације неког система потребно је дефинисати и њене са-

ставне делове, односно елементе.

Према

Минтзберговом приступу

сегментацији, организациона структура било ког си-

стема састоји се из пет стандардних елемената:

стратегијски ниво, средњи ниво, техно-

структура, штапске службе

оперативно језгро

У литератури се појављује и сегментација по којој се организациона структура састоји из

следећа три елемента:

макроструктуре

коју

чине организационе јединице, у најширем сми-

слу и њихови међусобни односи;

микроструктуре

која представља број, распоред и однос

радних (организационих) места унутар сваке организационе јединице, а

инфрастуктуре

коју

чини све оно што међусобно повезује елементе макро и микростуктуре, односно подсистеми
– информациони, регулациони и менаџмент.

3.1.2. Типологија организационих структура

Током развоја теорије организације настале су различите класификације организационих

структура, у зависности од критеријума које су аутори при том користили.

Видети шире: Цвијановић, Ј. и Јовичић В;

Организација предузећа изложених елементарним катастрофа-

ма

; монографија; Економски институт, Београд, 1996.

Leterer J. A.:

Organizations – Struckture and Behavior

, John Wiley and Sons, INC., New York, 1969.

Издвајамо још неколико дефиниција организационе структуре:

Организациона структура је скуп елемената

организације међусобно повезаних релацијама (Рајков М, Теорија система, ФОН, Београд, 1981.);

Организа-

циона структура је сума начина на који организација дели посао на задатке и постиже координацију њихо-
вог реализовања (Mintzberg H, The Structuryng Of Organizations, Englewood Cliffs, Prentice Hall, 1979.)

Ефективност подразумева меру реализације планираних активности и планираних резултата, а ефикасност –
однос остварених резултата и употребљених ресурса.

Mintzberg H,

The Structuryng Of Organizations,

Englewood Cliffs, Prentice Hall, 1979

Станојевић П., Мишковић В.,

Основи методологије пројектовања организационо-технолошких система

Војнотехнички гласник бр. 2, Београд, 2000.

123

По једној од најопштијих класификација организационе структуре се деле на

• Бирократске (механистичке) структуре

састављене од круте бирократије са стро-

гим правилима и уско дефинисаним задацима које карактерише хоризонтална и вертикална
сложеност, крути хијерархијски односи, централизовано одлучивање и формални канали ко-
муницирања.

• Органске структуре

које представљају флексибилне мреже високо професионалних по-

јединаца који обављају мноштво задатака. Карактерише их мала диференцијација и формали-
зација, хоризонтална и вертикална сарадња, те неформална комуникација и децентрализова-
но одлучивање.

Други аутори, као нпр. Јермаковић, организационе структуре класификују на:

линијске,

функционалне и

органске структуре.

Линијске структуре

су карактеристичне за централизоване моделе организационе струк-

туре. Тиме је одређено да се на врху

пирамиде концентрише максималан притисак одлу-

чивања, а нижим нивоима препушта се доношење одлука професионално-оперативног
карактера. У линијској структури организације се комуникација, преношење запове-
сти, контрола и извештавање врши директно између подређених и надређених по ли-
нији хијерархије. То обезбеђује поштовање принципа једностарешинства, као једног
од класичних начела руковођења организацијама посебне намене у које несумњиво
спада и систем безбедности, затим, потпуну одговорност руководилаца за рад потчи-
њених и скоро потпуну елиминацију могућности да потчињени добију противречне и
несинхронизоване задатке. Нижи руководиоци могу доносити одлуке само у оквиру
својих надлежности, а за сва питања изван њих надлежан је виши руководилац на ис-
тој линији хијерархије. То може довести до ситуације да највиши руководилац решава
проблеме на најнижем хијерархијском нивоу.

Главне предности и слабости линијске организационе структуре дати су у

табели 1

Табела 1.

Предности и недостаци линијске организационе структуре

П Р Е Д Н О С Т И

Н Е Д О С Т А Ц И

1. Строго подељене надлежности и одговорност;

2. Минималне могућности да потчињени добијају

противречне и несинхронизоване задатке.

1. Од претпостављених тражи висок степен знања и

искустава;

2. Слаба специјализација (руководиоци постају

„сваштари“);

3. Смањена оперативност рада, јер су путеви

комуницирања и по хоризонталној и по
вертикалној линији дуги.

функционалним структурама

акценат је на руководиоцима средњег нивоа, тзв. техно-

структури. Руководиоци су стручњаци за поједине послове организације и тиме задобијају
поверење врха структуре који им препушта функционално и објектно агрегиране скупове

Капустић С,

Методика организацијског пројектовања

, Загреб – радна организација за издавачку делатност,

Сомбор, 1984.

Исто

125

3.1.3. Параметри организационе структуре

Параметри организационе структуре настају у процесу организовања и произилазе из ак-

тивности диференцирања и интеграције. Они одређују облик и особине организационе струк-
туре.

Организациону структуру детерминишу следећи параметри: (1) подела рада, (2) децен-

трализација, (3) департментализација (груписање јединица) и (4) координација.

Подела рада

показује како је дефинисан укупни задатак који организација треба да обави

и како је тај задатак издељен на подзадатке и додељен појединцима и организационим једи-
ницама на извршење. Као параметар структуре, подела рада одражава начин на који је подела
рада извршена. Резултат поделе рада је степен и правац специјализације у једној организациј-
ској структури.

Послови се могу диференцирати по ширини што представља хоризонталну

специјализацију и по дубини што представља вертикалну специјализацију.

Децентрализација

или дистрибуција ауторитета је процес делегирања (преношења) пра-

ва, дужности и овлашћења са управљачког врха на запослене у организацији. Децентрализа-
цијом се мења ниво хијерархије на коме се одређене одлуке доносе, односно спроводе. Обим
права и дужности која добијају чланови организације у управљачком процесу изражава сте-
пен делегираног ауторитета. Степен делегираних права и овлашћења показује како је распо-
ређена моћ утицаја на одлучивање и обликује структуру управљачких нивоа.

Из процеса децентрализације произилази структура управљања која може имати различи-

те појавне облике:

централизација

децентрализација.

У случају када је ауторитет у врху

организације говори се о централизованом управљању и обрнуто, када је ауторитет делеги-
ран на ниже нивое говори се о децентрализованом управљању.

Дистрибуција ауторитета се може вршити по вертикали и хоризонтали. Вертикална де-

централизација означава процес преношења овлашћења (делегирање ауторитета) на ниже ни-
вое у хијерархијској лествици. Из процеса вертикалне децентрализације проистичу број хије-
рархијских нивоа и распон контроле. Хоризонтална децентрализација изражава начин распо-
деле ауторитета између руководилаца и осталих стручњака у организацији (неруководилаца),
који треба да поседују одређени ауторитет на основу знања и стручности. Она подразумева
промену броја учесника у доношењу одлука на истом нивоу хијерархије.

Укрштањем ова два правца расподеле ауторитета могу се дефинисати четири типична

модела децентрализације

(

шема 1

Јанићијевић Н,

Корпоративна трансформација

, Тимит, Београд, 1995.

Вертикална
децентрализација

Хоризонатална
децентрализација

Број учесника у

одлучивању на

истом нивоу

Број

хијерархијск

их новоа

126

Шема 1.

Типови децентрализације

• Аутократска структура

– мали број руководилаца на врху структуре управљања доно-

се све одлуке;

• Олигархијска структура

– карактерише је повећан број људи на врховном нивоу упра-

вљања;

• Полицентрична аутократија

– представља мултиплицирану аутократску структуру,

али на нижим нивоима структуре (дивизиони модел);

• Демократска структура

– ауторитет је распоређен равномерно са стручном и извр-

шном способношћу.

Данас преовлађује став да су организацији потребне и централизација и децентрализаци-

ја. Приликом доношења одлуке о овој димензији организационе структуре, неопходно је има-
ти у виду идентификоване предности и недостатке децентрализације (

табела 2

Табела 2.

Предности и недостаци децентрализације

П Р Е Д Н О С Т И

Н Е Д О С Т А Ц И

Олакшава одлучивање топ
менаџмента

Активира менаџере на нижим
организационим нивоима

Интензивира одлучивање и присвајање
ауторитета и одговорности

Обезбеђује већу слободу и
независност у одлучивању

Омогућује упоређење ефикасности
организационих јединица

Подржава и подстиче развој
постојеће менаџерске структуре

Потпомаже адаптацију у
турбулентним условима.

Отежава употребу јединственог
стила рада и понашања

Увећава сложеност координације
децентрализованих јединица

Може изазвати одређени губитак контроле код
менаџера на вишим
нивоима контроле

Може бити ограничана недостатком
квалификованих менаџера

Захтева значајно издвајање за
образовање менаџера

Може бити ограничена спољашњим утицајима

Није економски оправдана за
поједине врсте операција.

Департментализација

је активност повезивања јединица на нижем нивоу ради формира-

ња већих јединица на вишим нивоима, све до врха организације као целине. Наиме, претход-
ним активностима организационог структуирања, поделом рада и дистрибуцијом ауторитета,
извршено је диференцирање и обликовање ужих организационих јединица, према садржају
њихових задатака и управљачком процесу. Као резултат ових активности настају уже органи-
зационе јединице које чине елементе организационе структуре. Наредни корак је њихова инте-
грација у целину, тако што ће се најпре извршити њихово груписање, а затим и повезивање.

Поступак интеграције иде у смеру од најнижег нивоа, тј. од нивоа појединца или најуже је-

динице

(микро ниво)

, преко повезивања јединица на вишем или средњем нивоу

(мезо ниво)

до

највишег нивоа који означава ниво организације

(макро ниво

Јер, да би организација функци-

онисала као целина, издиференциране и груписане организационе јединице је потребно повеза-
ти.

Координација

представља процес усклађивања активности организационих јединица ра-

ди реализације циљева организације. Без ње појединци и групе могу губити представу о уло-
зи коју имају у целокупној организацији, они могу тежити само парцијалним интересима сво-

Цвијановић Ј,

Пројектовање организације

, Економски институт, Београд, 1992.

128

3.1.4. Фактори организационе структуре

Облик и особине организационе структуре одређују параметри. Различитост параметара

производи различите организационе структуре, односно утиче да се организационе структуре
међусобно разликују. Разлике у параметрима узроковане су стањем фактора од којих зависе.

У литератури су описани бројни фактори организационе структуре. Посебан значај имају

следећи фактори: (1) окружење; (2) стратегија; (3) технологија; (4) величина организације; (5)
старост организације и (6) моћ.

3.1.4.1. Окружење
Истраживања показују да карактеристике окружења имају снажан утицај на организацио-

ну структуру неког система, при чему по значају често надмашују утицај осталих фактора.
На организациону структуру окружење утиче преко низа својих обележја као што су: стабил-
ност и динамичност, једноставност и комплексност. Комбинацијом различитих обележја у
литератури су дефинисана четири типа окружења

100

• Комплексно стабилно окружење

чини да организација децентрализује своју структуру

по ужим организационим целинама и истовремено своју управљачку функцију бирократизу-
је. Координација се, у овом случају, остварује стандардизацијом квалификација.

• У

комплексном динамичном окружењу

организација врши децентрализацију по једном

од критеријума или комбинацијом више њих, али истовремено врши и децентрализацију
управљања. Уместо бирократске, структура је органска, а координација се врши међусобним
комуницирањем.

• Једноставно стабилно окружење

утиче да организација бирократизује своју структуру

и централизује управљање. Координација се остварује стандардизацијом процеса рада, а фор-
ма је неприкосновена.

• Једноставно динамичко окружење

захтева флексибилну органску структуру, допушта

централизовано управљање, а координација се постиже директном контролом.

3.1.4.2. Стратегија организације
Стратегија организације дефинише се као широк концепт понашања, односно планска од-

лука којом се утврђују методе, средства, акције и темпо остваривања циљева организације.

Стратегија је планска варијабла која се мења под утицајем бројних фактора који чине си-

туацију организације, међу којима се посебно истиче утицај окружења. Према томе, стратеги-
ја је, као и структура зависно променљива величина која одређује садржај структурних пара-
метара. Са променом стратегије мења се и садржај параметара из чега произилази да страте-
гија утицајем на параметре организације утиче и на њену структуру, односно стратегија је
фактор организационе структуре.

На организацију система стратегија остварује утицај тако што:

101

– одређује задатке организације,
– утиче на избор технологије и људи у складу са задацима и
– утиче на окружење у коме организација делује.
Кључ успешне организационе структуре је њена сагласност не само са стратегијом и спо-

љашњим окружењем, већ и са унутрашњим окружењем организације. Интерно окружење се

100

Стефановић Ж. и др,

Организација предузећа. Теорије, структуре, понашање, развој,

Економски факултет,

Београд, 1999.

101

Исто.

129

испољава кроз циљеве, вредности и веровања чланова организације, кроз примењену техно-
логију, постојећу организациону структуру итд. Утицај интерног окружења на стратегију је
обрнуто пропорционалан дугорочности стратегије, односно што је стратегија дугорочнија,
интерно окружење слабије утиче на њену формулацију и реализацију. То из разлога што реа-
лизација неке стратегије имплицира управо промене у домену интерног окружења (нови ме-
наџерски тим са новим вредностима, циљевима, нова технологија и слично). Међутим, про-
мена менаџерске и кадровске структуре не би смела да остане главна мера за унапређење ин-
терног окружења, иначе ће решавање персоналних питања засенити потребе за променама у
осталим доменима организације.

Стратешки менаџмент формулише и имплементира стратегију организације. Формулиса-

ње стратегије организације започиње анализом окружења (спољњег и унутрашњег), органи-
зационих снага и слабости организације, а кулминира израдом стратешког плана организаци-
оних промена.

Имплементација стратегије укључује редизајнирање организационе структуре, финансиј-

ско реструктуирање и промене у техничким и људским ресурсима организације. Стратегија
организације детерминише будуће понашање организације, под којим се подразумева начин
прилагођавања променама у окружењу.

3.1.4.3. Технологија
Технологија као фактор организационе структуре подразумева

информације, опрему,

технике и процесе

неопходне за трансформацију улаза у излаза. Повећање сложености техно-

логије на организациону структуру утиче тако што: повећава број хијерархијских нивоа, а ти-
ме и број руководилаца (сложене технологије воде до високих структура и захтевају виши
степен надгледања и координације); повећава распон контроле; повећава број организацио-
них јединица и повећава број режијског и административног особља.

102

Савремене организације користе

информациону технологију

у извршним и управљачким

процесима како би обезбедиле аутоматизацију рутинских операција и подршку управљачких
одлука. Смисао информатизације организације је обезбеђење неопходне флексибилности ка-
ко би се постигло брзо реаговање на догађаје у окружењу.

103

3.1.4.4. Величина организације
У теорији организације не постоји потпуна сагласност о томе која је јединица мере најпо-

годнија за изражавање величине организације. Као могуће у литератури се наводе: број запо-
слених, број организационих јединица, имовина организације, инсталирани капацитети, вели-
чина територије на којој организације базирају, односно за коју су одговорне и др. Утицај по-
већања величине на организациону структуру приказан је у

табели 6

Табела 6. Утицај повећања величине на организациону структуру

Повећава сложеност организационе структуре
Повећава потребу за различитим специјалистима, односно доводи до веће поделе рада
Повећава број хијерархијских нивоа
Повећава распон контроле
Повећава величину ужих организационих јединица, али њихова величина опада у односу на пораст целе
организације
Иницира децентрализацију – како организације расту и имају више људи и одељења, одлучивање теже може

102

Дулановић Ж., Џиновић М.,

Основи организације

, FON menagement, Београд, 1995.

103

Под информационом технологијом се подразумевају рачунарски и комуникациони уређаји и сва знања и ме-
тоде неопходне за њихову примену.

131

– дескрипцију организационих система.
У зависности од проблема које разматрају и начина израде, постоји више врста модела

који се класификују по различитим критеријумима (

табела 9

Моделирање

омогућује приказ и вредновање варијанти будуће структуре и дескрипцију

усвојене варијанте, што се користи као информациона база у фази имплементације усвојеног
модела организационе структуре. Презентовани су прилази пројектовању организације, ради
стицања потпунијег увида и одређивања места и улоге моделирања у том процесу.

Табела 9.

Критеријуми за класификацију врста модела

Критеријум

Врсте модела

По броју компоненти

Прости модели

имају једну, а

сложени модели

више компоненти које се

моделирају.

У односу на реално постојање

Апстрактни модели

су они који се замишљају у глави истраживача

(пројектанта).

Материјални модели

су сви модели који се у физичком смислу могу

материјализовати и чулно представити.

Према функцији коју имају

Супстанционални модели

су по својој грађи и конструкцији верни

оригиналу.

Структурни модели

су усмерени на приказивање структуре оригинала.

Функционални модели

служе за приказивање начина функционисања

оригинала и омогућавају да се прикаже оно што је на оригиналу тешко
видљиво.

Дескриптивни модели

су, пак, намењени за описивање одабраних

карактеристика оригинала.

Према општости знања до
којих се долази

Општи модели

представљају упрошћену слику оригинала.

Посебни –

упрошћену слику дела оригинала.

Појединачни –

упрошћену слику дела посебног дела оригинала.

У односу на облик и садржај

Текстуални модели

представљају описе оригинала у писаној форми.

Графички модели

приказују оригинал коришћењем одређених знакова и

симбола.

Математички модели

представљају највиши степен апстракције који

оригинал приказују нумеричким и другим математичким знацима,
симболима и релацијама.

Аналогни модели

се темеље на аналогији између појединих природних

појава и процеса.

132

Под моделирањем организационе структуре подразумева се процес израде модела орга-

низационе структуре, односно процес упрошћеног приказивања структуре организационог
система, преко ограниченог, унапред детерминисаног скупа карактеристика.

105

Шема 2.

Место и улога модела у поступку пројектовања организационе стркуктуре

Обликовање организационе структуре јесте један од централних проблема којима се и ба-

ви организацијска теорија. Тако, за одабрани теоријски модел, од значаја су ставови органи-
зацијске теорије који под обликовањем структуре, најчешће, подразумевају три аспекта, и то:

(1) расчлањивање укупног задатка организације; (2) обликовање организационих јединица и
(3) успостављање механизма координације

106

Процес моделирања је детерминисан са четири основна фактора

107

Под

пасивним објективним фактором

се подразумева предмет моделирања, односно би-

ло који предмет који се моделом приказује.

Под

активним субјективним фактором

се подразумевају појединци или група људи (тим

пројектаната, истраживача) који израђују модел неког предмета или преко тог модела истра-
жују известан предмет, појаву, систем или процес.

Под

средствима моделирања

подразумевају се сви предмети физичке и техничке приро-

де, мисаони производи људи, језик и симболи који се користе у изради модела

108

105

На

шеми 2

приказани су место и улога модела у поступку пројектовања организационе структуре.

106

Др Божидар Форца,

Војни фактор међународних односа и његов утицај на развој Војске Југославије

, Док-

торска дисертација, Војна академија, ШНО, Београд, 2003.

107

Шешић Б., Општа методологија,

Научна књига

, Београд, 1974.

108

У последње време велики значај имају електронски рачунари који се врло успешно користе за симулацију
различитих процеса. На ФОН-у Београд је разрађено више софтверских пакета за моделирање различитих
организационих структура.

Организациони систем

Модел организационе

структуре

Пројектовање

организационе стр.

Побољшани модел

организационе стр.

Модел организационе

структуре

134

заинтересована лица потпуно не схвате потребу за
истим,



да ниједан извршилац или руководилац, који заузима
одређено место у организацији, не прима заповести из
више од једног извора.

3.2.2. Циљеви моделирања организационих структура

Моделирање организационе структуре је процес, а једно од обележја сваког процеса је и

његова сврсисходност, његова усмереност одређеном циљу (или циљевима). Циљ предста-
вља полазно и крајње исходиште свих процеса, он чини основу и мотив, односно разлог од-
вијања процеса.

Циљ моделирања

је да се поједностављењем будуће структуре омогући њено вредновање

од стране пројектаната у току селекције решења и од стране топ менаџмент тима у фази при-
хватања решења, као и да се изгради потребна информациона база за имплементацију новог
решења.

Циљеви организације

продубљују дефинисану мисију и представљају вредност коју орга-

низација треба да стекне, оствари или сачува (повезаност визије, мисије и циљева организа-
ције приказани су на (

шема 3

). Њихово одређивање треба да буде прва и најважнија преоку-

пација сваке организације, а без њиховог прецизног формулисања немогуће је извршити аде-
кватно обликовање организације, нити, пак, предвидети каква она треба да буде у блиској бу-
дућности.

После дефинисања главних циљева, важан елеменат је развијање њихове структуре, одре-

ђивање елемената из којих је она састављена и реализације којом се достижу. Логична опера-
ција која се при томе користи назива се

декомпозиција

(анализа)

Да би циљеви организације послужили својој сврси, неопходно је, при њиховом дефини-

сању, придржавати се одређених начела (у

табели 11

наведени су само најбитнији).

Табела 11. Принципи дефинисања циљева организације

Принципи

Смернице

Децидно формулисање циљева

Примена овог начела отклања сваку дилему о томе шта
је намера организације, шта она жели и чему тежи у
датом моменту и блиској будућности, па према томе и у
ком правцу треба деловати, мобилисати и усмерити

135

расположиве ресурсе.

Усклађеност циљева организације

Постојање бројних и често супротстављених циљева и
интереса условљава потребу за њиховом
идентификацијом и максималним приближавањем,
односно усклађивањем.

Јасност

Само око јасних циљева се могу окупити чланови
организације, нејасни циљеви стварају збрку,
усмеравају напоре често у погрешном правцу и, што је
нарочито важно, доводе до погоршања односа и до
настанка озбиљних сукоба у организацији.

Остварљивост

Нереални и неостварљиви циљеви уносе дефетизам, а у
крајњој линији, демотивишући делују на чланове
организације.

Правилно одабрани

Тиме се постиже највећа ефикасност и брзина њиховог
остваривања.

3.3. Пројектовање организације

Пројектовање организације је поступак конкретизације теоријских ставова којим се један

организациони систем изграђује по угледу на изабрани модел. Међутим, Јанко М. Цвијано-
вић, у свом делу „

Пројектовање организације“,

109

наводи да појам „пројектовање организаци-

је“, у смислу његове дефиниције, нема једнозначан приступ у теорији. За овај појам може се
рећи да је то

ка будућности оријентисан мисаони процес интегрисања организационе струк-

туре у целини, која би се могла назвати оптимална организација, с обзиром на постављени
циљ и расположива средства.

У литератури је обрађено више модела пројектовања организације

(табела 12)

али се за

потребе наставног процеса издвајају само они који могу бити примењиви при моделирању
организација као што је систем безбедности:

Табела 12. Модели пројектовања организације

Врста модела

Карактеристике

Према
структури
(фазама)
процеса
пројектовања

Класични

Подразумева

анализу

синтезу

и данас нема значајнију вредност

у решавању организационих проблема, али му се не може порећи
његова развојна вредност.

Линијски

Састоји се из

следећих фаза:

1. Снимак постојећег стања;
2. Анализа (критика) постојећег стања;
3. Предлог потребног решења;
4. Реализација;
5. Контрола.

Итеративни.

Састоји из следећих фаза:

1. Идентификација стања и тенденција у окружењу;
2. Снимак постојећег стања организације;
3. Редефиниција или потврда стратегије;
4. Предлог решења и усвајање;
5. Реализација;
6. Одржавање и усавршавање модела.

Заснива се на поставкама тзв. континџенси теорије, према којој
оптимално решење организационог проблема зависи од тога
колико интерна организациона структура и процеси у

109

Цвијановић, М. Јанко;

Пројектовање организације

, Економски институт, Београд, 1992.

137

3.3.1. Анализа задатка организације

Пре него што се приступи пројектовању организационог модела, задатак организације се

мора рашчланити до степена који омогућује пројектовање макро, мезо и микро организацио-
ног модела.

110

Организациони модел се може изградити само ако се укупни задатак рашчлани

на поједине активности до таквог нивоа детаљности који омогућава њихово додељивање по-
јединцима и организационим јединицама.

3.3.2. Груписање задатака и њихових носилаца

Расчлањивањем укупног задатка се долази до појединачних задатака-активности, које мо-

рају обављати за то оспособљени

носиоци

, ради остваривања заједничког циља организације.

Зато је анализа укупног задатка нужна претходна активност и услов за конструкционо облико-
вање конкретних носилаца задатака и њихово повезивање у целокупну структуру организаци-
је.

Груписање задатака и њихових носилаца је, за разлику од поступка рашчлањивања, ин-

дуктивно оријентисана активност заснована на синтези. Поступак је завршен када су одређе-
ни носиоци извршења за све појединачне задатке и када је извршено њихово повезивање у
организационе целине дуж целе линије хијерархије.

Груписање јединица или департментализација

се врши применом различитих критерију-

ма и иде у смеру од најнижег нивоа, тј. од нивоа организационог места (микро), преко пове-
зивања јединица на вишем или средњем нивоу (мезо) до највишег нивоа који означава ниво
организације (макро).

Дефинисање организационих јединица

подразумева дефинисање: задатка, кадрова, сред-

става, простора реализације задатака и организационог система.

Број организационих једини-

ца у великој мери зависи од одабране основе за груписање, јер поједине основе груписања
већ угрубо одређују број организационих јединица у организацији.

Након обликовања организационих компоненти следећи корак у креирању модела орга-

низационе структуре је

релациона анализа

. Њом се утврђује положај одређене компоненте у

структури.

3.3.3. Дефинисање и делегирање ауторитета и одговорности

При креирању модела основно је одредити позиције које имају ауторитет и одговорност

да неку одлуку донесу, чиме се дају решења за степен (де)централизације структуре

111

. Деле-

гирањем ауторитета виши руководиоци се ослобађају низа ситних, рутинских послова и од-
лука чиме се знатно повећава фонд њиховог времена за обављање примарних задатака, а до-
ношење одлука се приближава местима њиховог спровођења.

110

Под задатком се подразумевају планиране активности појединаца и организационих јединица којима се
остварује циљ и постиже резултат.

111

Под

ауторитетом

се подразумева институционализовано право доношења одлука и издавања наређења у

име организације, а под

одговорношћу

обавеза обављања одређених активности и сношење санкција (награ-

де или казне) за њихово извршење. За разлику од ауторитета одговорност се не може делегирати, увек је
потпуна и апсолутна.

138

3.3.4. Успостављање механизама координације

Да би се обезбедило функционисање организације као целина, издиференциране и групи-

сане организационе јединице треба адекватно повезати, а то се постиже институционализаци-
јом понашања руководства организационих јединица.

Институционализација понашања се остварује преко активности координације. Као па-

раметар организационе структуре координација има свој садржај и облик. Садржај координа-
ције изражава начин на који се врши усклађивање активности и у литератури се најчешће по-
мињу три начина: међусобно комуницирање, директна контрола и стандардизација знања,
процеса и резултата.

112

3.3.5. Вредновање варијанти будућег модела организације

У току пројектовања модела организационе структуре долази се до више могућих вари-

јанти будућег решења. Циљ вредновања варијанти је избор најбољег из скупа понуђених ре-
шења. Избор најбоље варијанте (најбољег решења) из низа могућих варијанти или из низа
повољних варијанти, у смислу усвојеног (усвојених) критеријума, врше се применом метода
оптимизације.

113

3.3.6. Формулисање решења

Модели организационе структуре спадају у групу сложених, структуралних, текстуал-

но-графичких модела. Представљају се кроз генерални и више специјалистичких пројеката.

Генерални пројекат

се израђује у виду елабората, студије, писаног материјала у коме се

на погодан начин, комбинацијом графичких и дескриптивних средстава, излаже садржај де-
терминисан решењима за сваки параметар организационе структуре. Начелни садржај гене-
ралног пројекта

114

дат у

табели 13

Табела 13. Садржај генералног пројекта

Мисија организације
Циљеви организације
Основни елементи актуелне стратегије
Подаци о претходним фазама развоја модела структуре са кратким приказима
Кратак приказ садашњег модела структуре
Кључни проблеми који су индуковали потребу за изменама у структури
Идентификација ситуације
Дефинисање садржаја и обима рада (за целину)
Приказ варијанти будућег модела структуре
Комапаративна анализу постојећег модела и појединих варијанти решења
Предлог плана израде специјалистичких пројеката
План реализације за усвојену варијанту.

Специјалистички пројекти

се израђују за сва кључна пословна подручја која су

идентификована у поступку рашчлањивања задатка организације, при чему није битно који је
критеријум рашчлањивања примењен.

112

У условима директног надзора координација се остварује путем хијерархије, а у условима стандардизације
путем докумената (планови, програми, општа акта).

113

У математичком смислу оптимизација се своди на тражење екстремне критеријумске функције, а решавања
модела се готово по правилу врши применом рачунара и одговарајућих софтвера.

114

Дулановић Ж., Јашко О,

Пројектовање организационе структуре

, ФОН, Београд, 1995.

140

На основу разматрања више теоријских модела, пројектовање организације система без-

бедности могуће је извршити према моделу приказаном на

шеми 4:

Шема 4.

Дијаграм модела пројектовања

Када се у моделу пројектовања система безбедности говори о циљевима, као првом кора-

ку, подразумевају се два аспекта, и то: (1) циљеви система безбедности и (2) циљеви пројек-
товања система – безбедности. При томе, полазна основа и примарни приступ јесу циљеви
система безбедности, док се циљ његовог пројектовања посматра као начин за достизање
примарног циља.

Однос циља и задатака, у теоријском смислу посматрано, може се утврдити као релација

општег и посебног. Наиме, ако се циљ схвати као вредност коју треба достићи, односно сачу-
вати, задаци се могу дефинисати као квалитативно и квантитативно утврђени резултати које
треба постићи у одређеном простору и времену да би се остварио пројектовани циљ

116

. Де-

дукција задатака врши се на основу претходно утврђених циљева система безбедности

У приказу теоријског модела пројектовања система безбедности трећи корак јесте рас-

члањивање (анализа) укупног задатка. Предност у поступку рашчлањивања даје се начелима
расчлањивања

– према поступку

(извршењу) и

према објекту.

Четврти корак у моделу пројектовања организације система безбедности јесте тзв.

груба

организација.

Та организација јесте непосредни продукт анализе задатака према објекту, од-

носно према поступку. У пројектовању система безбедности, веома је важно да организација
елемената система безбедности има три елемента организацијске структуре (подсистем за

116

Према научној теорији организације, задатком се дефинише процес, објекат, средства, простор и време извр-
шења (Група аутора,

Организацијска теорија

, Ибидем, страна 111).

ЦИЉ

АНАЛИЗА

ЗАДАТКА

АНАЛИЗА

ЗАДАТКА

ЗАДАТАК

ГРУБА

ОРГАНИЗАЦИЈА

ГРУБА

ОРГАНИЗАЦИЈА

АНАЛИЗА

РАДА

АНАЛИЗА

РАДА

СИТУАЦИЈА

ПРОЦЕСИ У

ОРГАНИЗАЦИЈИ

ПРОЦЕСИ У

ОРГАНИЗАЦИЈИ

ОРГАНИЗАЦИЈА

141

дејства и противдејства; подсистем за командовање и подсистем за припрему и обезбеђење
дејстава, противдејстава и командовања).

Управо из разлога што на овом степену пројектовања не може да се препозна организа-

ција по дубини и јесте употребљeн термин

груба организација.

Да би се добила организација

елемената система безбедности по дубини спроводи се анализа рада, односно анализа проце-
са рада у организацији система безбедности у целини и његових елемената појединачно.

Овај корак у методологији пројектовања организације јесте

кључни

и уједно најобухват-

нији, а тиме и најсложенији за реализацију. Наиме,

дубина захвата овог корака иде

од

функција, преко процеса до активности

, а њен излаз добија се деловањем на грубу органи-

зацију и може се кретати до најнижег нивоа, односно радног (формацијског) места.

Анализа рада, односно процеса у организацији, реализује се у конкретној ситуацији.

Си-

туација

није „корак“ у методологији пројектовања организације система безбедности, већ

скуп услова који као критеријуми и ограничења делују у моменту њеног пројектовања. Наи-
ме, с обзиром да се систем безбедности не пројектује од самог почетка, већ се реализује ње-
гова реорганизација или трансформација или реформа, као термин који је најчешће у употре-
би, уважавају се услови у којима се тај процес одвија. Ситуација, као услове у којима се про-
јектује систем безбедности, посматра са три аспекта и то: (1) општег, (2) посебног и (3) поје-
диначног. Тек након утврђивања услова који карактеришу ситуацију у којој се пројектује си-
стем безбедности, приступа се анализи процеса у организацији система безбедности.

Анализа процеса у организацији, у теорији научне организације (система) сматра се

основним начином доласка до структуре сваке организације. У ту сврху примењују се разне
познате и проверене научне методе. У теоријском моделу организације система безбедности
примењене су методе

BSP

(Bussines System Planning)

IDF

методе.

Опште карактеристике BSP методе приказане су на

шеми 5:

143

Декомпозиција, односно анализа, од функција, преко процеса до активности, јесте први

корак, који се синтезом, односно матрицом укрштања преводи у формирање организационих
јединица, тј. организациону структуру. Од посебног су значаја матрице: (1) процеси – актив-
ности; (2) функције – процеси (3) процеси – организација и (4) функције – организација. Наи-
ме, груписањем активности долази се до процеса, чијим се обједињавањем заокружују цели-
не функција, које, опет, укрштањем са организацијом дају њену структуру.

Методологија

IDF

је слична BSP методи, али са већом детаљизацијом и конкретизацијом

захтева који требају да се испуне да би се дефинисао и утврдио неки процес (активност) у ор-
ганизацији

117

Комбиновањем BSP методе и

IDF

методологије, а на основу грубе организације, долази

се до декомпозиције (анализе) и синтезе функција процеса и активности система безбедности.

Пројектовање новог модела организације неког система представља критичну фазу про-

цеса реструктурирања организација сложених система, нарочито система посебне намене.

Имплементација

процесног приступа

укључује промену традиционалне, функционалне,

вертикалне организационе структуре у флексибилну, међуфункционалну, хоризонталну
структуру усмерену ка корисницима

118

. Широк распон контроле омогућује савремена инфор-

мациона технологија, која је створила могућност да руководство организације координира
рад већег броја организационих јединица.

Пројектовање новог модела организације обухвата следеће кораке:
1. Дефинисање циљева организације;
2. Формулисање стратегије организације;

3. Пројектовање модела организационе структуре

;

4. Пројектовање модела организационих процеса;
5. Пројектовање модела организационе културе;
6. Пројектовање модела организационе климе;
7. Пројектовање модела организационог понашања.
Последњих година све чешће у употреби је тзв.

процесни приступ

изградње организационе

структуре.

119

Суштина идеје је да се организације концентришу око

базних процеса

и да на њи-

ховој основи граде своју структуру. Улога организационе структуре је да омогући и подржи
успешно извршавање организационих процеса, а тиме и реализацију мисије и циљева организа-
ције.

Пројектовање модела организационе неког система

обухвата следеће фазе:

1. Идентификација процеса;
2. Декомпозиција процеса;
3. Дефинисање организационих јединица;
4. Анализа релација између организационих јединица;
5. Координација активности организационих јединица;
6. Формулисање модела организационе структуре.

117

Методологија

IDF

развијена је 70-тих година за потребе развоја производње Ратног ваздухопловства САД

Од 1993. године, усвојена као стандард у САД, а методологију у усавршеном типу

IDF

(1–9) примењују

чланице НАТО.

118

Хоризонтална структура карактерише се релативно широким распоном контроле на самом врху организаци-
је и повећањем нивоа организационе флексибилности и респонзивности.

119

Дејан С. Стојковић, „

Моделирање и промена структуре организација посебне намене

“, м

агистарски рад

Универзитет у Београду, Факултет организационих наука, Београд, 2002.

144

Полазећи од изложених теоријских основа организације сложених друштвених система, мо-

же се рећи да глобалну организациону структуру система безбедности чине: (1) одбрана; (2) по-
лиција; (3) обавештајне и безбедносне службе; (4) пограничне јединице (Државна гранична слу-
жба); (5) цивилне службе сигурности (царинска служба, цивилна заштита, социјална заштита и
др.) и (6) приватна предузећа и агенције за обезбеђење лица, имовине и пословања.

Сваки од наведених елемената глобалне организационе структуре система безбедности

биће предмет обраде у посебним темама студијског курса Системи безбедности и заштите.

146

мену и одговарајућим средствима да би се остварио циљ. Дакле, један циљ има више задата-
ка, односно један циљ се остварује извршењем више од једног задатка.

Циљеви система одбране готово свих земаља југоисточне Европе синтетички гледано

идентификовани су као:

1. одбрана и заштита виталних безбедносних и одбрамбених интереса националних земаља,
2. активан допринос изградњи и очувању мира у региону и свету и
3. развијање и унапређивање партнерских односа унутар система колективне безбедно-

сти, са суседним и другим државама.

Рашчлањујући однос између циљева и задатака националних система одбране, нужно је

уочити и постојање разлика између националних војних циљева и улога војних и безбедно-
сних снага, и разлике између њих и мисија и функција оружаних снага? Према савременом
приступу одбрани, национални војни циљеви укључују унапређење мира и стабилности, исто
колико и одвраћање.

120

Опште и сталне

улоге

оружаних снага одређују се законом. Оне у принципу укључују:

осигурање безбедности земље од спољашњих опасности, подржавање и одбрану уставног и
правног поретка земље и подршка у остваривању националне политике и интереса земље

121

Мисије

су задаци које оружаним снагама додељује политичко руководство. Мисије могу

бити специфичне за одређену службу, или могу бити здружене мисије које треба да изврше
више војних и цивилних снага заједно, као што су „извршавање операција подршке миру у
оквиру међународних снага“.

Функције

су специфичне одговорности које се додељују услужним компонентама систе-

ма одбране или војске (службама). Рецимо, у једном сложеном систему какав је систем од-
бране и војска то су: политичка, стратегијско-доктринарна, развојно-планска, кадровска, ма-
теријална, оперативна, финансијска, обавештајно-безбедносна и правна функција, затим, обу-
ка и односи са јавношћу итд. Дакле, све оне обезбеђују председнику као врховном командан-
ту, министру и надлежном команданту услове, снаге и средства којима они могу остварити
постављене циљеве и постићи одређене ефекте у управљању, руковођењу и командовању
оружаним снагама. Служба никада не упошљава саму себе, већ то чини врховни командант,
министар, начелник генералштаба и надлежни командант.

Иако су многе традиционалне улоге, мисије и функције војних снага и даљe остале акту-

елне, чини се да су оне данас постале мање важне, а да су све чешће у употреби нове и нетра-
диционалне улоге, мисије и задаци оружаних снага, као што су: (1) помагање у спровођењу
закона; (2) помоћ цивилним властима у случају елементарних непогода и техничко-техноло-
шких катастрофа; (3) осигурање пограничне безбедности; (4) контрола тајних канала кријум-
чарења дрога и (5) мисије подршке снагама унутрашње безбедности.

122

Овакве врсте мисија све више доводе у питање улогу оружаних снага у друштву, па јав-

ност, без јасно уочљиве спољне претње, на оружане снаге гледа са мање поштовања, а нерет-
ко и са омаловажавањем, сматрајући да оне беспотребно троше финансијска средства поре-
ских обвезника, која би се могла употребити у корисније сврхе.

120

Видети шире: пример

DOTlMS Analisis, http://www.rund.org/publicitations/MR/MR1251/MR1251.Chap9.pdf

121

Видети шире: Џон Л. Кларк,

Улога и мисије војних и безбедносних снага у 21. веку,

Београд, 2006, стр. 11.

122

Ибид

, стр. 12.

147

1.3. Елементи система одбране

Са становишта теорије система, елементи система одбране могу се условно груписати у

две целине (слика 1). Елементи прве целине чине

акциони аспект

система одбране који по-

казује од чега се састоји укупна одбрамбена делатност, а чине их 1) одбрамбене активности

2) одбрамбене мере

3) послови одбране

Елементи друге целине чине

организациони

аспект

система одбране и показују ко су носиоци такве делатности, а чине их 1) снаге одбра-

не

2) субјекти одбране

(носиоци послова одбране). Сваки од наведених елемената остварује

своју функцију у систему одбране, а остваривањем њихових функција обезбеђује се функци-
онисање система у целини.

Елементи система одбране придржавају се одредаба Универзалне декларације о људским

правима, Женевске конвенције, Кодекса међународног хуманитарног права и унутрашњег за-
конодавства.

1.3.1. Акциони аспект

Акциони аспект система одбране обухвата: одбрамбене активности, одбрамбене мете и

послове одбране.

1.3.1.1. Одбрамбене активности
Одбрамбене активности остварују снаге одбране. У систему одбране сви људски и мате-

ријални потенцијали ангажовани су у одбрани земље. Одбрамбене активности састоје се од
следећих облика супротстављања угрожавању:

– оружане борбе,
– неоружаних облика отпора и борбе,
– безбедности и заштите одбране,
– цивилне одбране и заштите и
– службе осматрања и обавештавања.

1.3.1.2. Одбрамбене мере
У најважније одбрамбене мере спадају:
а) утврђивање постојања и проглашавање стања опасности или угрожености безбедности,

и то:

– непосредне ратне опасности, ратног стања, ванредног стања;
– извршење мобилизације;
– предузимање мера приправности.
С обзиром на значај одбрамбених мера, њихови основни елементи су прописани закон-

ским и подзаконским актима, при чему је посебно наглашен: садржај мера; субјекти који ме-
ре наређују; субјекти који мере спроводе и начин њиховог спровођења.

149

1.3.1.3. Послови одбране
Успешно остваривање одбране земље, односно организовање и оспособљавање друштва

за одбрану и безбедност, условљава неопходну потребу да се организују и врше одређене ак-
тивности и радње којима се то непосредно обезбеђује. Такве активности и радње, означавају
се пословима одбране, у које се убрајају:

1. Утврђивање и спровођење политике одбране.
2. Утврђивање стратегије одбране, војне доктрине и правила употребе снага за одбрану.
3. Процењивање могуће ратне и друге опасности за одбрану и безбедност земље.
4. Проглашавање непосредне ратне опасности, ратног стања и ванредног стања.
5. Нормативно-правна делатност, ради утврђивања права и дужности грађана и других

субјеката одбране и припрема и доношења ратних прописа.

6. Планирање одбране.
7. Организовање и остваривање заштитне функције система одбране.
8. Утврђивање и припрема система криптозаштите и безбедности преноса поверљивих

података и информација (података и информација који имају карактер државне, слу-
жбене или војне тајне).

9. Организовање и усклађивање веза за потребе државних органа и оружаних снага и

припремање општег режима употребе веза за време ратног стања, непосредне ратне
опасности и ванредног стања.

10. Мобилизацијски послови.
11. Развој, организовање и припремање производних и услужних капацитета за производ-

њу предмета наоружања и војне опреме и обезбеђивање приоритета производње за
потребе Оружаних снага.

12. Планирање и организовање извршавања војне радне и материјалне обавезе, као и оба-

везе учешћа у цивилној одбрани и заштити и др.) и попуне Оружаних снага.

13. Командовање Оружаним снагама у миру и рату.
14. Обезбеђивање потребних материјалних и финансијских средстава за извршавање Пла-

на одбране.

15. Уређивање и припремање територије за потребе одбране.
16. Организовање, развој и рад посебних органа и служби за одбрану земље (МО, штабо-

ви цивилне заштите, стручне службе у државним органима и организацијама, једини-
цама локалне самоуправе, предузећима, установама и другим организацијама и прав-
ним лицима).

17. Управни и стручни послови у вези са спровођењем закона, других прописа и општих

аката у области одбране.

18. Инспекцијски послови у области одбране.
19. Обучавање за одбрану земље и школовање за рад на пословима одбране.
20. Научноистраживачки рад у области одбране.
21. Опремање и наоружавање за потребе одбране.
22. Утврђивање критеријума за распоређивање грађана и норматива материјалних сред-

става за потребе попуне оружаних снага и друге потребе одбране и др.

Носиоци тих послова одбране обављају задатке значајне за одбрану у координацији са

осталим елементима система одбране према обавезама регулисаним законом.

150

1.3.2. Организациони аспект

Организациони аспект система одбране обухвата: снаге одбране и субјекте одбране.

1.3.2.1. Снаге одбране
Снаге одбране Босне и Херцеговине представљају њене укупне

људске и материјалне

могућности,

које се могу усмерити у отпору према носиоцу угрожавања, кроз физичку моћ,

ратну вештину, моралне квалитете, психичку моћ, материјалну могућност. Снаге одбране чине:

1. Оружане снаге;
2. Снаге министарства унутрашњих послова ентитета;
3. Снаге цивилне одбране и
4. Снаге цивилне заштите у ентитетима.

