Социјална компонента као предиктор
здравља старих
Дипломски рад
Ментор:
Студент:
Доц. др Нинослава Драгутиновић Маја Стијеповић 801984/2017
Ваљево, 2021.
4
1. Здравље старих
Старење је процес у току кога се, лагано и постепено јављају извесне
специфичности које су предмет изучавања геронтологије и геријатрије. Опште
карактеристике обољевања у старости су: мултиморбидитет, хроницитет,
измењени симптоми и знаци болести, измењено реаговање на терапију,
удруженост физичке са психичком некада и социјалном декомпензацијом, као и
социјални проблеми.[1]
У литератури се помињу две врсте старења: примарно и секундарно
старење.
Примарно старење
, назива се још и физиолошко старење, односи се
на нормалне физиолошке процесе који су одређени унутрашњим, биолошким
факторима, који су неизбежни и последица су сазревања или протока времена,
као нпр. менопауза.
Секундарно старење
односи се на патолошке промене које
су последица спољашњих фактора, укључујући болест, утицаје околине и
понашање појединца
.
[4]
Влада Републике Србије је 2006. године донела „Националну стратегију о
старењу“, чији је циљ био усклађивање здравствене и социјалне заштите,
тржишта рада и образовања са демографским променама - како би се створило
друштво за сва животна доба.
Најновији документ који је донела Влада Републике Србије у овој области
у 2017. години је „Уредба о националном програму за очување и унапређење
здравља старих“, чији су основни принципи: развијање сопствене одговорности
за здравље, друштвена подршка старима, промовисање здравља и здравих
животних стилова и очување функционалне способности у старости.
Здравствено стање се може процењивати на више начина а најчешћи
начин за мерење самопроцене здравља је уз помоћ једног питања у коме се
тражи од појединца да да општу оцену свог здравља.
Смањити ризик од
болести и
неспособности
Успешно
старење
Наставити
ангажовање у животу
Задржати физичку
и когнитивну
функцију
5
Шема 1. Модел успешног старења [5]
Постоје три модела овог питања где појединац оцењује своје здравље
уопштено, поредећи са другим особама исте старости или поредећи у односу
на одређено време у прошлости. [6]
Самопроцена здравља се користи као инструмент за процену здравља,
психолошког благостања и квалитета живота, где је мишљење појединца од
изузетне важности, може бити скрининг инструмент за идентификацију група са
високим ризиком, али исто тако и мера за евалуацију исхода медицинске
интервенције и предиктивни индикатор морталитета.[7]
7
3. Детерминанте здравља
Детерминанте односно одреднице здравља су лични, социјални,
економски и фактори околине који одређују здравствено стање појединца или
популација.[11]
Један од основних, и веома важан концептуални модел који се може
користити за илустрацију ових детерминанти дали су Далгрен и Вајтхед
(Dahlgren, Whitehead) још 1991. године (шема 2).
Шема 2. Модел детерминанте здравља [12]
Систем здравствене заштите мора да сарађује са другим секторима,
попут образовања, науке, привреде, пољопривреде, али и невладиним
сектором како би сви заједно учествовали у креирању „здраве“ јавне политике.