1.3.2.2. Субјекти одбране (носиоци послова одбране)
У субјекте одбране убрајају се органи, организације и институције на нивоу:
1. Републике Босне и Херцеговине, РС и ФБиХ,
2. Кантона,
3. Јединица локалне самоуправе
4. Предузећа и друга правна лица,
5. Установа и других организација јавних служби или делатности,
6. Политичке странке, друштвене организације и удружења грађана.
Из функционалног и прагматичног угла посматрано, може се рећи да се сваки систем са-

стоји из мањег или већег броја елемената (делова), који чине његову структуру, односно са-
држину и који се налазе у међусобној интеракцији. Најопштија подела елемената неког орга-
низационог система јесте на: (1) елементе који управљају (управљачки елементи) системом и
(2) елементе којима се управља-управљани, односно извршни елементи.

Дакле, посматрани на релацији управљачки и управљани, елементи система одбране на

нивоу Босне и Херцеговине могу се идентификовати као на шеми бр. 2.

Шема 2.

Управљачки и управљани елементи система одбране на нивоу Републике БиХ

УПРАВЉАЧКИ ЕЛЕМЕНТИ

Парламентарна скупштина
Председништво БиХ,
Министарски савет,
Министар одбране

УПРАВЉАНИ ЕЛЕМЕНТ

Оружане снаге БиХ и друге институције

од значаја за одбрану

Управљачке акције

Повратна спрега

152

Међутим, од краја Хладног рата до данас, многе државе и њихове оружане снаге су по-

стале свесне да у савременим условима национални суверенитет једне државе није угрожен
само од страних војски споља, већ и од нових невојних претњи као што су: тероризам, гра-
ђански ратови, организовани криминал, сајбер напади и корупција. То је условило да се спро-
веду обимне реформе у оружаним снагама готово свих земаља на свету. Од 1990. године, ве-
ћина војски је прошла кроз радикалне реформе које су спроведене у различитим државама и
имале су три препознатљива циља:

Демократизацију оружаних снага,

која је у својој основи подразумевала:

– Остваривање начела да оружане снаге буду одговорне демократско изабраном руко-

водству, јер у супротном оружане снаге би представљале претњу демократији

– Уравнотежење средстава која су потребна за оружане снаге, са осталим секторима дру-

штва.

Прилагођење оружаних снага новом безбедносном окружењу, која је обухватала:
– Прилагођивање војног буџета у складу са новим претњама безбедности
– Припремање оружаних снага за нове задатке, нпр. учешће у мировним снагама.

Интернационализацију мисија и задатака оружаних снага,

која је подразумевала: да

оружане снаге све мање делује унутар националних граница, а све више у садејству са једи-
ницама других земаља. Та међународна сарадња може да се заснива на

ад хоц

основама, као

што су мировне мисије УН, или дугорочна и институционална (на пример НАТО), или била-
терална или мултилатерална сарадња оружаних снага која се огледа кроз:

– Стављање оружаних снага (делом) под међународну команду и организационе структуре
– Побољшање могућности оружаних снага да делују са војскама других земаља у смислу

опреме, обуке, језика, информација, команде и система контроле.

Примери трајних међународних јединица, формираних на билатералном и мултилатерал-

ном нивоу су: Немачко-низоземски Корпус; Балтички Батаљон (Литванија, Естонија, Латви-
ја); Пољско-Данско-Немачки Корпус; Мултинационални инжињеријски батаљон између Сло-
вачке, Мађарске, Румуније и Украјине (Батаљон „ТИСА“).

б) Доприношење међународном миру
Оружане снаге се укључују у мировне мисије из најмање два разлога. Први, да се спрече

сукоби и да се избегне ефекат преливања, попут дестабилизације региона, подривање еконо-
мија и стварање неконтролисаних река избеглица. Друго, као средства потпуне безбедности
људи и заштите цивилног становништва у сукобљеним регионима. Безбедност људи, посебно
уживање људских права, постала је важан циљ политике међународне заједнице, од како су
се скорашњи сукоби показали као изузетно насилни и од како погађају цивилно становни-
штво. Споредни ефекат учешћа у мировним мисијама је да оне пружају прилику да се обуче
војне јединице и да стекну искуство у реалним ситуацијама и стварном сценаријима.

в) Помоћ приликом природних катастрофа
Свака држава може да буде или је била погођена природним или људски проузрокованим

несрећама и катастрофама као што су земљотреси, поплаве, велики пожари или падови авио-
на у насељеним местима. У таквим хитним случајевима, оружане снаге се позивају од стране
цивилних власти да помогну и пруже помоћ. Оружане снаге тада извршавају задатке као што
су одржавање јавног реда и мира, обезбеђења хране, медицинских и других средства и одр-
жавања веза и транспорта. Споредни ефекти коришћења оружаних снага у операцијама пру-
жања помоћи приликом катастрофа јесте то да оне на позитиван начин постају видљиве у
јавности и да им расте подршка у народу.

153

г) Помоћ цивилним снагама за примену закона
Неке оружане снаге извршавају дужност помагања цивилним органима за примену зако-

на. Оваква улога оружаних снага је веома контроверзна. Друштва могу бити угрожена прет-
њама која превазилазе снаге цивилних власти и полиције и стога може доћи до потребе да се
ангажују војне снаге. Примери таквих претњи су терористички напади, организовани крими-
нал и нелегална трговина наркотицима. Међу опасностима од употребе оружаних снага за
цивилно одржавање реда су и следеће:

– Могуће угрожавање цивилне контроле и надзора оружаним снагама,
– Неизбежно води политизацији оружаних снага,
– Оружане снаге могу е политичке, економске или социјалне корене конфликта,
– Оружане снаге су обучене за борбу и стога нису обучене за задатке полиције или за ба-

вљење домаћим цивилима,

– Постоји ризик функционалног ривалитета између полиције и оружаних снага.
Коришћење оружаних снага у цивилном спровођењу мира стриктно је регулисано зако-

нима и другим позитивним актима. Добар пример таквог прецизног регулисања употребе вој-
ске у примени закона даје се у белој књизи одбране у Јужној Африци, где се наводи

(...) Ју-

жно Афричке Националне Одбрамбене Снаге (

САНДФ

) биле би употребљене само у најизу-

зетнијим ситуацијама, попут комплетног распада јавног реда, изван способности структура
Јужно Афричке Полиције. (...) Унутрашња употреба војске биће предмет парламентарне кон-
троле и уставних одредби темељним правима и биће прописана законима.

123

д) Друштвене функције
Признато је да оружане снаге, поготово воска у којој се војници регрутују на основу оп-

ште војне обавезе, доприноси изградњи друштва пошто млади људи (углавном мушкарци) из
свих делова државе и из различитих социјалних слојева друштва и етничког порекла раде за-
једно. То се посебно односи на усељеничка и мултикултурна друштва, у којима војска има
функцију „Лонца за топљење“ (мелтинг-пот). Следећа друштвена функција оружаних снага
састоји се из пружања људима могућности образовања у оружаним снагама које ће им помо-
ћи при запошљавању у грађанству. Становници са ограниченим или без прилике за запошље-
ње, могу имати користи од ступања у војну службу. Још једна друштвена функција оружаних
снага, нарочито у земљама у развоју, јесте да помажу цивилну администрацију у удаљеним
пределима, ангажовањем ветерана за образовање, превентивну здравствену заштиту или
спречавање еколошке деградације.

Ове друштвене функције су примери како оружане снаге могу допринети друштву на по-

зитиван начин. У неким државама, додуше, сведоци смо негативног мешања војске у дру-
штво, економију и политику. На пример, у неким земљама војска интервенише у политици у
прети влади, у другим, на жалост, војска је умешана у привредне послове што јој омогућава
приход независан од државног буџета који нити је надгледан, нити демократски контролисан.

Према Уставу Босне и Херцеговине, Оружане снаге Босне и Херцеговине су оружана си-

ла која осигурава сигурност Босне и Херцеговине, благостање народа и грађана и извршава-
ње међународних обавеза државе.

123

Види шире: „Одбрана у демократији“, Бели папир о националној одбрани Републике Јужне Африке, Мај
1996. године.

155

c) помоћ цивилним органима у реаговању на природне и друге катастрофе и несреће,
d) противминско дјеловање у Босни и Херцеговини,
e) испуњење међународних обавеза Босне и Херцеговине.

1.4.1.3. Организација Оружаних снага Босне и Херцеговине
Главне елементе Оружаних снага Босне и Херцеговине чине:
1. Заједнички штаб,
2. Оперативна команда;
3. Команда за подршку оружаних снага,
4. три активне маневарске бригаде,
5. три пјешадијска пука одговорна за војно насљеђе и идентитет јединица и народа из ко-

јих потичу и

6. команде и јединице ваздухопловних снага и противваздухопловне одбране.
Оружане снаге се састоје од активне и резервне компоненте и представљају институцију

државе Босне и Херцеговине. Чине их припадници из реда сва три конститутивна народа и
реда осталих у складу са Уставом и законима Босне и Херцеговине.

Оружане снаге се састоје из видова, родова и служби.
а) Видови Оружаних снага Босне и Херцеговине су:

1) Копнена војска,
2) Авијација и противваздушна одбрана.

b) Родови Оружаних снага Босне и Херцеговине су:

1) Пешадија,
2) Артиљерија,
3) Артиљеријско-ракетне јединице противваздушне одбране,
4) Оклопно-механизоване јединице,
5) Авијација,
6) Инжињерија,
7) Веза,
8) Атомско-биолошко-хемијска одбрана,
9) Електронско извиђање и против-електронска борба,
10) Ваздушно осматрање и јављање,
11) Војно-обавештајни.

c) Службе Оружаних снага Босне и Херцеговине су:

1) Техничка служба,
2) Ваздухопловно-техничка служба,
3) Служба војне полиције,
4) Саобраћајна служба,
5) Интендантска служба,
6) Санитетска служба,
7) Ветеринарска служба,
8) Грађевинска служба,
9) Финансијска служба,

156

10) Правна служба,
11) Геодетска служба,
12) Информатичка служба,
13) Музичка служба,
14) Вјерска служба.

Родови су организовани по систему пукова. Постоје три пјешадијска пука који чине орга-

низације одговорне за војно насљеђе и идентитет јединица и народа из којих потичу. Они не-
мају оперативна ни административна овлашћења. Пукови имају мале, неоперативне команде
пука и људство. На челу команде пука је официр Оружаних снага испод чина ОФ-5. Број до-
датног особља у команди пука није већи од 10 за сваки пук. Људство у командама пукова су
припадници Оружаних снага распоређени у команде пукова у складу са системом управљања
људством. Командама пукова административну подршку пружају команде најближих брига-
да. Заступљеност пукова у парадама, свечаностима и посебним догађајима се одобрава кроз
ланац командовања у складу са Правилником о свечаностима.

Команде пукова имају следеће надлежности:
a) управљају музејом пука;
б) контролишу финансијски фонд пука, који се прикупља кроз добровољне чланарине

припадника и непрофитне активности, а што регулише Министарство одбране;

в) припремају, истражују и његују историју пука,
г) објављују билтене пука,
д) чувају културно-историјско насљеђе пука,
ђ) дају упутства о одржавању посебних свечаности,
е) дају упутства о обичајима, одјећи и понашању пука,
ж) воде официрске, подофицирске и војничке клубове.
Пукови могу у свом саставу имати активног, резервног или пензионисаног официра који

служи као „пуковник“ пука. Пуковник пука је искључиво почасна позиција и нема ни опера-
тивна ни административна овлаштења.

Команданти и особље пукова су под командом команданта најближе бригаде.
Бригада је основна формација Оружаних снага Босне и Херцеговине. Команде бригада

састоје се од припадника више пукова. Бригаде се састоје од батаљона из више од jeдног пје-
шадијског пука.

Оружане снаге Босне и Херцеговине имају стандардну структуру бригада, састављену од

три пјешадијска батаљона и одговарајућих дијелова за подршку, што представља основу свих
снага НАТО-а.

Команде бригада је попуњена људством из више пукова и родова. Овим се обезбјеђује да

снаге БиХ буду у могућности узети најбоље кандидате за командне позиције, а истовремено
постиже уравнотежена комбинација стручњака за поједине области потребних на нивоу ко-
манде бригаде.

Као што је случај у другим државама чланицама НАТО-а, бригаде су одговорне једном

ланцу командовања. Оперативна команда је први виши ниво изнад бригада. Заједнички штаб
је следећи виши војни ниво војне команде на основу упутстава Министарства одбране БиХ и,
на крају, највиши командни ниво чини Предсједништво Босне и Херцеговине као главноко-
мандујући Оружаних снага Босне и Херцеговине.

Како би се обезбиједила флексибилност која се тражи од бригада за различите улоге и за-

датке, батаљони су стандардизовани у највећој могућој мјери. То из разлога што природа мо-
дерних војних операција, посебно учешће у операцијама колективне безбједности, захтјева

158

бљавање грађана; подршка хуманитарним мисијама; остваривање регионалне

и прекогранич-

не сарадње и координација активности са осталим институцијама значајним за одбрану.

Цивилна одбрана обавља и друге задатке на основу одлука законодавних и извршних ор-

гана власти Босне и Херцеговине, ентитета, кантона и локалне самоуправе.

Цивилна заштита

је део цивилне одбране чији је основни задатак заштита и спасавање

становништва, материјалних и других добара и животне средине у случају природних ката-
строфа, техничко-технолошких несрећа и ратних разарања. Законима ентитета и кантона о
спашавању којим предвиђено је самостално уређење заштитне функције државе.

1.4.3. Друге институције од значаја за одбрану.

Поред основних елемената система одбране, значај за одбрану имају и институције које

се баве пословима из области економије, дипломатије, информисања и безбедности, као и
други органи и организације који су неопходни за функционисање система одбране.

1.5. Управљање системом одбране и ОС Републике БиХ

Системом одбране и Оружаним снагама у БиХ управљају: демократски изабрани органи

– Парламентарна скупштина, Предсједништво Босне и Херцеговине и Министарство одбране.

Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине

надлежна је да:

a) прогласи ратно стање на захтјев Предсједништва у случају директног напада на држа-

ву или дио државе;

б) прогласи ванредно стање на захтјев Предсједништва када постоји пријетња постојању др-

жаве, пријетња напада на државу или било који дио државе или непосредна ратна опасност;

в) врши демократску парламентарну контролу над Оружаним снагама и свим институци-

јама одбране на државном нивоу;

г) за доношење закона који се односе на организацију, финансирање, попуну, обуку,

опремање, размјештај и употребу Оружаних снага;

д) да потврђује постављења начелника и замјеникa начелника Заједничког штаба Оружа-

них снага, команданта и замјеникa команданта Оперативне команде Оружаних снага, коман-
данта и замјеникa команданта Команде за подршку Оружаних снага и свих официра с чином
генерала у Оружаним снагама;

ђ) да надзире и истражује сва питања која се односе на организацију, финансирање, попу-

ну, обуку, опремање, размјештај и употребу Оружаних снага;

е) да доноси прописе о чувању тајних података током истрага и разматрања.

Предсједништво Босне и Херцеговине,

дјелујући према консензусу, има врховну команду

и контролу над Оружаним снагама.

Предсједништво доноси одлуке консензусом и надлежно је да:
a) захтијева проглашење ратног стања од Парламентарне скупштине;
б) захтијева проглашење ванредног стања од Парламентарне скупштине;
в) упути Оружане снаге у операције током рата, ванредног стања или мировних операци-

ја изван земље у складу са законом;

г) овласти министра одбране да нареди употребу и размјештај Оружаних снага;
д) обавеже војне снаге на помоћ цивилним органима у реаговању на природне и друге ка-

тастрофе или несреће;

159

ђ) одређује и мијења величину и структуру Оружаних снага;
е) утврди одговарајућу националну заступљеност унутар Оружаних снага узимајући у об-

зир посљедњи попис становништва, оперативну готовост, потребе за попуном, морал и кохе-
зију Оружаних снага. Предсједништво ће се посебно побринути да се осим у пешадији одго-
варајућа национална заступљеност обезбиједи и унутар јединица у другим родовима путем
прецизног дефинисања минималне заступљености лица у тим јединицама;

ж) одобри организацију војних снага за задатке и мисије;
з) поставља начелника и замјенике начелника Заједничког штаба Оружаних снага Босне и

Херцеговине, команданта и замјенике команданта Оперативне команде Оружаних снага Бо-
сне и Херцеговине и команданта и замјенике команданта Команде за подршку Оружаних
снага Босне и Херцеговине;

и) унапређује професионална војна лица у чинове генерала у Оружаним снагама;
ј) поставља и смјењује генерале у Оружаним снагама;
к) смијени начелника или замјенике начелника Заједничког штаба Оружаних снага Босне

и Херцеговине, команданта или замјенике команданта Оперативне команде Оружаних снага
Босне и Херцеговине и команданта и замјенике команданта Команде за подршку Оружаних
снага Босне и Херцеговине, на приједлог министра одбране;

л) именује и смјењује војно-дипломатске представнике и војне представнике у дипломат-

ско-конзуларним представништвима Босне и

Херцеговине и у међународним организацијама, као и војне представнике Босне и Херце-

говине у страним, мултинационалним или међународним војним командама и другим стра-
ним, мултинационалним или међународним институцијама;

љ) информише Парламентарну скупштину о стратешким безбедносним и одбрамбеним

питањима;

м) усвоји Безбедносну политику и Одбрамбену политику Босне и Херцеговине у циљу

пружања стратешких смјерница у иностраним пословима и питањима одбране.

Министарство одбране Босне и Херцеговине надлежно је за:
a) стварање и одржавање одбрамбеног капацитета како би се обезбиједила заштита суве-

ренитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективи-
тета Босне и Херцеговине;

б) предлагање буџета за одбрану Босне и Херцеговине и издавање одобрења за расходе

из државног буџета за одбрану;

в) организацију, опремање и снабдијевање Оружаних снага;
г) регулисање организације и вођења пукова, њихових команди и особља;
д) провођење дефинисаних политика и смјерница и обезбјеђење провођења закона, оста-

лих прописа и општих аката из области одбране;

ђ) извршавање обавеза у вези са изградњом и одржавањем војних и других објеката, као

и објеката од посебног значаја за одбрану Босне и Херцеговине;

е) управљање и кориштење средстава намијењених за потребе Оружаних снага;
ж) набављање, чување и обнављање резервних производа посебне намјене за потребе

Оружаних снага;

з) израђивање критерија о условима и начину складиштења, чувања и одржавања наору-

жања и војне опреме и стара се о заштити материјалних средстава и објеката у Оружаним
снагама;

и) испитивање, контрола квалитета и верификација наоружања и војне опреме за потребе

Оружаних снага;

161

п) надзор над свим субјектима Оружаних снага;
р) упућује приједлог Савјету министара Босне и Херцеговине са иницијативом о учешћу

у операцијама подршке миру као и друге надлежности прописане Законом о учешћу припад-
ника Оружаних снага Босне и Херцеговине, полицијских службеника, државних службеника
и осталих запосленика у операцијама подршке миру и другим активностима у иностранству
(„Службени гласник БиХ“ 14/05);

с) израду, преглед и ажурирање Одбрамбене политике Босне и Херцеговине коју одобра-

ва Предсједништво, а усваја Парламентарна скупштина;

т) израду и одобравање политика и прописа у погледу организације администрације, пер-

сонала, обуке, опремања и употребе Оружаних снага;

у) обезбјеђивање да Босна и Херцеговина поштује међународне обавезе везане за питања

одбране;

ф) успоставу поступка за одобравање војне помоћи цивилним властима у случају природ-

них и других катастрофа и несрећа, по овлаштењима датим од Предсједништва;

х) обезбјеђивање транспарентности функција Министарства одбране;
ц) утврђивање политике стамбеног збрињавања припадника Министарства одбране и

Оружаних снага;

ч) планирање и организовање научно-истраживачког рада од значаја за одбрану,
џ) давање стручних мишљења о наставним програмима који се тичу искључиво војних

аспеката цивилне одбране, а на захтјев надлежних институција,

ш) остале надлежности дефинисане у закону.

Министар одбране Босне и Херцеговине

има сљедеће организационе и административне

надлежности, које су предмет врховне команде и контроле Предсједништва:

a) предлаже и доноси прописе, издаје директиве и наређења, која се односе на организа-

цију, администрацију, персонал, обуку, опремање, размјештај и употребу Оружаних снага ка-
ко би се обезбедила максимална интероперабилност унутар Оружаних снага и интеропера-
билност са снагама НАТО-а;

б) обавља улогу међународног представника Босне и Херцеговине за питања одбране на

министарском нивоу;

в) даје препоруке Предсједништву везано за величину и структуру Оружаних снага;
г) утврђује организацију и формацију команди и јединица Оружаних снага на приједлог

начелника Заједничког штаба Оружаних снага;

д) даје препоруке Предсједништву везано за организацију војних снага за задатке и мисије;
е) успоставља стратешко планирање за оружане сукобе, операције подршке миру и реаго-

вање у случају природних и других катастрофа и несрећа;

ђ) предлаже постављење, унапређење и смјену генерала у складу с одредбама Закона о

одбрани Босне и Херцеговине;

ж) планира и врши надзор над провођењем свих војно-обавештајних активности за Ору-

жане снаге;

з) даје препоруке Предсједништву везано за постављeњa војно-
дипломатских представника и војних представника;
и) регулише ангажовање професионалног војног особља на попуни одобрених упражње-

них мјеста у Оружаним снагама;

ј) врши унапређења, постављења и разрешења војних лица испод чина генерала;

162

к) регулише набавку роба и услуга за Оружане снаге које су изузете Законом о јавним на-

бавкама БиХ („Службени гласник БиХ“ 49/04 и 19/05), и

л) управља и доноси прописе о кориштењу покретне и непокретне имовине.
Поред организационих и административних надлежности,

министар одбране Босне и

Херцеговине

има и следеће командне надлежности, које су предмет врховне команде и кон-

троле Предсједништва:

a) издаје наређење начелнику Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине за

размјештај или употребу било које јединице Оружаних снага у земљи или изван земље да би
се омогућило провођење одлука Предсједништва;

б) издаје наређење начелнику Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине

за активирање резервних јединица и категорија резервиста, у складу са Законом о одбрани
Босне и Херцеговине;

в) издаје упутства за размјештај или употребу било којег дијела Оружаних снага у циљу

помоћи цивилним органима у реаговању на природне и друге катастрофе или несреће у скла-
ду с чланом 44. Закона о одбрани Босне и Херцеговине;

г) врши команду и контролу над свим војнообавештајним пословима које обављају Ору-

жане снаге;

Заједнички штаб Оружаних снага Босне и Херцеговине

је стручни штабни орган потчи-

њен министру одбране. Одговоран је за планирање, организовање и спровођење директива и
наредби министра одбране, укључујући сљедеће:

a) припремање и надгледање извршења војних наредби по упутству министра одбране;
б) израду војних стратегија за имплементацију Безбедносне политике и Одбрамбене по-

литике Босне и Херцеговине, по упутству министра одбране;

в) планирање и имплементацију ангажовања војних снага у складу са законом;
г) израду политика као подршка директивама и наређењима које изда министар одбране;
д) пружање помоћи војном особљу у Министарству одбране.
Заједнички штаб чине начелник Заједничког штаба, замјеник за операције, замјеник за

ресурсе и војно особље из Оружаних снага.

Начелник Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине

предлаже министру

одбране побуну Заједничког штаба у складу са организационо-формацијском структуром и
процедурама које успостави Предсједништво.

Највише два највиша члана војног особља који су директно подређени начелнику и замје-

ницима начелника Заједничког штаба могу бити из истог конститутивног народа. Остало
особље бира се на основу принципа професионалне стручности и прикладне заступљености
конститутивних народа и реда осталих у складу с посљедњим пописом.

Начелник Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине

има сљедеће надле-

жности у оквиру ланца командовања, под врховном командом и контролом Предсједништва:

a) врши дужност војног савјетника Предсједништва и министра одбране;
б) обезбјеђује оперативну готовост Оружаних снага;
в) издаје наређења у складу са надлежностима Заједничког штаба;
г) надгледа и обезбјеђује извршавање директива и наредби министра одбране;
д) даје препоруке и мишљење министру одбране у вези са унапређењем и постављењем

лица у чину пуковника, бригадира и генерала;

ђ) представља Босну и Херцеговину у питањима одбране у свим међународним организа-

цијама и у свим земљама на нивоу начелника заједничког штаба – начелника одбране;

164

ђ) ангажује снаге у оквиру команде на начин који он сматра неопходним за извршавање

мисија додијељених команди;

е) поставља команданте привремених састава за извршење мисија;
ж) врши координацију и одобрава оне аспекте управе и подршке укључујући контролу

ресурса и опреме, интерну организацију и обуку, и дисциплине неопходне за извршавање ми-
сија додијељених команди;

з) извештава начелника Заједничког штаба о оперативним потребама;
и) предлаже иницијативе за побољшање интероперабилности Оружаних снага с оружа-

ним снагама држава чланица НАТО-а.

Командант Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине, вршећи ту ду-

жност, има чин генерал-мајора.

Министар одбране предлаже команданта Оперативне команде Оружаних снага Босне и

Херцеговине и његова два замјеника, а поставља га Предсједништво уз савјетовање са Стал-
ним комитетом за војна питања.

Парламентарна скупштина потврђује именовања у року од 45 дана од дана када јој Пред-

сједништво достави своју одлуку о именовању.

Командант Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине и његова два за-

мјеника не могу бити из реда истог конститутивног народа, нити ће командант бити из реда
истог конститутивног народа као начелник Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Хер-
цеговине или командант Команде за подршку Оружаних снага Босне и Херцеговине.

Предсједништво, на препоруку министра одбране, може смијенити с дужности командан-

та Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине и његова два замјеника.

Управљање

и руковођење цивилном одбраном

део је јединственог управљања системом

одбране и спроводи се на нивоу Босне и Херцеговине, ентитета и локалне самоуправе.

1.6. Уставна и нормативно правна уређеност система одбране

Члан III.5 Устава Босне и Херцеговине предвиђа надлежност државе за очување сувере-

нитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета.
Поред тога, овај члан прописује да држава може преузети оне надлежности које су неопходне
да би се испунили ови задаци. Осим тога, члан III.5 такође предвиђа да, по потреби, могу би-
ти успостављене додатне институције за вршење ових надлежности, што дало уставни основ
за преузимање надлежности у области одбране.

Опредијељеност за очување суверенитета, територијалног интегритета и политичке неза-

висности такође је садржана у преамбули Устава.

Што се тиче имплицитног дијела, Устав БиХ у члану III.1 прописује се да је вањска поли-

тика у надлежности институција Босне и Херцеговине. Провођење вањске политике укључу-
је и способност државе да брани своје границе и шаље снаге изван земље. Према томе, и про-
вођење вањске политике, и потпуна команда и контрола над оружаним снагама су неопходне
компоненте за очување суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности
државе Босне и Херцеговине. Поред тога, јасно изражени циљ безбедносне политике Босне и
Херцеговине је колективна безбједност – првенствено кроз евроатлантске организације. У
складу с тим, саставни дио вањске политике Босне и Херцеговине је њено настојање да се ин-
тегрише у НАТО, његове процесе и Европску унију. Оружане снаге Босне и Херцеговине су ин-
струмент државе и стога морају бити способне да подржавају и одржавају ту политику, а држа-
ва, дакле, мора у потпуности бити у стању вршити команду и контролу над тим снагама.

165

Члан IV.4 Устава, пружа уставни основ којим се Парламентарној скупштини Босне и

Херцеговине, између осталог, даје надлежност да доноси законе неопходне за провођење од-
лука Предсједништва Босне и Херцеговине и надлежност за друга питања неопходна за про-
вођење својих дужности.

Поред тога, Законом о одбрани Босне и Херцеговине, Парламентарној скупштини је дата

врховна власт за доношење закона који се односе на сва питања везана за организацију, фи-
нансирање, попуну, обуку, опремање, распоређивање и употребу Оружаних снага Босне и
Херцеговине.

Чланови III.2 и III.5 изричито прописују надлежност ентитета за пружање све потребне

помоћи држави како би јој се омогућило да испоштује међународне обавезе. Ово подразуми-
јева да држава мора преузети сва овлашћења и надлежности које јој омогућавају да испошту-
је међународне обавезе. Ово за Босну и Херцеговину подразумијева обавезе које она има као
чланица Организације за европску безбједност и сарадњу, обавезе према Међународном кри-
вичном суду за бившу Југославију, обавезе које има у оквиру европских институција и орга-
низација, као што је Савјет Европе, и друге обавезе које произилазе из ширих међународних
споразума и конвенција чија је супотписница. Ове уставне одредбе укључују способност ус-
постављања додатних институција и надлежности неопходних за заштиту суверенитета, те-
риторијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета Босне и
Херцеговине.

Устав Босне и Херцеговине садржавао је довољно правне утемељености да је држава од

ентитета преузела надлежности у области одбране од 01. јануара 2006. године.

Право државе да брани свој суверенитет, територијални интегритет, независност и међу-

народни субјективитет, те преузимање надлежности које би обезбиједиле инструменте да се
ова заштита оствари, изричито су садржани у Уставу. Ово су неоспорива права и битна наче-
ла међународног права.

Ово начело обезбјеђује основну правну утемељеност новог Закона о одбрани Босне и

Херцеговине и Закона о служби у оружаним снагама Босне и Херцеговине у којима се

регу-

лише јединствен одбрамбени систем Босне и Херцеговине, успоставља и дефинише ланац ко-
мандовања и улога свих елемената како би Босна и Херцеговина имала пун капацитет у ци-
вилном надзору и заштити суверенитета и територијалног интегритета Босне и Херцеговине.
Закон о одбрани утврђује права, дужности и поступке институција Босне и Херцеговине, ен-
титетских органа и Оружаних снага Босне и Херцеговине за одбрану суверенитета и терито-
ријалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета Босне и Хер-
цеговине као и пружање помоћи цивилним властима.

1.7. Цивилна демократска контрола над системом одбране БиХ

Реформама система одбране успостављена је демократска контрола оружаних снага, у

складу са праксом и стандардима европских демократских држава, која подразумијева ци-
вилну команду над оружаним снагама и парламентарни демократски надзор.

Цивилна команда над оружаним снагама остварује се преко демократски изабраних орга-

на – Предсједништва Босне и Херцеговине и Министарства одбране. Путем консензуса,
Предсједништво Босне и Херцеговине остварује врховну оперативну и административну ко-
манду и контролу оружаних снага, у миру и рату.

167

Када је реч

о мисијама и задацима Оружаних снага

, неопходно се

уверите да је функ-

ционисање Оружаних снага:

– добро дефинисано законима и војним правилима и регулативима;
– да је у складу са националним безбедносним концептом и политиком;
– да се слаже са актуелним безбедносним потребама друштва;
– да не-војне дужности Оружаних снага не одузимају њену спремност за примарну функ-

цију, тј. одбрану националног суверенитета и и територијалног интегритета и доприно-
шењу изградњи међународног мира и стабилности.

У области реформа одбране:
• Преко органа Министарства одбране, медија и невладиних организација захтевајте да

Парламентарна скупштина и стручни скупштински одбори и комисије добију детаљне из-
вештаје о замишљеним или започетим реформама са одговарајућом анализом последица.

У погледу коришћења Оружаних снага

у цивилном одржавању реда и мира,

у прин-

ципу треба знати да је непожељно да војска буде укључена у цивилно одржавање реда и ми-
ра, али у случају да не постоји други избор личним ангажовањем или преко медија и невла-
диних организација инсистирајте да Парламентарна Скупштина Босне и Херцеговине:

• Осигура да ангажовање војске у цивилном одржавању реда и мира буде јасно дефини-

сано, ограничено и регулисано законом о Одбрани и Законом о служби у Оружаним
снагама Босне и Херцеговине:
– Ситуацијама у којима би се могле прибећи;
– Природи и ограничењима ангажовања;
– Врсти јединица које ће бити ангажоване у сваком случају понаособ;
– Институције које могу донети одлуку да ангажују војску и да прекину њено ангажова-
ње;
– Стручну правну надлежност у случају кршења закона или људских права, итд.

• Донесе законе који утврђују да одобравања или гаранције морају бити издате од стране

меродавне институције пре спровођења претреса, хапшења или пре отварања ватре.

• Осигура да постоје механизми – парламентарни или други – који проверавају и уравно-

тежавају последице таквог ангажовања на уживање људских права и фундаменталних
слобода.

Уколико функционисање Оружаних снага и осталих елемената система одбране није у

складу са наведеним принципима, личним контактима са представницима Савета министара
и Министарства одбране и преко посланика у Парламентарној скупштини Босне и Херцего-
вине, медија и невладиних организација захтевајте да се функционисање оружаних снага и
осталих субјеката система одбране усклади са уставом и законом.

2. ПОЛИЦИЈА КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

2.1. Појмовно одређење полиције као подсистема

система безбедности

Полиција је једна од најстаријих служби у људском друштву, односно држави. Етимио-

лошки посматрано реч полиција (енглески –

police,

немачки –

polizei

, француски

– police

) по-

тиче од од грчке речи

polis, politea

, која означава управу града, државу, устав. Још за Аристо-

тела, полицијски задаци били су веома значајни у сагледавању самозаштитне улоге античке

168

државе, нарочито у очувању умерене демократије, као идеалног облика политичке владави-
не. У то време, полицијске задатке вршили су државни органи звани

астиноми,

који нису би-

ли ништа друго него

стражари, чувари.

Антагонизми који су постојали између робова и робовласника у античкој Грчкој довели

су до институционализације заштитне функције државе, чији носиоци су штитили друштво
од негативних појава. Носиоци заштитне функције античке демократије биле су полицијске
снаге, које у то време нису имале развијену форму, већ су зависиле од владајућих структура
150 грчких полиса (градова) – држава. Дакле, основне полицијске функције биле су у рукама
владалаца, војске, војних старешина и робовласника, којима су били потребни чувари, за-
штитници и извршиоци за обезбеђивање разних роба и држање у покорности робова, као на-
јамне радне снаге. Схвативши колико тешкоћа могу донети облици анархије и безакоња, први
владар Aтине

Prisistratus

је основао велики број телохранитеља и чувара који су имали улогу

полицијских снага. Међутим, њихова организација и структуираност нису били на нивоу потре-
ба грчких држава што је, између осталога, довело до пропасти aнтичких градова – држава.

У старом Риму нису постојале организоване посебне снаге чија би се основна активност

односила на очување јавног реда и мира и борбу против свих облика криминала. Ту улогу
преузела је моћна војска и легије. Римом се тада управљало по основу богатства и уз нагла-
шено присуство криминала и других облика преваре. Да би то спречили, сенатори и други
богати људи су, ради своје личне заштите, ангажовали велики број телохранитеља. Међутим,
због сталних унутрашњих сукоба, легије су редовно позиване да одрже поредак, али је било
све теже контролисати освојене земље. После убиства Јулија Цезара (44. године, п.н.е.), на
власт је дошао Гај Октавио (Аугуст Цезар) који је успоставио полицијске снаге, формиране
као прекомерна стража (гарда) чији је основни задатак био да штите римског владара од
атентатора и да успоставе потребну безбедност и сигурност римског царства.

Гарда је била првенствено намењена за очување унутрашње сигурности Рима и организо-

вана је у девет кохорти, свака од по 1000 стражара, од којих су три биле смештене у Риму.
Иако њени чланови нису носили униформе, само физичко присуство гарде смањило је утицај
професионалне војске у Риму у обезбеђењу унутрашње контроле над градом. У каснијој фази
развоја робовласничког друштва, Преторијанска гарда је била инкорпорирана у Римску леги-
ју која је имала сва обележја воске, што је проузроковало настанак најокрутнијих облика на-
сиља и угрожавања опште безбедности и сигурности Римског поретка. То је, између осталих
фактора, допринело паду Римског царства.

У каснијем феудалном добу односи између феудалаца и кметова заснивали су се на сили

и моћи, са различитим облицима примене сурове принуде које су проводиле војне и полициј-
ске снаге. То је узроковало сталне сукобе који су довели и до распадања феудализма као си-
стема и настанка грађанског друштва у коме је полиција реформисана у унутрашњег заштит-
ника друштва.

Појава и развој модерне науке о подели власти, нарочито мисли о управним органима

власти, довео је до настанка науке о полицији. У 18. и 19. веку, под утицајем грађанско-прав-
не мисли долази до развоја грађанских права. Држава се ставља под политичку контролу ко-
лективних тела, који представљају већинску вољу грађана. Јачају елементи владавине закона
у којима управни органи стриктно морају поступати у складу са правним нормама које доно-
се највиши законодавни органи власти. Тако, у другој половини 18. века долази до издвајања
посебних специјализованих органа полиције за очување јавног реда и мира, који заједно са
војском представљају значајан орган државне власти. Формирани управни полицијски орга-
ни, у оперативном смислу врло брзо су преузели свеукупну заштитну улогу у држави. У
Француској је у 18. веку организована полиција у централизованој форми и израђен први по-
лицијски устав тзв.

Premier livre de matiers.

У том периоду јављају се први приручници науке

о управи и полицији, док се у исто време у Немачкој развија наука о полицији и посебне ка-

170

Полазећи од елемената који се у појединим дефиницијама наглашавају, можемо говорити

о три основна аспекта полиције, и то: организационом, функционалном и административном.
Овај правни приступ не може изразити сву вишедимензионалност појма полиције, нити може
дати једну дефиницију која би била прихватљива за остале правне системе. Због тога се у но-
вије време показује повећани научни интерес за дефинисањем овог сложеног појма као: (1)
организационог и функционалног; (2) формалног и материјалног; (3) статичког и динамичког
појма, и као (4) органа власти и јавне службе.

Нагласак се даје на критичком преиспитивању фундаменталних, теоријско-методоло-

шких и концепцијских приступа у дефинисању полиције, посебно у сагледавању њене основ-
не улоге у друштву. Отуда се у први план истичу организациони и функционални елементи
полиције, у којима се наглашавају два различита приступа.

У организационом смислу, полиција се дефинише као: посебна уставом конституисана

организациона снага; специјализована оружана сила; служба са професионалним особљем;
орган формалне социјалне контроле; скуп органа и институција са полицијском улогом; ин-
ституција власти; државни орган; специфична управна организација и управни ресор са зада-
цима у области унутрашњих послова.

У функционалном смислу, полиција представља: одређену делатност државе и друштва;

посебну власт за одржавање поретка; власт прописивања, организовања и интервенисања у
унутрашњим односима; државну функцију; управну функцију; јавну службу; мисију и др.

Организациони и функционални елементи узимају се као основни и почетни, али још

увек и не довољни за прецизније теоријско утемељење појма полиција.

У формалном дефинисању појма полиције тежиште се даје на ауторитету, врсти овла-

шћења, организационим формама, режиму деловања и процедурама које примењује полици-
ја, што је ближе спољашњем или правном изражавању полиције, тј. о њеној формалној стра-
ни која се утврђује позитивним правом. На овакав начин полицију дефинишу већина францу-
ских и немачких управно правних и јавноправних теоретичара.

У материјалном смислу, појам полиције упућује нас на основну садржину активности,

циљеве и сврху постојања полиције. Према овој дефиницији, основна сврха и циљ полиције
је одржавање јавног реда и утврђеног поретка, односно на извршавању прописа.

Статички приступ дефинише полицију као један традиционално окоштали затворени по-

лицијски систем, са прецизно одређеним положајем.

У динамичком смислу, полиција се посматра као интегрални део друштва, односно као

један динамичан и транспарентан систем, који прилагођава своје деловање савременим и ди-
намичним променама друштва водећи рачуна о хуманом поступању и изградњи добрих ин-
теракцијских веза и односа са грађанима, медијима и цивилним друштвом.

Из овог кратког прегледа неколико важних приступа у одређивању појма полиција, може

се рећи да сви они полазе од одређених критеријума у дефинисању полиције и осветљавају
поједине аспекте овог сложеног појма. Управо у пренаглашавању значаја неких аспеката пој-
ма полиција леже и основне слабости и недоречености ових приступа.

У двема новијим дефиницијама појма полиција примењује се избалансирани однос више

критеријума дефинисања овог појма. Према америчком теоретичару

Д. Х. Бејли (Beyly)

поли-

ција се дефинише као „људство овлашћено од стране групе да регулише интерперсоналне од-
носе унутар те групе путем примене физичке силе“ и истиче да та дефиниција има три значај-
на елемента: (1) физичку силу, (2) унутрашњу употребу и (3) колективно овлашћење.

128

Ове од-

128

Видети шире: Bayly, D. H.,

Patterns of Policing,

A Comparative International Analysis, New Bruswick, Rutgers

University Press, 1990. p. 3.

171

реднице савремене полиције по Beylyu подразумевају три суштинске карактеристике: јавну, од-
носно државну насупрот приватној, специјализацију и професионализацију полиције.

Други амерички аутор

(R. I. Mawby)

нуди развијенију дефиницију полиције. Под полици-

јом, овај аутор подразумева „сваку посебну агенцију (установу), која се одликује њеном ле-
гитимношћу, структуром и функцијом. Под легитимношћу се подразумева да је друштво по-
лицији дало монопол у виду посебних овлашћења која служе обављању њене улоге. Структу-
ра подразумева да је полиција организована снага са одређеним степеном специјализације и
правилима понашања у употреби принуде (кодексом праксе). Функција подразумева да је
улога полиције концентрисана на одржавање јавног реда и поретка и на превенцију и откри-
вање повреда таквог реда и поретка

129

Иако ове две новије дефиниције полиције обухватају већи број елемената појма полиција,

оне не обухватају у потпуности овај појам. Због тога, полазећи од наведених приступа у де-
финисању овог појма, под полицијом можемо подразумевати:

сложен професионални си-

стем, специфичан и динамичан управни орган владе који је, у складу са законом, овлашћен да
одржава унутрашњу безбедност у друштву, користећи легитимна средства принуде уз
стриктно придржавање етичког кодекса и професионалних принципа у вршењу дужности.

2.2. Основна улога и функције полиције у

демократском друштву

Од свих служби које има модерна држава, полиција је она друштвена институција која

има највише директног и тренутног утицаја на добробит грађана и заједнице. Једна од основ-
них улога државе је да обезбеди својим грађанима живот без злочина и насиља. Полиција је
одговорна за спровођење закона које је донела демократски изабрана законодавна власт и
има виталну функцију у пружању јавне безбедности. Професионална и дисциплинована по-
лиција је једно од главних оруђа државе у борби против злочина и других негативних појава
у друштву и представља једину могућност легитимног супротстављања у случају нарушава-
ња јавног реда и мира.

Главна функција регуларне полиције у демократском друштву је да одржава закон и јав-

ни ред/јавну безбедност; да спречи, препозна и бори се против криминала; да пружи помоћ
свим људима у опасности (да помогне угроженима) и да штити и поштује основна права и
слободе грађана.

У циљу омогућавања извршења њихових задатака полицији су дата посебна овлашћења,

међу којима су право да ухапси и приведе појединца, да спроводи истраге и присваја приват-
ну имовину, па чак у неким ситуацијама које су одређене законом и да употреби ватрено
оружје и другу сили ако је неопходно. Полиција представља интегралну компоненту оруђа
социјалне контроле.

У демократским друштвима, полиција представља једини државни орган који има дозво-

лу да када је то неопходно користи силу против грађана. Традиционално гледано, полиција је
одувек имала монопол на безбедност грађана унутар друштва, у функцији испуњења задате
улоге, мада се и то мења у многим друштвима са појавом приватних фирми за обезбеђење.
Полицајцима је, такође, гарантован висок ниво личне дискреције у циљу спровођења поли-
цијских задатака. Специјална природа и овлашћења које има полиција, значе да полиција за-
једно са војском, може да постане инструмент државе па самим тим то значи и да се та овла-
шћења могу злоупотребити.

129

Видети шире: Mawby, R. I.,

Comparative plicin issues:

The Britishand American Sistem in International Perspecti-

ve, London, Unwin Human, 1990, p. 2.

173

функционишу као „војна машина“ и у којима се наређења поштују без поговора, имају мало
изгледа за пуно поштовање људских права.

Иако савремена полиција представља извршно оруђе државе, не сме се дозволити да

дође до политичког утицаја елите на власти на стручне и професионалне послове полиције.
Уместо тога полицијским структурама треба да буде омогућена професионална дискреција, и
слобода у спровођењу закона. Полиција у савременом друштву је неутрална и непристрасна
државна и друштвена институција. Она треба да штити грађанске слободе, а не да штити по-
литичке партије и режим на власти. Полиција мора да буде одговорна својој команди, а не
елитама на власти и моћним структурама друштва. Пошто полиција припада извршној вла-
сти, она не може да буде у потпуности независна у извршавању својих задатака, али при из-
вршењу мисија и задатака полиција треба стриктно да поштује закон. Полиција не сме да до-
бија и извршава задатке који су политичке природе. Оперативна независност полиције је од
највећег значаја за друштво, и значи да полиција стриктно извршава задатке унутар закон-
ских оквира. Такође полиција треба да буде независна и од бројних захтева друштвених орга-
низација и удружења грађана.

Полиција треба да поштује етички кодекс понашања. Она мора да поштује свачије пра-

во на живот, те да користи минималну силу, и то само у случајевима када је то апсолутно
оправдано и неопходно, односно само у легитимне сврхе. Полицијске акције требају да буду
законите, неопходне и сразмерне. Полиција не сме да се понаша произвољно. Она не сме да
буде обузета појавама корупције и злоупотребе моћи као и појавама непоштовања достојан-
ства и људских права за све грађане, без обзира на њихов пол, боју, расу политичко и верско
убеђење и етничко порекло.

Улога полиције мора да буде јасно одвојена од других кључних организација у кривич-

ном и правосудном систему као што су суд, јавно тужилаштво, адвокатска комора итд. Поли-
цијске снаге немају право да сакупљају и процењују доказе и да спроводе суђења било какве
врсте против грађана. Ако би се ово дозволило био би грубо нарушен принцип поделе вла-
сти, на којима почивају савремена демократска друштва.

10.

Полиција треба да је под потпуном политичком контролом, и да буде одговорна и

контролисана од стране легитимно изабраних органа заједнице коју штити. Кршење људских
права од стране полиције треба да се детаљно испита и да се предузму одговарајуће мере.

11.

Полиција мора да буде ефективна против криминала и у заштити грађана, или ће по-

лицијска организација врло брзо изгубити легитимност и препустити се корупцији и злоупо-
треби моћи да би оправдала своје недостатке и мане.

Кључне особине полиције у демократској држави

1. Полиција мора да поштује владавину права и да делује у складу са етичким кодексом

позива;

2. Савремена полиција настоји да обезбеди ефикасну јавну безбедност уз поштовање

људских права и слобода људи;

3. Одговорност полиције захтева отвореност и постојање механизама надзора и унутра-

шње и спољашње контроле;

4. Обављање полицијских послова у демократској држави је процес одоздо, који одговара

на потребе и бриге појединачних грађана и заједнице и тежи поверењу, сагласности и подр-
шци јавности. Зато се ослања само на отвореност и дијалог. С тога је полиција у многим земља-
ма децентрализована да би на одговарајући и брз начин изашла у сусрет локалним потребама.

174

2.4. Мисије и задаци полиције

Основне мисије полиције у демократском друштву вођеном владавином права су:
– одржавање јавног мира, закона и реда у друштву;
– заштита и поштовање основних личних права и слобода, посебно садржаних у Европ-

ској конвенцији о људским правима;

– спречавање и борба против криминала;
– откривање криминала;
– обезбеђење помоћи и сервисних функција грађанству.
Полазећи од тако дефинисаних мисија полиције, њени основни задаци у савременом дру-

штву су:

– заштита живота, личне безбедности, људских права и грађанских слобода;
– заштита уставног поретка од насилног угрожавања и промјена;
– заштита безбедности државе у складу са Законом,
– заштита свих облика својине,
– спречавање вршења кривичних дјела,
– откривање кривичних дела, проналажење, хватање и предаја извршилаца кривичних

дела надлежним органима,

– одржавање јавног реда и мира,
– заштита одређених личности и објеката и одржавања јавних скупова, манифестација,

културних и спортских приредби и других дозвољених видова масовног окупљања гра-
ђана;

– безбедност и контрола саобраћаја на путевима и одређени послови безбједности у дру-

гим областима саобраћаја,

– контрола преласка државне границе у складу са Законом БиХ и Републике Српске,
– одређени послови заштите од пожара, превентивно-техничке

заштите, промета, упо-

требе и ускладиштења опасних материја, као и

– друге активности на заштити грађана и имовине.

2.5. Механизми контроле полицијске одговорности

Постојање вишеструких нивоа као и преклапање механизама контроле је веома важно у

демократској полицији јер омогућава правилно извршење задатака. На извршном нивоу, ди-
ректну контролу полиције врше централни, регионални или локални нивои управе. На извр-
шном нивоу се врши расподела буџета, издају основне директиве и приоритети полиције и
издају прописи и одредбе за полицијске поступке. На законодавном нивоу контрола полиције
се врши спровођењем и усвајањем закона који регулишу моћ полиције, дозвољавањем одре-
ђене расподеле буџета, и постављањем парламентарних омбудсмана и комисија које испитују
жалбе грађана. Судски ниво и надгледа и тужи полицију када је то потребно. Са правног ни-
воа контроле полиција је одговорна за своје акције пред законом. На административном ни-
воу контрола полиције се постиже кроз унутрашњу ревизију наводних злоупотреба службе-
ног положаја и јавних притужби, и спровођења дисциплинских акција ако је то неопходно.

176

– безбедност саобраћаја на путевима;
– контролу кретања и боравка странаца;
– набављање, држање и ношење оружја и муниције;
– производњу и промет експлозивних материја, запаљивих течности и гасова;
– заштиту од пожара;
– држављанство;
– јединствени матични број грађана;
– личне карте;
– путне исправе;
– пребивалиште и боравиште грађана;
– обучавање кадрова, као и друге послове одређене законом.

Организациона шема

177

Организациона шема полиције Републике Српске

2.7. Руковођење полицијом

Руковођење полицијом врши председник Републике Српске, Влада Републике Српске и

Министарство унутрашњих послова.

Одлуке и смернице председника Републике из области безбедности, спроводи Министар-

ство унутрашњих послова, у складу са законом.

Влада усмерава и усклађује рад у врши надзор над радом Министарства унутрашњих по-

слова и разматра програм и извештај рада Министарства.

Министар унутрашњих послова руководи министарством у складу са овлашћењима утвр-

ђеним у Закону о Владу РС, Закону о административној служби и управи РС, Законом о ми-
нистарствима, Законом о унутрашњим пословима и другим законима.

О раду и стању унутрашњих послова, министар је дужан редовно извештавати председ-

ника Републике, Народну скупштину и Владу Републике Српске.

Вршење полицијских послова организује, усмерава, координира, контролише и води све

полицијске активности директор полиције као руководилац укупних оперативних послова у
Министарству и за свој рад одговоран је министру унутрашњих послова и Влади Републике
Српске.

Директор полиције послове у складу са законом врши непосредно или преко за то надле-

жних руководилаца основних организацијских јединица полиције.

Осталим пословима у складу са законом руководе руководиоци основних организацио-

них јединица и за свој рад су одговорни министру унутрашњих послова.

2.8. Уставна и нормативно-правна уређеност полиције

Основни закони на којима је базиран рад полиције у Босни и Херцеговини су:
– Устав Босне и Херцеговине
– Устави ентитета,
– Кривични законик ентитета,
– Закон о кривичном поступку у ентитетима и
– Закон о унутрашњим пословима у ентитетима.

2.9. Етички кодекс полиције

Комитет министара, према одредбама Члана 15.б Статута Савета Европе, 19. септембра

2001. године усвојио је Европски кодекс полицијске етике и препоручио владама држава чла-
ница, да се у унутрашњем законодавству, пракси и кодексима понашања полиције, воде
принципима постављеним у тексту Европског кодекса полицијске етике, приложеном овој

179

вично-истражне власти о спровођењу њихових упутстава, а посебно ће редовно извештавати
о току рада на кривичним случајевима.

10. Полиција ће поштовати улогу адвоката одбране у кривичном поступку и, када год је

то могуће, помагати да се обезбеди остваривање права на правну помоћ, посебно када се ра-
ди о лицима која су лишена слободе.

11. Полиција неће обављати улогу затворског особља, осим у хитним случајевима.

IV. Организационе структуре полиције

А. Општи део

12. Полиција ће бити организована тако да стиче јавно поштовање као професионални

спроводилац закона и пружалац услуга грађанству.

13. Када обавља полицијске дужности у цивилном друштву, полиција ће бити у надле-

жности цивилних власти.

14. Полиција и њени униформисани припадници биће нормално лако препознатљиви.
15. Полиција ће уживати довољну оперативну независност од других државних органа у

спровођењу задатих полицијских задатака, за које ће бити у потпуности одговорна.

16. Припадници полиције на свим нивоима биће лично одговорни и одговараће за соп-

ствене активности или пропусте, или за наређења издата подређеним кадровима.

17. Полицијска организација ће обезбедити јасан ланац командовања у полицији. Увек би

требало да буде могуће утврдити који претпостављени је крајње одговоран за дела или про-
пусте припадника полиције.

18. Полиција ће бити организована на начин који промовише добре односе полиције и

грађанства и, где је то могуће, ефикасну сарадњу са другим агенцијама, локалним заједница-
ма, невладиним организацијама и осталим представницима грађанства, укључујући и мањин-
ске етничке групе.

19. Полицијске организације ће бити спремне да јавности дају објективне информације о

својим активностима, без откривања поверљивих информација. Биће утврђене професионал-
не смернице за контакте са медијима.

20. Полицијска организација ће располагати ефикасним мерама за обезбеђивање интегри-

тета и прописног рада припадника полиције, а посебно за гарантовање поштовања основних
права и слобода појединаца, посебно садржаних у Европској конвенцији о људским правима.

21. Ефикасне мере за спречавање и борбу против полицијске корупције биће утврђене у

полицијској организацији на свим нивоима.

Б. Квалификације, регрутовање и задржавање у служби припадника полиције

22. Припадници полиције биће регрутовани, на свим улазним нивоима, на бази својих

личних квалификација и искуства, који морају бити одговарајући задацима полиције.

23. Припадници полиције биће у стању да покажу исправно расуђивање, отворен став,

зрелост, поштење, комуникативност и, где је то потребно, вештине предвођења и управљања.
Поред тога, поседоваће и добро разумевање друштвених и културних питања, као и питања
локалне заједнице.

24. Лица која су осуђена за тешка кривична дела биће дисквалификована за полицијски рад.
25. Поступак пријема базираће се на објективним и недискриминаторним основама и на

потребном тестирању кандидата. Уз то, политика ће тежити да се примају мушкарци и жене

180

из различитих друштвених група, укључујући етничке мањинске групе, са крајњим циљем да
припадници полиције одсликавају структуру друштва коме служе.

Ц. Обука припадника полиције

26. Полицијска обука, која ће се заснивати на основним вредностима демократије, влада-

вини права и заштити људских права, биће развијена у складу са задацима полиције.

27. Општа полицијска обука биће што је могуће више отворена према друштву.
28. Основна почетна обука биће праћена обуком у служби, у редовним интервалима, као

и специјалном, управљачком и предводничком обуком, када је то потребно.

29. Практична обука о примени силе и ограничења, у погледу утврђених принципа о људ-

ским правима, нарочито Европске конвенције о људским правима и њеног прецедентног пра-
ва, биће детаљно укључена у полицијску обуку на свим нивоима.

30. Полицијска обука ће у потпуности уважити потребу оспоравања и борбе против раси-

зма и ксенофобије.

Д. Права припадника полиције

31. Припадници полиције по правилу уживају иста грађанска и политичка права као и

остали грађани. Ова права могу се ограничавати само када је то потребно због извршавања
функције полиције у демократском друштву, у складу са законом и Европском конвенцијом
о људским правима.

32. Припадници полиције уживаће друштвена и економска права, као јавни службеници,

до максимално могуће мере. Посебно, они ће имати право да се организују и учествују у раду
представничких организација, да примају одговарајућу плату и социјално осигурање, и да бу-
ду обезбеђени посебним здравственим и безбедносним мерама, узимајући у обзир специфи-
чан карактер полицијског посла.

33. Дисциплинске мере примењене против припадника полиције биће предмет надзора

независног органа или суда.

34. Јавни органи подржаваће припаднике полиције који су изложени неутемељеним опту-

жбама у вези обављања својих дужности.

V. Смернице за полицијску акцију/интервенцију

А. Смернице за полицијску акцију/интервенцију: општи принципи

35. Полиција и све полицијске операције морају поштовати свачије право на живот.
36. Полиција неће починити, изазивати или толерисати никакав акт тортуре или нехума-

ног и понижавајућег поступања или кажњавања под било каквим околностима.

37. Полиција може применити силу само када је то стриктно потребно и само у мери нео-

пходној за постизање легитимног циља.

38. Полиција увек мора проверити законитост својих намераваних акција.
39. Припадници полиције ће извршавати наређења прописно издата од својих претпоста-

вљених, али ће имати дужност да се уздрже од извршења наређења која су очито нелегална и
да таква наређења пријаве без страха од санкција.

40. Полиција ће извршавати своје задатке на поштен начин, посебно вођена принципима

непристрасности и недискриминације.

41. Полиција ће се умешати у право појединца на приватност само када је то стриктно по-

требно и само у циљу постизања законитог циља.

182

56. Полиција ће обезбедити сигурност, здравље, хигијену и одговарајућу бригу лицима

током трајања притвора. Полицијске ћелије биће разумне величине, имаће одговарајуће осве-
тљење и вентилацију и имаће одговарајуће услове за одмор.

57. Лица које полиција лиши слободе имаће право да о њиховом лишавању слободе буду

обавештена трећа лица по њиховом избору, да имају приступ правној помоћи и да их прегле-
да лекар, када је то могуће, по њиховом избору.

58. У мери у којој је то могуће, полиција ће одвајати лица лишена слободе под сумњом да су

починила, кривично дело од лица која су лишена слободе из других разлога. Нормално ће бити
раздвојени мушкарци од жене, као и одрасла од малолетних лица која су лишена слободе.

VI. Одговорност и контрола полиције

59. Полиција ће бити одговорна држави, грађанима и њиховим представницима. Биће

предмет ефикасне спољне контроле.

60. Државна контрола полиције биће подељена између законодавне, извршне и судске

власти.

61. Јавни органи ће обезбедити ефикасне и непристрасне процедуре за подношење жалби

на рад полиције.

62. Биће промовисани механизми одговорности, засновани на комуникацији и узајамном

разумевању грађана и полиције.

63. Кодекси полицијске етике, засновани на принципима изложеним у овој препоруци,

биће развијени у земљама чланицама и надгледани од стране одговарајућих тела.

VII. Истраживање и међународна сарадња

64. Државе чланице промовисаће и подстицати полицијска истраживања, како од стране

саме полиције тако и од спољних институција.

65. Биће подржана међународна сарадња на плану полицијске етике и полицијског аспек-

та људских права.

66. Начини промовисања принципа из ове препоруке и њихове примене морају бити па-

жљиво надзирани од стране Савета Европе.

3. ОБАВЕШТАЈНО-БЕЗБЕДНОСНЕ СЛУЖБЕ КАО ПОДСИСТЕМ

СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

3.1. Појмовно одређење обавештајно-безбедносних служби

Обавештајно-безбедносне службе су државни органи, организовани у посебне цивилне и

војне обавештајно-безбедносне институције намењене

за прикупљање, анализирање и ди-

стрибуцију обавештајно-безбедносних података у циљу заштите безбедности државе, укљу-
чујући њен суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак.

Термин

обавештајнo-безбедносне службе

у свакодневној употреби има двојако значење:

прво,

под овим термином подразумевају се државне делатности усмерене на прикупљање по-

себно чуваних података о другим државама или сопственим унутрашњим противницима који
делују тајно и,

друго,

то су посебне државне институције које такве податке прикупљају за

183

потребе државе. Према томе, садржај термина обавештајно-безбедносне службе се подједна-
ко односи на делатности и организације које се њиме бави, чинећи тако њихово јединство.

Појмом

Обавештајно-безбедносне

службе данас се дефинишу

специјализоване, релатив-

но самосталне институције управног државног апарата, које су законом овлашћене да при-
купљају, анализирају, обрађују и оцењују податке од значаја за националну безбедност, ради
откривања и спречавања радњи појединаца или група које су усмерене против опстанка, не-
зависности, територијалног интегритета и суверенитета државе, насилног рушења
уставног поретка, угрожавања људских права и слобода, те основа привредног система др-
жаве, који су неопходни за доношење одлука значајних за остваривање виталних интереса у
области националне безбедности земље.

Из овако дефинисаног појма обавештајно-безбедносних служби, проистиче:
а) да су обавештајно-безбедносне службе државне организације и да су саставни део др-

жавне управе,

б) да обавештајно-безбедносним службама руководе највиши државни органи земље

(шеф државе, влада, парламентарни одбори и комисије за безбедност и одбрану и др.),

в) да су релативно самосталне у односу на друге органе управног државног апарата,
г) да су законом овлашћене да прикупљају обавештајне и безбедносне податке који су

неопходни за доношење одлука значајних за остваривање виталних интереса у области наци-
оналне безбедности земље и

д) да прикупљају податке легалним јавним и тајним средствима и методама.
Из историје деловања обавештајно-безбедносних служби могу се уочити одређене опште

карактеристике:

– представљају инструмент у функцији реализације виталних интереса носилаца власти,
– имају сва обележја тајности у раду,
– основна функција ових служби је превентивни рад,
– делују кроз обавештајну и субверзивну активност као два основна вида,
– примењују специфичне методе и средстава,
– користе достигнућа науке и технологије у процесу обавештајно-безбедносног рада;
– уско су специјализоване и у потпуности професионалне.

130

Обавештајно-безбедносне службе првенствено прикупљају податке који су посебно чува-

ни и нису доступни широј јавности, а с обзиром на то да су интегрални део државног апара-
та, целокупна њихова делатност усклађена је са циљевима и задацима државе, односно ње-
них највиших законодавних и извршних органа.

Обавештајно-безбедносне службе својим радом знатно доприносе успешном функциони-

сању државне власти не само на спољњем него и на унутрашњем плану. Оне прикупљају,
анализирају, обрађују и оцењују податке политичке, привредне, научно-технолошке и без-
бедносне природе који се односе на стране државе, организације, политичке и привредне са-
везе, групе и појединце, посебно оне који указују на намјере, могућности, прикривене плано-
ве и тајна деловања усмјерена на угрожавање националне безбедности, односно податке који
су од значаја за националну безбедност.

Пружањем адекватних информација државном руководству о политичким, економским,

безбедносним и војним приликама у другим земљама обавештајно-безбедносне службе омо-
гућавају законодавним и извршним органима да целисходно воде и усмеравају спољну поли-
тику државе и усклађује је са актуелним тенденцијама у међународним односим. Исто тако,

130

Ибид

, стр. 44.

185

Дакле, унутрашње класне противречности, својствене држави од њеног настанка, допри-

неле су стварању и развоју обавештајно-безбедносних служби, посебно, настанку контраоба-
вешајне службе, односно

службе безбедности

Отпор угњетених класа у класном друштву укључивао је примену тајних метода борбе.

То је захтевало потребу да се у оквиру државног апарата формира специфична организација
чији би основни задатак био да открива опасне делатности појединаца и група. У каснијим
периодима, утицаји спољних и унутрашњих чинилаца довели су до убрзаног развоја и јачања
обавештајно-безбедносне функције државе. Отуда је развој обавештајно-безбедносних слу-
жби текао упоредо са развојем и усавршавањем државе. У почетку је то била повремена
функција, коју су према указаној потреби (рат, унутрашње побуне и сл.), обављале посебно
изабране поверљиве личности, а касније стварањем централизованих држава, у доба апсолу-
тистичких монархија, обавештајно-безбедносне службе прерастају од повремене у сталну де-
латност и једну од основних функција државе.

Појавом капитализма и усложавањем међународних политичких, економских, војних и

других односа развијају се и обавештајно-безбедносне службе. У време империјализма и ви-
соког степена милитаризације развијених капиталистичких земаља, обавештајно-безбедносне
службе се развијају и, у складу с тим, проширују њихова овлашћења, мисије и задаци. У том
периоду, државе са тоталитарним системима као што су Јапан, Немачка и Италија, сходно
својим освајачким плановима, развиле су јаке обавештајно-безбедносне службе. Њихова док-
трина „

тоталне шпијунаже

“ и начело да

„циљ оправдава средство

“, остаће непревазиђени у

савременим међународним односима. Практично, на искуствима ових земаља заснива се рад
савремених обавештајно-безбедносних служби.

Обавештајно-безбедносна делатност је током развоја људског друштва била предмет

бројних истраживања која су настојала да научно опишу и објасне ту друштвену појаву. Ме-
ђутим, ова друштвена појава остала је за науку суштински још увек не истражена, због тога
што су обавештајно безбедносне службе још увек обавијене велом тајности.

136

У процесу разматрања улоге обавештајно-безбедносних служби у друштву неопходно је

користити научне методе и резултате научних истраживања, јер се обавештајно-безбедносне
службе у суштини баве прикупљањем, анализом и дистрибуцијом обавештајно-безбедносних
података у циљу заштите државе од савремених ризика и претњи њеној безбедности. У про-
цесу прикупљања, анализе, обраде и дистрибуције података користе се како оперативне ме-
тоде за прикупљање података, тако и основне методе сазнања и опште-научне методе.

3.2. Подела обавештајно-безбедносних служби

Обавештајно-безбедносне службе могу се поделити на више начина:
– према месту у државној организацији, деле се на централне и ресорне,
– према називу, могу бити војне и цивилне,
– према врсти делатности, деле се на опште и специјалне и

136

Најстарији писани извор о постојању обавештајних активности датира из периода 4000 година пре нове ере,
где је на глиненој плочици записан извештај шпијуна по имену

Банум

из државе

Маби

на реци

Еуфрат

, у

коме јавља свом владару да је видео како у суседним непријатељским насељима становници измењују пору-
ке ватреним сигналима, да ће лично отићи тамо да испита о чему се ради, а да би требало појачати стражу на
градским зидинама. Међу првима, обавештајне службе имали су:

Асирска

држава за време

Асурбанипала

(669–626. г. п.н.е),

Македонија

за време

Александра III Македонског

(346–323. г. п.н.е) и

Рим

у доба ства-

рања Империје ( Душко Вејновић,

Државна безбедност-обавештајне службе

, МУП Републике Српске, Ба-

ња Лука, 1995. стр. 87–88).

186

– према блоковској подељености, деле се на националне и наднационалне.
Данас у свакој развијеној земљи постоји већи број мање или више самосталних организа-

ција, које су међусобно повезане и јединствено руковођене, а чине обавештајно-безбедносни
систем земље. У начелу, једна служба је главна, има универзални карактер и назива се цен-
тралном обавештајном службом. Она има водеће место и од стратегијског је значаја. Остале
су уже специјализоване службе и намењене су за прибављање информација из појединих обла-
сти од интереса за државу, па су као такве уграђене у државне ресоре (одбрану, спољну полити-
ку, економију, унутрашње послове и сл.) и називају се „

ресорне обавештајне службе“.

Без обзира на методолошку поделу, данас у многим земљама света постоје следеће врсте

обавештајних служби:

– централна обавештајна служба,
– војно-обавештајна служба,
– обавештајна служба Министарства иностраних послова,
– економска обавештајна служба,
– нуклеарна обавештајна служба и
– наднационална обавештајна служба.

Централна обавештајна служба

је намењена да врши обавештајну обраду других зема-

ља и да спроводи тајне акције на највишем нивоу из домена политичке, војне, економске и
дипломатске стратегије. По простору деловања, оне обухватају регионе и пространства где
дотична земља има конкретан политички или војни интерес.

Војнообавештајна служба

је ресорна служба у оквиру Министарства одбране (оружаних

снага) и намењена је да прикупља обавештајне податке о оружаним снагама других земаља и
да највишем војном и политичком руководству обезбеди податке, анализе и процене о евен-
туалним намерама страних армија ради вођења политике општег ратног планирања и кон-
кретне употребе оружаних снага у рату.

Обавештајна служба МИП-а

намењена је да обавештајно обезбеди делатност Министар-

става иностраних послова, тј. да обавештајним методама обрађује политичка питања из доме-
на иностране проблематике и да руководству земље обезбеди податке, анализе и процене за
вођење унутрашње и спољне политике земље.

Економска обавештајна служба

обавештајно обрађује економику других земаља и даје

ресорним службама спољне трговине податке, анализе и процене о економском стању и мо-
гућностима других земаља, како би спровели своје акције и постигли оптималне резултате у
економским односима са другим земљама и развијали своју економију.

Нуклеарна обавештајна служба

је намењена да обавештајно обрађује институције за ну-

клеарна истраживања у другим земљама и индустријска постројења која се баве производ-
њом нуклеарног наоружања, те да руководству земље прибави податке, анализе и процене о
количинама нуклеарних борбених средстава, технологији и могућностима даљег усавршава-
ња и производње. Ову службу, у начелу, имају нуклеарне силе.

Наднационална обавештајна служба

створена је када и војни савези (НАТО и ВУ).

Основна намена тих служби јесте да коалиционим оружаним снагама обезбеди потребне по-
датке, анализе и процене о оружаним снагама и другим приликама на територији евентуал-
ног противника, које су потребне за стратегијско и оперативно планирање и извођење опера-
ција у евентуалном рату и да руководи специјалним дејствима било у конвенционалним или
у нуклеарним условима.

Поред наведених обавештајно-безбедносних служби историјски су познате и друге слу-

жбе као што су:

188

4. Инфилтрација и агресивност при извршавању задатака

је принцип који омогућава

обавештајно-безбедносним службама земаља, које имају претензије према другим земљама,
да непрекидно настоје да се инфилтрирају у њихове редове. У мирнодопским условима ин-
филтрација се врши у два правца: у

првом

, настоје се инфилтрирати у обавештајни и безбед-

носни систем других земаља

и другом

, настоје се инфилтрирати и обезбедити позиције, у

свим осталим политичким, војним, привредним, научним, културним и другим срединама то-
га друштва. У ратним условима, обавештајни органи убацују извиђачке делове и агентуру у
распоред јединица и на територију противничке стране. Обавештајне службе теже, кад год је
могуће, масовној инфилтрацији, из чега проистиче и велика агресивност у извршавању зада-
така, често и уз свесно жртвовање оних које убацују. Оне веома дрско и енергично продиру у
институције других земаља, посебно потенцијалних противника, које доносе значајне одлуке,
како би се избегло пасивно ишчекивање догађаја.

5. Објективност, веродостојност и провера

је принцип који од обавештајно-безбедно-

сних служби захтева да прикупе што веродостојније податке и да крајње објективно прикажу
стање за које постоји обавештајни интерес.

Једностраност и пристрасност

у обавештајном

раду су недозвољени јер могу довести до погрешних процена и неадекватних одлука. Приме-
на овог принципа зависи, између осталог, и од особина појединаца који не морају, а често и
не могу, бити објективни јер лично и субјективно гледају на одређена питања. Да би службе
спровеле тај принцип, оне настоје да сваки прикупљени податак провере. Обично се податак
сматра веродостојним ако су га потврдиле најмање три стране.

6. Правовременост у раду

је стални принцип обавештајно-безбедносног рада. То је ујед-

но и проблем који се још више потенцира у ратним условима.

Сваки податак добијен са зака-

шњењем губи своју вредност. Подаци су вредни ако су правовремено достављени кориснику.

7. Оригиналност у поступцима

је принцип којим обавештајно-безбедносне службе у сва-

кој ситуацији настоје да пронађу што оригиналнија решења. У обавештајно-безбедносној
пракси свако шаблонско понављање поступака у суштини пружа шансу супротној страни да
на време осујети обавештајну акцију која се изводи или намерава да се изведе. Због тога оба-
вештајне службе сваку значајнију и замашнију активност детаљно припремају, где се ни сит-
нице на препуштају случају и не дозвољавају се импровизације.

8. Тајност рада

подразумева да обавештајно-безбедносне службе у највећој тајности чу-

вају своје оперативне поступке. Један обавештајни податак има обавештајну вредност само
ако страна на коју се односи не зна да га супротна страна поседује. Због тога се обавештајне
службе, поред мера безбедности, редовно користе обманом и дезинформацијама супротне
стране, чиме такође доприносе већем степену тајности свога рада.

9. Планирање задатака

је принцип који указује да се обавештајно-безбедносни задаци

планирају на основу одлука, наређења или заповести надлежних државних органа. Планира-
ње се врши и на основу процене обавештајне ситуације. Планирању подлежу задаци које тре-
ба реализовати и метод поступања оних који се ангажују при извршавању појединих задата-
ка. У сложенијим ситуацијама планом се предвиђа сваки могући поступак и, у начелу, нису
дозвољени самоиницијативни поступци, ако унапред нису планирани.

10. Градирање – разврставање задатака

је принцип који показује да обавештајно-без-

бедносне службе разврставају задатке према значају и карактеру. Градирање задатака се вр-
ши на стратегијске, оперативне и тактичке по једној, и на политичке, војне, економске и дру-
ге задатке, по другој основи. Градирање је услов аналитичког поступка, чиме се истовремено
омогућава лакше и брже схватање задатака и утврђивање тежишта рада.

11. Централизација рада и руковођења

као принцип указује да обавештајно-безбедносне

службе централизовано раде и руководе обавештајним органима, јер то захтева већина по-
слова у њиховом раду, с тим што је код неких служби централизација више заступљена, а
код других мање, што зависи од карактера организације државне управе. Централизација је

189

нужност која извире из природе обавештајног рада, с тим што у одређеним ситуација, она
може и да смета, нарочито код војнообавештајних служби у ратним условима. Ради тога
принцип централизације, иако је нужан, није увек и свугде до краја применљив.

12. Релативна самосталност у деловању

је принцип који се примењује у деловању одре-

ђених обавештајно-безбедносних служби и органа чија улога и намена захтевају такав статус.
Свака ресорна обавештајно-безбедносна служба у свом раду је релативно самостална. У
оквиру војнообавештајних служби, сви обавештајни органи у саставу команди такође су ре-
лативно самостални. То намеће природа њихових задатака, јер се за потребе неке јединице
обавештајно ради и на основу одлуке команданта те јединице, а не само на основу задатака
вишег обавештајног органа.

13. Специјализација у раду

савремених обавештајно-небезбедносних служби наметнула је

потребу строге поделе рада и специјализације. Истовремено обавештајно-безбедносно праће-
ње и истраживање великог броја питања стручног карактера захтева уже стручни прилаз по-
јединим проблемима. Због свега тога принцип специјализације примењује се у раду свих оба-
вештајних и безбедносних служби, како би се за најкраће време добило максимално могући
квалификовани резултати обавештајно-безбедносног рада.

14. Тимски рад

, као принцип, настао је због потреба специјализације у раду обавештајних

служби. Тиме је створена могућност, да се за краће време стручно реше многа обавештајна
питања без већег ризика.

3.4. Мисије, задаци, организација и снаге

обавештајно-безбедносних служби

3.4.1. Мисије и задаци обавештајно-безбедносних служби

Обавештајно-безбедносне службе обављају мисије и задатке у складу са одредбама Уста-

ва националних држава, укључујући одредбе Повеље УН, Европске конвенције о заштити
људских права и темељних слобода и њихових протокола.

Савремене обавештајно-безбедносне службе извршавају веома сложене и разноврсне ми-

сије и задатке.

Према месту одвијања и циљевима који се желе постићи, обавештајно-безбедносне слу-

жбе извршавају три основне мисије: (1) обавештајну; (2) контраобавештајну и (3) субверзивну.

У пракси се ове мисије и делатности обавештајних служби међусобно преплићу, тако да

је тешко између њих повући неке оштре границе.

Обавештајну мисију

карактеришу бројне специфичности, од којих су најзначајније:

140

1) не постоје квалитативна и квантитативна ограничења у прибављању информација, ни-

ти у погледу бројности одговарајућег кадра, техничких и финансијских могућности и употре-
бљеног времена;

2) незамисливо је одустајање од прибављања неке неопходне информације само зато што

се до ње не може доћи на дозвољен, легалан начин;

3) обавештајна делатност се првенствено спроводи уз помоћ људи, односно нема обаве-

штајне делатности без квалитетне агентурне мреже;

140

Мијалковски М.:

Обавештајна делатност у остваривању доминације у међународним односима

, Војно де-

ло, број 45/95, стр. 79–80.

191

(3) прикупљање, анализирање и преношење обавештајно-безбедносних података овла-

штеним службеним лицима према законима о кривичном поступку националних држава и
осталим надлежним државним органима и телима када је то неопходно ради сузбијања прет-
њи по безбедност државе, укључујући:

а) домаћи и међународни тероризам;
б) шпијунажу усмјерену против безбедности државе;
ц) саботажу усмјерену против виталне националне инфраструктуре државе;
д) организирани криминал усмерен против безбедности државе;
е) трговину дрогама, оружјем и белим робљем усмерену против државе или штетну по

безбедност државе на било који други начин;

ф) незакониту међународну производњу оружја за масовно уништење, или њихових ком-

поненти, као и материјала и уређаја који су потребни за њихову производњу;

г) незакониту трговину производима и технологијама које су под међународном контролом;
х) радње кажњиве по међународном хуманитарном праву;
и) дела организираног насиља или застрашивања националних или верских група.
Мисије и задаци обавештајно-безбедносних служби реализују се по фазама, у радном ци-

клусу обавештајно-безбедносног рад, који обухвата:

– утврђивање обавештајно-безбедносних потреба;
– преношење обавештајно-безбедносних захтева од стране политичких структура обаве-

штајно-безбедносним агенцијама;

– анализа обавештајно-безбедносних захтева и доношење одлуке о покретању обавештај-

но-безбедносног истраживања;

– планирање и организовање обавештајно-безбедносног истраживања (избор метода и

поступака);

– прикупљање сирових обавештајних информација;
– класификовање, процењивање, анализирање, интерпретација и обједињавање обаве-

штајних информација;

– израда завршних обавештајних докумената;
– уступање завршних обавештајних докумената (завршног сазнања) крајњим корисници-

ма и техничка (евентуална и политичка) интерпретација обавештајних података.

Планирање и организовање обавештајног рада

заснива се на конкретним захтевима по-

треба надлежне институције на основу већ расположивих података. Она треба да изражава
реалне и приоритетне задатке и да буде у складу са расположивим снагама и средствима.
Планирање се врши у виду плана обавештајне делатности, где се обрађују конкретни задаци
и делатности и одређују снаге и средства за реализацију тих задатака по месту и времену.

Прикупљање података

је сложен и непрекидан процес и представља најсложенију радњу

у функцији обавештајне делатности. На прикупљању података ангажује се највише снага и
средстава обавештајних служби. Деловање обавештајно-безбедносних служби је веома разгра-
нато и не признаје границе. Подаци се не прибављају насумице, већ по унапред одређеном пла-
ну, због чега тај посао представља виталну функцију обавештајно-безбедносних агенција.

Обрада података

обухвата класификацију, анализу, синтезу, упоређивање и оцену свих

приспелих обавештења, и извлачење одређених закључака. Обрадом и проценом баве се ис-
траживачи-аналитичари високих стручних квалитета, од чијег рада зависи како ће прикупље-
ни подаци бити

искоришћени. Данас се за обраду података користе савремени елек-

192

тронски системи који, поред економичности и научне објективности, ову фазу обаве-
штајног процеса знатно убрзавају.

Достављање података

је завршна фаза обавештајног процеса и реализује се изве-

штавањем и обавештавањем оних корисника, за чији је рачун обавештајни процес и
организован. Уз сваки податак који је прикупљен треба да се наведе извор и орган ко-
ји га је прикупио и да се оцени поузданост извора и истинитост података. Гледано из
угла конкретне праксе, финални производ рада обавештајно-безбедносних служби до-
ставља се на коришћење највишим органима законодавне и извршне власти који креи-
рају политику државе.

Фазе у обавештајно-безбедносном раду недвосмислено потврђују да је обавештај-

но-безбедносни рад динамичан и узајамно завистан процес. У том процесу све карике
морају бити у чврстој узрочно-последичној вези. Савремене обавештајно-безбедносне
службе на прикупљању обавештајних података ангажују велики број тајних агената
који су (када је реч о појединим великим земљама) распоређени по свим земљама у
свету, и њихов класични обавештајни рад је високо цењен. Велика пажња поклања се
и ангажовању високих стручњака и научних радника, који у својим радним простори-
ма свакодневно обављају посао у корист обавештајне службе. Они стварају мозаик
најразноврснијих података који стижу из разних делова света и из различитих извора.

3.4.2. Организација обавештајних и безбедносних служби

Због обима и разноврсности задатака који се постављају пред обавештајно-безбедносне слу-

жбе, њихова организација је веома сложена. На организацију обавештајно-безбедносних слу-
жби утичу многи фактори, као, на пример

: друштвено-политички систем, величина земље,

спољнополитичка оријентација, интереси, сфере утицаја, кадрови и финансијска средства.

Организација савремене обавештајне службе прилагођена је потребама и политици зе-

мље. Све обавештајне службе имају готово идентичне организационе структуре како по хо-
ризонталном, тако и по вертикалном принципу организовања. Наиме, хоризонталним прин-
ципом задовољава се начело технологија рада док се вертикалним организовањем обезбеђује
постизање координације, разграничења надлежности, односно субординације.

141

Већина обавештајно-безбедносних служби у свом саставу има:
– руководеће и управне органе,
– извршне органе,
– агентуру и
– специјалне снаге.

Главни руководећи орган

налази се на челу обавештајне службе (главна управа, гене-

рална дирекција, агенција и сл.), којом руководи директор или начелник, ранга министра или
генерала највишег чина. Начелник управе, обично има једног до два заменика и више помоћ-
ника, који су истовремено руководиоци појединих сектора. У оквиру главног руководећег ор-
гана, постоје сектори као организацијске јединице, од којих се свака бави ужим делом посло-
ва од интереса за обавештајну службу. Секторе сачињавају реферати за одређене географске
целине, тј. за једну или више мањих земаља које се обавештајно истражују.

Поред сектора, који се баве непосредним оперативним истраживањем, постоје, и:

опера-

тивни органи, плански, аналитички, материјално-финансијски, кадровски и органи за специ-
јалне задатке

141

Ибид

, стр. 51.

194

Материјално-финансијски орган

води финансијске послове и обезбеђује потребне коли-

чине страног новца за потребе службе. У одређеним условима овај орган се бави и фалсифи-
ковањем страних новчаница које оперативни органи растурају у другим земљама.

Кадровски органи

воде кадровску политику службе.

Сектор за специјалне задатке

организује и изводи разне тајне акције према другим зе-

мљама, као што су

: тероризам, диверзије, изазивање криза, државни удар и друго

. Поред на-

ведених органа, у оквиру обавештајне службе, могу постојати и други органи, као што су:
центар за документацију и кадротеку лица, центар везе и слично.

Извршни органи

су непосредни извршиоци обавештајних задатака и налазе се у тајно-

сти, а то су:

обавештајни центар, обавештајни подцентар и обавештајни пункт.

Обавештајни центар

је намењен да обавештајно обухвати и перманентно истражује од-

ређени регион по питањима обавештајног интереса и да изводи друге акције из делокруга ра-
да обавештајне службе. Центар се лоцира на местима, која се налазе на значајним стратегиј-
ским и оперативним правцима. За седиште се бира град, по могућности у средишту региона,
који се обрађује, или на правцу који води на то средиште. Обавештајни центар може бити
формиран у иностранству и у земљи. Уколико се формира у иностранству, он представља
тајни део организације, а то се вишеструко камуфлира и тешко открива. Обично се уграђују и
дипломатска представништва, представништва разних фирми или агенција, па чак и власника
појединих привредних објеката.

ОРГАНИЗАЦИЈА

ОБАВЕШАЈНИХ СЛУЖБИ

ОРГАНИЗАЦИЈА

ОБАВЕШАЈНИХ СЛУЖБИ

РУКОВОДЕЋИ

ОРГАНИ

РУКОВОДЕЋИ

ОРГАНИ

ИЗВРШНИ

ОРГАНИ

ИЗВРШНИ

ОРГАНИ

АГЕНТУРА*

СПЕЦИЈАЛНЕ

СНАГЕ

СПЕЦИЈАЛНЕ

СНАГЕ

УПРАВА

ДИРЕКЦИЈА

АГЕНЦИЈА

СЕКТОРИ

ОДЕЉЕЊА

ОРГАНИ

ОБАВЕШТАЈНИ

ЦЕНТАР

ОБАВЕШТАЈНИ

ПОДЦЕНТАР

ОБАВЕШТАЈНИ

ПУНКТ

САМОСТАЛНИ

ОПЕРАТИВЦИ

АКТИВНА

КОНЗЕРВИРАНА

ВО ГРУПЕ

СПЕЦИЈАЛНИХ

СНАГА

СПЕЦИЈАЛНЕ

ЈЕДИНИЦЕ КоВ

АНТИТЕРОРИСТИЧ

КЕ ЈЕДИНИЦЕ

ЈЕДИНИЦЕ ЗА

ЦИВИЛНЕ
ПОСЛОВЕ

ЈЕДИНИЦЕ ЗА

ПСИХОЛОШКА

ДЕЈСВА

ЈЕДИНИЦЕ ЗА

ДИВЕРЗАНТСКА

ДЕЈСТВА

195

Начелно, центар у свом саставу има: руководиоца центра (искусан обавештајац од „кари-

јере“) и већи број оперативаца разних специјалности (војни, економски, политички, за специ-
јалне задатке и сл.).

Обавештајни подцентар

је саставни део обавештајног центра и намењен је за обавештај-

ни обухват мањег простора или само једног правца. Подцентар сачињавају мање групе опе-
ративаца сличног састава као и центар, с тим што се јачина групе оперативаца одређује пре-
ма обиму проблематике коју треба обрађивати. Лоцира се ван седишта центра и задатке извр-
шава за потребе обавештајног центра.

Обавештајни пункт

сачињава мања група оперативаца (2–4), која се формира ради реша-

вања неког конкретног задатка и може имати привремени карактер. Формира га обавештајна
служба ван обавештајног центра, а могу их успоставити и центри.

Агентура

је специфичан део организације обавештајне службе.

Агенти обавештајне службе, у начелу, држављани су земље према којој се делује, а који

се налазе на таквим местима и положајима да су у могућности да извршавају задатке

Агентура је намењена за прикупљање тајних података о стању и приликама у другим земља-
ма. Агентуру стварају обавештајци – оперативци, од грађана других земаља, од грађана без
држављанства и од грађана сопствене земље. У начелу, агентура може бити „активна“ и
„конзервирана“. Активна агентура делује у миру и у рату, а конзервирана је активна само у
случају потребе (начелно у рату).

Ниједна држава не дозвољава да се у редовима њених грађана и на њеној територији

ствара агентура. Свака држава се штити законским мерама и против агената се прописују нај-
строже казне у кривичном законодавству.

Мада се у савременим условима многи обавештајни задаци могу решити применом тех-

ничких средстава, ипак је улога агентуре веома значајна.

Специјализоване снаге

намењене су за извршење посебно значајних задатака обаве-

штајно-безбедносних служби. Неке обавештајно-безбедносне службе у свом саставу немају
специјализоване снаге, али оне постоје у оквиру оружаних или безбедносних снага тих зема-
ља и могу се употребити за потребе службе. У групе специјализованих снага улазе: групе за
антитерористичка дејства, групе за препадна дејства, диверзантске јединице, јединице за
„електронску шпијунажу“, јединице за психолошко-пропагандно деловање, јединице за ци-
вилне послове и сл.

Употреба специјализованих снага у надлежности политичког и војно-безбедносног врха

земље, али је у тесној вези са обавештајном службом.

3.4.3. Снаге и средства обавештајно-безбедносних служби

Под снагама и средствима обавештајно-безбедносних служби подразумевају се сви људ-

ски и материјални потенцијали, који се под руководством надлежног органа плански ангажу-
ју у обављању послова из њеног деловања.

При извршавању задатака обавештајно-безбедносне службе ангажују различит број сво-

јих сарадника – од врхунских политичара, интелектуалаца, школованих обавештајаца до про-
фесионалих убица, шверцера и плаћених издајника.

Међутим, полазећи од улоге и непосредног доприноса при извршавању задатака из над-

лежности обавештајно-безбедносних служби, могу се издвојити следеће категорије обаве-
штајно-безбедносних снага:

– лични састав обавештајних и безбедносних служби,
– тајни сарадници агенти,

197

Агентурна средства

су минијатурних димензија, необичног облика и према величини вео-

ма ефикасна. Углавном су то средства за прислушкивање и тајно фотографисање, која се угра-
ђују у предмете за свакодневну употребу или просторије у којима се воде важни разговори.

Средства за обраду података

су значајна за брзу анализу и процену приспелих података

– информација. За обраду података користе се најсавременије рачунарске технике.

Средства за превратничко деловање

намењена су да убрзају деловање свих облика

субверзивне активности (пропаганда, саботаже, тероризма и диверзије) и подесна су за тајно
преношење. У ова средства спадају разне врсте наоружања, специјални експлозиви и експло-
зивне направе, хемијска, биолошка и друга средстава.

Средства за одржавање везе

између сарадника и обавештајаца прилагођена су условима

строге конспирације. Разноврсна су, минијатурна, ефикасна и једноставна за руковање. У ова
средства могу се убројити и шифровано коришћење средстава јавног информисања, „јавке“,
тајна мастила и слично.

Средства за транспорт

су намењена за тајно пребацивање појединаца или група у по-

себно чуване рејоне, као и за њихово касније извлачење. У та средства спадају: падобрани за
косо спуштање и скокове са великих висина, једрилице, индивидуалне летелице (змајеви, ба-
лони, појас са млазницама) и слично.

3.5. Методе деловања обавештајно-безбедносних служби

Oбавештајно-безбедносне службе при извршавању задатака из своје надлежности приме-

њују одређене форме

142

и методе деловања. Избор форми и метода зависи од више чинилаца:

– обавештајне потребе земље,
– задатка и циља који се поставља пред службу,
– политичког курса који се води према другим земљама,
– времена извршења задатка (у миру, у рату и ванредном стању),
– места на којима се задатак извршава (на својој територији, територији противника или

некој трећој територији – савезника),

– врсте делатности обавештајно-безбедносне службе) обавештајна, контра-обавештајне

или превратника (субверзивна),

– расположивих снага и средстава службе и
– реалних могућности службе да изврши постављени задатак.
Форме и методе рада обавештајних служби представљају највећу тајну и као такве су за-

штићене. Ако се открију форме и методе рада појединих служби, онда се најчешће открива и
цела служба.

У пракси је уобичајена подела метода рада обавештајних служби на

легалне и

илегалне

методе. Неки аутори, методе деле на основу средстава којима се врше. С тим у вези оно оба-
вештајно-безбедносне методе деле на:

агентурне методе, методе примене прислушне техни-

ке, методе електронског извиђања

и слично.

У односу на садржај рада обавештајних служби, условно, методе можемо поделити и на:
а) методе за прикупљање података и
б) методе за превратничко (субверзивно) деловања.

142

У Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије, издање Просвете, Београд, 1961, налазимо следеће
одређење овог термина: „Форма подразумева облик, вид неке делатности и повезан је са садржајем рада“.
„Метод је начин истраживања и планирани поступак у истраживању неке истине“.

198

3.5.1. Методе за прикупљање података

Прибављање информација (прикупљање података) је основни и најзначајнији задатак

обавештајно-безбедносних служби. Информације се могу прикупљати на легалан и илегалан
начин, уз коришћење разноврсних снага и средстава, као и коришћењем одређених техника.

У прикупљању података могу се користити следеће методе:
– отворени извори информација,
– метода непосредне опсервације (извиђање осматрање),
– агентурна метода,
– метода оперативне технике,
– метода „политичких пријатеља“ симпатизера и
– метода дејства специјалних снага.

Метода отворених извора информација

је легалан начин прикупљања информација –

обавештајних података. Обавештајно-безбедносне службе у свом раду систематски прате рад
средстава јавног информисања, као и сву издавачку делатност која би могла да садржи неку
значајну информацију. Аналитичким радом долази се до сагледавања општег стања у свим
областима живота једне земље.

Преглед

метода рада обавештајних служби

НАСИЛНИ

ПРЕВРАТ

МЕТОДЕ РАДА

ОБАВЕШТАЈНИХ

СЛУЖБИ

МЕТОДЕ РАДА

ОБАВЕШТАЈНИХ

СЛУЖБИ

МЕТОДЕ

ПРИКУПЉАЊА

ПОДАТАКА

МЕТОДЕ

ПРИКУПЉАЊА

ПОДАТАКА

МЕТОДЕ

ПРЕВРАТНИЧКЕ

ДЕЛАТНОСТИ

(СУБВЕРЗИЈЕ)

МЕТОДЕ

ПРЕВРАТНИЧКЕ

ДЕЛАТНОСТИ

(СУБВЕРЗИЈЕ)

ОТВОРЕНИ

ИЗВОРИ

ИНФОРМАЦИЈА

НЕПОСРЕДНА

ОПСЕРВАЦИЈА

ОПЕРАТИВНА

ТЕХНИКА

КОРИШЋЕЊЕ

“ПОЛИТИЧКИХ

ПРИЈАТЕЉА

“

АГЕНТУРНИ

ДЕЈСТВО

СПЕЦИЈАЛНИХ

СНАГА

СТВАРАЊЕ И

КОРИШЋЕЊЕ

КРИЗА

САБОТАЖА

СУБВЕРЗИВНА

ПРОПАГАНДА

ДИВЕРЗИЈА

ТЕРОРИЗАМ

УПОТРЕБА

СПЕЦИЈАЛ.

СНАГА

200

Патриотизам преовлађује као мотив при опредељењу лица да ступи у тајни однос са не-

ком обавештајном службом, а следе политичко и верско убеђење, новац, болесни каријери-
зам, авантуризам, љубав, жеља за осветом, мржња, уцена итд.

Пошто је агент из састава потенцијалне жртве најбоља инвестиција, обавештајне службе

користе наведене мотиве за стварање бројне и разноврсне ефикасне и функционалне агентуре
међу њеним грађанима.

Структуру те међусобно испреплетане и повезане агентурне мреже карактеришу:
– вертикалност,
– вишеслојност,
– специјализованост и
– истовременост.
Обавештајне службе су веома опрезне приликом избора и начина ангажовања агентуре и

нарочито, у раду са њом, па су, да би избегле ризик властитог компромитовања код свог др-
жавног руководства, често сумњичаве према информацијама које им агент доставља усмено
или у писменој форми. Наиме, сматрају да су агентово запажање, мишљење, оцене и процене
информације из друге руке и да, чак и када су најизворније пренесене, могу имати много не-
достатака.

Зато, уместо агентовог усменог или писменог извештавања захтевају документа, микро-

филмове, дискете, депеше, досијеа, фотографије и слично.

143

Тиме отклањају зависност од степена агентовог образовања (агент-секретарица или чувар

просторија–могу украсти или преснимити документ команде, установе, генерала и сл.) и ри-
зик тајног састанка или преноса информација коришћењем неког средства неопходног за
усмено или писмено извештавање.

144

Метода оперативне технике

је, такође, илегалан начин прикупљања података и подразу-

мева употребу специјалне технике за откривање чуваних података (уређаји за прислушкива-
ње, за тајно фото-снимање, извиђање и с.). Овом техником се служе обавештајци, агенти и
„пријатељи“. Може се применити самостално или у комбинацији са другим методама.

Метода „политичких пријатеља

“ већ је описана у делу који се односи на снаге обаве-

штајних служби, али је овом приликом значајно рећи да се њихов рад граничи са агентурним
радом. Ова категорија сарадника обавештајних служби себе не сматра издајницима шпијуни-
ма, већ борцима за мир, прогрес и просперитет своје земље и треба им помоћ друге државе
при остваривању својих циљева. Ову методу рада стране обавештајне службе обилато кори-
сте у оним земљама где долази до борбе за власт између „позиције“ и „опозиције“.

Метода дејства специјализованих снага је насилно прикупљање одређених података на

туђој територији. Наиме, специјализоване снаге и извиђачке јединице упућују се у дубину
противничке територије с основним циљем да се прикупе одређени подаци који се доставља-
ју обавештајној служби, а који се нису могли прикупити на други начин. Ова метода рада, на-
челно, користи се у рату или кризним ситуацијама, односно када постоје могућности да се
они убаце на територију противника.

3.5.2. Методе за субверзивно деловање

Обавештајне службе водећих сила у спрези са савезницима настоје да на основу обаве-

штајних података изврше и задатке на плану превратничког деловања у другој земљи. Део
послова превратничког деловања извршава обавештајна служба, а у неким случајевима је и

143

Ибид, стр

. 85.

144

Ибид, стр

. 85.

201

непосредни извршилац. Она је, свакако, основна карика од које зависи начин припремања и
организовања тог деловања.

Методе које обавештајно-безбедносна служба примењује при извршавању ових задатака

имају висок степен тајности и бруталности.

Методе субверзивног деловања спроводе се кроз следеће форме:
– стварање и коришћење криза,
– субверзивна пропаганда,
– тероризам,
– саботажа,
– диверзија,
– употреба специјалних снага и
– насилни преврат.

Стварање и коришћење криза

је таква метода где обавештајне службе настоје да вештач-

ки створе или искористе постојећу кризну ситуацију у другим земљама према којој се врши
субверзивна делатност. Коначни резултат коришћења криза у некој земљи може бити држав-
ни удар или прелазак на специјална дејства.

У случају државног удара, страна обавештајна служба, настоји да се инфилтрира у ору-

жане снаге дотичне земље, снаге безбедности, снаге утицајних политичких организација, др-
жавне органе и слично, како би се чин државног удара извео у што краћем року и без вели-
ких потреса и компликација.

Субверзивна пропаганда

као метода рада обавештајне службе садржи пропаганду и де-

монстрацију силе. У овој методи планирају се акције које су веома смишљене, али нејасне за
велики број људи нападнуте земље. Примена ове методе испољава се у следећим активностима:

– протурају се вешто одабране информације, вести, саопштења и гласине;
– организују разне дебате, скупови, конференције са политичким истомишљеницима,

растурају се разни часописи, новине, билтени и филмови непријатељске садржине;

– утиче се на садржај појединих информација и публикација које се преносе у јавност,

при чему се користе позиције у средствима јавног информисања;

– иницирају одређене акције претњом силе (покрети оружаних снага према државној гра-

ници, извођење вежби и маневара, повреда државне границе, ваздушног простора) и
слично.

Основни циљ примене ове методе јесте да се изазове неповерење и пометња код грађана

и дочара утисак масовног незадовољства.

Тероризам

се као метода обавештајне службе примењује у ситуацији кад руководиоци

обавештајне службе оцене да ће на тај начин постићи одређене резултате. Код ове методе на-
падају се људи и материјална добра, срачунати на шире изазивање страха, несигурности, не-
поверења у снаге постојеће власти у земљи. У начелу, извршавају се следеће активности:

– убиства појединаца и група;
– подметање експлозивних направа у појединце установе и јавне заграде, пловне објекте,

железничке саобраћајнице и друге објекте и места која су видљива већем броју грађана
и изазивају снажне психолошке ефекте;

– тровање воде и хране, подметања отровних материја у водне капацитете, складишта

хране, у продавнице, на пијаце, у поклон пакете и слично.

Тероризам се изводи у миру и у рату, он је увек политички мотивисан а карактерише га

афективна индиферентност.

203

протставити делатности обавештајних служби. Овај облик агресивног, политичког и војног
понашања обавештајних служби, посебно великих сила, мање је опасан за оне друштвене за-
једнице и политичке системе у којима су друштвене супротности и антагонизми у свим сфе-
рама живота сведени на минимум. За она друштва у којима степен јединства народа није на-
рушен, где владају стабилни међунационални и међуетнички односи, у којима нема битних
разлика између прокламованих и реализованих политичких и економских циљева, у услови-
ма добро развијене и стабилне привреде и добре организованости друштва за одбрану, веома
је тешко спроводити обавештајну и било коју другу сличну делатност.

Мере на супротстављању обавештајним службама можемо поделити према носиоцима на:
а) мере које предузимају државни органи и
б) мере које предузимају органи и службе безбедности.

а) Мере које предузимају државни органи

Свака држава обезбеђује основне услове за успешно функционисање и заштиту својих

виталних функција. Један од њих је и успешно функционисање обавештајно-безбедносног
система земље и супротстављање обавештајним службама других земаља. Да би се то спро-
вело нужно је предузети следеће мере и активности:

– доношење одговарајућих закона из области безбедности земље;
– правно регулисање обавеза свих чинилаца безбедности;
– стварање услова (материјалних и законских) за рад стручних органа и служби, који се

баве спречавањем делатности обавештајних служби;

– регулисање научне, техничке, војно-економске и друге сарадње са страним земљама;
– регулисање начина заштите око објеката и у објектима од посебног значаја као и доку-

мената у њима, и

– правно регулисање сарадње и надлежности свих служби које се баве супротстављањем

делатности обавештајних служби.

б) Мере које предузимају органи и службе безбедности

Досадашња сазнања о делатностима обавештајних служби, указују на висок степен орга-

низованог, добро координираног и континуираног рада. Стога и супротстављање обавештај-
ној делатности захтева широко ангажовање свих структура, а посебно стручних органа који
имају овлашћења да примењују методе и средства рада обавештајно-безбедносних служби.

Методологија рада у откривању присуства страних обавештајних служби мора с непре-

стано усавршавати и допуњавати, у складу са променама у наступу страних служби.

Приликом планирања мера и активности на супротстављању делатностима страних оба-

вештајних служби, треба спречити или умањити ефекте на оним пољима која највише угро-
жавају нашу земљу.

Стога је неопходно предузети следеће мере:

– оспособити кадровско, материјално и професионално јаке обавештајно-контраобаве-

штајне службе;

– изучити и пратити методологију рада страних обавештајних служби;
– изучити и пратити контраобавештајну ситуацију у земљи;
– спречавати обавештајне делатности дипломатско-конзуларних представништава, вој-

но-дипломатских представништава и страних међународних организација;

204

– вршити обавештајне продоре у стране обавештајне службе;
– обавити контраобавештајну заштиту објеката од посебног значаја за земљу;
– заштитити тајност докумената, објеката и слично;
– енергично пресећи све обавештајне делатности страних обавештајних служби у земљи;
– посебно уредити и контролисати рејоне и објекте који су од значаја за безбедност;
– пратити, открити и спречити делатности „ослонаца“ страних обавештајних служби у

земљи;

– стално пратити и изучавати стране државе и њихове обавештајне службе;
– организовати стручну помоћ осталим структурама друштва на супротстављању делат-

ности страних обавештајних служби;

– омогућити координацију свих служби које се баве овом проблематиком, и
– предузети остале мере у зависности од конкретне обавештајно-контраобавештајне си-

туације и методологије рада службе безбедности.

Ово су само неке мере које предузимају стручне службе на супротстављању делатности

страних обавештајних служби. Које ће се мере применити и када зависиће од конкретне ситу-
ације и конкретног случаја.

3.7. Правна уређеност делатности обавештајно-безбедносних

служби

3.7.1. Потреба за законском регулативом

Владавина закона темељни је и неизоставни део демократије. Безбедносне и обавештајне

службе могу бити легитимне једино ако су законски утемељене и ако своја овлашћења доби-
јају од правног режима. Без таквог оквира не постоји темељ за разликовање поступака који се
спроводе за добробит државе и оних које врше прекршиоци закона, укључујући терористе.

Ни у најтежим ситуацијама „национална безбедност“ не би смела бити коришћена као из-

говор за напуштање обавезе поштовања закона, која је својствена демократским државама.
Напротив, ванредна овлашћења безбедносних служби морају бити утемељена у законском
оквиру и на систему контрола дефинисаних законом.

Закони су правно отеловљење демократске воље. У већини земаља усвајање закона је јед-

на од кључних функција парламента (уз контролу поступака владе). Због тога је препоручљи-
во да, у демократским системима где преовладава владавина закона, обавештајне и безбедно-
сне службе своје постојање и овлашћења темеље на закону, а не на ванредним овлашћењима
као што је право предности. Такво деловање јача законитост служби и омогућује демократ-
ским представницима да осмисле начела на којима ово важно подручје државне активности
треба да почива, као и одређивање граница деловања таквих агенција.

Даље, да би се могао позвати на законске изузетке, у случајевима када се потребе одбра-

не националне безбедности косе са важећим прописима о људским правима, безбедносни
сектор треба да утемељи своје деловање на законској регулативи. Неопходно је да парламент
одобри формирање, мандат и овлашћења безбедносних служби, али тај услов сам по себи ни-
је довољна гаранција очувања владавине закона. Законска утемељеност увећава оправданост
постојања безбедносних агенција и њихових (често посебних) овлашћења. Као и у другим
подручјима, кључни задатак законодавца јесте делегирање одговорности на управна тела,
али и да се установи и задржи право одлучивања унутар законске регулативе.

206

Посебна овлашћења којима се користе безбедносне и обавештајне службе морају бити

утемељена у закону.

Законитост захтева да снаге безбедности делују само унутар својих

овлашћења у складу са домаћим законима. Отуда следи да се у случајевима кршења људских
права из Европске конвенције могу оправдати само они поступци који су законити. На при-
мер, када је откривено да је грчка Национална обавештајна служба држала под тајним надзо-
ром Јеховине сведоке на начин који је прекорачивао њена овлашћења, сматрало се да је тиме
прекршила члан 8, који гарантује поштовање приватности појединца.

Владавина закона, међутим, подразумева више од површног утиска о законитости.

Европска конвенција о људским правима додатно упућује на тест „квалитета закона“, који
захтева да законско одређење буде јасно, предвидљиво и доступно. Тест „квалитета закона“
Европске конвенције о људским правима ставља посебну одговорност на законодавна тела.
Један од могућих начина удовољавања његовим захтевима јесте то да се у закон укључе оп-
ште одредбе о томе да се овлашћења која службе имају могу користити само када је то „нео-
пходно“, да у случајевима када постоји могућност избора увек треба бирати поступке који
мање штете људским правима и да се увек треба руководити начелом примерености.

Европска конвенција о људским правима одређује да у демократском друштву у интере-

су националне безбедности и јавног реда могу бити ограничени, између осталог, право на
приватност (чл. 8), слобода мишљења, савести и вероисповести (чл. 9), као и слобода изража-
вања (чл. 10) и слобода окупљања и удруживања (чл. 11). Међутим, Конвенција прописује да
се таква ограничења морају спроводити „у складу са законом“. Обичајно право Европског су-
да за људска права наводи,

интер алиа

, да безбедносне и обавештајне службе могу спроводи-

ти своја посебна овлашћења ако су она одређена законом. С тим у вези Европски суд каже:

• Под законом се подразумевају и правила обичајног права, као и статути и остале под-

ређене одредбе. У таквим случајевима, да би се нешто сматрало „законом“, Суд каже
да одредба мора бити доступна и срочена довољно прецизно да грађани према њој мо-
гу одредити свој начин понашања

146

;

• Закон који дозвољава неограничену слободу одлучивања у појединачним случајевима

не поседује битне одлике предвидљивости и не може се сматрати законом у овом сми-
слу. Опсег слободе одлучивања мора бити релативно прецизно одређен

147

;

• Контроле и остале гаранције спречавања злоупотреба овлашћења у деловању обаве-

штајних служби морају се тачно одредити да би биле усклађене са темељним људским
правима. Морају постојати заштитне мере против злоупотребе права одлучивања које
је одређено законом

148

;

• Ако заштитне мере нису предвиђене самим законом, закон мора бар одредити услове и

поступке у случајевима повреде

149

146

Видети шире:

Сандеј Тајмс против УК,

26. април 1979, 2 ЕХРР (Европски извештаји о људским правима)

245, став 47.

147

Видети шире:

Силвер и други против УК,

25. март 1983, 5 ЕХРР 347, став 85.

148

Видети шире:

Силвер и остали против УК

, став 88–89.

149

Видети шире:

Клас против Федералне Републике Немачке,

бр. 5029/71, Извештај од 9. марта 1977, став 63;

Круслин против Француске,

24. април 1990, А/176-А, став 35;

Хувиг против Француске,

24. април 1990,

А/176-Б, став 34.

Извор:

интернет странице Европског суда за људска права http://www.echr.coe.int/ и Јан

Камерон,

Национална безбедност и Европска конвенција о људским правима

, 2000, Kluwer Law International.

207

3.8. Демократска контрола и надзор над обавештајно-безбедносним

службама

Безбедносне и обавештајне службе у демократским друштвима обављају корисне задатке

у заштити националне безбедности и слободног поретка демократске државе. Будући да те
службе раде тајно и да природа њихових задатака захтева да своје обавезе испуњавају у тај-
ности, оне су у нескладу с начелима отворенога друштва. Управо због тог парадокса (одбра-
не отвореног друштва тајним средствима) безбедносне и обавештајне службе треба подврг-
нути демократској цивилној контроли и одговорности и најширој грађанској контроли. Јавна
контрола тих служби важна је из најмање пет разлога.

Прво,

супротно појму отворености и транспарентности, који је темељ демократског над-

зора, безбедносне и обавештајне службе често делују у тајности. Како тајност може штитити
њихово деловање од јавне провере, важно је да те операције пажљиво прати парламент и, још
више, извршна власт.

Друго,

безбедносне и обавештајне службе имају посебна овлашћења, нпр. могу задирати

у приватно власништво или комуникацију, што очигледно може ограничити људска права, па
је нужно да их прате за то задужене институције за надзор. Парламентарна скупштина Већа
Европе о томе се овако изјашњава:

Постоји озбиљна забринутост да службе унутрашње безбедности држава чланица Ве-

ћа Европе често стављају интересе које сматрају интересима државне безбедности и ин-
тересима државе изнад поштовања права појединца. Како су уз то често недовољно надзи-
ране, постоји велика опасност од злоупотребе моћи и кршења људских права ако се не уста-
нове законске и уставне заштитне мере. Проблеми се јављају нарочито у случајевима када
су службе унутрашње безбедности стекле одређена овлашћења, као што су превентивне
метода рада и методе присиле у комбинацији с недовољном контролом од стране извршне
власти, законодавства и судства, као и у случајевима када у некој земљи постоји велики
број различитих тајних служби.

Треће,

у периоду после Хладног рата, а нарочито после 11. септембра 2001. године, оба-

вештајне заједнице готово свих земаља нашле су се у процесу прилагођавања новим претња-
ма безбедности. Највећом претњом безбедности функционисања демократских друштава ви-
ше се не сматра могућност страног војног напада, него организовани криминал, тероризам,
негативан утицај регионалних сукоба или пропалих држава као и противзаконита трговина
људима и робом. Тај процес прилагођавања треба да се одвија под надзором изабраних ци-
вилних власти које ће обезбедити да се реорганизација служби одвија у складу с потребама
грађана. Даље, с обзиром на то да су обавештајне службе велике службене бирократске орга-
низације којима је својствено одупирање променама и одређени степен бирократске инертно-
сти, спољне институције као што су извршна власт и парламент морају осигурати да се же-
љене промене спроведу на ефикасан начин.

Четврто,

безбедносне и обавештајне службе имају задатак да прикупљају и анализирају

податке о могућим претњама и процењују их. С обзиром на то да су такве процене полазна
тачка за остале државне снаге безбедности (војска, полиција, погранична полиција), важно је
да се оне доносе под демократским вођством. То је нарочито важно због тога што ове проце-
не подразумевају да се приоритет даје оним претњама које обично имају значајне политичке
импликације.

Пети

разлог се односи на земље које су имале ауторитаран режим и недавно су постале

демократске. У таквим земљама главни задатак служби унутрашње безбедности и обавештај-
них служби у прошлости је била заштита ауторитарног вође од грађана. Безбедносне и обаве-
штајне службе имале су пре свега репресивну улогу. Није тешко увидети због чега преобра-
жај старих безбедносних служби у модерне демократске службе представља тежак задатак.

209

Демократска контрола и надзор над обавештајним и безбедносним службама развијају се

на четири нивоа контроле и надзора. Сваки од тих нивоа може се посматрати као један слој
демократског надзора који је обухваћен следећим слојем:

– унутрашња контрола на нивоу обавештајно и безбедносних агенција;
– извршна контрола;
– парламентарни надзор;
– надзор који спроводе независна тела за надзор.

Први ниво контроле

обавља на нивоу саме агенције. Контрола на овом нивоу обухвата

проблеме као што су правилно спровођење закона и политике владе, овлашћења и деловање
директора агенције, исправну употребу обавештајних података и досијеа, коришћење посеб-
них овлашћења у складу са законом, као и унутрашње управљање агенцијом. Такви поступци
унутрашње контроле на нивоу саме агенције нужна су основа за спољашњи демократски над-
зор који спроводе извршна власт, парламент и независна тела. Ови механизми унутрашње
контроле обезбеђују спровођење службених мера и закона на ефикасан, професионалан и за-
конит начин.

Други слој контроле

односи се на контролу коју обавља извршна власт, а која је усмерена

на одређивање задатака и приоритета служби, укључујући и упућеност министра у рад слу-
жби и контролу над службама, контролу над тајним операцијама, контролу над међународ-
ном сарадњом и мерама заштите од министарске злоупотребе положаја.

Трећи слој

контроле

тиче се парламентарног надзора, који има важну улогу у систему про-

вера и поделе одговорности, будући да надзире општу политику, финансије и законитост слу-
жби. У већини земаља деловање служби је утемељено на законима које доноси парламент.

Четврти слој демократског надзора

обухвата рад независних тела за надзор и тиче се

независне провере са становишта грађана (нпр. народни правобранилац или парламентарни
повереник), са становишта брзог спровођења владине политике (нпр. главни инспектор) и са
становишта трошења новца пореских обвезника (независне ревизорске куће).

4. ПРИВАТНА БЕЗБЕДНОСТ КАО ПОДСИСТЕМ

СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

У другој половини 20. века, приватна безбедност преузима све већу улогу у превенцији и

контроли криминала. Од 1985. године, приватна предузећа и агенције за обезбеђење лица,
имовине и пословања остварила су промет новчаних средстава у вредности од преко 20 ми-
лијарди долара годишње, а у њима је запослено преко 700.000 радника, што превазилази
бројку званичне полиције.

Данас је приватна безбедност значајан подсистем укупне безбедности, која представља

велики посао и бизнис којим се бави све већи број људи на свету. Само у САД овај бизнис је
достигао укупну вредност већу од 1% бруто националног дохотка. Приватни сектор безбед-
ности обухвата: приватне детективске агенције; безбедносне консултанте менаџере; приватне
компаније за обезбеђење; приватне истражне агенције; мултинационалне компаније за обез-
беђење; компаније за производњу алармних уређаја, и на хиљаде службеника обезбеђења ко-
ји раде само за једног послодавца.

Брз раст индустрије проузроковао је појаву неких изазова с којима ова професија мора да

се суочи и да их превазиђе уколико жели да ужива како стални раст тако и поштовање својих
послодаваца, јавности, и владиних и регулаторних агенција.

Неки од изазова с којима се суочава приватна безбедност су:

210

Професионалност

особа које улазе у центар приватне безбедности с дугорочном обаве-

зом да се развијају унутар и заједно с индустријом наставља да се унапређује. Овај тренд др-
жава ће све више да охрабрује, а приватне компаније ће понудити могућности за напредова-
ње квалификованим особама. Висока обученост је основа овог позива. Професионални про-
грам који доноси звање

Сертификованог професионалног обезбеђења

Сертификованог

службеника

заштите

су важни кораци у развоју приватних компанија за безбедност.

Легални статус и одговорност

приватних компанија за безбедност које немају полициј-

ске моћи. Њихов је посао, по природи, квази-спровођење закона, те стога они долазе у додир
и конфронтацију са својим суграђанима у непријатељским ситуацијама, на начин веома сли-
чан званичној полицији. Чине се стални напори да се подухвати приватне безбедности усме-
ре на програме заштите добара и превенције губитака.

Имиџ

приватних компанија за безбедност сваким даном расте у јавности, али још увек

постоји простора за побољшање како односа између тако и утиска који о овим компанијама
имају полицијске службе. Међународна асоцијација шефова полиције званично је признала
индустрију приватне безбедности и формално констатовала њен допринос превенцији и кон-
троли криминала, и позвала своје чланове да успоставе један виши степен сарадње између
јавног и приватног сектора.

Интерно обезбеђење

је данас насушна потреба. Корпорације очекују од службеника за

обезбеђење, нарочито оних на положајима средњег и вишег руководства, да буду високи
стручњаци за безбедност. Пословници данас траже да њихово обезбеђење изађе из традицио-
налне изолације и да све више дају допринесе главним токовима пословних резултата компа-
није. Од руководилаца обезбеђења очекује се да поседују, поред стручности у области обез-
беђења и знање о општим концептима пословања, циљевима њихове организације, и да пру-
же допринос у тим областима.

Уговорно обезбеђење

представља основ ангажовања приватних компанија за обезбеђење.

Предузећа која ангажују обезбеђење путем уговора захтевају више од особа у униформи, са
значком и пиштољем. Пословање постаје све осетљивије на свој имиџ и утисак који оставља
у јавности. Јавност ретко прави разлику око тога да ли је неки радник обезбеђења уговорац
или интерни – тај радник представља компанију и јесте компанија. Стога, чувар који је неу-
редног изгледа, непристојан, необразован, или који направи озбиљну законску грешку у оба-
вљању својих дужности, постаје или неприхватљив или озбиљан терет – или и једно и друго.

Стога, службеник везан уговором мора бити темељно обучен не само што се тиче технич-

ких страна његовог посла, већ такође кад су у питању очекивања клијента послодавца, и мора
бити образован и љубазан представник клијента. Службеник обезбеђења везан уговором мо-
ра имати слуха за јединствен однос који постоји између њега и клијента.

4.1. Основе обезбеђења лица, имовине и пословања

Обезбеђење лица, имовине и пословања спада у групу заштитних делатности. Заштитна

делатност обухвата послове физичке, техничке и друге безбедносне заштите лица, имовине и
пословања који се врше у оквиру облика заштите утврђених законом који доноси највиши
орган законодавне власти у држави.

Облици заштите у већини савремених демократских земаља обухватају: заштиту лица:
– заштиту имовине;
– превоз и заштиту новчаних и других вредносних пошиљки;
– заштиту јавних скупова;
– управљање надзорним центром;
– планирање и извођење заштитних система.

212

Системи техничке заштите

су појединачна или функционално повезана средства за

надзор одређених објеката или простора, самостално откривање и јављање неовлашћеног при-
суства или пожара, пренос алармних порука и података за обраду и архивирање тих порука;

Механичке направе за заштиту

су појединачна или функционално повезана средства ко-

ја су посебно израђена за спречавање или ометање кретања лица и возила;

Планирање и извођење заштитних система

обухвата израду пројеката, непосредно изво-

ђење техничких решења заштите, инсталирање механичких уређаја за заштиту и надзор над
извођењем техничких решења;

Техничка заштита

је стварање техничких услова за спречавање противправних радњи и

непосредна употреба техничких средстава за обезбеђење објеката и имовине, ствари у тран-
спорту и лица, у складу са прописима и утврђеним стандардима;

Служба самозаштите

је унутрашњи облик организовања обавезан за привредна друштва,

предузетнике, државне и друге органе и организације одређене у складу са овим законом.

Да би служба ФТО успешно функционисала морају бити заступљени и примењени одго-

варајући принципи обезбеђења:

Стална готовост

– представља основни принцип службе ФТО, а подразумева спремност

да се у сваком тренутку, на сваком месту и у свим условима, преко патроле или Мобилно-ин-
тервентног тима (МИТ) обаве постављени задаци на заштити објекта.

Правовременост –

подразумева предузимање одређених мера, радњи и поступака пре не-

го што се испољи активност према штићеном објекту.

Комплексност –

подразумева стално, узајамно и свеобухватно деловање система обезбе-

ђења, од контраобавештајног до сваког органа који непосредно или посредно учествује у
обезбеђивању.

Сигурност –

представља ангажовање службе ФТО, да у сваком тренутку може успешно

спречити сваки облик угрожавања према штићеном објекту.

Ефикасност –

представља врхунску обученост, увежбаност и искуство свих непосредних

извршилаца, у брзини реаговања на дејство или покушај угрожавања, као и предузимање ме-
ра за отклањање последица и евентуално репресивно деловање.

4.2. Правна регулатива система ФТО

Већина земаља донела је Закон о агенцијама за обезбеђење лица и имовине и приватној

детективској делатности.

Овај закон има следећу структуру:
– Основне одредбе;
– Делатност обезбеђења лица и имовине;
– Услови за оснивање предузећа за обезбеђење лица и имовине – овлашћење за обављање

послова обезбеђења лица и имовине, униформа и легитимација припадника обезбеђења;

– Детективска делатност и приватни детективи – обављање детективских послова, права

и дужности приватног детектива;

– Евиденција;
– Надзор;
– Овлашћење за доношење прописа;
– Казнене одредбе;
– Прелазне и завршне одредбе.

213

Осим тога, већина земаља донела је и одговарајућу подзаконску регулативу:
– Правилник о начину полагања стручног испита за припаднике физичког и техничког

обезбеђења и приватног детектива;

– Правилник о условима и начину спровођења техничког и физичког обезбеђења;
– Правилник о просторним и техничким условима за заштиту од крађа и других незгода

или злоупотреба, које мора испуњавати пословни простор предузећа које обавља де-
латности обезбеђења лица и имовине и детективска агенција;

– Правилник о условима обављања послова пратње и обезбеђења новца, вредносних па-

пира, племенитих ковина, метала и других вредности;

– Правилник о легитимацији припадника обезбеђења и детективској легитимацији;
– Правилник о евиденцијама.

4.3. Извори угрожавања лица, имовине и пословања

Извори угрожавања лица, имовине и пословања могу се класификовати по следећим кри-

теријумима, на:

1) природне појаве:

геофизичке појаве

– земљотреси, поплаве, гром;

биолошке појаве

–

епидемије, пандемије и слично;

негативно дејство Сунчеве енергије.

2) појаве техничко-технолошког карактера: експлозије, пожари, хаварије, удеси, јонизују-

ћа зрачења и слично, која угрожавају животну средину.

3) социјалне појаве: ратови, економске кризе, политичко насиље и слично.
4) социјално-патолошке појаве: алкохолизам, наркоманија, коцка, просјачење, проститу-

ција, незапосленост и слично.

5) криминалне делатности – извршење кривичних дела из области општег, привредног,

политичког, еколошког криминалитета итд.

Извори угрожавања лица, имовине и пословања могу настати:
– ван делатности човека;
– са делатношћу човека.
Извори и облици угрожавања лица, имовине и пословања могу се поделити и на:
– изворе који

непосредно или директно

угрожавају штићене објекте и лица (елементарне

непогоде, криминалитет, тероризам и слично);

– изворе који

посредно или индиректно

угрожавају штићене објекте и лица (алкохоли-

зам, наркоманија, коцкање, незапосленост, проституција и слично);

Делатност заштите лица, имовине и пословања је у највећем обиму усмерена, на заштиту

имовине од разних криминалних напада, чије се последице испољавају у присвајању, оште-
ћењу или уништењу имовине, односно у настајању материјалне штете за власника. Основни
задатак службе система ФТО је спречавање криминалних напада на имовину и животе људи
и доприношење откривању учинилаца кривичних дела. Отуда, она мора бити планирана и за-
снована на процени угрожености штићених вредности и конкретном плану обезбеђења.

Нису сва лица и сви облици имовине подједнако угрожени ни изложени разноврсним

криминалним нападима. Међу најфреквентније облике угрожавања лица, имовине и послова-
ња убрајају се:

Политичко насиље

, којим се означава наношење душевног, а знатно чешће и физичког

бола или повреде из политичких мотива, који могу бити пројектовани, верски, рационални

215

Епидемијом

се сматра пораст обољења од заразне болети, неуобичајен по броју случаје-

ва, времену, месту и захваћеном становништву, као и неуобичајено повећање броја обољења
са компликацијама или смртним исходом. Такође, епидемијом заразне болести сматра се и
појава два или више међусобно повезаних обољења од заразне болести која се никада или ви-
ше година није појављивала на једном подручју, као и појава већег броја обољења чији је
узрочник непознат а прати их фебрилно стање.

Биолошки агенси

(грчки bios – живот; латински agere – делотворно) – су проузроковачи

заразних болести људи, биљака и животиња. Поједине врсте биолошких агенаса изазивају
масовна заразна обољења и смрти. Најважнији су: бактерије; вируси; гљивице и рикеције.
Могу се употребљавати у вођењу биолошког рата, као биолошко оружје.

Алкохолизам

је честа и стална употреба алкохолних пића до које долази због настале

психолошке и физиолошке зависности организма. Алкохоличар не мора показивати знаке пи-
јанства, он често и није пијан. Основно мерило је степен зависности, као и обим телесних и
психичких оштећења, што дуго може остати прикривено. Управо та необавезност испољеног
пијанства отежава благовремено уочавање алкохолизма, како од стране зависника, тако и од
стране његове околине, али и службе ФТО. Зависност бива уочена тек када телесне и психич-
ке промене постану очигледне. Уколико се не лечи, завршава се целовитим психолошким
пропадањем и тешким оштећењем виталних органа, што по правилу води у убрзану смрт.

Наркоманија

је стање периодичне или хроничне интоксикације, штетне по личност и

друштво, проузрокована поновљеним уношењем дроге у организам. Њене карактеристике су:
неодољива жеља или потреба за дрогом; да се дрога набави по сваку цену; тенденција за по-
већањем дозе; психичка, а понекад и физичка зависност од дроге.

Коцкање

је недозвољено играње на срећу. Коцкање, као вид социјалне патологије има

веома изражен криминогени утицај. Повезано је са тучама, крађама и разбојништвима, у слу-
чајевима када дође до већег губитка новца. У највећем броју случајева, оно је само прекршај.
Само под одређеним условима, предвиђеним кривичним законом, коцкање је кривично дело.
Кривично дело коцкања има три основна облика: коцкање; мамљење на коцку и омогућавање
коцке. Коцкање је кривично дело и ако се врши: у виду заната; уз употребу лажних карата
или уз неку другу обману; са лицем за које се зна да је до новца за коцку дошло извршењем
неког кривичног дела. Прекршај се састоји у коцкању или уступању просторије са циљем
коцкања, или у коцкању са малолетним лицем или у уступању просторије или на други начин
омогућава малолетном лицу да се коцка.

Проституција

представља нуђење људског тела било коме, ради задовољења сексуалних

потреба, уз захтев да се као надокнада за коришћење тела плати надокнада у новцу или дру-
гим вредностима или услугама (добијање радног места). Битно за обављање проституције, је
да се подавање тела врши уз надокнаду, без обзира на то, да ли и сама проститутка задовоља-
ва своје страсти или не. Начини проституције су веома разноврсни и стално се мењају, али
циљ остаје исти. Проституција је појмовно везана за сексуалну продају женског тела, али у
суштини она обухвата и слично сексуално понашање мушкараца. Међутим, у пракси је ка-
жњива само проституција којом се баве жене.

Просјачење

је непристојно, дрско и безобзирно понашање којим се угрожава спокојство

грађана или јавни ред и мир. Просјачење

је тражење милостиње од другог лица у новцу или

каквој другој материјалној вредности. Постоје две категорије лица које се баве просјачењем:
категорија инвалидних и дефектних лица и категорија социјалних паразита, који су способни
за рад али живе као беспосличари од милостиње других јер немају навику да раде. Прва кате-
горија просјака због својих физичких и психичких недостатка делује емоционално на људе од
којих се тражи милостиња, односно недостаци који су видљиви изазивају сажаљење, тако да
људи сами дају милостињу и без апеловања. Друга категорија просјака, која је бројнија, апелује

216

на свест и осећања самилости за доброчинством, приказујући вербално своју материјалну угро-
женост образлажући је болешћу, незапосленошћу, немоћним члановима породице итд.

Просјачење је троструко негативна појава јер, што код онога који проси ствара одређен

облик паразитизма – навику да се живи без рада; што представља један од путева ка дели-
квенцији; и што утиче на морал грађана код којих се развија сумња у способност државе да
омогући достојанствен живот овим људима. Најчешће се срећу два вида просјачења, у виду
заната (када се на тај начин обезбеђују основна средства за живот) или из навике да се тако
остварује допунска зарада или корист.

Незапосленост

је околност у којој особа способна за рад активно тражи посао, али није у

могућности да га пронађе. Податке о незапослености у већини земаља прикупљају и обрађују
ресорна министарства (за рад и запошљавање) и они су важан показатељ економских прилика.

Пироманија

је необуздана тежња ка изазивању пожара. Може бити различитог порекла.

Један део, потиче од ментално заосталих особа или старијих лица са развијеним процесима
деменције. Други део припада психопатијама. У свим случајевима, постоји ослабљена кон-
трола импулса, који често имају карактер освете. Има мишљења да у основи пироманије ле-
же и скривени сексуални мотиви, односно да произлази из сексуалне фрустрације.

Криминалитет

је појава у друштву која се манифестује у вршењу друштвено опасних

дела која су законом одређена као кривична дела. У оквиру криминалитета који све више
угрожава безбедност лица, имовине и пословања могуће је разликовати:

Класични криминалитет

који се као термин користи за означавање оних кривичних дела

(деликата), који су у свим временима и у свим друштвеним системима сматрали штетним.
Наиме, овим деликтима су се нападала она добра која су увек имала статус друштвене вред-
ности у материјалном и моралном смислу. У ред таквих кривичних дела спадају: убиства,
крађе, преваре, проституција и слично.

Политички криминалитет

је посебна врста криминалитета, који обухвата кривична дела

којима се напада на постојећи државни поредак у циљу његовог рушења. Међу политичким
кривичним делима, посебно се издваја тероризам, издаја, шпијунажа и нека војна кривична де-
ла.

Организовани криминалитет

је посебан вид професионалног криминалитета, који карак-

терише чврста организованост, хијерархијски односи, велика брзина и сналажљивост у акци-
јама, као и способност за брзо прилагођавање измењеним условима.

Имовински криминалитет

је скуп криминалних активности којима се напада туђа имови-

на у циљу прибављања противправне имовинске користи.

Привредни криминалитет

обухвата кривична дела против привреде и њеног функциони-

сања, као и кривична дела предвиђена у другим групама кривичних дела којима се поред
привреде истовремено нападају и други друштвени односи и вредности (против економског
система, службене дужности, радних односа) којима се повређују или угрожавају односи у
привреди или наноси штета привредном пословању или њеним добрима. Подразумева се сва-
ко деликтно понашање које се врши од стране правних или физичких лица, који као субјекти
тих односа располажу одговарајућим овлашћењима према имовини на којој се ти односи за-
снивају, а деликтним понашањима се непосредно наноси штета тој имовини и повређују или
угрожавају привредни односи. У овако дефинисан појам привредног криминалитета, спада и
питање имовинских деликата.

Криминалитет белог оковратника

је посебан вид професионалног криминалитета, који

врше припадници горњих, владајућих и пословних кругова, користећи свој друштвени поло-
жај и утицај. Развијен је више- мање у свим земљама, односно карактеристичан је за савреме-
но америчко друштво. највише је ухватио корена на подручју банкарства, осигурања, тргови-
не и берзанских трансакција. Носиоци овог криминалитета релативно ретко долазе под удар

218

објекат из државног апарата. Ако је објекат или личност изван државног апарата, онда се за
ову делатност ангажују оперативни радници, приватни детективи (агенти истражитељи), који
имају задатак сличан специјализованим државним органима, који се огледа у прикупљању
обавештења о потенцијалним лицима и облицима угрожавања штићеног објекта.

Заштита личности

– представља заштиту живота и телесног интегритета физичких лица

ангажовањем специјализованих извршилаца (телохранитеља или бодигарда) обезбеђења. За-
штиту одређених личности, менаџера и техничких стручњака, особа које преносе новац или
друге вредности, као и обезбеђење других личности („комерцијално“) првенствено врши с
циљем њихове физичке заштите, њихова радна места се штите с циљем заштите тајних пода-
така, док се објекти, у којима бораве заштићена лица, штите од директних напада (контради-
верзионо и сл.). Полазећи од тога, служба за обезбеђење личности и објеката (у склопу слу-
жбе ФТО предузећа) предузима следеће мере и радње:

– оперативно (у сарадњи са полицијом, БИА-ом и другим државним органима или детек-

тивским агенцијама) проверава сва лица која раде или живе у близини штићеног лица;

– детаљно сагледава и анализира свако радно место које се обезбеђује са аспекта опасно-

сти по његову безбедност (у смислу опасности од обијања каса, израде дупликата кљу-
чева и сл.);

– надгледа електронско и видео обезбеђење одређених просторија или читавог објекта

под заштитом, по правилу довођењем сигнала у просторију из које се перманентно вр-
ши надзор објекта под заштитом, и

– oстварује увид над функционисањем контрадиверзионог обезбеђења, а евентуално и

над мерама радиолошко-биолошко-хемијске, као и противпожарне заштите.

Појам

одређена личност

подразумева оно лице које је од стране надлежних државних

органа одређено да се штити. Под њиховом заштитом подразумева се скуп планских оператив-
но-техничких мера, радњи, поступака и снага, које предузима јавна безбедност (полиција) ради
неутрализације или смањења разних ризика и опасности које прете њиховој безбедности.

Заштита објеката

обухвата поступке, мере и радње које служба ФТО, самостално или у

сарадњи са надлежним државним органима предузима ради заштите од напада, уништења и
оштећења објеката предузећа, као и заштите од откривања података који представљају по-
словну или државну тајну.

Појам

одређени објекат

представља све оне објекте у којима бораве или раде одређене

личности, резиденцијалног су карактера и могу их користити стално, привремено или повреме-
но.

Појам

објекат од посебног значаја за безбедност земље

представља војни или други

објекат чије би оштећење, уништење или откривање намене, изазвало штетне последице по
безбедност и одбрану земље.

Објекти од посебног значаја за одбрану земље су:
– објекти или делови објекта у којима су смештени велики технички системи, предузећа

и друга правна лица од посебног интереса за одбрану земље;

– објекти у којима се производ складиште или чувају предмети или врше услуге од по-

себног значаја за одбрану земље;

– инвестициони објекти значајни за одбрану земље.

Заштита објеката од општег интереса

су

делатности од општег интереса које су дефи-

нисане у Закону о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса. То су де-
латности које су као такве одређене законом у области: производње, преноса и дистрибуције
електричне енергије; производње и прераде угља; истраживања, производње, прераде, тран-
спорта и дистрибуције нафте и природног и течног гаса; промета нафте и нафтиних деривата;

219

железничког, поштанског и ваздушног саобраћаја; телекомуникација; издавања службеног
гласила; информисања; издавања уџбеника; коришћења, управљања, заштите и унапређива-
ња добара од општег интереса (воде, путеви, минералне сировине, шуме, пловне реке, језера,
обале, бање, дивљач), као и комуналне делатности. Ове делатности су од стратешког значаја
за државу.

Контраобавештајну заштиту објеката од општег интереса обављају у државном сектору

службе безбедности у сарадњи са полицијом, а тамо где постоје, безбедносно информативни
центри службе ФТО предузећа – БИЦ, а у сарадњи са обавештајно-безбедносним службама.
Обавезно заштићени објекти су:

– за прераду, производњу, дистрибуцију и складиштење нафте, нафтиних деривата и гаса;
– за прераду, производњу, дистрибуцију и складиштење воде;
– за производњу и дистрибуцију електричне енергије;
– за производњу, коришћење или складиштење радиоактивних и других опасних и штет-

них материја;

– од значаја за саобраћај у свим врстама саобраћаја;
– у којима се држе и чувају ствари од велике вредности;
– у којима се држе и чувају ствари од изузетног значаја за науку, културу и уметност;
– у којима се окупља велики број људи.
Под обавезно заштићеним објектима сматрају се и простор на коме се налазе ти објекти и

који чине њихов саставни део, као и пратећи објекти који су у функцији тих објеката.

Значајно за обавезно заштићене објекте је да они спадају у кључну инфраструктуру др-

жаве, због чега је несумњиво постојање посебног интереса за безбедност и заштиту ових
објеката. Претходно је потребно одговорити на питања:

– колико је битан објекат (предузеће) за интерес и безбедност државе?
– колико је озбиљна и могућа претња?
– колико су рањива постројења и средства и које последице изазива њихово нефункцио-

нисање?

– који је ниво ризика прихватљив?
У том циљу, од стране надлежних државних органа нужно је спровести процес анализе и

процене угрожености и заштите кључне инфраструктуре, у који спадају:

– дефинисање захтева;
– карактеризација основа инфраструктуре;
– анализа претњи и штете;
– анализа инфраструктурне заштите и одбране;
– карактеризација ресурса;
– анализа подручја;
– интеграција и анализа међузависности;
– процена повредљивости обавезно заштићених објеката;
– процена ризика;
– процена повредљивости и утицаја;
– конкретни резултати на управљању ризиком.
Државни органи имају неколико могућности приликом успостављања система безбедно-

сти и заштите обавезно заштићених објеката: не урадити ништа – прихватити ризик; урадити
све – уклонити ризик; урадити нешто – управљати ризиком.

221

рајуће, прилагођене изабраном објекту, начину производње, технологији, датим особености-
ма средине у којој се објект налази и слично.

Мере дезинформисања

су планско, смишљено и организовано деловање у миру и рату,

ширење и протурање дезинформација (лажног информисања, нетачних података), да би се нео-
влашћено лице довело у заблуду о стварној ситуацији или о одређеном податку и тиме навело
на погрешне закључке и предузимање одређених активности или уздржавање од истих.

Појам

заштита имовине означава

заштиту покретне и непокретне имовине од униште-

ња, оштећења и других штетних утицаја употребом заштитних, односно техничких система и
механичких уређаја.

Појам

заштита превоза новчаних и других вредносних пошиљки

означава превоз пошиљки

(злато, драго камење, уметнички предмети, вредносни папири, страни новац и слично) уз помоћ
непосредних извршилаца службе ФТО и употребом посебно прилагођених техничких и хемиј-
ских средстава, као и моторних возила (најчешће посебно оклопљених – блиндираних).

Појам

заштита јавних скупова

означава обезбеђење реда на јавним скуповима и јавним

приредбама уз помоћ непосредних извршилаца службе ФТО и употребом техничких система
и механичким уређајима за обезбеђење, у складу са прописима о јавним скуповима.

Мере здравствене заштите

имају за циљ заштиту здравља људи и стално побољшавање,

чиме се стварају и повољни услови да запослени могу дуже да привређују и буду продуктив-
нији. Ове мере нису у директној вези са функционисањем ФТО, али су од значаја за његово
функционисање. Мере здравствене заштите су доста уже од здравствене заштите, и оне би
требало да обухвате:

– мере за унапређивање здравља (снабдевање водом, хигијенска исхрана и становање, са-

нирање околине и слично); опште и специфичне мере за спровођењем и сузбијањем
оболевања (вакцинација, санација средине, здравствено-васпитни рад и слично);

– мере за рано откривање болести путем систематске контроле здравље;
– мере за унапређивање лечења оболелих и њихову рехабилитацију.

Мере обезбеђења које предузимају службе ФТО

обухватају: физичку и техничку за-

штиту и надзор свих запослених; чување и осигурање зграда, постројења и друге имовине;
спречавање и откривање појава које могу нанети штету имовини предузећа; онемогућавање
приступа непозваним особама у предузеће; предузимање законом допуштених мера, неоп-
ходних за неометани процес рада и заштиту запослених који врше процес производње или
пружања услуга.

Мере обезбеђења треба да испуњавају следеће критеријуме:
– морају бити сразмерне ризику и претњи;
– имају превентивни карактер, а изузетно и репресивни;
– неопходне облике сарадње са осталим државним и осталим структурама;
– послови обезбеђења су неспојиви са осталим пословима у предузећу;
– квалитет службе ФТО је важнији од броја непосредних извршилаца;
– непосредни извршиоци службе ФТО морају за време рада и сами бити довољно зашти-

ћени;

– систем обезбеђења предузећа је „снажан“ онолико колико је јака најслабија тачка у том

систему.

Најчешће мере које се примењују у заштити објеката предузећа су:
– мере физичке заштите;
– мере техничке заштите;
– мере заштите од пожара;

222

– мере противдиверзионе заштите;
– санитарно-техничке, биолошке, хемијске и здравствене мере заштите;
– изузетно: мере противприслушне заштите.

4.5. Контрола и надзор система обезбеђења лица,

имовине и пословања

Скупштина, судство и влада имају различите улоге у безбедносним питањима, али деле од-

говорност за добро функционисање безбедносног сектора уопште. Такође, ови органи власти
имају значајан утицај на сегмент који се односи на обезбеђење лица, имовине и пословања.

Извршна власт

(Влада) преко надлежних министарстава, спроводи непосредну контро-

лу са централног, регионалног или локалног (месног) нивоа власти путем издавања:

– одговарајућих дозвола за рад приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имо-

вине и пословања;

– дозвола за ношење ватреног оружја;
– инспекцијског надзора услова рада приватних предузећа и агенција за обезбеђење ли-

ца, имовине и пословања.

Судска власт

врши надзор и контролу приватних предузећа и агенција за обезбеђење ли-

ца, имовине и пословања, кроз:

– вођење грађанских и кривичних поступака, ради утврђивања оправданости и законито-

сти употребе силе од стране припадника приватних предузећа и агенција за обезбеђење
лица, имовине и пословања, као и накнаде штете настале тим поводом;

– води кривичне поступке за кривична дела која изврше припадници приватних предузе-

ћа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања приликом обављања дужности
и слично.

Законодавна власт

спроводи скупштински надзор усвајањем закона који одређују и уре-

ђују овлашћења и надлежности, неопходна за рад приватних предузећа и агенција за обезбе-
ђење лица, имовине и пословања.

Таква контрола може да укључи и успостављање парламентарних одбора или комисија

које могу да поступају по жалбама јавности.

Струковни надзор и контрола

, представља успостављање струковног надзора

над поступа-

њем припадника приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања.

Струковни надзор се организује у оквиру удружења приватних предузећа и агенција за

обезбеђење лица, имовине и пословања, било у привредним коморама или независно од њих.
Струковно удружење или асоцијација се формира ради обезбеђивања стручности у вршењу
обезбеђења и заштите, као и заштите јавног интереса у овој области.

Струковни надзор се огледа приликом издавања одговарајућих сертификата потенцијал-

ним припадницима приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и послова-
ња, док је контрола могућа у појединим случајевима употребе силе и наношења штете преду-
зећу, које за последицу има одузимање или продужавање лиценце за рад.

Унутрашња (интерна) контрола

приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица,

имовине и пословања, врши се редовно – периодично и изузетно – након ванредних догађаја,
од стране руководећих органа предузећа, непосредно или преко дежурних или стручних ор-
гана у предузећу, ради стицања увида у стање, квалитет и квантитет свих сегмената обезбеђе-
ња предузећа:

1. квалитета и ажурности елабората и других докумената;

224

је које такође ангажују PSC обухватају АБД Енгинееринг, Алфа цомпутерс, АСА, Бата, Бене-
тон, Кока-Кола ХБЦ БХ и Донкафе, као и тржне центре (ВФ, Меркатор, Робот, Вистафон,
Сам Схоп). PSC се такође ангажују ради обезбеђивања спортских и културних манифестација
у БиХ, у кафићима, ноћним клубовима. Због индустријске базе клијената, PSC су, пре свега
активне у већим градовима и урбаним деловима земље.

4.6.2. Везе са сектором безбедности

Већи део особља PSC које ради у БиХ су бивши припадници војних или полицијских

служби, тако да везе очито постоје између два сектора. Споразуми о раду неформалне приро-
де су постигнути раније између PSC и полиције у случајевима када се полицијска служба
сложила да надгледа превоз новца и драгоцености на уговорној основи за потребе правних
лица и банака, (нпр. Загребачка банка БХ Д.Д. Тузла, Универзал банка Д.Д. Сарајево, Тузлан-
ска банка и др.).

Полицајци немају личне користи од овог типа споразума, а није ни познато да су поли-

цајци радили као припадници обезбеђења док су ван дужности. Већина интервјуисаних лица
за ову студију одбила је да да коментар на постојање било каквих систематичнијих веза изме-
ђу PSC и традиционалних безбедносних субјеката, отежавајући на тај начин утврђивање ре-
алне ситуације. Од оних који су били вољни да дискутују о том питању, више њих је потвр-
дило да постоје јаке везе између PSC и војних или владиних службеника, у неким случајеви-
ма указујући на очигледан неуспех полиције у погледу спровођења провере неких компанија,
као доказ постојања таквих неформалних и незаконитих веза. Постојање везе између PSC i
бившег директора Савезне обавештајне агенције и његовог заменика је, ипак, јавно разматра-
на и потврђена у интервјуима са директорима PSC. Неколико интервјуисаних особа је изра-
зило уверење да, начин на који су основане бројне PSC током 90-их година и рејони на који-
ма им је био дозвољен рад, упућују на доказ постојања оваквих веза. На пример, сарајевска
фирма ЦИПОС је основана са пројектним задатком који се тиче рада у оквиру оних терито-
рија са бошњачком већином, док се за мостарску фирму ИПОН обезбедио задатак функцио-
нисања на оним територијама са већинским хрватским становништвом.

И у ФБиХ и у РС компанија која намерава да пружа услуге заштите лица и имовине може

бити основана само од стране легалне домаће компаније или босанског држављанина. Огра-
ничења за небосанске држављане који раде у PSC могла би се уклонити ако Босна уђе у ЕУ.
И у ФБиХ и у РС, подносиоци молбе за оснивање PSC морају да испуне низ захтева, као што
су: минимум пет службеника који поседују валидну дозволу за обављање послова обезбеђења
(само ФБиХ); поседовање одговарајућег техничког знања и опреме; и поседовање пословних
просторија погодних за обављање послова обезбеђења. И оснивачима и запосленим лицима је
такође забрањен овај облик рада уколико се налазе под кривичном истрагом, ако су били кри-
вично осуђени, здравствено неспособни, ако су били спречени од стране комесара ИПТФ да
ступе у полицију, или су отпуштени из војне службе од стране COMSFOR/COMEUFOR.

Расположиви доказ о обиму примене закона и прописа који управљају/регулишу PSC у

БиХ је у најбољем случају нејасан. Неки представници индустрије тврде да мали број случа-
јева јавних оптужби против PSC представља доказ да су компаније краткотрајне. Ипак, изве-
штаји медија наводе да ово можда и није случај. Већина компанија не изгледа као да има аде-
кватне просторије или поседује одговарајућу опрему као што су специјализована оклопна во-
зила за превоз новца што се захтева законом. На пример, када је дошло до пљачке у Годуши,
почетком августа 2005. године, која је проузроковала губитак од 80 000 и 30 000 КМ за Рај-
фајзен банку под заштитом ЦИПОС 007, откривено је да су радници преузели јефтинију оп-
цију транспорта новца у приватном возилу из Теочка до Сапне.

Такође су забележени случајеви када су PSC функционисале у географским областима за

које не важе њихове дозволе. Овим је обухваћен трансфер новца између ФБиХ и РС од стра-
не компанија које су регистроване само за рад у једном од два ентитета. Ово је незаконито

225

пошто Савезно Министарство унутрашњих послова (МУП) не издаје дозволе компанијама да
прате новац између ентитета. На пример, 01. децембра 2004. године украдено је 2 047 000
КМ из Рајфајзен банке у највећој пљачки која се десила у БиХ. Новац је требало превести у
блиндираном возилу власништва Аларм Wест и ЦИПОС 007 из Сарајева у Бањалуку. Обе
ове компаније су регистроване у ФБиХ, не у РС. Даље, више компанија очигледно ангажује
људе без одговарајућег сертификата из полиције за рад у обезбеђењу.

4.6.3. Употреба силе и ватреног оружја

Употреба силе од стране особља PSC у ФБиХ је предвиђена Чланом 20 „Закона о зашти-

ти људи и имовине“, у коме се наводи да једна петина особља компаније која обавља физич-
ку заштиту може да носи краткоцевно ватрено оружје у циљу самоодбране. У РС ограничење
за оружје је регулисано Чланом 18 „Закона о агенцијама за заштиту људи и имовине и рада
приватних детектива“, у коме се наводи да компаније које обављају физичку заштиту имају
одобрење за набавку краткоцевног ватреног оружја за највише 50% својих радника.

Чувари/припадници обезбеђења су наоружани оружјем 9 мм и релевантни закони забра-

њују употребу аутоматског оружја, непробојних прслука, запаљивих или дум-дум метака или
пригушивача и наводи се да ватрено оружје мора имати цев дужине до највише 20 цм. Забра-
њено је „несмртоносно“ оружје као што су палице, бојни отрови и оружје за изненадни на-
пад. Обезбеђење не сме да носи скривено ватрено оружје и сво оружје мора да се пријави ре-
левантним властима. Од PSC се захтева да води евиденцију о тачном типу ватреног оружја
које носи било који од службеника. Оружје се пријављује компанији, а не посебном службе-
нику и када се не употребљава требало би да је смештено на сигурном у ватросталним сефо-
вима у просторијама агенције. Пре сваког повлачења или враћања оружја, од службеника се
тражи да пријави или одјави оружје у регистру компаније. У ФБиХ овај регистар би требало
да буде на располагању за контролу од стране МУП-а.

Закони у оба ентитета наводе да се сила може користити само када је то преко потребно и ка-

да се то захтева ради постизања циљева криминалистичке службе. Употреба смртоносне силе или
ватреног оружја против лица од стране обезбеђења је дозвољена само под следећим околностима:

– да би се сачувао живот;
– ради заштите њих самих;
– да би се заштитило лице или имовина које обезбеђење штити од напада;
– да би се спречило бекство лица које је извршило кривично дело против имовине коју

штити обезбеђење; или

– уколико се обезбеђење нађе у ситуацији опасној по живот.
Пре употребе ватреног оружја од припадника обезбеђења се захтева да упозоре нападача

о њиховој намери да употребе ватру. Када се употреби ватрено оружје, припадник обезбеђе-
ња је одговоран за животе других људи који се у том тренутку могу наћи у близини. PSC су
обавезне да обуче своје особље за минималну употребу силе. „Програм обуке за стицање сер-
тификата за физичку или техничку заштиту људи и имовине“ регулише овакву обуку у
ФБиХ. До сада није било пријављених случајева кршења овог прописа и употребе прекомер-
не силе или злоупотребе људских права. Програм службене обуке за особље PSC не предви-
ђа обуку из прве помоћи, али агенције лично тврде да пружају ову обуку за своје људство.
Ипак, особље није опремљено опремом за пружање прве помоћи.

227

промени тактике, остаје читав опсег проблема на свим стадијумима у процесу надзора, од ре-
гистрације компаније, преко позадинских провера и најзад, до недавно, рутинског прегле-
да/инспекције руководилаца. На пример, због неслагања између МУП-а сарајевског кантона
и МУП-а Федерације, претходни није издавао званичне/службене ИД картице за персонал
PSC, иако се законом захтева да ИД картице треба да буду видљиво истакнуте док приватно
обезбеђење обавља посао. МУП у РС још није извршио никакву проверу особља PSC. Више
интервјуисаних лица такође је изразило озбиљне сумње у вези са ефикасношћу полиције
приликом извршавања безбедносних провера запослених у PSC. Један извор, који је желео да
остане анониман, тврди да неки „криминалци“ могу да добију потврду о томе да нису осуђи-
вани у полицији и да су постојали случајеви у којима је мафија добијала овакве потврде по-
моћу претњи. Такође изгледа да провере које се, у складу са новим законима о PSC, захтевају
од полиције да их извршава, нису обављале рутински – на пример, од када је у ФБиХ 2002.
године уведен нови закон о PSC, у агенцији Пума је извршена инспекција само једанпут, у
марту 2004. године. Друге агенције уопште нису подвргнуте инспекцији.

5. ЦИВИЛНА ЗАШТИТА КАО ПОДСИСТЕМ

СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

5.1. Заштита као атрибут и функција државе

Заштита од природних и других несрећа је саставни део заштитне унутарње безбедносне

функције државе. Отуда се област заштите и спасавања организује као нормативно, организа-
ционо и функционално самосталан и јединствен подсистем националне безбедности државе.
У њу су укључене и повезане све спасилачке активности, службе и друге наменске снаге за
заштиту, спасавање и помоћ, које у свом раду користе заједничку телекомуникациону, ин-
формациону и другу инфраструктуру.

Основни циљ заштите спасавања и помоћи је сачувати људе, животиње, материјална и

друга добара и околину пред несрећама, односно од уништења, оштећења и других последи-
ца несрећа те ублажити њихове последице. Циљеви заштите и спашавања људи и материјал-
них добара остварују се:

– превентивним активностима,
– успостављањем и одржавањем приправности за предузимање мера,
– осматрањем, обавештавањем и узбуњивањем,
– заштитом, спасавањем и помоћи,
– отклањањем последица несрећа.

5.1.1. Превентивне активности

Циљ превентивне активности је спречити, уклонити или смањити безбедносне ризике.

Превентивно деловање обухвата организационе, техничке и друге предузете мере и активно-
сти, да се спречи настанак или барем ублаже последице појединих несрећа, односно олакша
извођење заштите, спасавања и помоћи ако до несреће дође. Превентиву спроводе надлежна
министарства, локалне заједнице, привредна друштва (предузећа), заводи и друге организа-
ције у складу са њиховом делатношћу. Министри су непосредно одговорни за координацију,
извођење и стање превентивних мера и активности у делатности из њихове надлежности.

Превентивне мере и активности уређује подручно законодавство, планира се у програми-

ма и плановима заштите пред природним и другим несрећама, односно у плановима развоја
који се односе на поједине делатности.

228

5.1.2. Припремљеност за предузимање мера

Припремљеност за предузимање мера обухвата планове заштите и спасавања и друге об-

лике припремљености, које омогућују што бржи одзив и делотворно предузимање мера у не-
среће. Предуслов за обезбеђење припремљености је такође одговарајућа организација, опре-
мљеност и оспособљеност снага за заштиту спасавања и помоћ у погледу врсте и обима не-
среће на подручју, на којем су снаге основане. Овде спадају такође просторно, грађевинске и
друге техничке мере, са којим се поједина подручја, насеља и објекти, граде, уређују и опре-
мају тако, да се у случају несреће спрече људске жртве и већа материјална штета и да се омо-
гући ефикасно деловање спасилачких служби. Наведене мере се узимају у обзир при изради
просторних планова, те пројектовању и изградњи објеката. При планирању просторних за-
хвата морају се узети у обзир ограничења коришћења простора због превеликих безбедно-
сних ризика (ограничење делатности и градње на трусним, поплавним и подручјима подло-
жним клизиштима), подручја искључене употребе простора (вежбалишта –

полигони –

логи-

стички центри) те подручја могуће искључиве употребе простора (привременог боравка, под-
ручја депоновања загађених материјала и опасних материја, одлагање рушевина итд).

Заштита од опасности обезбеђује се такође и изградњом склоништа, припремама за ева-

куацију, смештај и снабдевање угрожених становника, техничким и другим средствима за
личну и заједничку радиолошку, хемијску и биолошку заштиту и заштиту непокретног и по-
кретног културног наслеђа. Склоништа основне заштите граде се у местима и другим угро-
женим насељима те у објектима, који су намењени за обављање делатности ширег значаја,
као што је здравство, школство, телекомуникације, енергетика, јавни промет и слично.

Припремљеност за предузимање мера обезбеђују министарства и други државни органи,

локалне заједнице и привредна друштва, заводи и друге организације у складу са својом де-
латношћу и надлежностима. Припремљености за предузимање мера доприносе и грађани
обезбеђењем средстава за личну и узајамну заштиту.

5.1.3. Осматрање, обавештавање и узбуњивање

Осматрање, обавештавање и узбуњивање организује се као јединствен подсистем за от-

кривање и праћење опасности природних и других несрећа, обавештавање и узбуњивање те
вођење заштите, спасавања и помоћи у несрећама. Чине га информациони и телекомуникаци-
они систем, центри за обавештавање те средства за узбуњивање. Систем делује непрекидно у
потребном обиму, а по потреби се активира у целости.

5.1.4. Заштита, спасавање и помоћ

Заштита, спасавање и помоћ у несрећама обухвата особито гашење и спасавање уз пожа-

ре и експлозије, спасавање из рушевина и одрона, спасавање у планинама, из пећина, рудни-
ка, на води и из воде, спасавање од невремена, олуја и других временских елементарних не-
погода, спасавање у прометним несрећама, прву и хитну медицинску те ветеринарску помоћ,
заштиту од неексплодираних убојних средстава, извођење радиолошке, хемијске и биолошке
заштите, прикупљање података о жртвама и угроженим, помоћ угроженим, општа хумани-
тарна помоћ и обезбеђење основних услова за живот.

Заштиту, спасавање и помоћ изводе јавне, добровољне и професионалне спасилачке слу-

жбе, стручне службе привредних друштава, завода и других организација, хуманитарних ор-
ганизација, јединице службе и органи цивилне заштите и друге снаге за заштиту, спасавање и
помоћ. При извођењу спасилачких активности повезују се и сарађују међусобно. За њихово
планско и усклађено деловање брину надлежни команданти и штабови Цивилне заштите.

230

Према међународним стандардима, цивилна заштита представља организован одговор

државе

на опасности које угрожавају становништво, материјална добра и животну средину.

Она представља целовит систем и најшири облик организовања, припремања и учешћа ста-
новништва у хуманитарним активностима и задацима заштите и спасавања у случају елемен-
тарних непогода, техничко-технолошких несрећа, ратних разарања и других опасности.

Цивилна заштита, као хуманитарна социјално интегративна функција, је пре свега еми-

нентна државна функција, непреносива и неотуђива од извршне власти. Она се планира, ор-
ганизује и оспособљава у складу са проценом угрожености и могућностима за заштиту и спа-
савање људи, материјалних и других добара, с обзиром на степен угрожености и повредљи-
вости од елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа (првенствено хемијских ак-
цидената), ратних разарања и других опасности.

Цивилна заштита је делатност која данас првенствено функционише у миру, ванредним

ситуацијама и у рату. Стога је цивилна заштита категоријални појам са јасним приоритетима,
организацијом и модалитетима функционисања у сфери заштите јавног интереса – људских
живота, материјалних добара и животне средине.

5.3. Мисије и задаци цивилне заштите

Основна мисија цивилне заштите је да реализацијом превентивних и оперативних мера

обезбеди ефикасан систем заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара и
животне средине од последица елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа, рат-
них разарања и других већих опасности.

Полазећи од овакве мисије, а у складу са Женевским конвенцијама и Допунским прото-

колом из 1977. године, цивилна заштита извршава следеће задатке:

1. Склањање људи и материјалних добара
2. Евакуација
3. Збрињавање угрожених и настрадалих (смештај и снабдевање)
4. Замрачивање
5. Спасавање из рушевина

а) Заштита и спасавање од поплава
б) Заштита и спасавање на води

6. Заштита и спасавање од пожара
7. Радиолошко-хемијско-биолошка заштита
8. Очување добра битних за опстанак

а) Прва медицинска помоћ
б) Обезбеђење резерви крви

9. Санација терена
10. Откривање НУС и означавање опасних зона
11. Одржавање реда
12. Информисање
13. Осматрање и обавештавање
14. Верска помоћ и заштита верских објеката
15. Заштита животне средине

231

1) Склањање људи и материјалних добара

Све општине дужне су да својим просторним и урбанистичким плановима и пројектима и

другим нормативно-правним актима регулишу изградњу склоништа, првенствено као двона-
менских објеката у миру, и контролу реализације ових планова. Изградњу склоништа обезбе-
дити истовремено са изградњом нових зграда.

Организацију запоседања склоништа утврђују надлежни штабови и повереници ци-

вилне заштите, а за непосредно коришћење ових објеката и одржавање реда, поред ових ор-
гана, ангажовати и постојеће јединице цивилне заштите.

2) Евакуација

Евакуацију угроженог и настрадалог становништва вршити када се оцени да је то једина

могућност за њихову заштиту и за стварање услова за деловање оружаних снага.

Евакуацију организовати начелно на мање угрожена подручја своје општине.
Евакуацију планирати за становништво, материјална и покретна културна добра и сточни

фонд, преко организација и служби чија је то мирнодопска функција.

3) Збрињавање угрожених и настрадалих (смештај и снабдевање)

У циљу ефикасног спровођења ове мере, а на основу процене угрожености и повредљи-

вости, извршити оријентациону процену могућег броја угроженог и настрадалог становни-
штва од ратних дејстава, елементарних и других већих непогода и других опасности у миру и
рату. На основу тога планирати и вршити припреме за збрињавање.

Средстава и опрему за збрињавање угрожених и настрадалих грађана, начин и изворе фи-

нансирања, као и динамику стварања резерви ових средстава на нивоу државе, утврдиће Влада.

4) Замрачивање

циљу смањења ефикасности дејстава из ваздуха и обезбеђења повољних услова за за-

штиту становништва, треба у рату, а по потреби у случају непосредне ратне опасности, вр-
шити замрачивање насељених места, привредних и других објеката и саобраћајних средста-
ва. Замрачивање благовремено планирати и обезбедити његову реализацију у складу са рас-
положивим снагама и средствима која ће се одредити за ову намену.

5) Спасавање из рушевина

Организација рашчишћавања и спасавања затрпаних из рушевина заснива се на ангажо-

вању свих снага које могу брзо и ефикасно деловати.

За спасавање затрпаних и рашчишћавање рушевина и саобраћајница, организовати и при-

премити све расположиве снаге које могу пружити помоћ било које врсте за успешно оства-
ривање ове мере: специјализоване јединице за спасавање и рашчишћавање, прву медицинску
помоћ, ватрогасне, РХБ заштиту, за дезактивирање и уништавање неексплодираних убојних
средстава, за санацију, комуналне, грађевинске, занатске, саобраћајно-транспортне и друге
организације Црвени крст и друге друштвене организације.

233

8) Радиолошко – хемијско – биолошка заштита

Организовање и спровођење мера РХБ заштите подразумева радње и поступке ради от-

кривања и утврђивања опасности, спречавања, ублажавања и отклањања поседица дејства ра-
диолошких хемијских и биолошких средстава на људе, биљни и животињски свет и матери-
јална и друга добра.

У том циљу обезбедити:
– нуклеарно-хемијско-биолошку контролу (РХБ контролу),
– благовремено предузимање превентивних мера личне и колективне заштитите,
– деконтаминацију људи, стоке, објеката, земљишта и материјалних добара.
У реализацији задатака РХБ

заштите тежиште треба бити на ангажовању организација и

специјализованих институција које располажу одговарајућим средствима и стручним кадро-
вима за обављање ових послова.

Лабораторијске послове развијати у општинама и градовима у оквиру станица и центара

РХБ заштите при чему је потребно користити постојеће лабораторије организација. Месне за-
једнице, организације, општине, градови дужни су да за припаднике јединица ЦЗ, штабове и
друге органе ЦЗ које образују, обезбеде средства личне заштите, као и да за своје запослене
обезбеде средства личне и колективне заштите.

9) Очување добара битних за опстанак

а) Заштита и спасавање животиња и намирница животињског порекла

Организација заштите и спасавања животиња и намирница животињског порекла заснива се

на ангажовању свих снага које и у миру обављају ову делатност, које могу брзо и ефикасно де-
ловати, а то су: ветеринарска служба, пољопривредне и пољопривредно-индустријске и трго-
винске организације које се баве производњом и прометом животних намирница, индивидуални
пољопривредни произвођачи-сопственици стоке, које се могу ангажовати у заштити и спасава-
њу животиња и намирница животињског порекла. Све ове организације још у миру извршиће
планирање људи и средстава и предузимање осталих мера које захтева ова област.

б) Заштита и спасавање биља и биљних производа

Заштиту и спасавање биља и биљних производа обезбедити ангажовањем свих мирно-

допских снага које могу брзо и ефикасно деловати а посебно: пољопривредних, пољопри-
вредно-индустријских организација, у области узгоја и експлоатације шума и других одговара-
јућих институција које се баве пољопривредном производњом, складиштењем пољопривредних
производа и газдовањем шумама, индивидуалних пољопривредних произвођача и др.

Основно опредељење код организовања и спровођења мера заштите биља и биљних про-

извода треба да буде на боље организованом и рационалнијем коришћењу расположивих ма-
теријалних средстава и контролисаној употреби пестицида, инсектицида, фунгицида, херби-
цида и осталих средстава за заштиту и планска припрема свих елемената у миру (људи, сред-
става, обука и др.).

10. а) Прва медицинска помоћ

У циљу што ефикаснијег спасавања повређених и оболелих људи у рату, елементарним не-

погодама и другим масовним несрећама и опасностима организују се: пружање прве медицин-
ске помоћи, тријажа, евакуација и предузимање даљих мера збрињавања повређених и оболе-
лих.

234

Припреме и оспособљавање за пружање прве медицинске помоћи и предузимање даљих

мера збрињавања повређених и оболелих људи и оспособљавање грађана, спроводити у циљу
пружања самопомоћи, узајамне помоћи, прве медицинске помоћи и даљег збрињавања по-
вређених и оболелих.

Организацију пружања прве медицинске помоћи и даље збрињавање повређених и оболе-

лих људи у рату, елементарним непогодама и другим масовним несрећама и опасностима,
као и обучавање и стицање основних – неопходних знања у пружању прве медицинске помо-
ћи, остварити у свим срединама у којима грађани раде и живе.

Број и састав привремених здравствених састава се утврђује на основу процена угроже-

ности и повредљивости, потреба и могућности појединих друштвених средина.

Б) Обезбеђење резерви крви

Штабови цивилне заштите у сарадњи са организацијама Црвеног крста, здравственим ор-

ганизацијама и другим учесницима учествују у организацији добровољног давања крви.

Резерве крви, односно повећање броја добровољних давалаца крви у месним заједница-

ма, организацијама и припадника организованих снага, обезбедити од цивилне заштите. У
том циљу посебно ангажовати штабове, поверенике и друге органе цивилне заштите.

11) Санација терена

У циљу стварања неопходних услова за рад и живот грађана у свим срединама где живе,

обезбедити спровођење ефикасне санације терена која се састоји у санацији: отвореног (сло-
бодног) и затвореног простора, воде и водних објеката, у сахрањивању људских лешева, у не-
шкодљивом уклањању животињских лешева и др.

Организацију и спровођење санације терена заснивати на оспособљавању и опремању ор-

ганизација и органа који су дужни да делују у овој области, а то су: здравствене, ветеринар-
ске, комуналне, грађевинске, саобраћајне и друге организације и органи који у оквиру своје
редовне делатности имају обавезу ушћа у санацији терена као и органи унутрашњих послова,
јединице, штабови и други органи цивилне заштите.

У изради процене о могућим последицама у рату, елементарним непогодама, другим ма-

совним несрећама и опасностима, као и процени очекујућег броја погинулих људи и уништа-
вања сточног фонда и других животиња, ангажовати стручне органе и организације.

У свим срединама где грађани раде и живе, а у којима органи и организације нису довољ-

ни за спровођење мера санације, а посебно у местима где ове не постоје, поред ангажовања
свих грађана образовати, обучити и опремити и јединице цивилне заштите за санацију.

У циљу што ефикаснијег деловања надлежних органа и организација у санацији терена,

неопходно је предузети све мере да се оне што квалитетније и правовремено припреме и
оспособе за синхронизовано и ефикасно спровођење санације терена.

С обзиром на опасности од накнадних последица, мере за спровођење санације морају се

хитно предузимати и спроводити док се потпуно не уклони опасност од настанка накнадних
последица (епидемија, заразних болести и др.).

12) Откривање и означавање опасних зона

Све грађане, организације и државне органе треба упознати са изворима опасности и по-

ступцима у случају опасности. То се посебно односи на неексплодирана убојита средства и
зоне обухваћене заразом или епидемијом.

У спровођењу заштите неопходно је видно обележити опасну зону, ограничити кретање и

предузети мере на отклањању опасности кроз формиране јединице за дезактивирање неек-

236

17) Заштита животне средине

Заштита животне средине од интереса је за целу земљу и међународну заједницу. То даје

и основ за активност грађана те и цивилне заштите у целини, да се ангажује на свим задаци-
ма заштите животне средине у условима све већег ангажовања људског опстанка и општих
услова у којима човек живи и ради и остварује своје животне интересе.

Како човек све своје потребе задовољава из своје околине без обзира да ли су оне биоло-

шке, физиолошке, социолошке и друге, захтева континуирану бригу свих државних органа и
институција.

Како је цивилна заштита најшири облик организовања грађана на заштити живота, мате-

ријалних и културних добара, управо значи да и цивилну заштиту има обавезу супротставља-
њу свим негативним факторима и узрочницима. Цивилна заштита има обавезу да укаже на
узрочнике, одакле се јављају, као и на који начин од њих се заштити и спасити.

У циљу потпуне контроле и увида територије на заштити животне средине неопходна је

координација и ангажовање државних органа и служби и институција које се професионално
баве овим послом, уз истовремено уважавање постојећих законских одредби о заштити жи-
вотне средине.

У том циљу неопходно је обезбедити:
– непосредну контролу извора опасности,
– благовремено предузимање превентивних мера,
– обавештавање грађана и појави опасности,
– предузимање мера ако до опасности дође,
– отклањање последица опасности.
Штабови цивилне заштите свих нивоа дужни су да предузму мере и ангажују и све рас-

положиве снаге и средства на санирању последица на заштити тла, ваздуха, воде, шума, биљ-
ног и животињског света, природних добара и са институцијама које се у миру баве зашти-
том животне средине утврдити задатке у периоду настајања ратне опасности, рата и елемен-
тарних непогода.

5.4. Организација цивилне заштите

Систем заштите и спасавања у савременом смислу, егзистира од 1955. године. Концеп-

цијски и организационо заокружен је као систем пре две деценије. Протекли период пружио
је довољно могућности за промену постојећих решења и прилагођавање система цивилне за-
штите стварним потребама друштва.

Да би се сложени задаци могли извршити, неопходно је да се успостави хармоничан си-

стем цивилне заштите, односно систем заштите и спасавања државе од елементарних непого-
да, техничко-технолошких удеса, ратних разарања и других опасности.

Цивилна заштита се најчешће организује на три нивоа: националном, регионалном и ло-

калном нивоу. Своје задатке извршава у тесној сарадњи са другим државним организацијама
и службама и локалним властима.

Елементи структуре система цивилне заштите су прописани Женевским конвенцијама

које је, после ратификације, дужна свака земља уградити у своје национално законодавство.
У функционалном и институционалном погледу, у већини земаља данас у свету, елементе си-
стема цивилне заштите чине:

– лична и узајамна заштита становништва
– служба осматрања и обавештавања

237

– јединице цивилне заштите
– органи руковођења цивилном заштитом (штабови и повереници)
– предузећа, организације и службе опремљене и оспособљене за заштиту и спасавање
– организације које обављају јавну службу или делатност

Лична и узајамна заштита

обухвата мере и поступке за непосредну личну и узајамну за-

штиту и спасавање људи на свим местима где они живе и раде.

Служба осматрања и обавештавања (ОИО),

као део система цивилне заштите, образује

се у форми центара за обавештавање у свим општинама, кантонима (окрузима), ентитетима и
на нивоу државе, као и кроз осматрачке станице и јединице за узбуњивање и врши следеће
функције:

– осматрање, откривање и праћење опасности;
– прикупљање, обрада података о откривеним опасностима и благовремена дистрибуција

информација штабовима цивилне заштите и другим надлежним субјектима;

– обавештавање и узбуњивање становништва, предузећа и других правних лица.

Јединице цивилне заштите

организују се, опремају и оспособљавају за заштиту и спаса-

вање људи, материјалних и културних добара од ратних разарања, елементарних и других ве-
ћих непогода и других опасности у миру и рату. Намени, задацима и организациона структу-
ра, јединица цивилне заштите зависиће од процене угрожености територије. Организују се на
свим нивоима од Републике до месне заједнице и организације. Одлуку о формирању на
предлог штабова цивилне заштите доносе извршни органи власти.

За руковођење јединицима цивилне заштите неопходно је именовати и поставити стручно

способне старешине. Избор и постављање ових старешина врше штабови цивилне заштите.

При образовању јединица цивилне заштите неопходно је сагледати и оценити број, врсту

и структуру јединица, екипа и других облика организовања, друштвених организација за за-
штиту и спасавање људи, материјалних и културних добара, као и комуналних, грађевинских
и других организација и служби које се у оквиру својих редовних делатности баве заштитом
и спасавањем и које се, према плановима цивилне заштите, укључују у акције заштите и спа-
савање. Републички штаб цивилне заштите утврдиће врсту, састав, начин опремања и попуну
јединица цивилне заштите.

У општинама, градовима и осталим насељима у којима се на основу процене угрожено-

сти и повредљивости од ратних дејстава и процене сопствених снага и могућности за зашти-
ту и спасавање, утврди да одговарајуће организације и службе које се у оквиру својих редов-
них делатности баве заштитом и спасавањем нису довољне за отклањање последица ратних
дејстава, елементарних и других већих непогода и других опасности у миру, односно ако тих
организација и служби нема у појединим срединама, образоваће се јединице цивилне заштите.

На основу конкретних потреба и могућности и у месним заједницама у складу са плано-

вима употребе и деловања цивилне заштите и донетим одлукама, могу се образовати зајед-
ничке јединице месних заједница и организација које се налазе на подручју насељеног места.

Јединице цивилне заштите могу се организовано и кадровски попуњавати становни-

штвом без обзира на старосно доба али не млађим од 18 година, и ако нису ангажовани у
Оружаним снагама.

Штабови цивилне заштите

су оперативно-стручни органи руковођења акцијама заштите

и спасавања људи и материјалних добара. Они прате територијалну организацију и организо-
вани су на свим нивоима у држави, од локалног, преко регионалног (кантоналног), републич-
ког (ентитетског) до националног.

Предузећа, организације и службе опремљене и оспособљене за заштиту и спасавање,

подељени су у три групе:

Прву групу

сачињавају предузећа, као што су: стамбено-комунална,

239

Будући да нас занима само основа организовања цивилне заштите у појединим земљама,

нећемо се задржавати на дубљем елаборирању, већ на оном нивоу који може да омогући до-
ношење суда о могућностима задовољавања таквих облика заштите и спасавања какав захте-
ва амбијент државног простора уз уважавање свих унутрашњих и спољашних чиниоца.

У Савезној Републици Немачкој,

циљ укупне државне политике јесте обезбеђење заштите

грађана и институција од свих врста угрожавања у миру и у рату. У концепцији националне
заштите од катастрофа (ратне и мирнодопске) функционално је конципиран и заокружен
аутономни систем.

Организација Цивилне заштите у Савезној Републици Немачкој, обухвата:
1. Службу за заштиту од пожара,
2. Службу за спасавање и ремонте,
3. Здравствену и социјалну заштиту,
4. Службу за везу,
5. Службу за збрињавање,
Цивилном заштитом у Савезној Републици Немачкој руководи:
а) На Савезном нивоу: Уред за Цивилну заштиту на чијем челу је Главни директор;
б) У девет Савезних држава: Земаљски савети Цивилне заштите;
в) На локалном нивоу: цивилном заштитом руководи градоначелник као најодговорније

лице и начелници као стручно оперативни радници.

Истовремено, у систему цивилне заштите функционишу и стручно-оперативни органи на

свим нивоима:

а) Савезни штаб цивилне заштите;
б) Девет земаљских штабова цивилне заштите;
3. Општински штабови цивилне заштите (по један у свим општинама).
Цивилна заштита у СР Немачкој је организационо везана за Министарства унутрашњих

послова и функционално је оријентисана на решавање мирнодопских катастрофа. Савезна
Република Немачка је потписник Женевских конвенција. Процена је, на основу доступне ли-
тературе да посебно место заузима Служба осматрања, мониторинга и узбуњивања. На свим ни-
воима посебно је развијен систем обуке, оспособљавања и образовање професионалног кадра.

На федералном нивоу, развијен је факултет и Академија за цивилну заштиту и центар за

усавршавање и образовање који школује:

– наставнике,
– инструкторе и
– старешине.
На нивоу девет савезних држава организовани су школски центри за образовање и усавр-

шавање специјалиста у структурама цивилне заштите старешине јединица цивилне заштите и
руководство штабова цивилне заштите.

На општинском нивоу, спроводи се оспособљавање помоћног особља и чланова штабова

цивилне заштите и реализује се обука становништва у области самозаштите и самопомоћи у
годишњем трајању од 3 дана (12 часова).

У Италији

у употреби је термин војна одбрана, као окосница нуклеарних снага и Цивил-

на заштита која у свом делу обухвата и заштиту животне средине. Оно што је интересантно
истаћи је чињеница да је у овој земљи донет посебан закон о цивилној заштити.

Цивилна заштита организована је кроз посебно министарство цивилне заштите са 6 се-

кретаријата и три посебне службе:

240

– комитет за хитне интервенције,
– служба за координацију активности,
– уред инспектора за правне послове, ванредна акта, кадровске и опште послове.
Организација Цивилне заштите, као државна организација остварује се преко:
а) Двадесет регионалних комитета, као највиших нивоа руковођења, на чијем се челу на-

лазе директори регионалних уреда за цивилну заштиту. Регионални комитети имају следеће
службе: здравствену; социјалну; за јавне послове; еколошку; шумску; противпожарну; осма-
трање, обавештавање и узбуњивање и транспортну службу.

б) Провинцијских штабова цивилне заштите, на челу са поглаварима провинција.
3. Општинских штабова цивилне заштите на чијем се челу налазе градоначелници оп-

штина и где се истовремено организују сви оперативно-управни и стручни послови цивилне
заштите.

У Шведској

као неутралној земљи у којој је од 1956 године уведена доктрина тоталне од-

бране, осим професионалне војске (војна одбрана) присутна је и цивилна одбрана са систе-
мом за осматрање, обавештавање и узбуњивање, где се преплићу привредна одбрана и психо-
лошка одбрана.

а) Цивилна одбрана има следећу структуру:

На националном нивоу,

успостављен је централни државни уред цивилне одбране и уред

за спасавање и заштиту од пожара, са директором и 20. службеника запослених у уреду и 30.
службеника распоређених у регионалним групацијама.

На регионалном нивоу,

успостављене су 24 целине под непосредном управом већа покра-

јина и администрацијом цивилне заштите.

На локалном нивоу,

у 284 општине, успостављена је општинска администрација цивилне

заштите.

б) Индустријска заштита, односно привредна одбрана, као део цивилне одбране, органи-

зована је у следеће службе:

1. Службу контроле
2. Ватрогасну службу
3. Службу осигурања
4. Службу заштите и спасавања
в) У Шведској је законом допуштена и самоодбрана, по којем сви способни грађани могу

на добровољној основи да се самоорганизују и спроводе мере заштите и спасавања људи, ма-
теријалних и културних добара. Држава им гарантује бесплатну обуку у четири државна
школска центра.

У Француској

постоји јединствен национални концепт одбране у виду војне (кроз основу

нуклеарних снага) и цивилне одбране организоване кроз:

а) цивилну безбедност
б) цивилну заштиту
в) привредну одбрану
Организација одбране структуирана је у 3 (три) нивоа: шест зона, 22 округа и 96 департ-

мена.

Руковођење Цивилном одбраном у име владе, поверено је Генералном секретару за наци-

оналну одбрану.

Оперативно руковођење цивилне одбране у надлежности је министарство унутрашњих

послова где своје место и улогу имају и министарство одбране, привреде и финансија.

242

грађана у штабове и јединице цивилне заштите. Тако имамо да се у појединим земљама шко-
ловање спроводи кроз:

– школски центар федералне „FEME“ (САД)
– Академија ЦЗ (СР Немачка)
– Институт ЦЗ (Француске)
– Колеџ ЦЗ (Велика Британија)
– Националне школе и школски центри (Белгија, Холандија, Данска, Норвешка, Грчка).
Из ове кратка ретроспективне анализе видљиви су различити приступи у организовању и

надлежности цивилне заштите. Очигледно је да нема јединственог става у надлежностима и
организацији цивилне заштите, те су државе свака сагласно својим критеријумима донеле од-
луке о организацији цивилне заштите.

Предлог оптималног организовања цивилне заштите дат је у завршној декларацији 11

Светске конференције о ЦЗ одржаној 1998. години у Кини.

Организовања цивилне заштите у Републици Српској дата је у наредној шеми.

ШЕМА ОРГАНИЗАЦИЈЕ РЕПУБЛИЧКЕ УПРАВЕ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Skupština Republike Srpske

Vlada Republike Srpske

Republička uprava

civilne zaštite

D i r e k t o r

Pomoćnik direktora za org.

plan. mjere, obuku i inform.

Pomoćnik

direktora za dem. i

mat. tehn. opr.

Sektor za org.

i planiranje

Sektor za

obuku i

informisanje

Sektor za

pravne kadr. i

opšt.poslove

Sektor za

fin.rač.poslove

Menadžment

Odjeljenje

RUCZ

Banja Luka

Odjeljenje

RUCZ

Bijeljinи

Odjeljenje

RUCZ

Doboj

Odjeljenje

RUCZ

Sokolac

Odjeljenje

RUCZ

Trebinje

243

5.5. Правни аспект система цивилне заштите

Област цивилне заштите регулисана је посебним правним прописима у области безбед-

ности донетим од стране законодавне и извршне власти, а део ове области уређује се енти-
тетским и кантоналним прописима и подзаконским актима.

Област заштите и спашавања (Цивилне заштите) у већини земаља регулисана је посебним

Законом о заштити и спашавању или Законом о цивилној заштити. Овим законима регулише се
систем заштите државе, права и дужности грађана и других органа, привредних друштава и дру-
гих правних лица, учешће оружаних снага и полиције у заштити и спашавању, организација ци-
вилне заштите, попуна, материјално опремање и евиденција, осматрање и обавештавање, обуча-
вање и оспособљавање, програмирање и планирање, мобилизација и финансирање цивилне за-
штите, инспекцијски надзор, радни односи, награде и признања у цивилној заштити и друга пи-
тања од значаја за заштиту и спашавање људи и материјалних добара.

Законом о планирању и уређењу простора и насеља утврђују се услови за збрињавање

људи и материјалних добара, чиме се нормативно регулише обавеза да мере и услови за за-
штиту становништва чине саставни део просторних и урбанистичких планова.

Просторни план државе обухвата и одговарајућа решења у погледу одбране и заштите од

ратних разарања која се базирају на „Општим условима у погледу одбране и заштите“ и по-
себним захтевима о потребама одбране добијеним од надлежних државних органа.

Саставни део Просторног плана су и „Услови за примену плана у погледу одбране и за-

штите од ратних разарања“, којих се морају придржавати државни органи.

Када је у питању урбанистичко планирање мера заштите потребно је указати на два про-

писа који су од битног значаја за планирање.

Прво,

Закон или Уредба о организовању и функционисању цивилне заштите. Овај закон

или Уредбу донеле су готово све земље у окружењу. У свим овим земљама, градови и насе-
љена места, према процени угрожености и могућности за заштиту и спасавање, подељени су
одређене групе. Заштита становништва од ратних дејстава у најугроженијим деловима градо-
ва и насељених места планира се у двонаменским склоништима основне заштите, а у мање
угроженим деловима и у мање угроженим насељеним местима у склоништима допунске за-
штите и заклонима.

Општински штаб цивилне заштите утврђује степен угрожености сваког насељеног места

у општини, као и делове угрожености у самом насељеном месту и на основу тога одређује
врсту и обим заштите у тим рејонима.

Ове податке треба директно уграђивати у урбанистичке планове приликом урбанистичке

разраде насељеног места или његовог дела.

Друго

, Технички пропис за склоништа и друге заштитне објекте који доносе све земље

садржи техничке нормативе за пројектовање, изградњу, коришћење и одржавање склоништа
и других заштитних објеката, што је битно за урбанистичку дозволу, односно урбанистич-
ко-техничке услове као саставни део те дозволе, и нарочито за израду техничке документације.

Једна од значајних превентивних мера заштите становништва, материјалних и културних

добара од ратних дејстава, елементарних непогода и техничко-технолошких катастрофа (у
даљем тексту акциденти) је мирнодопска изградња заштитних објеката и померање станов-
ништва, којима се тежи смањити утицај акцидента на најмању могућу меру. Ову меру трети-
рају: Закони о одбрани, Закони, Правилник о техничким нормативима за склоништа, Закон
или Уредба о организовању и функционисању цивилне заштите, Уредба о организовању и
оспособљавању јединица цивилне заштите и о мерама заштите и спасавања становништва и
материјалних добара.

245

– не може се тражити приоритет у активностима цивилне заштите за потребе окупирају-

ће силе;

– цивилна заштита неће се одвраћати од употребе нити ће се реквирирати њене зграде,

објекти, материјал и опрема, ако би то штетило цивилном становништву;

– неће се променити намена склоништа за потребе цивилног становништва;
– окупирајућа сила има ограничена овлашћења, као што су: да могу разоружати особље

цивилне заштите која иначе по Протоколу има право на лако наоружање ради сопстве-
не заштите и одржавања реда. Под одређеним условима може реквирирати или проме-
нити намену зграде, објекта или материјала који припадају цивилној заштити, на крат-
ко време.

Међународна правна заштита особља цивилне заштите односи се само на лица која трај-

но врше хуманитарне задатке цивилне заштите а не и борбене и друге задатке којима се на-
носи штета непријатељу.

Да би стекли право на међународну правну заштиту организације цивилне заштите, њи-

хово особље, зграде, склоништа и материјали и опрема, морају располагати са утврђеним

ме-

ђународним знаком распознавања

у циљу идентификације.

Допунским протоколом

дате су регуле о заштити цивила и организације цивилне за-

штите и њиховом деловању у немеђународним сукобима. Он понавља бројне одреднице Же-
невске конвенције

из 1949. године, када се ради о заштити деце, хуманом поступку према

заробљеницима и интернираним цивилним становницима; обавезној нези рањеника и зашти-
ти санитетског особља, јединица, установа и транспорта.

Код заштите цивилног становништва, инсистира се на:
– Цивилно становништво и појединци не смеју бити предмет напада. Забрањују се акти

или претње насиљем који имају за циљ ширења страха међу цивилним становништвом;

– Цивили ће уживати међународну правну заштиту, уколико не узимају и за време док не

узимају директно учешће у непријатељствима;

– У циљу обезбеђења човечног поступања за лица која не учествују у непријатељствима

предвиђено је поштовање њихове личности, части и убеђења уз обезбеђење основних
јемстава;

– Забрањује се употреба глади као метода борбе. При томе су забрањени напади или ста-

вљање ван употребе добара неопходних за опстанак становништва као што су прехрам-
бени артикли, жетва, резерве воде за пиће и постројења за наводњавање.

Заштита културних објеката и храмова

151

регулисана је Протоколом

, тако, што се

изричито забрањује вршење било каквих непријатељских аката уперених против историјских
споменика, уметничких дела или храмова који представљају културно или духовно наслеђе
народа, као и њихово коришћење за подршку војних акција.

Пресељење цивилног становништва за време немеђународних ратних сукоба је могуће

(привремено) само ако то захтева безбедност цивила или императивна војна потреба. У тим
случајевима пресељења предузеће се све могуће мере како би цивилно становништво безбед-
но стигло на ново станиште и прихваћено под задовољавајућим условима смештаја, хигијене
и заштите здравља, безбедности и исхране. Друштва за помоћ као што су цивилна заштита и
организације Црвеног крста могу понудити помоћ за извршење својих хуманитарних задата-
ка у збрињавању жртава оружаног сукоба.

Правила за рад силе заштитнице кодификована су у Женевским конвенцијама од 1949.

године и 1. Допунском протоколу уз те конвенције од 1977. године. Та правила су општеоба-

151

Протокол II – члан 16, не дирајући у одредбе Хашке конвенције о заштити културних добара у случају ору-
жаних сукоба од 14. маја 1954. године.

246

везна, као правила обичајног права, а за државе које су ратификовале, или су на други начин
приступиле конвенцијама и протоколима та обавеза је и потврђена конвенцијама и 1. Допун-
ским протоколом.

152

Стране у сукобу имају дужност да од почетка оружаног сукоба примене систем сила за-

штитница, односно дужне су да одреде (и прихвате) силе заштитнице као механизам за обез-
беђивање примене Женевских конвенција и Допунских протокола. Према томе, дужност
страна у сукобу је да без одлагања, почетком оружаног сукоба, одреде једну силу заштитни-
цу и одобриће, такође без одлагања, делатност силе заштитнице коју је одредила друга стра-
на у сукобу.

Уколико нису одређене силе заштитнице, предвиђено је право Међународног комитета

црвеног крста, и других хуманитарних организација, да понуди своје добре услуге странама у
сукобу ради одређивања силе заштитнице. То подразумева право Међународног комитета цр-
веног крста да од страна у сукобу затражи да поднесу листу од пет држава које би биле при-
хватљиве као сила заштитница и листу од пет држава које би оне прихватиле као силу за-
штитницу супротне стране.

Ако се државе ни на овакав начин не сагласе и не одреде силе заштитнице, међународно

право предвиђа могућност тзв. супститута силе заштитнице. Супститут, или замена за силу
заштитницу, може да буде Међународни комитет црвеног крста или било која друга хумани-
тарна организација која пружа гаранције независности, у које су уверене стране у сукобу.
Разуме се да и одређивање супститута силе заштитнице подлеже сагласности страна у суко-
бу. Супститут силе заштитнице има сва овлашћења и све дужности које међународно право
предвиђа за силу заштитницу; такође, стране у сукобу имају иста овлашћења и дужности
према супституту као и према сили заштитници.

У пракси оружаних сукоба после другог светског рата, концепт силе заштитнице је рела-

тивно ретко примењиван.

153

Међутим, у готово свим оружаним сукобима међународног ка-

рактера деловао је Међународни комитет црвеног крста и обављао улогу супститута силе за-
штитнице. Треба, ипак, запазити да је и Међународни комитет те послове обављао фактички,
без посебног и изричитог споразума о супституту силе заштитнице, позивајући се на своју
посебну улогу предвиђену Женевским конвенцијама и Допунским протоколима, која му
обезбеђује да своје активности обавља чак и кад је именована сила заштитница.

Посебан извор регулисања заштите грађанских лица у рату имају Женевске конвенције

из 1949. године и допунски протоколи I и II из 1977. године.

Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата од 1949. године, предста-

вљају први свеобухватнији међународно-правни акт који уређује материју заштите грађан-
ских лица за време оружаног сукоба. Допунски протоколи уз Женевске конвенције од 1949
године представљају значајну допуну наведених конвенција.

Допунски протоколи (II) уз Женевску конвенцију из 1949 године, у члану 61, поред оста-

лих хуманитарних задатака цивилне заштите назначено је и „стављање на располагање и ор-
ганизовање склоништа“.

5.7. Начела организовања, заштите, спасавања и помоћи

Заштита, спасавање и помоћ организује се у складу са следећим начелима:

152

Види: чл. 8.11.1. Женевске конвенције; чл. 8.–11.–2. Женевске конвенције; чл. 8.11.3. Женевске конвенције;
чл.8.12.4. Женевске конвенције; чл. 5.7.1. Допунског протокола.

153

Prvi put u toku Foklandskog (Malvinskog) oru`anog sukoba izme|u Velike Britanije i Argentine i drugi put u toku
agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

248

– јединице и службе Цивилне заштите организују се пре свега за обављање оних задатака

заштите, спасавања и помоћи за које нису задужене добровољни или професионални
спасилачки састави или је тих снага премало на одређеном подручју;

– вођење заштитних и спасилачких акција базира се на једностарешинству и обавезном

извршењу одлука органа, који су надлежни за вођење заштите, спасавања и помоћи;

– стално се употреби само онолико снага за заштиту, спасавање и помоћ, односно спаси-

лачког особља, колико га је могуће употребити за рационално извођење задатака за-
штите, спасавања и помоћи;

– сваки командант Цивилне заштите, вођа интервенције, вођа спасилачке јединице, слу-

жбе или скупине мора имати заменика. Ако га нема, овласти особу која га замењује;

– сваки командир, односно вођа и сваки припадник или спасилац мора у сваком тренутку

знати ко је његов непосредно надређени и ко подређени;

– за безбедност припадника снага за заштиту спасавања и помоћи при раду одговорни су

команданти или вође интервенција, који воде извршење заштите спасавања и помоћи.
За спровођење прописаних мера безбедности и заштите здравља на раду те одговарају-
ћу личну и заједничку заштитну опрему брину органи који организују поједине једини-
це, службе и други оперативне саставе;

– снаге и средства те употребљене мере при заштити спасавању и помоћи морају бити у

сразмери са угрожености, односно последицама несреће;

– при организовању и извођењу заштите, спасавања и помоћи се по правилу користе по-

стојећи материјални и други извори, и такође јединствени поступци и стандарди због
усклађеног деловања различитих спасилачких снага, служби и састава;

– војску и одбрамбена средства могуће је употребити за заштиту, спасавање и помоћ, ако

расположиве снаге и средства не задовољавају за хитно спасавање и помоћ и ако војска
није неопходно потребна при вршењу одбрамбених задатака;

– планови заштите и спасавања те поступци при њиховом спровођењу морају бити једно-

ставни, јасни и разумљиви, са њима морају бити упознати сви њихови извршиоци;

– сви облици заштите спасавања и помоћи морају се изводити у складу са начелима ме-

ђународног хуманитарног права и међународног права о заштити људи, животиња,
културног наслеђа и околине пред штетним утицајима природних и других несрећа и у
складу са преузетим међународним обавезама;

– у ратном стању извршиоци заштите спасавања и помоћи морају испуњавати услове од-

ређене женевским конвенцијама;

– држава обезбеђује сарадњу и солидарност са другим државама при заштити од природ-

них и других несрећа, закључивањем међународних споразума, обавештавањем других
држава о опасностима и несрећама, међународном разменом података и помоћи у не-
срећама;

– против знаних ризика потребно се по правилу осигурати. Проузрочитељ ризика се мо-

ра по правилу осигурати од одговорности за штету коју може проузроковати трећој
особи;

– помоћ у несрећама је по правилу бесплатна.

249

6. ПОГРАНИЧНА БЕЗБЕДНОСТ КАО ПОДСИСТЕМ

СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

6.1. Царинска служба у функцији безбедности

6.1.1. Појам царинске службе

Царинска политика је саставни део економске политике једне суверене земље. Она под-

разумева скуп мера царинског система који предузимају овлашћени органи суверене земље, у
оквиру привредног система, укључујући и царинску службу, којима се обезбеђује заштита до-
маће производње од утицаја светског тржишта. Царинска заштита се остварује инструментима
дугорочног и краткорочног карактера, који су синхронизовани са привредним системом.

Царинска политика једне земље је веома еластична и састоји се од економских мера које

могу бити веома либералне, до забране увоза и других протекционистичких мера. Она може
да буде активна и пасивна.

Активна

царинска политика подразумева примену мера и инстру-

мената у области извоза робе и услуга, којима се подстиче и стимулише извоз робе.

Пасивна

царинска политика односи се на примену инструмената царинске заштите код увоза робе.

Свака земља располаже са богатством инструмената и мера у области активне царинске

политике којима се поспешује извоз домаће робе и пасивне заштите домаће производње. Нај-
значајнији инструменти активне заштитне политике су сви облици премија и субвенција, као
и повраћај плаћених царина, ослобађање од плаћања пореза на промет за извезену робу, за-
тим бенефиције трошкова транспорта, додатне олакшице за извоз и др. Сви инструменти ак-
тивне заштитне царинске политике усмерени су на подстицање и стимулисање извоза робе из
земље.

Пасивна заштитна политика не сме сувише да ограничава увоз јер би то стварало моно-

пол домаће производње. Она мора да буде дугорочна и флексибилна да би подстицајно дело-
вала на развој домаће привреде.

154

Може бити: номинална, стварна или реална и ефективна.

Номинална царинска заштита подразумева царинско оптерећење код увоза робе израже-

но висином царинских стопа из царинске тарифе.

Стварна или реална царинска заштита представља стварно царинско оптерећење увоза.

Изражава се као однос наплаћене царине и остварене вредности увоза, израженог у процен-
тима.

Ефективна царинска заштита представља ефекат изражен у повећаном дохотку заштиће-

них привредних грана и делатности кроз стварање повољних услова привређивања

155

Према

Стратегији развоја царинске администрације за 21.

век

, коју је припремила Свет-

ска царинска организација (СЦО)

156

, основни појмови у вези са царином су: царинско подруч-

је, царински погранични појас, царински прелаз, царинска роба, царински надзор и контрола,
царинске повластице, царинска вредност, царински поступак који се примењује на увоз робе
и транзит робе.

Царинско подручје

у некој земљи (у даљем тексту:

царинско подручје

) обухвата терито-

рију, територијалне воде и ваздушни простор изнад државе. Царинско подручје је ограниче-
но царинском линијом која је истоветна са границом државе.

154

Видети шире: Томислав Тодоровић,

Царински систем и политика,

Виша пословна школа, Београд, 2001,

стр. 24–48.

155

Исто

, стр. 25–26.

156

Светска царинска организација (СЦО) са седиштем у Бриселу има 171 чланицу. Стратегија развоја царинске
администрације за 21. век усвојена је на пленарном заседању Генералне скупштине Светске царинске орга-
низације (СЦО), јуна 2006. године у Бриселу.

251

Царински поступак

је поступак стављања робе у слободан промет, поступак транзита,

поступак царинског складиштења, поступак активног оплемењивања, поступак прераде под
царинском контролом, поступак привременог увоза, поступак пасивног оплемењивања и по-
ступак извоза, где учесници у поступку стичу права и обавезе везане за робу.

Поред ових основних изведених појмова из појма царинска служба, поједини појмови, у

области царинске службе, имају следећа значења:

Лице је

физичко или правно лице или друго лице предвиђено важећим прописима, које

има пребивалиште, односно седиште у националној држави;

Лице које има пребивалиште,

односно седиште у националној држави је физичко лице које

има пребивалиште на територији националне државе и – правно лице које има седиште, реги-
стровано представништво или сталну пословну јединицу на територији националне државе;

Царински орган

је надлежна организациона јединица или овлашћени службеник Управе

царина;

Царинарница

је организациони, односно подручни орган у структури Управе царина где

се у целини или делимично могу спровести све или поједине царинске радње утврђене ца-
ринским прописима;

Царински статус

је статус робе у царинском поступку, као домаће или стране.

Домаћа

роба

је: роба у целини добијена или произведена у царинском подручју у складу са законом.

Роба увезена из других држава је

роба која је стављена у слободан промет.

Роба добијена или

произведена у царинском подручју,

ако је добијена или произведена од робе увезене из дру-

гих држава која је стављена у слободан промет или која је у целини добијена или произведе-
на у царинском подручју, а која садржи робу увезену из других држава која је стављена у
слободан промет.

Страна роба

је роба која није дефинисана као домаћа роба, као и домаћа

роба која је изнета из царинског подручја, осим законом није другачије одређено.

Мере комерцијалне политике

су мере које прописују државни органи, које нису утврђе-

не Царинском тарифом и које утичу на извоз и увоз робе, укључујући заштитне мере, кванти-
тативна ограничења и забране.

Царински дуг

је обавеза лица да плати износ царине и других увозних дажбина за одре-

ђену робу у складу са прописима.

Увозне дажбин

е су царина и друге дажбине које се плаћају при увозу робе.

Царински дозвољено поступање са робом

и употреба је стављање робе у царински по-

ступак, уношење робе у слободну зону, поновни извоз робе из царинског подручја, униште-
ње и уступање робе у корист државе.

Пуштање робе

је одлука царинског органа којом се одобрава коришћење робе у сврхе

наведене у царинском поступку спроведеном над робом.

Царински агент

је физичко лице запослено у правном лицу регистрованом за обављање

делатности међународне шпедиције, овлашћено од стране Управе царина за спровођење рад-
њи у царинском поступку или у вези са тим поступком.

Декларисање

је радња којом лице од царинског органа захтева, у прописаној форми и на

прописани начин, спровођење одговарајућег царинског поступка над робом.

Подносилац декларације-декларант ј

е лице које подноси декларацију у своје име или

лице у ције име се подноси декларација.

Носилац одобрења

је лице које је добило одређено одобрење у царинском поступку.

Кријумчарење

је кретање робе преко царинске линије на скривен начин и уз избегавање

мера царинског надзора, при чему се избегава, делимично или у целини, плаћање увозних да-
жбина, примена забрана, односно ограничења или се прибављају погодности противно од-
редбама овог закона или других закона које примењују царински органи.

252

Скривена роба

је роба која није пријављена царинском органу која се преноси или пре-

вози тако да спречава или отежава препознавање или откривање приликом уобичајеног пре-
гледа царинског органа.

Превозно средство

је средство које се користи за превоз, односно пренос лица или робе

копном, водом или ваздухом.

Линијски руководилац

је руководилац који је у директној линији надгледања и упра-

вљања над појединцем у хијерархијској структури органа.

Овлашћени царински службеник

је лице запослено у Управи царина које обавља по-

слове у складу са одредбама овог и других закона, као и у складу са овлашћењима пренетим
од директора.

6.2. Место и улога царинске службе у систему безбедности

Полазећи од карактера нових безбедносних изазова, ризика и претњи, а имајући у виду

широко поље деловања царинске службе у оквиру контроле протока робе, путника, тран-
спортних средстава и документације које је дефинисано надлежностима из области царин-
ског, спољнотрговинског, девизног и пореског система, царина се све више намеће као један
кохезивни фактор новог концепта националне безбедности.

Остваривање такве улоге царинске службе омогућава:
• Постојање моћног информационог система у оквиру царинске службе:
• Непрекидна распоређеност људских и техничких ресурса на националној граници и у

унутрашњости земље на стратешким робним, тржишним, привредним, индустријским
и саобраћајним центрима;

• Стална анализа и процена ризика на свим граничним прелазима и у робном промету;
• Превентивно деловање органа царинске службе на сузбијању деликтне активности;
• Упућеност царинске службе на сарадњу са другим државним и друштвеним субјектима

система социјалне контроле и система безбедности, као што су: МУП, гранична поли-
ција, обавештајно-безбедносне службе, војска, приватна предузећа за обезбеђење и де-
тективске агенције, тужилаштва, судови, агенције за спречавање прања новца и др.;

• Међународна повезаност и сарадња са страним царинским службама и међународним

организацијама (Светска царинска организација, Интерпол и др);

На тај начин царинска служба остварује четири основна предуслова савременог безбед-

носног система:

– због постојања моћног информационог система, царинска служба има велике могућно-

сти за реализацију тзв.

меке информацијске моћи

;

– сходно великим могућностима откривања деликтних активности при контроли робе,

превозних средстава и докумената, царинска служба представља субјект који је превас-
ходно у функцији превенције криминалитета;

– у откривању деликтних активности, царинска служба има могућности да укључи и

друге субјекте друштва (полицију, војску, обавештајно-безбедносне службе, приватна
предузећа за обезбеђење и детективске агенције, инспекцијске службе, финансијску по-
лицију, тужилаштва, агенцију за спречавање прања новца, Девизни инспекторат, На-
родну банку Србије и др);

– с обзиром на претходне могућности, царинска служба може да централизује и интегри-

ше активности планирања, прикупљања, руковођења, усмеравања и дистрибуције пода-
така надлежним државним органима.

254

Основни задаци царинске службе су: контрола правилности спровођења царинских,

спољнотрговинских, пореских и девизних прописа и прописа којима су регулисане посебне
мере контроле; наплата увозних дажбина; несметани законити промет путника, робе и прево-
зних средстава преко граничних прелаза и откривање и сузбијање царинских и других дели-
ката, посебно тероризма, организованог криминала и корупције, чиме се, између осталих,
стварају и неопходни предуслови за стабилан и безбедан политички, економски и социјални
развој земље и за њено несметано укључивање у евроатлантске интеграције.

Са становишта безбедности, за царинску службу су посебно значајни задаци спречавања

пролиферације оружја за масовно уништавање и царинске контроле наоружања, војне опреме
и роба двоструке намене. На основу Закона о спољној трговини наоружањем, војном опре-
мом и робом двоструке намене, током извршења царинске контроле контролисане робе – ро-
ба двоструке намене, које су предмет спољне трговине, царински органи могу, у оквиру сво-
јих надлежности, ограничити, зауставити, одузети или обуставити транспорт контролисане
робе, о чему морају да обавесте надлежно министарство.

У готово свим земљама посебним „Правилником о обавезама царинских органа у спољ-

ној трговини наоружањем, војном опремом и робом двоструке намене“ прописују се обавезе
царинских органа у поступку контроле спољне трговине, транспорта и транзита наоружања,
војне опреме и робе двоструке намене.

На основу овог правилника, царински органи приликом давања одобрења за стављање

контролисане робе у одговарајући царински поступак, дужни су да утврде да ли је уз једин-
ствену царинску исправу приложена дозвола издата од стране надлежног министарства и да
ли подаци из дозволе о обављању спољне трговине робом двоструке намене одговарају пода-
цима из ЈЦИ и стварном стању робе.

Такође, царински органи, приликом давања одобрења за стављање робе у царински посту-

пак транзита робе двоструке намене копненим и воденим путем, дужни су да утврде да ли је уз
ЈЦИ приложено одобрење Министарства унутрашњих послова. У случају транзита контролиса-
не робе ваздушним путем, потребно је одобрење органа надлежног за ваздушни саобраћај.

Царински органи имају право да привремено задрже контролисану робу двоструке наме-

не, ако утврде:

– да уз ЈЦИ није приложена одговарајућа дозвола или одобрење;
– да подаци наведени у ЈЦИ не одговарају подацима наведеним у дозволи односно одо-

брењу;

– да стварно стање робе не одговара подацима наведеним у дозволи, односно одобрењу.
О прекиду царинског поступка и привременом задржавању робе царински орган је дужан

да одмах обавести надлежно министарство, уз навођење разлога због којих је то учињено.

Ако се врши делимично царињење контролисане робе двоструке намене, царински слу-

жбеник на полеђини оригинала дозволе ставља забелешку да се врши делимичан отпис робе
наведене у дозволи (уз обавезан потпис царинског службеника и печат), а на прописаном
обрасцу за отпис (Лист за отпис), у рубрику „Напомена“ уписује назив, матични број и адре-
су извозника или увозника наведеног у дозволи, као и број и датум издавања дозволе и рок
њеног важења.

Међутим, сама контрола спољнотрговинског промета, транзита и складиштења робе дво-

струке намене, спроводи се на начин прописан посебним Правилником кога доноси свака ца-
ринска служба.

У остваривању ових мисија и задатака царинска служба примењује принципе непристра-

сности, тајности и проверљивости.

255

1) Принцип непристраности

указује на то да је царински службеник дужан да буде не-

пристрасан приликом обављања свог посла. Ако царински службеник спроводи царински по-
ступак у коме је учесник лице које је са њим у сродству или пријатељском односу или у коме
је учесник предузеће чији је власник или сувласник са њим у сродству или пријатељском од-
носу, одмах ће о томе обавестити свог линијског руководиоца. У таквим случајевима, линиј-
ски руководилац предузима неопходне мере ради заштите угледа Управе царина и запосле-
них у њој и обезбеђује очигледну непристрасност. Царински службеник који поступа супрот-
но овом принципу дисциплински је одговоран.

2) Принцип тајности и поверљивости

значи да су информације и подаци до којих царин-

ски службеник дође, у обављању својих дужности, поверљиви, осим ако су јавни. Царински
службеник не може да преноси информације и податке неовлашћеним лицима, и не може да
их користи за добит своју или других лица. Захтев тајности је трајан. Царински службеник
који поступа супротно овом принципу, дисциплински је одговоран и може кривично да одго-
вара у складу са законом. Лице које је напустило Управу царина, које поступи супротно овом
принципу, може кривично да одговара у складу са законом.

Поред ова два основна принципа, стратегија рада царинске службе заснива се на следе-

ћим базичним принципима:

3) Принцип законитости,

који подразумева строгу примену прописа али и праћење стања

и појава у области примене закона те хитно обавештавање виших инстанци о уоченом, јер се
због транзиције друштва, несагласности и супротности законских и подзаконских акта, у
пракси примене права јављају бројне контрадикторности.

4) Принцип ефикасности

који је један од основних императива савремених трговинских

токова, кретања људи и превозних средстава, брз проток робе и путника. Отуда се у суштини
овог принципа инсистира на поштовању императива да се промет робе и путника обавља
„што пре“ а најкасније у законом предвиђеним роковима.

5) Принцип извесности,

који подразумева систематично, планско и организовано посту-

пање у свим сегментима рада царинске службе тако да сви царински службеници као и уче-
сници царинског поступка те сви остали заинтересовани субјекти извесно знају како систем
функционише и шта од њега могу да очекују.

6) Принцип континуитета,

који подразумева да се стратегија рада царинске службе ба-

зира на свести да са новим руководством све не почиње, нити ће се са истим све завршити,
зато се даљи развој службе базира на еволутивним променама и неговању свега онога што је
рађено квалитетно, професионално и целисходно, и одлучном одбацивању свега онога, што
је пракса показала као неквалитетно.

7) Принцип хијерархије,

који проистиче из консензуса и базира се на послушности а не на

потчињености и ауторитарном наметању готових решења појединаца или групе која је на вр-
ху хијерархијске лествице према онима који су извршиоци.

8) Принцип комуникације,

који подразумева успостављање вертикалних и хоризонталних

веза са свим релевантним друштвеним и државним субјектима, размену информација и са-
радњу у циљу стварања јединствене платформе за остваривање свих активности а нарочито
борбе против свих облика криминалитета.

9) Принцип одговорности,

који подразумева инсистирање да је основ сваке промене пре-

испитивање и мењање себе самих у правцу професионализације и одговорности, јер је то је-
дини и основни начин поправљања и самог друштва. Сагледавањем својих неправилности,
прихватањем одговорности за наш удео у негативним појавама, сопственим усавршавањем и
мењањем у позитивном правцу, стварамо предуслове да се изврше квалитативне промене у
заједници у којој функционишемо, и стичемо право да те промене захтевамо).

257

Царинарницом руководи управник царинарнице, који је одговоран директору.

6.5. Контрола и надзор над царинском службом

Контролу и надзор над царинском службом врши:
Законодавна власт

– преко својих парламентарних одбора и комисија,
– саслушавањем одговорних министара и руководилаца царинске службе
– постављањем посланичких питања;

Извршна власт, преко својих управних органа власти;
Судска власт;
Генерални ревизор.

6.6. Правна уређеност царинске службе

Списак прописа које царинска служба примењује у вршењу овлашћења:

А) Устави националних држава и међународни уговори

– Устави националних држава и уставни закони за спровођење устава;
– Ратификовани међународни уговори и општеприхваћена правила међународног

права;

– Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама.

Б) Закони:

1. Царински закон

;

2. Закон о Царинској тарифи

;

3. Закон о спољнотрговинском пословању

;

4. Закон о девизном пословању

;

5. Закон о слободним зонама;
6. Закон о порезу на додату вредност

;

7. Закон о пореском поступку и пореској администрацији

;

8. Закон о акцизама

;

9. Закон о страним улагањима

;

10. Закон о општем управном поступку

;

11. Закон о прекршајима

;

12. Закон о доприносима за обавезно социјално осигурање

;

13. Закон о државним и другим празницима;
14. Закон о државним службеницима;
15. Закон о државној управи;
16. Закон о евиденцијама у области рада;
17. Закон о запошљавању и осигурању за случај незапослености;
18. Закон о безбедности и здрављу на раду;
19. Закон о заштити од елементарних и других већих непогода;

258

20. Закон о заштити од пожара;
21. Закон о заштити података о личности;
22. Закон о Заштитнику грађана;
23. Закон о здравственом осигурању;
24. Закон о извршном поступку;
25. Закон о мерама за случај ванредног стања;
26. Закон о министарствима;
27. Закон о објављивању закона и других прописа и општих аката и о издавању „Слу-

жбеног гласника“;

28. Закон о облигационим односима;
29. Закон о оглашавању;
30. Закон о одбрани;
31. Закон о парничном поступку;
32. Закон о арбитражи;
33. Закон о пензијском и инвалидском осигурању;
34. Закон о печату државних и других органа;
35. Закон о платама у државним органима и јавним службама;
36. Закон о пребивалишту и боравишту грађана;
37. Закон о прелажењу државне границе и кретању у граничном појасу;
38. Закон о раду;
39. Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја;
40. Закон о службеној употреби језика и писма;
41. Закон о статистичким истраживањима;
42. Закон о територијалној организацији државе;
43. Закон о управним споровима;
44. Закон о штрајку;
45. Закон о забрани пушења у затвореним просторијама

;

46. Закон о финансијској подршци породици са децом

;

47. Закон о републичким административним таксама

;

48. Закон о обележавању дана жалости на територији државе;
49. Закон о новчаним казнама за привредне преступе и прекршаје.
50. Закон о платама државних службеника и намештеника

;

51. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом

В) Подзаконски прописи:

а)

Уредбе

1. Уредба о царински дозвољеном поступању са царинском робом, пуштању царинске ро-

бе и наплати царинског дуга

;

2. Уредба о канцеларијском пословању органа државне управе;
3. Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица

и запослених у државним органима;

260

12. Одлука о сезонским царинским стопама на увоз одређених пољопривредних производа;
13. Одлука о стопи компензаторне камате;
14. Одлука о висини посебних дажбина при увозу пољопривредних и прехрамбених про-

извода;

15. Одлука о повраћају царинских и других увозних дажбина и о другим мерама за под-

стицај извоза;

16. Одлука о евиденцији, односно извештавању о појединим спољнотрговинским посло-

вима и о садржају тих евиденција, односно извештаја;

17. Одлука о извозу шећера у земље Европске заједнице;
18. Одлука о ближим условима за плаћање, односно наплату у роби, односно услугама;
19. Одлука о ближим условима за извоз, односно увоз робе и услуга без наплате, односно

плаћање;

в) Наредбе:

1. Наредба о одређивању дана пружања услуга у спољној трговини

г) Уговори:

1. Посебан колективни уговор за државне органе.

д) Правилници:

1. Правилник о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларације и дру-

гих образаца у царинском поступку;

2. Правилник о звањима, платама, накнадама зарада и додатним примањима у Управи ца-

рина;

3. Правилник о обрасцу службене легитимације овлашћених царинских службеника;
4. Правилник о правима, обавезама и одговорностима запослених у Министарству фи-

нансија и економије – Управи царина;

5. Правилник о програму градива општег дела стручног испита за раднике са високом и

вишом школском спремом запослене у органима државне управе;

6. Правилник о програму општег дела стручног испита за раднике са средњим образова-

њем запослене у органима државне управе;

7. Правилник о програму посебног дела стручног испита (за приправнике и запослене на

пословима државне управе у области финансија);

8. Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места Министарства фи-

нансија – у делу који се односи на Управу царина;

9. Правилник о условима и начину ношења оружја и муниције овлашћених царинских

службеника;

10. Правилник о царинским обележјима, начину њихове употребе и начину располагања

са узорцима царинске робе;

11. Правилник о периодичном декларисању робе;
12. Правилник о полагању испита за царинског агента и поступку издавања дозволе за

рад царинском агенту;

13. Правилник о начину спровођења радњи и мера у поступку контроле прихваћене де-

кларације;

261

14. Правилник о начину царињења несастављених производа или производа у раставље-

ном стању чији се делови увозе сукцесивно;

15. Правилник о облику и садржини пријаве за евидентирање обвезника ПДВ, поступку

евидентирања и брисања из евиденције и о облику и садржини пореске пријаве за ПДВ;

16. Правилник о одређивању случајева у којима нема обавезе издавања рачуна и о рачу-

нима код којих се могу изоставити поједини подаци;

17. Правилник о начину утврђивања пореске основице за обрачунавање ПДВ у случају

превоза путника аутобусима који врши страни обвезник;

18. Правилник о поступку остваривања права на повраћај ПДВ и о начину и поступку ре-

факције пореза;

19. Правилник о утврђивању добара и услуга чији се промет опорезује по посебној стопи

ПДВ;

20. Правилник о начину и поступку остваривања пореског ослобођења са правом и без

права на одбитак претходног пореза;

21. Правилник о ближим условима и начину остваривања права на финансијску подршку

породици са децом;

22. Правилник о изгледу службеног одела царинских службеника.
23. Правилник о садржини и начину издавања обрасца извештаја о повреди на раду, про-

фесионалном обољењу и обољењу у вези са радом.

24. Правилник о начину и поступку процене ризика на радном месту и у радној околини.
25. Правилник о исправи о здравственом осигурању и посебној исправи за коришћење

здравствене заштите.

26. Правилник о облику и садржини извештаја о пословању слободне зоне.

д) Упутства:

1. Упутство (којим се прописује поступак издавања и вођење евиденција о издатим слу-

жбеним легитимацијама овлашћених царинских службеника);

2. Упутство о ВЕБ САЈТУ Министарства финансија и економије – Управе царина;
3. Упутство о канцеларијском пословању органа државне управе;
4. Упутство о проглашењу и обавези чувања службене тајне;
5. Упутство о начину и поступку издавања потврда да се одређена роба не производи у зе-

мљи;

6. Упутство о јединственом начину вођења евиденције за робу смештену у царинском

складишту;

7. Упутство о начину вођења евиденције о роби смештеној у слободној зони;
8. Упутство за објављивање информатора о раду државног органа.

ђ) Решења:

1. Решење (којим се запослени на одређеним радним местима у Министарству финансија

– Управи царина овлашћују да у управном поступку и одлучивању о појединим питањима
доносе решења, односно потписују акте);

2. Решење (којим се одређује радно време организационих јединица Управе царина);
3. Решење о преносу овлашћења;

263

Из појма социјалне политике могуће је одредити појам социјалне сигурности као специ-

фичног облика друштвене сигурности.

Социјалну сигурност

схватамо системом осећања, веровања и уверења субјекта да ће он

Саставни део социјалне сигурности су: а) расположива, стечена и очувана средства мате-

ријално-финансијске природе (уштеде у разним облицима, на пример, улог – депозит у бан-
ци, уложен новац, вредне покретности, вредне некретнине, и слично); б) стечен углед и по-
штовање у окружењу; ц) очувано здравље, виталност и радна способност; д) образованост,
стручна и професионална, друштвено цењена и тражена); е) информисаност и комуникатив-
ност („познавање правих људи“, „пријатељства са утицајнима“, „завичајне везе“, итд.).

Овим, претежно друштвеним компонентама социјалне сигурности, посебно треба додати

и две веома значајне природне компоненте:

прва је,

старост која неизбежно делује на психо-

физичка својства људи, а нарочито је негативно њено дејство у областима рада у којима је
нужна физичка снага, издржљивост, отпорност, хитрина, а осим тога, бављење одређеним за-
нимањима у разним сферама у савременим условима ограничено је одређеним прописима и

друга је,

пол за који су везани разни спојеви природних и друштвених улога, временски одре-

ђених, које су друштвено нужне, али на сигурност положаја делују противуречно.

У савременом уређеном, организационом и институционализованом друштву, битна су и

још два друштвена чиниоца социјалне сигурности. То су, прво, право на облике друштвене и
социјалне помоћи, те право и обавеза да се користе одређене институције и друштвени и
правни институти и друго, важећи друштвени узуси који обавезују. У њих убрајамо и морал-
не поставке о милосрђу, саосећању, праведности, итд. и религијске поуке усмерене на јачање
унутрашње кохезије.

Посебна сфера социјалне сигурности, до сада недовољно истражена, је ментална сигур-

ност. Ова компонента сигурности је важна и због битних разлика између оних који су при-
времено у ситуацији оптерећеној тешкоћама (на пример, болесни, али се предвиђа брзо
оздрављење и потпун опоравак, привремено у рђавим условима становања, привремено без
трајног запослења у сопственој струци, итд.), дакле, оних који сами решавају проблеме без
или уз привремену помоћ.

Сам појам социјалне сигурности често се у пракси изједначава са појмом социјалног оси-

гурања, а у неким случајевима и са појмовима социјалног обезбеђења, социјалне заштите и
социјалног старања. Без обзира што многи аутори ове појмове сматрају синонимима, неоп-
ходно је правити нужну разлику између њих.

Социјално осигурање

покрива осигурање за случај: привременог или трајног смањења и гу-

битка радне способности или дохотка, старости, болести, несреће на послу и незапослености.

Социјалног обезбеђење

се може дефинисати као систем социјалних јавно-правних мера

којима се гарантује и обезбеђује задовољавање основних потреба ради остварења социјалне
сигурности грађана у оним друштвеним ситуацијама када они сами или уз помоћ породице
нису у могућности то да учине, па им је за то потребна помоћ друштва

158

Социјална заштита

се најчешће дефинише као организована друштвена делатност која има

за циљ пружање помоћи грађанима и њиховим породицама када дођу у стање социјалне потре-
бе и предузимање мера ради спречавања настајања и отклањања последица таквог стања.

159

158

Видети шире: Дренка Вуковић,

Системи социјалне сигурности,

Службени гласник, Београд, 2002, стр. 28.

159

Видети шире: Закон о социјалној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана Републике Србије,
Народна скупштина Републике Србије, Београд, 1991.

264

Заједнички именитељ свих програма социјалне сигурности (социјалног осигурања, за-

штите и социјалног старења) је постојање две групе права:

прва су,

новчана давања, чији је

циљ да се делимично (или у потпуности) надокнаде губици дохотка због старости, болести,
материнства, повреде на раду или незапослености, и

друга су

права на пружање одређених

услуга. Права на новчана давања остварују се на основу следећа три широко дефинисана
приступа: по основу запослености, универзалних програма и програма условљених нивоом
дохотка корисника.

Систем социјалне сигурности у већини земаља у свету састоји се од: система социјалног

осигурања, система друштвене бриге о деци, друштвене заштите бораца, војних инвалида и
цивилних инвалида рата и социјалне заштите.

7.1.1. Систем социјалног осигурања

Систем социјалног осигурања обухвата: пензијско осигурање, инвалидско осигурање,

здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености. На тај начин су покривени сви
ризици за случај старости, повреде, болести или незапослености, и створене претпоставке о
остваривању основног циља, који се састоји у обезбеђењу социјалне сигурности осигураника
и чланова њихових породица.

Основни принципи и начела система социјалног осигурања су: начело обавезности;

остваривање права по основу рада осигураника; стицање права у зависности од дужине и
обима улагања средстава; поштовање принципа узајамности, солидарности, непреносивости
и незастаревања права, итд.

Програми социјалног осигурања остварују се у оквиру посебних државних служби или

преко специјално формираних агенција које имају одређен ниво самосталности, и поред тога
што њихов рад контролише држава.

Промене у савременом систему социјалног осигурања указују на тенденцију преношења

ризика несигурности на појединца, док се обавезни видови осигурања сужавају.

7.1.1.1. Пензијско и инвалидско осигурање
Пензијско-инвалидско осигурање је најважнији елемент система социјалног осигурања и

социјалне сигурности уопште. Организовано је на јединственом принципу за све осигурани-
ке, према сектору запослености, а права по овом основу финансирају се из: доприноса радни-
ка, доприноса послодаваца и средстава државе. У највећем броју случајева постоји комбина-
ција сва три начина финансирања.

Систем пензијско-инвалидског осигурања већине земаља у свету, има карактер јавног

осигурања који предвиђа постојање обавезног и добровољног осигурања. Права се остварују
на основу обима и дужине улагања уз поштовање основних начела утврђених законима који
уређују ово подручје осигурања. То се у првом реду односи на обавезност осигурања. Обаве-
зност осигурања значи да она настаје од дана када се лице запосли, почне да обавља само-
сталну делатност или да се бави пољопривредном делатношћу, без обзира да ли оно то жели
или не. Основ осигурања чини рад осигураника у зависности од дужине и обима улагања сред-
става. То се изражава дужином рада и висином зарада, односно висином основице осигурања.

Начела узајамности и солидарности у систему пензијског и инвалидског осигурања под-

разумевају обавезу свих осигураника на улагање средстава, а да права остварују они осигура-
ници који испуњавају прописане услове за њихово стицање.

Права из пензијског и инвалидског осигурања су лична и не могу се преносити на друга

лица, при чему се поштује принцип о незастаревању стечених права.

266

Осигураник којем је утврђен посебан стаж у двоструком трајању, стиче право на старо-

сну пензију кад наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота. Изузетно,
осигураник жена, ако то захтева, стиче право на старосну пензију кад наврши 60 година жи-
вота и најмање 20 година стажа осигурања или кад наврши 35 година стажа осигурања, без
обзира на године живота.

У највећем броју система инвалидско пензијског осигурања лимитиран је износ мини-

малних и максималних пензија, или висина процента на основу којег се обрачунавају.

Поред пуне пензије системи социјалног осигурања предвиђају и могућност превременог

пензионисања, стицања права на инвалидску пензију, породичну пензију и посебних додата-
ка за издржавање чланова породице.

Осигурање за случај инвалидности

постоји када код осигураника настане трајно сма-

њење или губитак способности за рад на свом послу због промена у здравственом стању про-
узрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу,
које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом. Одатле произилази
да осигураник, код кога се утврди постојање инвалидности, није способан за рад на послу ко-
ји обавља, односно на основу кога је био осигуран непосредно пре настанка инвалидности.
Ако је код осигураника дошло до смањења радне способности њему се обезбеђују одговара-
јућа права из пензијског и инвалидског осигурања по основу преостале радне способности
(право на распоређивање, односно запослење на другом одговарајућем послу), а ако је дошло
до потпуног губитка радне способности обезбеђује му се право на инвалидску пензију.

Данас не постоји готово ниједна земља која нема изграђен систем заштите од ризика гу-

битка зараде услед повреде на послу или професионалног обољења. Програми осигурања
предвиђају могућност организовања јавног система осигурања и различитих облика приват-
них (или полуприватних) агенција у које послодавци уплаћују прописане стопе доприноса.

Повреда на раду представља значајну ставку у остваривању права на основу инвалидно-

сти, јер се у том случају не траже услови који се тичу дужине пензијског стажа. Да би се нека
повреда сматрала повредом на раду, потребно је: да се она догодила у просторној, временској
и узрочној повезаности са обављањем посла осигураника; да је повреда проузрокована непо-

У стаж осигурања са ефективним трајањем

рачуна се време проведено на раду са пуним радним време-

ном, а то је радно време од 40 часова у радној недељи, годишње пуно радно време износи 2080 часова. У
стаж осигурања рачуна се такође и време које се према прописима о радним односима сматра пуним радним
временом, затим време за које се осигураник налази на стручном усавршавању и специјализацији, на преква-
лификацији или доквалификацији, као и период када у складу са прописима о радним односима прима нов-
чану накнаду у случају престанка потребе за његовим радом и у другим случајевима који су утврђени зако-
ном. Поред тога, у стаж осигурања са ефективним трајањем убраја се и време које је осигураник провео на
неплаћеном одсуству, као учесник штрајка, ус кладу са прописима о штрајку, време за које је привремено
удаљен са рада, као и у случају да је био у истражном затвору или на издржавању казне затвора под услови-
ма и на начин који су утврђени законом.

Стаж осигурања са увећаним трајањем

је стаж осигурања који обезбеђује одређени вид заштите осигура-

ника који раде на пословима који су тешки и штетни по здравље, или се пак ради о лицима која после одре-
ђеног броја година не могу успешно да обављају своју професионалну делатност. Право на рачунање стажа
осигурања са увећаним трајањем имају лица као што су: рудари, кесонци, пилоти, дувачи стакла, ливци, као
и уметници, балетски играчи, оперски певачи, играчи у професионалним ансамблима и сли. основни крите-
риј од кога зависи степен увећања стажа су тежина, опасност и штетност рада. Највиши степен увећања је
50%. Законодавац је такође предвидео и други услов, који се тиче дужине рада на таквом месту и прописао
најмање 10 година ефективно проведених на раду, односно пет година за инвалида.

Посебан стаж

у двоструком трајању,

рачуна се време које је осигураник, односно лице вршећи војне ду-

жности или друге дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности провело у акцијама и заро-
бљеништву у смислу члана 264. став 3. Закона о Војсци Југославије.

У посебан стаж у једноструком трајању

рачуна се време проведено на лечењу и медицинског рехабилита-

цији услед болести или повреда задобијених у акцијама у заробљеништву. Осигуранику – жени која роди
треће дете, по том основу, урачунава се у посебан стаж време у трајању од две године.

267

средним и краткотрајним механичким, физичким или хемијским дејством или наглим проме-
нама положаја тела, или изненадним оптерећењем тела, или другим променама, физиоло-
шког стања организма. Значајно је такође да се под повредом на раду сматра и повреда коју
осигураник претрпи на редовном путу од стана до места рада и обрнуто, на путу предузетом
ради извршавања службених послова и на путу предузетом ради ступања на рад, као и дру-
гим случајевима предвиђеним законом.

За остваривање права на породичну пензију потребно је да се испуне услови који се тичу

умрлог осигураника и чланове његове издржаване породице. Право на породичну пензију
могу остварити чланови породице умрлог осигураника, који је навршио најмање пет година
стажа осигурања или најмање десет година пензијског стажа или испунио услове за старосну
или инвалидску пензију, као и чланови породице умрлог осигураника старосне или инвалид-
ске пензије. Ако је смрт осигураника настала као последица повреде на раду или професио-
налне болести, чланови његове породице, у већини земаља, стичу право на породичну пензи-
ју без обзира на дужину пензијског стажа осигураника.

Као корисници породичне пензије појављују се деца, удовица (удовац), родитељи, итд.

Услови које они треба да испуне за остваривање права на породичну пензију прописују се За-
коном о пензијском и инвалидском осигурању. Тако удовица или удовац стичу право на по-
родичну пензију:

1) ако на дан смрти супруга или супруге навршила 45, односно 55 година живота;
2) ако су на дан смрти супруга или супруге били потпуно неспособни за привређивање или

ако је таква неспособност настала у року једне године од дана смрти супруга или супруге;

3) ако је после смрти супруга или супруге остало једно или више деце која испуњавају

услове за стицање права на породичну пензију по том супругу или супругу, а удовица или
удовац обавља родитељске дужности према тој дјеци.

Удовица или удовац који у току коришћења права на породичну пензију, наврше 45, од-

носно 55 година живота, задржавају право на породичну пензију трајно. Ако удовици или
удовцу право на породичну пензију престане прије навршене 45, односно 55. године живота,
могу поново остварити право на породичну пензију кад наврше 45, односно 55 година живота.

Удовица или удовац који су испуњавали услове за стицање права на породичну пензију,

али нису остварили право на породичну пензију јер су били у радном односу, могу стећи
право на породичну пензију и након престанка права на породичну пензију деце, под услови-
ма утврђеним законом.

Удовица или удовац који у току коришћења права на породичну пензију, постану потпу-

но неспособни за привређивање, задржавају право на породичну пензију док постоји таква
неспособност. Удовица или удовац који су у току коришћења права по овом основу наврши
45, односно 55 година живота задржавају трајно право на породичну пензију.

Удовица или удовац који до смрти супруга или супруге нису навршили 45, односно 55

година живота, али су имали навршених 40, односно 50 година живота, стичу право на поро-
дичну пензију кад наврши 45, односно 55 година живота. Уколико су до смрти супруга или
супруге или до престанка права на породичну пензију навршили 40, односно 50 година живо-
та, удовица или удовац стичу право на породичну пензију прије навршених 45, односно 55
година живота, ако постану потпуно неспособни за привређивање.

Детету припада право на породичну пензију до навршених 15 година живота, или пак до

26, односно 27 година живота, уколико се налазе на редовном или ванредном школовању.

Висина породичне пензије зависи од старосне или инвалидске пензије коју би осигура-

ник остварио у часу смрти, у процентуалном износу који зависи од броја чланова породице
који имају право на породичну пензију. За једног члана породице, породична пензија се од-
ређује у износу од 70% пензије осигураника, за два члана – 80%, три члана – 90% и за четири

269

Здравственом заштитом у вези спречавања сузбијања, откривања и лечења најчешћих бо-

лести, које су од већег социјално-медицинског значаја, обухваћена су:

1. деца до навршених 15 година живота, школска деца и студенти до краја прописаног ре-

довног школовања, а најкасније до 26;

2. жене у вези са планирањем породице, трудноћом, порођајем и материнством;
3. лица старија од 65 година живота;
4. хендикепирана и инвалидна лица, незапослена лица, материјално необезбеђена лица,

корисници сталних новчаних помоћи и помоћи за смештај у установу социјалне заштите или
другу породицу и корисници помоћи чији је хранилац на одслужењу војног рока;

5. друга лица од заразних болести, малигних болести, шећерне болести, хемофилије, ду-

шевних болести и поремећаја, прогресивних нервно-мишићних обољења, целебралне парали-
зе, мултипла склерозе, реуматске грознице, хипертензије, коронарно и церебрално васкулар-
не болести, хроничне бубрежне инсуфицијенције и друге болести и повреде у вези са пружа-
њем ургентне здравствене заштите.

Као општи друштвени интерес у области здравствене заштите сматра се читав низ мера,

почев од праћења услова живота, спречавања, сузбијања, гашења заразних болести, па преко
развоја информационог система, организовања и спровођења надзора, све до подстицања ак-
тивности хуманитарних организација и изградње и опремања здравствених установа.

Законом су утврђена права на системски рад на здравственом васпитању здравог и боле-

сног становништва, потпуну здравствену заштиту радника за случај професионалних болести
и повреде на раду, жена у трудноћи, породиља, мајки, деце до навршених 15 година живота,
школске деце и студената до краја редовног школовања (најкасније до 26 година) и лица ста-
ријих од 65 година живота.

У већини земаља у законима о социјалним осигурањима забрањене су интервенције без

пристанка пацијента, а строго је кажњиво неуказивање на последице у случају одбијања ле-
чења и не упознавање са документацијом о здравственом стању. Такође, казненим мерама
подлеже и здравствена установа, ако не пружи здравствену заштиту у оквиру своје делатно-
сти или не упути пацијента у другу одговарајућу установу.

Законом о здравственом осигурању одређује се круг корисника обавезног осигурања који

у већини земаља обухвата:

– лица запослена у предузећима и установама у земљи и на раду у нашим предузећима и

представништвима у иностранству, запослене код страних послодаваца у земљи, код
приватних послодаваца у земљи, код приватних послодаваца, изабрана и именована
лица, ако за тај рад примају плату;

– незапослене (привремено) и док остварују право на новчану накнаду;
– пензионере;
– власнике радњи, предузећа, односно осниваче;
– лица која самостално обављају привредну и другу делатност;
– земљораднике који се баве пољопривредом (ако нису запослени);
– свештенике и верске службенике;
– стране држављане који раде на територији Републике ( у складу са међународним уго-

ворима и посебним уговорима).

У већини земаља у основна права из здравственог осигурања убрајају се:
– здравствена заштита;
– накнада за време привремене спречености за рад ( боловање);
– накнада путних трошкова у вези са коришћењем здравствене заштите;

270

– накнада погребних трошкова.
Здравствена заштита која се обезбеђује обавезним здравственим осигурањем обухвата:
– медицинске мере и поступке за унапређење здравственог стања, односно спречавање,

сузбијање и рано откривање болести и других поремећаја здравља;

– лекарске прегледе и друге врсте медицинске помоћи ради утврђивања, праћења и про-

веравања здравственог стања;

– лечење оболелих и повређених и друге врсте медицинске помоћи;
– превенцију и лечење болести уста и зуба;
– медицинску рехабилитацију у амбулантно-поликлиничким и стационарним установама;
– лекове, помоћни материјал који служи за примену лекова и санитетски материјал по-

требан за лечење;

– протезе, ортопедска и друга помагала, помоћне санитарне справе, стоматопротеску по-

моћ и стоматолошке материјале.

Обим и садржину здравствене заштите, на основу Закона, ближе утврђује Завод за здрав-

ствено осигурање.

Такође, законом се ближе уређује и накнада зараде која припада осигураницима под

условом да су: услед болести или повреде привремено спречени за рад; спречени за рад
услед медицинских испитивања; изоловани као клицоноше или због појаве заразе у њиховој
околини; одређени да негују оболелог члана уже породице под одређеним условима; спрече-
ни да раде због добровољног давања ткива или органа; одређени за пратиоца болесника упу-
ћеног на лечење или лекарски преглед у друго место, односно док борави као пратилац у ста-
ционару.

Накнада зараде припада и лицима на издржавању казне затвора, лицима према којима се

спроводи мера безбедности обавезног психијатријског лечења у здравственој установи и оба-
везног лечења алкохоличара и наркомана.

Накнада погребних трошкова у случају смрти осигураника припада члановима породице

или лицу које изврши сахрану.

У земљама у којима држава из јавних прихода финансира здравствене услуге, оне су по

правилу доступне становницима.

Право на новчану накнаду у случају привремене спречености за рад услед болести везује

се за рад. Висина накнаде одређује се у износу од 50% до 75% претходне зараде осигураника,
уз додатак за издржавање чланова породице.

Породиљска накнада зараде односи се на период пре и после рођења детета. Дужина ис-

плате креће се од 6–8 недеља, а нису ретки случајеви надокнаде до једне године, а за више
деце и дуже. Право на одсуство и накнаду у неким системима предвиђа се и за очеве који по-
дижу децу. У случају болести детета предвиђена је такође исплата накнаде у склопу права из
здравственог осигурања.

Дакле, уместо закључка може се рећи да систем здравственог осигурања предвиђа пружа-

ње медицинских услуга, које подразумевају лекарске прегледе, медикаментно и болничко ле-
чење. Поред тога, осигураници имају права на лабараторијске, специјалистичке, стоматолошке,
хируршке и друге услуге, а предвиђено је и право на накнаду трошкова лечења и кућну његу.

У већини земаља, организација система здравственог осигурања најчешће је пренета у

надлежност националних институција социјалног осигурања, а администрирање програмима
јавних система здравствене заштите поверено је посебним агенцијама или фондовима за
здравствено осигурање.

272

Право на новчану накнаду припада и незапосленом лицу које је било у радном односу на

одређено време, лицу које је остварило право на рад по другом основу, а коме је основ за
обавезно осигурање престао без његове кривице, као и инвалиду рада.

Инвалиди рада за време незапослености остварују право на новчану накнаду под истим

условима ко и остала незапослена лица.

Незапослено лице остварује право на новчану накнаду наредног дана од престанка рада,

под условом да се пријави на евиденцији незапослених лица и поднесе захтев у року од 42
дана од престанка радног односа, односно престанка осигурања.

Дужина исплате новчане накнаде креће се дакле, од 3–24 месеца у зависности од дужине

стажа осигурања.

Неки закони прописују и услове када се предвиђени исплатни период може продужити и

после истека утврђеног према стажу осигураника, а то су:

1. за време трудноће и порођаја које се запосленима признаје као породиљско одсуство;
2. за време привремене неспособности за рад утврђене према прописима о здравственом

осигурању, док та неспособност траје;

3. за време док се незапослено лице налази на припреми за запошљавање.
У неким системима предвиђен је и институт откупа радног стажа ради стицања права на

пензију. Како највећи број незапослених не успева да нађе посао после истека времена за ис-
плату новчане накнаде, то је у највећем броју система предвиђено право на новчану помоћ,
која се условљава висином прихода по члану домаћинства.

Поред права на новчану накнаду незапослена лица у систему осигурања имају права на:
1. пензијско и инвалидско осигурање;
2. право на здравствено осигурање за време привремене незапослености;
3. право на продужено осигурање;
4. новчану накнаду за време стручног оспособљавања – за незапослена лица укључена у

програме стручног оспособљавања, преквалификације и доквалификације и волонтер-
ски рад;

5. накнада трошкова превоза и селидбе ради запошљавања на неодређено радно време

ван места пребивалишта и прибављања за то потребних докумената;

6. право на привремени смештај, односно исхрану у времену од тридесет дана у складу са

општим актом Завода.

У неким земљама предвиђена су

права запослених за чијим је радом престала потреба.

У таквим случајевима, предвиђено је да послодавац у складу са програмом увођења техноло-
шких, економских или организационих промена, обезбеди запосленом за чијим је радом пре-
стала потреба једно од следећих права:

1. право на рад код другог послодавца, на основу споразума послодавца, на радном месту

које одговара степену и врсти стручне спреме;

2. право на стручно оспособљавање, преквалификацију или доквалификацију за рад на

пословима радног места код истог или другог послодавца:

3. право на докуп стажа, ако запосленом недостаје пет година пензијског стажа за оства-

ривање права на старосну пензију;

4. право на једнократну новчану исплату најмање у висини 24 месечне зараде запосленог.
У многим земљама извршене су промене закона о запошљавању и остваривању права не-

запослених лица у којима су брисане одредбе о правима запослених за чијим је радом преста-
ла потреба.

273

7.1.2. Програми заштита породице и деце

Важећи системи заштите породице предвиђају право породице на редовну новчану на-

кнаду, која у неким случајевима може бити проширена на чланове породице којима је по-
требна помоћ.

Универзални систем породичног додатка финансира се из државног буџета, док се за

програм условљен запосленошћу у највећем броју случајева средства обезбеђују на основу
доприноса који уплаћују послодавци.

Право на породични додатак може се остварити само у случају ако се испуне услови који

се тичу величине породице, а у неким случајевима прописан је и имовински цензус. Развије-
ни системи такође прописују услове за посебне додатке за незапослене мајке и друге издржа-
ване чланове породице.

У неким земљама систем породичног додатка замењен је пореским олакшицама.
Систем друштвене бриге о деци у Србији, Републици Српској и Босни и Херцеговини за-

снива се на праву и дужности родитеља да се старају о подизању и васпитању своје деце,
праву детета на услове живота који омогућавају његов правилан психофизички развој и оба-
вези државе да им то омогући. Тако дефинисан систем друштвене бриге о деци требало би да
обезбеди: стварање основних услова за приближно уједначавање нивоа задовољења развој-
них потреба деце; помоћ породици у остваривању њене репродуктивне, заштитне и економ-
ске функције; предшколско васпитање и образовање; одмор и рекреацију деце; културне,
спортске и стваралачке активности деце; одговарајућу садржину рада са децом без родитељ-
ског старања, децом са сметњама у развоју, децом на дужем болничком лечењу и децом из
социјално угрожених породица и посебну заштиту породица са већим бројем деце.

Полазећи од наведених општих поставки, разни системи друштвене бриге о деци предви-

ђају нека од следећих права и мера материјалне помоћи породицама:

1. право на накнаду зараде за време породиљског или продуженог породиљског одсуства

запосленог родитеља и одсуства са рада усвојиоца ради неге детета;

2. матерински додатак, укључујући и помоћ за опрему новорођенчади;
3. додатак на децу;
4. накнаду трошкова боравка у предшколској установи за треће и веђи број дете;
5. предшколско васпитање и образовање за децу без родитељског старања, децу са смет-

њама у развоју и децу на дужем болничком лечењу;

6. васпитно-образовни програм у години пред полазак у основну школу у трајању од 3 са-

та дневно;

7. боравак, предшколско васпитање и образовање и превентивну здравствену заштиту де-

це предшколског узраста и боравак деце основног школског узраста до 10 година ста-
рости:

8. одмор и рекреацију деце до 15 година старости у дечјем одмаралишту;
9. регресирање трошкова боравка деце у предшколским установама.
У већини земаља постоје изграђени и развијени институционални систем друштвене бри-

ге о деци, међу којима су најважнији:

Дечје јасле

су специјализоване установе, које обезбеђују заштиту и дневно збрињавање

деце старости до три године живота. У ове установе се по правилу смештају деца после навр-
шене једне године живота, како због потреба да мајка подиже дете у првим месецима, тако и
због могућности које постоје око одсуствовања мајке са посла због рођења детета.

275

Право на смештај у установу социјалне заштите остварује се упућивањем корисника у

одговарајућу установу у којој се обезбеђује збрињавање (становање, исхрана, одевање, нега,
помоћ и старање), васпитање и образовање, оспособљавање за одређене радне активности и
здравствена заштита у складу са посебним прописима, радно-окупационе, културно-забавне
и рекреативно-рехабилитационе активности и услуге социјалног рада. Ово право има:

1. дете без родитељског старања и дете чији је развој ометен породичним приликама до

оспособљавања за самосталан живот, повратка у сопствену породицу или збрињавања
у породици усвојиоца, или другу породицу, завршетка редовног школовања;

2. дете ментално ометено у развоју степена умерене, теже или тешке менталне ометено-

сти, вишеструко ометено у развоју, дете оболело од аутизма, као и дете са сметњама у
телесном развоју, које нема услова да остане у својој породици, док траје потреба за
овим обликом заштите;

3. дете са поремећајима у друштвеном понашању;
4. трудница и самохрана мајка са дететом до девет месеци живота детета које је, услед

материјалне необезбеђености, нерешеног стамбеног питања, поремећених породичних
односа и сличних ситуација, потребно привремено збрињавање;

5. одрасло инвалидно лице са телесним и чулним оштећењима, тешко хронично оболело

лице ометено у менталном развоју које није у могућности да самостално живи у поро-
дици због неповољних здравствених, социјалних, стамбених или породичних прилика
и лице са поремећајима у понашању;

6. пензионер и друго старо лице које због неповољних здравствених, социјалних, стамбе-

них или породичних прилика није у могућности да живи у породици, односно дома-
ћинству;

7. лице које се нађе у скитњи или му је због других разлога потребно привремено збриња-

вање и надзор.

Поступак за остваривање права из социјалне заштите покреће се на захтев лица, односно,

његовог законског заступника, или стараоца, или пак по службеној дужности.

Сва права се решавају на основу месне надлежности, тј. према месту пребивалишта (ста-

новања) самог подносиоца захтева за признавање одређених права.

О захтевима за остваривање права у првом степену решава центар за социјални рад, док о

жалби на решење првостепеног органа, а када се ради о правима од општег интереса, решава
министарство надлежно за социјална питања, а о осталим правима надлежни општински ор-
ган управе.

Законом о социјалној заштити у свакој земљи утврђују се углавном следеће врсте и де-

латност установа социјалне заштите:

1. центар за социјални рад,
2. установе за смештај корисника,
3. установе за дневни боравак и помоћ у кући.

Центри за социјални рад

имају изузетно важно место и улогу у стручном заснивању и

унапређивању циљева и задатака социјалне заштите. Као установе које обављају велики број
функција оне се јављају као база стручног рада и услуга у социјалној заштити, јер се управо
њиховом делатношћу остварује највећи део стручних активности чији је задатак да преко
другог стручног рада задовољавају разноврсне социјално-заштитне потребе и спречавају на-
стајање узрока који доводе до социјалних проблема на територији за коју су основани.

Основне мисије и задаци центра за социјални рад су да:
1. открива и прати социјалне потребе грађана и проблеме у области социјалне заштите;

276

2. предлаже и предузима мере у решавању стања социјалних потреба грађана и прати њи-

хово извршење;

3. организује и спроводи одговарајуће облике социјалне заштите и непосредно пружа

услуге социјалне заштите и социјалног рада;

4. развија и унапређује превентивне активности које доприносе спречавању јављања и су-

збијању социјалних проблема;

5. пружа дијагностичке услуге, спроводи одговарајући третман, пружа саветодавно-тера-

пијске услуге и стручну помоћ корисницима;

6. подстиче, организује и координира професионални и добровољни хуманитарни рад у

области социјалне заштите;

7. води евиденцију о пруженим услугама и предузетим мерама у оквиру своје делатности;
8. води евиденцију о деци за усвајање и потенцијалним усвојиоцима за подручје за које је

основан, и

9. врши друге послове утврђене законом и одлукама надлежних органа локалне самоу-

праве.

На основу Закона о браку и породичним односима, центар за социјални рад извршава

следеће послове и задатке:

1. врши послове старатељства над малолетним и одраслим лицима, тако што евидентира

потенцијалне стараоце и утврђује њихову подобност за вршење дужности стараоца,
учествује у поступку одузимања и враћања пословне способности грађана, врши не-
посредно старатељство преко својих стручних радника, врши избор и постављање
сталних и привремених стараоца за посебан случај, врши попис и процену имовине
лица под старатељством и предају исте стараоцима на управљање, пружа све врсте
стручне помоћи стараоцима, врши праћење и ревизију старатељске заштите;

2. врши општи и стални надзор над вршењем родитељског права:
3. врши одузимање детета од родитеља у случајевима који су предвиђени Законом;
4. учествује у одузимању и вршењу родитељских права родитељу, учествује у поступку

утврђивања очинства и материнства;

5. учествује у поступку остваривања права на издржавање:
6. врши послове усвојења;
7. пружа помоћ у сређивању брачних и породичних односа;
8. даје мишљење и предлог суду о мирењу брачних другова, поверавању деце и измени

одлуке о поверавању;

9. регулише одржавање личних односа родитеља и деце;
10. даје мишљење о подобности малолетника за ступање у брак;
11. пружа помоћ деци и омладини са поремећајима у понашању;
12. извршава васпитне мере и предлаже њихове измене на основу судске одлуке, и
13. интервенише код других институција, када то налажу потребе корисника, и врши

услуге социјалног рада у вези са породично-правном заштитом грађана.

Полазећи од критерија узраста и специфичности корисника који се смештају у социјалне

установе, већина земаља у систему социјалне заштите сиромашних слојева друштва има раз-
вијене неке од следећи социјалних установа:

1. дом за децу и омладину,
2. центар за заштиту одојчади, деце и омладине,
3. центар за породични смештај,
4. прихватилиште за децу и омладину

278

– центри за оспособљавање припадника војске, полиције, обавештајно-безбедносних слу-

жби, цивилне заштите, пограничне полиције, царине и приватних предузећа и агенција
за безбедност;

– војна академија;
– полицијска академија;
– специјализовани факултети криминолошких студија и студија безбедност
– разни облици оспособљавања руководећих кадрова у војсци, полицији, обавештајно-без-

бедносним службама, царини и приватним предузећима и агенцијама за безбедност.

7.3. Улога невладиних организација у безбедности

Невладине организације се региструју на нивоу државe, аутономне покрајине, града или

општине. Према расположивим подацима Центра за развој непрофитног сектора (CR-NPS) у
свакој земљи у транзицији делује између 500 и 1500 невладиних организација.

161

„Невладине организације имају веома значајну улогу у демократском и парламентарном

надгледању војске, пре свега, због: ширења независне анализе и информација о безбедно-
сном сектору, војним и одбрамбеним питањима; праћења и охрабривања поштовања закон-
ских и људских права унутар безбедносног сектора; стављања на дневни ред скупштине без-
бедносних питања која су важна за друштво у целини; учествовања у парламентарним деба-
тама и организовања курсева и семинара; давања алтернативних стручних гледишта у односу
на владину безбедносну политику и буџет за одбрану; неговања јавних дебата у односу на
формулисање могућих политичких опција; обезбеђивања подршке политичким одлукама о
националној безбедности и начину спровођења тих одлука; едукације јавности и олакшавања
алтернативних расправа у јавном сектору.“

162

Када су у питању пројекције активности невладиних организација у сектору безбедности

у будућности, неопходно је њихову енергију више усмеравати на корекцију мера владиног
сектора у области изградње политике безбедности и одбране и демократског надзора над њи-
ма, а мање на активности едукације припадника појединих елемената сектора безбедности,
што мора остати превасходни задатак институција државе у тој области.

7.4. Улога медија у безбедности

7.4.1. Информисање о систему безбедности

За сваку организацију која води рачуна о унапређењу својих односа са јавношћу, посебан

значај има успостављање свестране сарадње са масовним медијима. Наиме, информације које
се презентирају на телевизији, радију или у новинама, представљају у данашњем

глобалном

селу

и друштвима

комуникацијског изобиља

главни извор утицаја на јавно мњење. Стога и

систем безбедности има потребу да развије отворене и искрене односе са представницима

161

Само у Србији делује: 84 медицинске, 182 хуманитарне, 261 социо хуманитарна, 218 невладиних организа-
ција у области културе и уметности, 212 образовно – истраживачких организација, 194 еколошка друштва,
173 организације за изградњу локалне заједнице, 144 омладинске и студентске организације, 89 пословних и
професионалних удружења, 165 у области заштите људских права, 49 се бави избеглим и расељеним лици-
ма, 51 се залаже за мир, 23 су из области законодавства и јавне политике, 98 удружења жена, 11 се бави ме-
ђународном сарадњом, а 120 невладиних организација не потпада ни у једну од наведених класификација.

162

Видети шире:

Парламентарни надзор безбедносног сектора–начела, механизми и пракса

, Интерпарламентарна унија и Же-

невски центар за контролу оружаних снага, 2003. година, стр. 37.

279

медија, што представља обрт у односу на ситуацију од пре десетак година. Добри односи са
медијима могу вишеструко користити свим организацијским целинама система безбедности,
будући да се тако подстиче сарадња и подршка јавности на много различитих начина. Тако
се медији могу користити за информисање јавности о активностима система безбедности,
преко њих се може тражити помоћ јавности за неке акције, могу се објавити нови закони и
прописи, а може се утицати и на повећање безбедносне културе широког круга људи. Најве-
ћи број средстава јавног информисања је спреман да за те сврхе уступи потребан простор,
пошто се ради о проблематици која је гледаоцима, слушаоцима и читаоцима интересантна, а
систем безбедности је једини легитиман извор података из области безбедности. У неким
случајевима, систем безбедности користи медије и за уклањање узнемирености грађана не-
ким догађајем или појавом, која може попримити размере кризне ситуације.

Системи безбедности у свету имају разрађене методе како да поједине своје послове пре-

зентирају јавности преко средстава јавног информисања, а да психолошки ефекат и практич-
ни резултат буду што повољнији за систем безбедности. Ово је доста једноставно остварити,
зато што постоји међусобна упућеност система безбедности на медије и обрнуто, што неки
аутори упоређују са не превише хармоничним али дуготрајним браком. Узајамна зависност
система безбедности и информационо-комуникационог подсистема није, додуше, тако уоч-
љива и директна као што је веза информативног са осталим друштвеним системима, на при-
мер, са политичким и економским

163

У систему државно диригованих медија, какви су били у источним земљама до 1990. го-

дине, систем безбедности и медији су били директна трансмисија владајуће партије и налази-
ли су се

на истој страни

. У периоду од 1990-2000. године, формално је у овим земљама уве-

ден вишепартијски систем, што је довело до стварања црно-беле слике о систему безбедно-
сти у медијима. Другим речима, режимски медији имали су само афирмативне прилоге, док
су опозициони имали изражено критички став према систему безбедности. Са демократским
променама створени су услови за постепену трансформацију система безбедности, али и ме-
дијске сфере. У условима демократског друштва, све више долази до изражаја иманентна
функција информативног сегмента – да постане инструмент јавности у улози друштвеног
критичара и надзора. Такав улога медија је у интересу система безбедности, јер медији ра-
знородним каналима јавности трансмитују, с једне стране, објективне, правовремене, целови-
те и актуелне информације, а с друге стране и оне које представљају тенденциозне и екстрем-
но негативно усмерене поруке. Тиме се омогућава реверзибилни ток (feed-back) иновациј-
ских, компетитивних и опречних мњења и ставова, као и алтернативних решења о концепци-
ји, организацији и развоју система безбедности. На тај начин, медији не само да остварују
друштвени утицај на јавност, већ одражавају и аутономну, критичку и слободну мисао.

164

Одговорни људи у систему безбедности, никад не смеју да сметну са ума да информатив-

ни систем снабдева све остале друштвене системе информацијама и подацима о безбедно-
сним структурама. Онај ко данас није у стању да привуче јавну пажњу остаје без публиците-
та

165

, а самим тим је маргинализован, изолован и невидљив. Публицитет данас споља осве-

тљава центре моћи, како би они у демократском поретку били под контролом и заменљиви.
Све институције, укључујући и систем безбедности, морају да пристану на публицитет, зато
што су јавне инстанце. Разуме се, постоје услови под којима се, ради избегавања штетних по-
следица, део активности, информација и података може ограничити. Реч је о државној, војној
или пословној тајни.

163

Дејвид Рег,

Односи с медијима

, Клио, Београд, 1996, стр. 217.

164

Др Мишо Бојовић,

Војска пред очима јавности

, НИЦ Војска, Београд, 1999, стр. 52.

165

Публицитет значи отвореност, општу приступачност и јавну видљивост, а супротан је изолованости, тајно-
сти и приватности.

281

грађанима и јавности информације о раду органа и институција система безбедности потреб-
не за остваривање њихове њихове надзорне улоге, ако се тиме не одаје државна, војна и слу-
жбена тајна или не повређују људска и мањинска права и грађанске слободе. На сличан на-
чин и Закон о војсци и полицији има одредбе о контроли војске и полиције, којима је утврђе-
на њена вишеструкост и код унутрашње и код спољашње контроле.

Новинари по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, имају не

само могућност, већ и законско право да информишу јавност о свим питањима из домена
елемената система безбедности, за које јавност покаже интересовање. С друге стране, та чи-
њеница не би требало да буде противна интересима елемената система безбедности која тач-
ним, правоременим и објективним информацијама може урадити много на поправљању соп-
ственог имиџа. Не треба заборавити да се у контексту друштвених кретања, имиџ најлакше
мења променама утисака, процена и искустава појединаца и друштвених група, а у том делу
медији могу много да учине.

У саставу многих новинарских кодекса налази се и регулатива којом се забрањује обја-

вљивање информација прикупљених на незаконит начин (прислушним уређајима, скривеним
камерама, крађом, противправном употребом средстава аутоматске обраде података и слич-
но), те информација које су законом одређене за државну или војну тајну. Искуства из дру-
гих држава говоре да је мала корист од репресивних мера после учињеног дела. На пример,
то што судови забране промет листа или књиге са објављеном државном или војном тајном,
не значи ништа, јер се исти садржаји могу појавити у медијима неке од суседних држава или
на интернету.

Систем безбедности има пуно право да очекује од медија, да вршећи своју функцију и

учествујући у цивилној контроли система, истинито и непристрасно информише јавност. Че-
сто заборављено или неоправдано игнорисано право човека да буде информисан је, заправо,
само друго име за право човека да ужива у слободи од лажи и манипулација, укључујући и
његово право да захтева и добије пуну заштиту тог права, заштиту од монопола у области
јавног информисања, као и заштиту права на информационо вишегласје или плурализам. На-
жалост, на сваком кораку је видљива једнострана и накарадна интерпретација члана 10
Европске конвенције, која се огледа у максималној заштити оних који претендују да нешто
саопште јавности и, готово, потпуном одсуству било какве заштите права човека који би мо-
рао бити истинито, објективно и благовремено информисан.

169

Због тога би припадници си-

стема безбедности требало да унапреде међусобну комуникацију и разумевање са представ-
ницима медија и да са њима постану партнери на истом задатку. У том контакту систем без-
бедности може да се позива и на законом уређена правила поступања професионалаца у ме-
дијима, али још више на сам новинарски кодекс који јасно прописује да

пуни и прави смисао

етичног новинарства може доћи до изражаја само ако служи остварењу темељног људског
права и слободе сваког човека да поседује све информације од интереса за реализацију свих
осталих слобода и права, за ширење поља слободе и уживања у слободи, и да се енергично
одупире свакој незаконитој узурпацији таквих информација

170

Другим речима, етика нови-

нарства подразумева да новинари морају да поштују право човека да буде ваљано информи-
сан и да га нико не лаже, право на заштиту његове приватности и заштиту свих осталих људ-
ских права која би могла да буду у вези са информацијама.

Закључак је да медији имају значајну, сложену и корисну улогу у цивилној и демократ-

ској контроли система безбедности. Помоћу медија се успоставља још чвршћи, свеобухват-

168

Извршна радна група Одбора за одбрану Скупштине СЦГ,

Нацрт Закона о демократској и цивилној

кон-

троли војске

, 25. јул, 2005. године.

169

Слобода изражавања : Медији и људска права – Пресуде Европског суда за људска права

, Центар за профе-

сионализацију медија, Интерпринт, Београд, 2006, стр. 341.

170

Етика новинарства

, Центар за професионализацију медија, Интерпринт, Београд, 2004, стр. 10.

282

нији и комплекснији демократски надзор над Министарством одбране, Министарством уну-
трашњих послова, војском, полицијом и безбедносним агенцијама, што представља један од
услова за приступање евроатлантским безбедносним интеграцијама. Наравно, безбедносне
структуре прихватају медије и њихову контролну улогу као једну цивилизацијску тековину,
која ће по својим укупним резултатима, само користити систему безбедности.

7.4.3. Заштита медија

У два века дугој историји новинарства, готово да и није било периода у којима би сами

новинари и други медијски професионалци имали пуну слободу да самостално одређују пра-
вила и систем вредности којим ће се руководити. Понашање медија и правила поступања
професионалаца у медијима, увек је прописивао неко други. Они који би се одважили и поку-
шали да истински служе својим читаоцима, слушаоцима или гледаоцима, да их снабдевају
корисним и вредним информацијама и храбре их да негују и развијају дух слободног критич-
ког мишљења, морали су увек да рачунају са невољама

171

. Пре или касније, такви медијски

посленици суочили би се са свакојаким административним запрекама, забранама, судским
прогонима, па и тежим последицама у виду киднаповања или насилног губитка живота.

Релације измећу представника система безбедности и медија, нису биле изузетак у једно-

образном односу медија и других институција државе и центара моћи. Разним правилима,
медијским законима и другим прописима штићен је монопол власти на све информације од
јавног интереса, иако је тај монопол био нелегалан и противан чак и формално прокламова-
ним уставним нормама. У последњих неколико година учињено је доста на заштити пред-
ставника медија од узурпатора информација које би могле да занимају јавност. Највећи на-
предак на том пољу може се остварити доношењем Закона о слободном приступу информа-
цијама од јавног значаја. Доношењем таквог закона стварају се основне нормативне претпостав-
ке за делотворну контролу рада свих државних органа, па и система безбедности у целини.

Сагласно Закону о слободном приступу информацијама, правило доступности свих ин-

формација само изузетно подлеже неким ограничењима, а једно од њих је информација која
се може квалификовати као тајна. Јасно је да треба успоставити равнотежу између права гра-
ђанина

да зна

и потребе државе да обезбеди ефикасност, на пример, система безбедности и

захтева да одређене информације у одређеном временском периоду буду обележене као тај-
на. Због тога Закон о слободном приступу информацијама неминовно захтева јасну пратећу
легислативу и недвосмислене стандарде којима ће се утврдити која документа и подаци могу
и треба да буду обележени као тајна и тиме недоступни за ширу јавност. Регулисање овог пи-
тања значиће тражење и успостављање новог баланса између концепта људских права и кон-
цепта јавног поретка, као и раскидање са дуго негованом

културом тајности

у раду државе,

својственом ауторитарним методама владања.

Односи медија и система безбедности зависе, у великој мери, управо од мере и начина

коришћења информација које се означе као тајна. Чини се да је до неразумевања између
представника средстава јавног информисања и безбедносних структура долазило, углавном,
због разлика у квалификацији тајних информација. Зато је потребно што пре донети

Закон о

заштити класификованих информација

, који ће имати прецизне и унапред познате критери-

јуме по којима се одређени подаци могу прогласити за тајну. У овом делу потребно је упозо-
рити на још једну чињеницу, која се све више примењују у европској медијској сфери и суд-

171

Задатак независне штампе не само што је врло тежак, него је и врло незахвалан. Нарочито код нас. Нигде се
тако лако не заборавља, да неко може имати и противно уверење, па да је ипак то уверење и поштено и
искрено. Одмах се подмећу неке задње мисли и подмукле намере свакоме, који је другог мишљења, па се он-
да чудимо откуд толика огорченост. Како је не би било? И онда у тој општој омрази независна штампа про-
лази још понајгоре. Услуге, која она чини, заборављају се брзо; памте се само ударци које с правом задаје... (
Владислав Рибникар, Задатак независне штампе, Политика, 13. јануар, 1904.)

284

ганизације система безбедности је у тој мери централизован и хијерархијски постављен, да по-
стоји готово потпуно одсуство утицаја локалног и регионалног нивоа на односе с јавношћу и ве-
лики број бирократских процедура. Нису ретке ни појаве дискриминације појединих медија.

175

Поменути подаци указују да су односи система безбедности и медија још увек далеко од

жељеног стања и стандарда примерених демократском друштву, као и да не постоји јасна
стратегија система безбедности у односима с јавношћу. Ближа је реалности слика система
безбедности и медија као противника, него ли као сарадника који су у служби заштите зајед-
нице и демократских вредности на којима она почива. На нека системска решења која отежа-
вају односе безбедносних структура и медија утиче и осцилирање процеса реформи система
безбедности, што је последица и укупног стања у српском друштву и спорог темпа којим се
одвија транзиција и граде нове институције. Најзначајнији проблеми у овој области везани су
за неуређеност сфере односа с јавношћу, недефинисаност процедура и овлашћења на свим
нивоима, слаба раширеност службе за односе с јавношћу и њена техничка неопремљеност,
недовољно прецизни прописи којима је регулисана тајност информација, неодговорност за
јавну реч, недовољна обученост новинара који прате проблематику безбедности и припадни-
ка система безбедности у делу који се односи на природу, карактер и циљеве медија.

Квалитативно унапређење система безбедности у односима с јавношћу је могуће, али у

том циљу треба предузети више конкретних, инвентивних и далекосежних мера. Боље међу-
собно упознавање (надлежности, мандата, технологије рада, професионалних стандарда ....)
представља неопходан предуслов за међусобне односе у будућности. Значајна побољшања
могу се одмах остварити изградњом стратегије односа система безбедности са медијима,
формулисањем конкретне политике односа са средствима јавног информисања и медијском
промоцијом те стратегије и политике. Веома је важно организационо поставити службу за
односе с јавношћу и обезбедити њену материјално-техничку опремљеност. У оквиру помену-
тих мера треба планирати и програмирати одговарајуће облике едукације припадника систе-
ма безбедности и медија, уз укључивање страних експерата и организовање студијских посе-
та. Важно је да систем безбедности и медији заједнички раде на едукацији грађана, подизању
нивоа безбедносне културе и изградњи свести и система вредности. Штету не може направи-
ти ни сачињавање

Упутства за односе с јавношћу

у коме би се јасно прецизирала овлашћења

за давање информација у оквиру система безбедности, релевантна правила и савремене и ја-
сне процедуре међусобне комуникације система безбедности и медија, уз неопходну децен-
трализацију која ће допринети већој брзини информисања. У целини гледано, јасно је да тек
предстоји велики рад на изради стратегије система безбедности за односе са јавношћу и зна-
чајне активности на њеној креативној имплементацији.

8. ИСКУСТВА СТРАНИХ ЗЕМАЉА У ОРГАНИЗАЦИЈИ

И ФУНКЦИОНИСАЊУ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

8.1. Искуства у организацији и функционисању система

безбедности у земљама Европске Уније, Турске и Израела

8.1.1. Систем безбедносни Савезне Републике Немачке

Систем безбедности Савезне Републике Немачке чине: полицијски систем; одбрамбени

систем и обавештајно-безбедносни систем.

175

Желимир Кешетовић,

Унапређење односа полиције и медија у Србији,

Безбедност (Београд), бр. 5 (2006), стр.

756.

285

8.1.1.1. Полицијски систем
Основу за организацију и функционисање полицијског система чини уставно-правно фе-

дерално уређење Савезне Републике Немачке са веома прецизним законодавним разграниче-
њем између савезне државе и покрајина. Савезну Републику Немачку чини 16 савезних држа-
ва (покрајина) са 80 милиона становника.

Основ за организацију и функционисање полицијског система чини организација власти

и уставно уређени односи између савезне државе и 16 покрајина и локалних заједница које
имају наглашену самоуправу. Без обзира на децентрализацију која је присутна у организаци-
ји и функционисању полицијског система Савезне Републике Немачке, када то сложена без-
бедносна ситуација захтева савезни закони имају предност.

На нивоу Савезне Републике Немачке успостављено је Федерално министарство унутра-

шњих послова у чијој надлежности су послови и задаци из савезне надлежности. На челу ми-
нистарства налази се министар који за свој рад одговара савезном канцелару. У оквиру Саве-
зног министарства унутрашњих послова налазе се следећи подсистеми полиције: Савезна
служба за заштиту устава, задужена за контраобавештајне задатке; Савезни криминалистич-
ки уред (BKA) и Служба за заштиту савезних граница.

а) Савезна служба за заштиту устава

Служба за заштиту уставног поретка (

BfV

) је унутрашња служба безбедности. На саве-

зном нивоу постоји централна служба, а свака од 16 покрајина има сопствену службу за за-
штиту уставног поретка и свака има посебан закон на основу кога ради. Служба за заштиту
уставног поретка има централну улогу, али није надређена покрајинским Службама за за-
штиту уставног поретка. Има аналитичку функцију и право да покрајинским Службама за за-
штиту уставног поретка даје препоруке и евентуалне инструкције. У надлежности Службе за
заштиту уставног поретка је опсервирање страних амбасада и других представништава из ко-
јих потиче обавештајна активност.

Приоритети Службе за заштиту уставног поретка су:
– руске обавештајне службе, посебно њихови агенти уграђени у амбасаду у Берлину и

конзулат у Минхену;.

– кинеске службе и њихове активности у области економије, науке и истраживачког рада;
– земље Блиског и Средњег Истока (Саудијска Арабија, Сирија, Либан, Ирак, Иран), одно-

сно земље које могу бити укључене у међународни тероризам и пролиферацију оружја.

– земље где постоје конфликти, посебно делатност обавештајно-безбедносних служби

домаћина.

Покрајинске службе за заштиту уставног поретка (

LfV

) су најчешће у саставу покрајинк-

сих Министарстава унутрашњих послова.

Има пет управа и то:

Прва управа

задужена је за опште и кадровске послове.

Друга управа

задужена је за оперативне послове, где се налази и оперативна техника (за

прислушкивање станова, аутомобила и сл.). У оквиру ове управе постоји одељење које се ба-
ви персоналним истрагама.

Трећа управа

бави се стручним тематским областима у оквиру оперативног прикупљања

и анализирања података из области унутрашњег екстремизма (немачки држављани који су
екстремни у левим и десним партијама). У оквиру ове управе је одељење 33 које се бави нео-
нацизмом и интерним левим и десним екстремизмом.

287

говине опојним дрогама, нуклеарним, експлозивним и другим материјалима, моторним вози-
лима итд.

Савезном граничном заштитом руководи савезни министар Унутрашњих послова. Орга-

низацијски састав ове службе сачињавају: дирекција граничне заштите; школа граничне за-
штите; пет председништава граничне заштите за север, исток, центар, запад и југ којим је
оперативно покривена читава гранична територија Савезне Републике немачке. У организа-
цијском саставу председништава граничне заштите налазе се ниже хијерархијске граничне је-
динице које у оквиру својих права и дужности извршавају планиране задатке.

г) Полиција савезних држава – покрајина

У свима савезним државама полиција извршава своју функцију у оквиру покрајинских

министарстава унутрашњих послова која се састоје од: униформисане полиције; криминали-
стичке полиције или јединица за истраге и административне полицијске службе. У окрузима,
провинцијама и градовима постоје полицијски савети у чијем се саставу налазе чланови про-
винцијског сената, чији је основни задатак да поступају по жалбама грађана на прекорачена
овлашћења полицијских службеника и да дају савете и предлоге за побољшање ефикасности
рада полиције.

Иако су федералне државе самосталне у организацији рада полиције, законом се дозво-

љава да савезне државе уступе федералном органу полиције поједине случајеве који захтева-
ју изузетно сложен предмет, посебно у области организованог криминала са вишеструким
облицима испољавања. Покрајински системи полиције су подељени на подручна председни-
штва, образована на територијалном принципу и подељена на полицијске дирекције, специ-
јалне полицијске дирекције и остале службе.

Полицијски систем Савезне Републике Немачке је децентрализован са више полицијских

нивоа и снага, са различитом организацијском структуром. Законом је обезбеђена цивилна и
демократска контрола над полицијом и то, како унутрашња контрола, тако о контрола од
стране грађана, јавна контрола и контрола од стране управне, извршне и законодавне власти
у Немачкој.

8.1.1.2. Систем одбране Савезне Републике Немачке
Одбрамбени систем Немачке је централни субјект у очувању националне безбедности.

Министар одбране је најодговорнија личност у руковођењу војском у мирнодопском време-
ну. Међутим, у сложеним безбедносним условима сву власт над војском преузима канцелар
Немачке, а значајну улогу у одлучивању има и НАТО. На челу оперативног дела војних снага
налази се начелник војног штаба, који има улогу саветника министра одбране у федералној
влади. Над оружаним снагама Немачке развијена је цивилна и демократска контрола од стра-
не надлежних парламентарних одбора и комисија.

Основни задаци оружаних снага Немачке усмерени су ка новим невојним изазовима који

могу представљати озбиљну претњу за националну безбедност, међу којима приоритет имају
учешће оружаних снага Немачке у разним мировним мисијама, као што су: очување мира,
изградња и наметање мира, хуманитарне акције, превентивне акције и сл.

У Савезној Републици Немачкој присутан је тренд смањења трошкова за војне издатке, а

употреба оружаних снага изван националне државе биће усаглашавана са чланицама НАТО-а
у мери у којој то буду захтевале безбедносне и друге прилике.

288

8.1.1.3. Обавештајно-безбедносни систем Немачке
У СРН се под појмом обавештајне службе подразумева организација која прикупља и об-

рађује информације о спољној и унутрашњој безбедносно-политичкој ситуацији. Обавештај-
на служба нема извршна овлашћења. Њена права су ограничена законским прописима и под-
леже строгој парламентарној и посебним контролама.

У Савезној Републици Немачкој (СРН) постоје три обавештајно-безбедносне службе које

су организоване на савезном нивоу (шема број 1.) и то:

(1) Bundesnachrichtendienst (BND), као савезна обавештајна служба;
(2) Служба за заштиту уставног поретка (SZUP) – Bundesamt für Vertassungshutz (BfV) и

16 Служби за заштиту уставног поретка покрајина (LfV) и

(3) Војна служба безбедности (MAD).

290

лази се у саставу Министарства одбране и има своје организационе целине у градовима где
се налазе веће команде и јединице.

У саставу Министарства одбране је и Центар за обавештавање (ANBW) који добија по-

датке од Војног штаба и од војних аташеа у иностранству. Нема право на изворе података и не-
ма посебно финансирање. Било је покушаја да се формира војна обавештајна служба, што није
прихваћено и ВND је остао као једина обавештајна служба надлежна за рад у иностранству.

Поред тога, обавештајно-безбедносни систем (ОБС) СРН чине и Савезна полицијска кри-

миналистичка служба и Полицијске криминалистичке службе покрајина (16), као и неке дру-
ге организације и институције од значаја за безбедност.

У Министарству спољних послова постоји служба која се бави питањима међународних

односа, а у Министарству одбране орган који прати војнополитичку ситуацију, али када су у
питању обавештајне информације то је искључива надлежност BND-а и он даје обједињену
информацију.

Рад и деловање обавештајних служби као и Владе СР Немачке подлеже парламентарној

контроли. Поред опште парламентарне контроле која се реализује кроз дебате у Бундестагу,
посланичких питања политичких фракција, извештаја парламентарних одбора или специјал-
но за то формираног истражног одбора, законодавац је формирао једну посебну комисију ко-
ја контролише обавештајне службе СРН.

Поред комисије за парламентарну контролу обавештајних служби постоје:
– Комисија за парламентарну контролу буџета обавештајних служби,
– Комисија за контролу у области контроле писама и остале поште и прислушкивање те-

лефонских разговора (тзв. Г-10 комисија).

Правне основе за рад парламентарне контролне комисије су прописане у Закону о кон-

тролној комисији који обавезује комисију да контролише делатност савезних обавештајних
служби.

Чланове контролне комисије бира парламент одмах након његовог избора, а за сваког

члана мора гласати већина у Парламенту. Тренутно парламентарна комисија за контролу има
9 чланова (4 СПД и 1 „зелени“ из владајуће коалиције и 3 ЦДУ/ЦСУ и 1 ФДП из опозиције).
Председник комисије се мења годишње, наизменично у оквиру комисије. Комисија за кон-
тролу се мора састајати најмање једном у три месеца. У пракси комисија се састаје најмање
једном месечно. Састанци се одржавају у строгој тајности.

На основу Закона о комисији за контролу, Влада СРН је обавезна редовно информисати

комисију о општој делатности служби од посебног значаја у протеклом периоду. Поред тога
у обавези је и информисати комисију о посебним околностима и стању обавештајних служби
и на појединачан захтев члана контролне комисије.

Савезна влада сме одбити да информише комисију за контролу служби само у случају да

иста директно утиче на тренутне активности ОбСл или ако те информације нарушавају право
приватности треће особе, што мора образложити.

Посебне контролне надлежности комисије:
– Чланови комисије за контролу обавештајних служби који су за то овлашћени од стране

комисије, могу имати увид у документа и акта савезне владе, као и право да посете оба-
вештајне службе;

– Комисији је на њен захтев омогућено да саслушавају припаднике обавештајних служби;
– Након саслушања савезне владе комисија за контролу може, у склопу своје контролне

делатности, захтевати стручно испитивање појединачних случајева.

Из горе наведеног произилази да постоји могућност да се припадници обавештајних слу-

жби могу обраћати комисији ради давања предлога и података за побољшање рада и делатно-

291

сти обавештајних служби ако то није било прихваћено од стране руководства служби. Обра-
ћање комисији не сме бити у сврху остваривања личних интереса.

Састанци комисије за контролу обавештајних служби се одржавају у тајности. Учествују

само чланови комисије, представник савезне владе и радник секретаријата. Сви су обавезни
на строго придржавање тајности.

Представник савезне владе и секретаријата у комисији за контролу подлажу строгој без-

бедносној провери. За чланове комисије који су носиоци мандата у парламенту није обавезу-
јућа посебна безбедносна провера, то се подразумева већ самим избором за члана парламента.

Поштовање тајности се може прекршити у случају када две трећине присутних чланова

комисије одлучује да председник или неки други члан комисије, на крају седнице, изнесе јав-
ности оцену једне ситуације. За одређене области-ситуације постоји обавеза да буду саоп-
штени јавности.

Комисија за контролу обавештајних служби је обавезна да једном у средини и једном на

крају изборног мандата поднесе извештај Бундестагу о њеној дотадашњој делатности. Поред
тога комисија има обавезу извештавати Бундестаг посебно у области деловања обавештајних
служби у контроли поште и прислушкивању телефонских разговора као и о активностима
служби у противтерористичкој борби (контрола банковних рачуна, података о путовањима
авионом, телекомуникацијским везама и сл.).

Комисија за контролу обавештајних служби учествује у контроли и саветовању у припре-

ми плана буџета служби.

Комисија за контролу буџета

поред контроле располагања буџетским средствима актив-

но учествује у планирању истог. Она одобрава тзв. Тајни буџет служби. Чланови комисије за
контролу буџета обавештајних служби су из састава парламентарног одбора за буџет, бирају
се приликом сваког новог изборног периода. Комисија има 9 чланова.

Комисија за контролу писама, поште и телефонских разговора

(Г 10 комисија) као основ

свога рада налази у Основном закон СРН (члан 10) и другим законима о борби против теро-
ризма. Комисија је у свом раду потпуно независна и доноси одлуке самостално. Има надле-
жност у целокупном процесу од одобрења, обраде и коришћења персоналних података до, за-
кључно, одлуке да се о томе обавести погођено лице.

Комисија се састаје једном месечно, састоји се од четири стална члана и четири заменика.

8.1.2. Обавештајни и безбедносни систем Републике Француске

У француском правном систему не постоји парламентарна комисија за контролу рада

обавештајно-безбедносног система, а Влада преко саветодавних, координационих и надзор-
них тела и комитета, планира активности и користи добијене информације. Председнику Ре-
публике, као највишом органу извршне власти, стоје на располагању институционалне мо-
гућности управљања и контроле над обавештајно-безбедносним активностима.

На нивоу владе

успостављен је

међуминистарски комитет за обавештајно-безбедносне

послове

који представља најзначајније државно тело, којим председава Премијер. Међумини-

старски комитет утврђује опште смернице за деловање безбедносног система у целини.

Генерални секретаријат за националну одбрану

потчињен је међуминистарском комите-

ту и обједињава, координира и руководи радом свих служби.

Стални обавештајни комитет

је задужен за израду државног плана за реализацију оба-

вештајних и контраобавештајних активности са дугорочним и краткорочним задацима.

Специјални комитет за контрашпијунажу

је задужен за надзор укупних контраобаве-

штајних активности.

293

ва и Председнику Републике преко свог саветника за националну безбедност. Служба је фор-
мирана 16. 11. 1944. године на основу декрета генерала Де Гола, а у њен делокруг рада су
ушли послови на плану борбе против шпијунских активности страних снага на територијама
под француским суверенитетом. У организационом смислу унутрашњу структуру Дирекције
чини пет специјализованих поддирекција и одељење за економску заштиту, који представља-
ју стручне делове контраобавештајне службе.

Централна дирекција за опште обавештајне послове

је основана 1949. године трансфор-

мацијом Централне службе за општа обавештавања. Њен основни задатак је истраживање и
централизација обавештајних података и њихово уступање француској Влади. Служба нема
полицијска овлашћења и више је истраживачког карактера.

8.1.3. Обавештајно-безбедносни систем Републике Италије

Тајне службе у Италији, које чине костур система безбедности, уређене су Законом о тај-

ним службама, донешеним 30. маја 2002. године. Комплетна организација система безбедно-
сти и сва правила и прописи, надлежности за извођење операција и овлашћења оперативаца,
рађени су по узору на амерички модел.

Према Закону, италијанске тајне службе су организоване по следећем:
На стратегијском нивоу, постоји

Међуминистарски комитет за информације и безбед-

ност

(CIIS – Comitato Interministeriale per le Informazioni e Sicurezza). Овај комитет чине

председник владе, министри унутрашњих послова, одбране, иностраних послова и економи-
је. Комитет је саветодавно тело председника владе и помаже му у управљању одређеним ак-
тивностима и координацији рада тајних служби. Председник владе одобрава операције оба-
вештајно-безбедносних служби;

Извршно тело међуминистарског комитета за информације и безбедност је

Извршни ко-

митет за обавештајно-безбедносне службе

(CESIS – Comitato Esecutivo per i Servizzi di In-

formazione e Sicurezza). Председник комитета је непосредно потчињен председнику Владе и
надлежан је за координацију рада тајних служби;

Oбавештајно-безбедносна служба демократије

(SISDE – Servizio Informazioni e Sicurez-

za Democratica) је функционално потчињена министру унутрашњих послова;

Војна обавештајно-безбедносна служба

(SISMI–Servizio Informazioni e Sicurezza Militare)

потчињена је министру одбране, надлежна је за питања „војне безбедности земље“ и делује
на територији Италије и у иностранству. У својој структури располаже и контраобавештај-
ним сектором.

8.1.4. Обавештајно безбедносне службе Републике Грчке

Према расположивим подацима, у Грчкој постоје следеће обавештајно-безбедносне службе:

1. Национална обавештајна служба Грчке,
2. Обавештајно-безбедносна служба МУП-а,
3. Обавештајно-безбедносна служба Жандармерије,
4. Војно-обавештајна служба.

У миру је

директор Савета националне обавештајне службе Грчке одговоран Премијеру

грчке Владе, а преко њега Савету за спољну и одбрамбену политику (грч. скр. КYSЕА), одно-
сно преко КYSЕА Парламенту.

Директори обавештајно-безбедносних служби МУП-а и Жандармерије су одговорни ми-

нистру унутрашњих послова.

294

Директор Здружене војно обавештајне управе (Military Intelligence Joint Directorate –

MIJD), је непосредно потчињен Начелнику генералштаба националне одбране (НГШ НО).

У кризном и ратном периоду,

начелник Генералштаба националне одбране преузима ко-

манду над свим цивилним и војним обавештајно безбедносним службама.

Основну координацију активности војних и цивилних обавештајно безбедносних служби

на националном нивоу врши Савет за спољну и одбрамбену политику (КYSЕА).

8.1.4. Обавештајно – безбедносни систем Израела

Обавештајно-безбедносни систем Израела обухвата следеће службе

176

1. Централни институт за обавештајне и специјалне задатке, у свету познатији као

Мосад

(MOSSAD);

2. Војна обавештајна служба, „AGAF Modiin“ или „AMAN“ – обавештајни огранак ГШ

израелских ОС са посебним правима;

3. Политичко одељење за прикупљање обавештајних информација широм света у оквиру

Министарства иностраних послова;

4. Централна служба безбедности, шире позната као „ШИНБЕТ“ („SHINBET“), одговор-

на је за унутрашњу сигурност, обухвата контрашпијунажу и контрасубверзију;

5. Обавештајно одељење за прикупљање публикованих и тајних научних и технолошких

података, „LEKEM“ или Биро за научне односе. Ова служба је формирана у циљу пра-
ћења „технолошког бума“ који је започео раних 60-их година, налази се у саставу Ми-
нистарства одбране.

На челу Обавештајно-безбедносне заједнице налази се

Врховна комисија (Комитет) ди-

ректора обавештајних служби,

којом лично руководи Премијер, а потчињене су јој: „МО-

САД“, „АМАН“ – Војно обавештајна служба, са обавештајним службама видова; „ШИН-
БЕТ“ – Централна служба безбедности; „ЛЕКЕМ“ – Биро за научна питања; Одсек за обаве-
штајни рад; Биро за безбедност; Полицијски обавештајно-безбедносни биро; Центар за истра-
живање и политичко планирање; Контраобавештајна служба; „Секција 40“; Специјална изви-
ђачка јединица; Специјални одсек и Извршни комитет за координацију рада свих обавештај-
них и безбедносних служби.

Израел нема интегралну верзију чврстог писаног устава, већ читав низ уставних закона

(конвенција), који су донесени 1949, 1958, 1960. и 1964. године. Реч је о непостојању конзи-
стентних позитивно (постављених) важећих прописа из домена безбедности и одбране, који
би били саставни делови целовитог правног система. Кнесет као најважнији легислативни
орган у Израелу није донео целовит правни пропис који би нормативно регулисао ову област.
Вероватно најопштији и најважнији правни акт који би могао да послужи за диспозитивно
нормирање ове области јесте Члан 29. уставних конвенција

177

, јер устав није донесен као ин-

тегрални правни текст. Јасно се каже да је влада овлашћена да у име државе проводи, сагла-
сно било ком другом закону, било који акт чије извршење није поверено неком другом орга-
ну.

Руководиоце војне обавештајне службе именује Премијер на предлог министра одбране,

односно начелника генералштаба.

176

Садашња организација обавештајно-безбедносног система Израела успостављена је почетком 50-их година
20. века, одлуком тадашњег председника владе Давида Бен Гуриона. Том приликом, формиране су наведене
службе.

177

Овај члан говори колико је егзекутива Израела мериторна да уређује питања из области безбедности и од-
бране.

296

8.2. Искуства у организацији и функционисању система

безбедности у суседним земљама

8.2.1. Обавештајно-безбедносни систем Републике Хрватске

Република Хрватска усвајањем „Закона о службама безбедности РХ“, марта 2002. и 2006.

године, успоставила је целовит обавештајно-безбедносни систем.

У Хрватској постоје следеће обавештајно – безбедносне агенције:

– Обавештајна агенција (ОA),
– Контра-обавештајна агенција (ПОA) и
– Војно-сигурносна агенција (ВСА)

Основни задатак све три агенције је прикупљање, анализа, обрада и оцена података који

су од значаја за националну безбедност, у циљу откривања и спречавања радњи појединаца
или група које су усмерене на: интегритет, независност и суверенитет Републике Хрватске.

Обавештајна агенција (ОА)

радом у иностранству прикупља, анализира, обрађује и оце-

њује податке политичког, економског, безбедносног и војног карактера који се односе на
стране државе, међународне владине и невладине организације, политичке, економске и вој-
не савезе, групе и лица који могу да угрозе националну безбедност.

Против-обавештајна агенција (ПОА)

планира и изводи контраобавештајни рад у земљи

и прикупља, анализира, обрађује и оцењује податке о деловању страних обавештајних слу-
жби и активности појединих лица, група и организација на територији РХ које су усмерене
на угрожавање националне безбедности.

Војно-сигурносна агенција (ВСА)

као организациона јединица МО, одговорна је за плани-

рање и спровођење обавештајно-безбедносне подршке МО и ХВ у заштити независности, су-
веренитета и територијалног интегритета Републике Хрватске.

У обављању обавештајних послова, Војно-сигурносна агенција анализира, обрађује и оце-

њује податке о војскама и одбрамбеним системима других земаља, о спољним притисцима
који утичу на одбрамбену безбедност, о активностима у иностранству које су усмерене на
угрожавање одбрамбене безбедности земље, које јој у миру прикупља ОА, а у стању непо-
средне ратне опасности, кризним ситуацијама и рату може прикупљати и сама, радом у ино-
странству.

У обављању контраобавештајних послова, Војно-сигурносна агенција прикупља, анали-

зира, обрађује и оцењује податке о намерама, могућностима и плановима деловања поједи-
них лица, група и организација у земљи којима је циљ угрожавање одбрамбене моћи државе
и предузима мере за елиминацију истих.

Војно-сигурносна агенција има директора, кабинет и два одељења (оперативно и анали-

тичко). Сва логистика је сконцентрисана на нивоу агенције.

Основни задаци обавештајне службе су:
– пружање обавештајне подршке (подаци о страним армијама и одбрамбеним системима),
– подршка и заштита одбрамбеног система,
– анализа свих врста спољних претњи и притисака,
– праћење индикатора и упозорења о угрожавању безбедности земље,
– праћење и извештавање о војним и другим врстама претњи којима се угрожава безбед-

ност и сарадња са сродним службама и агенцијама.

Контраобавештајна служба – ВСА (служба безбедности) у свом саставу има: помоћника

директора, кабинет и три одељења (оперативно, одељење контра-обавештајних анализа и
одељење за праћење оперативних система).

297

Основни задаци контраобавештајне службе су:

– безбедносна подршка,
– заштита одбрамбеног система,
– анализе претњи и притисака са контраобавештајног аспекта,
– праћење индикатора и упозорења,
– безбедносне процене и сарадња са сродним службама.

Обавештајна управа (Ј-2)

је организациона јединица ВСА, налази се у оквиру ЗГШ и ба-

ви се прикупљањем података за потребе оперативних јединица ХВ (трупно извиђање).

Искуства су показала, да је новим организационим променама извршени спајање обаве-

штајно-безбедносне (ПОА) и обавештајне агенције (ОА) у једну Сигурносно-обавештајну
агенцију (СОА). Такође, дошло је и до проширења делокруга рада Војно-сигурносне агенције
(ВСА) према цивилним структурама укључујући активности у иностранству. Досадашња ОА
је по новим организационим решењима добила функцију департмана – одсека за иностран-
ство, у структури СОА-е.

По новим законским решењима значајно су смањена досадашња овлашћења Вијећа за ци-

вилни надзор служби сигурности, које и даље има функцију демократске цивилне контроле
односно „грађанског надзора у рад служби.

Као посебан нови квалитет представља решење за бољу координацију рада државних ис-

тражних тела, што је до сада било неефикасно, посебно у борби против организованог кри-
минала и корупције. Тиме се битно враћа и ојачава функција некадашње Координације оба-
вештајне заједнице (КОЗА), коју су представљали шефови служби и полиције.

299

Д) Обавештајне службе у департманима, организоване у:
а) у склопу МУП-а:

– Главна обавештајна дирекција за интерну заштиту;

б) у склопу Министарства правде:
Независна служба за заштиту и антикорупцију.
Одлуком Врховног савета националне одбране Румуније (ВСНО), половином новембра

2005. године, у Румунији је формирана

Национална обавештајна заједница (НОЗ).

Национална обавештајна заједница Румуније је директно потчињена председнику Румуније

и има задатак да координира и обједињава рад све четири обавештајне службе у Румунији и то:
Службе државне безбедности (SRI – Serviciul de Informati Roman); Спољне обавештајне слу-
жбе (SIE – Serviciul de Informati Externe); Обавештајне службе МУП-а и Главне војно-обаве-
штајне управе (DGIA – Directia Generala de Informatii Aparare).

Главна војно-обавештајна управа

се налази у саставу Министарства националне одбране

и обједињава две војне службе: Војно обавештајну службу (DIM –

Directia de Informatii Militara)

и Војно-безбедносну службу.

Директор Главне војно обавештајне службе је непосредно потчињен министру националне

одбране, а према одлуци о формирању НОЗ, у стручном и у погледу тежишта интересовања
(прикупљања података) и Координационом комитету и Оперативном савету НОЗ.

Све Департманске обавештајне службе МУП-а и Министарства правде функционишу под

надлежношћу одговарајућих министара у координацији са НОЗ.

Све Службе, изузев НОЗ, организоване су на основу

Закона о националној безбедности

Румуније

усвојеног у румунском Парламенту 2002. године.

Национална обавештајна заједница је формирана на основу Одлуке ВСНО, коју је ратифи-

ковао и румунски Парламент.

Надлежности служби су садржане у надлежностима министарстава којима припадају.
Директора НОЗ именује Председник на препоруку ВСНО. Директора Главне војно-оба-

вештајне управе поставља ВСНО на предлог НОЗ и МНО. Директоре ВОС и ВСБ поставља
Министар НО, након консултација у НОЗ и одобрења ВСНО.

Према Закону о националној безбедности Румуније, у одељку 2, под насловом „Надзор и

парламентарна контрола“, регулисано је да се надзор и парламентарна контрола врше:

(1)

Преко

заједничких и сталних парламентарних комисија за контролу

које се налазе у

Дому депутата и Сенату остварује се надзор над радом:

а) Службе државне безбедности;
б) Спољне обавештајне службе;
ц) Службе за заштиту и надзор;
д) Службе за специјалне телекомуникације.

(2) преко

сталних комисија за одбрану, јавни ред и националну безбедност

у оквиру Пар-

ламента остварује се надзор над активностима:

а) Главне војно-обавештајне управе;
б) Самосталне службе за заштиту и анти корупцију у оквиру Министарства правде;
ц) Главне обавештајне дирекције за интерну заштиту у оквиру МУП-а.

Формирањем НОЗ, у њеном саставу постоји

Координациони комитет

чији је основи за-

датак и намена да координира рад, обезбеђује услове и

контролише рад

: Службе државне

безбедности; Спољне обавештајне службе; Обавештајне службе МУП-а и Главне војно-оба-
вештајне управе.

300

Војна обавештајна служба (DIM) не подлеже, као остале безбедносно-обавештајне слу-

жбе, парламентарној контроли него само контроли МНО и НОЗ.

Координацију рада обавештајно безбедносних служби врши на националном нивоу Коор-

динациони комитет НОЗ. Координацију рада ВОС и ВСБ врши Главна војно-обавештајна
управа.

8.2.4. Обавештајно-безбедносни систем Словеније

Након низа промена које је претрпео од формирања самосталне државе, обавештајно-без-

бедносни систем Словеније заокружен је у јединствену целину са јасно прецизираним рад-
ним задацима.

У оквиру Обавештајно-безбедносног система су цивилна и војна компонента, које су под

заједничким руководством.

Основу система чини Словеначка обавештајно-безбедносна агенција (ЦОБА) која има

пет регионалних оперативно-комуникационих центара и један центар за рад у иностранству.
Седиште службе се налази у Љубљани.

Војна обавештајно-безбедносна служба (ОБС) функционише у оквиру Министарства од-

бране Владе РС.

Попуна ОБС се врши централизовано и сви припадници службе су запослени у централи

у Љубљани, а попуна деташмана се врши упућивањем оперативаца на рад у деташмане. Реги-
стрована је честа замена оперативаца по деташманима.

Задаци обавештајне службе се углавном односе на сарадњу служби Словеније са служба-

ма НАТО земаља, првенствено са службама САД. Наиме, како би што ефикасније реализова-
ли преузете обавезе према Западу, Словенија је принуђена да обавља бројне задатке и у сег-
менту обавештајног рада и прикупљања информација за потребе обавештајних служби НА-
ТО земаља. У том смислу је потписан низ јавних и тајних уговора којима је регулисана са-
радња служби.

Шема 2.

Организациона шема ВОС Словеније

Центар за

информативну

технологију и

телекомуникације

Комуникациони

центар

Оперативни центар

Аналитички центар

Безбедносни центар

центар за надзор и

унутрашњу контролу

Служба за

персоналне и адм.

задатке

Крим. служба

13 деташмана на

територији Словеније

302

– изврше набавку савремених техничких средстава за прикупљање информација,
– комплетирају опремање са системом за физичко обезбеђивање класификованих (повер-

љивих) докумената и информација,

– израде дугогодишњи (петогодишњи) план обуке и едукације кадра,
– израде план и реализују вежбу на свим нивоима у служби.

303

ЛИТЕРАТУРА

[1]

Аврамов Смиља, Крећа Миленко,

Међународно јавно право

, Савремена администраци-

ја, Београд, 1999.

[2]

Аврамов Смиља, безбедност у 21. веку, Зборник радова СИМБОН 2001, Београд,

[3]

Albanese, J.S:

Organised Crime:

The Mafia Mistique

, (ed) Shelley, J.F.: Criminology, Bel-

mont, C.A, Wadsworth, 1991.

[4]

Аrcher Clive,

International Organizations

, Routladge, 3 edition, London – New York, 2001.

[5]

Бајагић Младен,

Основи безбедности

, Криминалистичко-полицијска академија, Бео-

град, 2007.

[6]

Barišić Milan, „Tajna diplomacija – kritički fragmenti“, : zbornik radova (prir.) Lopičić
Đorđe,

Diplomatija,

IP Vaša knjiga, Beograd, 2006. Бајагић М., Обавештајна активност и

спољна политика – студија случаја САД, Београд, 2004.;

[7]

Berger Deborah G.,

„Toward a Revolution in Intelligence Affairs“:

RAND Corporation:Nati-

onal Security Research Division, Santa Monica, 2005.

[8]

Barry Buzan,

Individual Security and National Security, u: Reforma sektora bezbednosti,

Zbornik radova, Miroslav Hadžić (ur), G17 Institut, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd,
2003, str. 49–68.

[9]

Beyme Klaus von,

Suvremene političke teorije,

Stvarnost, Zagreb, 1974.

[10] Button Mark,

Private security and the policing of quasi-public space,

International Journal of

the Sociology of Law 31 (2003) 227–237, Portsmouth, UK, 2005.

[11] Vajović Petar, „Obaveštavanje kao diplomatska funkcija“; u: zbornik radova (prir.) Lopičić

Đorđe,

Diplomatija,

IP Vaša knjiga, Beograd, 2006.

[12] Вебер Макс,

Привреда и друштво

, Просвета, Београд, 1976.

[13] Видановић Иван,

Речник социјалног рада,

Београд, 2006.

[14] Врачар Весна,

Конвенција роба двоструке намене (дуал усе гоодс),

Одељење за царин-

ске тарифе, Београд 2004.

[15] Willetts Peter, ˝Transnational Actors and International Organizations in Global Politics“, у

књизи Baylis – Smith,

The Globalization of World Politics – An Introduction to International

Relations

, New York, Oxford University Press Inc., 2

edition, 2001.

[16] Vujević Miroslav,

Uvođenje u znanstveni rad u području društvenih znanosti

, Informator, Za-

greb, 1990.

[17] Vuković Svetislav,

Komentar krivičnog zakonika: sa registrom pojmova i obrazaca,

Poslovni

biro, Beograd, 2005.

[18] Вуковић Даринка,

Системи социјалне сигурности

Службени Гласник, Београд, 2002.

[19] Georgievski Petre:

Vojin Milić i proučavanje obrazovanja kao kanala društvene pokretljivo-

sti

, Filozofski fakultet, Institut za sociologiju Skoplje, Republika Makedonija – Sociologija br.

4, Beograd, 1997.

[20] Даниловић Неђо, (2007),

Савремени системи безбедности,

скрипта, Слобомир П Уни-

верзитет, Слобомир.

305

[47] Matijević Mile, „Stanje i tendencije organizovanog kriminaliteta u Republici Srpskoj i BiH sa

posebnim osvrtom na saradnju policije i tužilaštva“, u: у: Зборник радова,

Организовани

криминалитет – стање и мере заштите,

Полицијска академија, Београд, 2005.

[48] Мијалковски Милан,

Злочини и заблуде албанских сепаратиста

, НИЦ Војска, Београд,

1999.

[49] Miković Milanka,

Osnove socijalne politike

, Editio Civitas, Sarajevo, 2005.

[50] Milanović Milan, Socijalni rad u ustanovama socijalne zaštite, Beograd, 1995.
[51] Milosavljević Gordana, Vukanović Svetlana,

Profesionalno obrazovanje na distancu,

Čigoja

štampa, Beograd, 2000.

[52] Milosavljević Gordana,

Projektovanje obuke

, Bemust, Sarajevo, 2003.

[53] Милосављевић Милосав,

Девијације и друштво

, Драганић, Београд, 2003.

[54] Milosavljević Nikola,

Osnovi naučnog istraživačkog radа

, Naučna knjiga, Beograd, 1989.

[55] Milosavljević Slavomir,

Izveštaj o naučnom istraživanju

, Centar visokih vojnih škola

oružanih snaga – Institut za strategijska istraživanja, Beograd, 1990.

[56] Милосављевић Славомир, Радосављевић Иван,

Основи методологије политичких наука

Службени гласник, Београд, 2006.

[57] Милосављевић Славомир, Радосављевић Иван,

Основи методологије политичких наука

Службени гласник, Београд, 1999.

[58] Milošević Milan,

Sistem državne bezbednosti

, Policijska akademija, Beograd, 2001.

[59]

Милошевић Новак, Милојевић Саша,

Основи методологије безбедносних наука

, Поли-

цијска академија, Београд, 2001.

[60] Милошевић Богољуб,

Наука о полицији,

Полицијска академија, Београд, 1997.

[61] Мирослав Хаџић,

Потрага за безбедношћу – случај Србија,

Данграф, Центар за цивил-

но-војне односе, Београд, 2004, стр. 29–39.

[62] Mitić Miodrag, „Vrste diplomatije“, u: zbornik radova (prir.) Lopičić Đorđe,

Diplomatija,

Vaša knjiga, Beograd, 2006.

[63] Муратбеговић Елмедин,

Правни и институционални оквир супротстављања организи-

раном криминалитету у Босни,

у: Зборник радова,

Организовани криминалитет – ста-

ње и мере заштите,

Полицијска академија, Београд, 2005.

[64] Нацрт Закон о приватном обезбеђењу лица и имовине, Одбор Удружења предузећа за

физичко-техничко обезбеђење, Београд 2006.

[65] Оружане снаге БиХ – Једна војна сила за 21 век, Комисија за реформу одбране, Изве-

штај 2005, Сарајево, 2005.

[66] Парламентарни надзор безбедносног сектора –

начела, механизми и пракса

– Прируч-

ник за посланике бр. 5, Женевски центар за контролу оружаних снага и Интерпарламен-
тарна унија, Београд, 2003.

[67] Пејановић Љубо, Лаковић Војо, Стојановић Стеван,

Угрожавање и физичко-техничка

заштита

, Институт за политичке студије, Београд, 2007.

[68] Петровић Борислав, „Развој и перспективе криминалистике у Босни и Херцеговини“, у

зборнику:

Сузбијање криминалитета – деценија после смрти професора Водинелића

Правни факултет Универзитета у Крагујевцу; Институт за правне и друштвене науке,
Центар за кривично право, Полицијска академија, Виша школа унутрашњих послова,
Крагујевац, 2004.

[69] Pinker Robert: Socijalna teorija i socijalna politika, Zbornik – Kljajić Vahid: Hrestomatija so-

cijalne politike i socijalne zaštite, Sarajevo, 2000.

306

[70]

Politička enciklopedija

, Savremena administracija, Beograd, 1975.

[71]

Pravna enciklopedija

, Savremena administracija, Beograd, 1979.

[72] Примена међународног кривичног права,

Организовани криминал,

Тематски међународ-

ни научни скуп, Тара, 17–20. мај 2007.

[73] Purg, Adam,

Obveščevalne službe

, Ljubljana: Enotnost, 1995.

[74] Purg, Adam,

Primerjalni obveščevalni sistemi

, Ljubljana: Visoka Policijsko-varnostna šola,

2002.

[75] Рамо Маслеша, (2001),

Теорије и системи сигурности,

Факултет криминалистичких на-

ука, Сарајево.

[76] Радовић Ненад, „Транснационалне криминалне организације“, у: Зборник радова,

Орга-

низовани криминалитет – стање и мере заштите,

Полицијска академија, Београд,

2005.

[77] Рачић Обрад, Димитријевић Војин,

Међународне организације

, Савремена администра-

ција, IV издање, Београд, 1988.

[78] Реформа сектора безбедности,

Међународне експертизе и најбоља искуства,

ЕастWест

Институте и ДЦАФ, Београд, 2001.

[79] Richelson, Jefrey T,

The U.S. Intelligence Community

(fourth edition), Boulder, California,

1999.

[80] Richelson Jeffrey T., The U. S. intelligence Community, ballinger Publishing Company,

Cambridge, Massachussets: A Subsidiary of harper&Row, Publishers, Inc, 1985.

[81] Richelson, Jeffrey T.,

Foreign Intelligence Organization

, Cambridge, Massachusetts: Ballin-

ger Publishing Company, 1998.

[82] Ричард Коен, Мајкл Михалка,

Сарадња у безбедности: Нови хоризонти за међуна-

родни поредак,

Европски центар за студије безбедности Џорџ К. Маршал, Гармисцх–

Патенкирцхен, 2005.

[83] Ristić Živan,

O istraživanju, metodu i znanju,

Institut za pedagoška istraživanja, Beograd,

1995.

[84] Савић Андреја,

Увод у државну безбедност,

Виша школа унутрашњих послова Бео-

град, 2002.

[85] Савић Андрија, (2006),

Државна безбедност

, Полицијска академија, Београд.

[86] Савић Aндреја, Младен Бајагић,

Безбедност света – од тајности до јавности

, ВШУП,

Београд, 2005.

[87] SALW and Private Security Companies in South Eastern Europe: A Cause or Effect of Inse-

curity?, South Eastern Europe Clearinghouse for the Control of Small Arms and Light Wea-
pons (SEESAC), Beograd, Republika Srbija, 2005.

[88] Симић Драган,

Наука о безбедности

„Службени лист СРЈ“, факултет политичких нау-

ка, Београд, 2002.

[89]

Социолошки лексикон

, Савремена администрација, Београд, 1982.

[90] Стајић Љубомир, (2004),

Основи безбедности

– треће издање, полицијска академија,

Београд.

[91] Стајић Љубомир, Мијалковић Саша, Станарчић Светлана, (2004),

Безбедносна култура

Факултет цивилне одбране, Београд.

[92] Šend Houp, Veter Keti Džo,

Nauka mikročestica: uvod u nanotehnologiju,

Стање света 2006

– у фокусу Indija i Kina, The Worldwatch Institute, Politika, Beograd, 2005.

[93] Шешић Богдан,

Основи методологије друштвених наука

, Научна књига, Београд, 1974.

308

[8]

Закон о пензијском и инвалидском осигурању Републике Србије, Службени Гласник,
Београд, 2006.

[9]

Закон о царини Босне и Херцеговине,

Службени гласник Босне и Херцеговине, бр. 26, од

21. маја 2002.

[10] Закони о царини земаља у окружењу.
[11] Закон о оружју и муницији Републике Српске,

Службени гласник РС, бр. 13, од 20.

августа 1993,

са допунама из 1995, 1996, 1997, 1998, 1999. и 2004.

[12] Закон о агенцијама за обезбеђење лица и имовине и приватној детективској делатности

Републике Српске,

Службени гласник Републике Српске, Бр. 50, од 16. августа 2002,

са

изменама и допунама из 2005. године.

[13] Закон о приватној делатности обезбеђења лица и имовине и детективској делатности, -

Лига експерата – Лех, Београд, децембар 2006.

[14] Закон о заштити имовине и лица Црне Горе, Подгорица, 2007. године.
[15]

Zakon o radu u institucijama Bosne i Hercegovine

, Službeni glasnik BiH, br. 26/2004,

internet, www.

r.gov.ba/ba/?ID=2

[16]

Zakon o radu

, Službene novine FbiH, br. 43/99, 32/00.

[17]

Zakon o radu

, Bibiloteka Radno i socijalno pravo, Savet samostalnih sindikata Hrvatske, 2001.

[18] OECD,

Policies for a Better Environment, Environmental Management in Eastern Europe,

Caucasus and Central Asia;

internet, www.oecd.org, www.oecd

.or

g/env/eap

[19] OECD,

Progress Report on Partnerships in Eastern Europe, Caucasus and Central Asia,

2007, internet, www.oe

.or

g/env/eap

[20] OECD, Guidelines for the Development of Perfomance Based Contracts between Municipalit-

ies and Water Utilities in

Eastern Europe, Caucasus and Central Asia

, 2007, internet, www

.oecd.or

g /d

aoecd/27/57/36397942.pdf

[21] Center on Budget and Policy Priorities,

://

www.cb

rg/5

- 2 - 05socsec.pdf

, 2005.

[22] УБПОК,

Оперативна аналитика

, Београд, 2003.

[23] UNECE,

Environmental Policy and International Competitiveness in a Globalazing World:

Challenges for Low-income Countries in the UNECE Region

, internet, www.unece.org.

[24] UNECE, Environmental Conventions and Protocols: Convention on Long-Range Transboun-

dary Air Pollution; Convention on Transboundary Effects of Industrial Accidents, 2007,
www.unece.org.

[25] Устав Босне и Херцеговине, Федерације БиХ и Републике Српске.
[26] Упоредни приказ законодавства индустрије приватне безбедности у Европској унији, Клуб

студената Факултета безбедности,

Коначни извештај пројекта CoESS/UNI-Europa, под

покровитељством Европске комисије,

Превели: Петар Свирчевић, Данило Ђорђевић.

309

САДРЖАЈ

УВОД У ПРЕДМЕТ..........................................................................................................................5

1. ДРУШТВЕНА ПОТРЕБА ЗА ИЗУЧАВАЊЕМ ПРЕДМЕТА...............................................5
2. КОНСТИТУИСАЊЕ НАСТАВНОГ ПРЕДМЕТА И ЗАСЕБНЕ НАУЧНЕ

ДИСЦИПЛИНЕ..........................................................................................................................6

I ОСНОВНИ ПОЈМОВИ У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ И ЊИХОВИ

МЕЂУСОБНИ ОДНОСИ.........................................................................................................19

1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА...................................................................................................... 19
2. МОДЕЛ КОДЕКСА ПОЈМОВА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ........................................20