Sociologija prava

Predmet sociologije prava ( S )

Sociologija prava je relativno novija naučna disciplina. Njenim osnivačem se smatra austrijski pravnik Eugen Erlih koji je u svom delu Osnovi sociologije prava prvi upotrebio ovaj naziv u naslovu jedne knjige.
Razvoj društvene analize prava ima dugu tradiciju. Dakle,teorijsko i empirijsko izučavanje prava kao društvene pojave postojalo je mnogo ranije pa se zato može govoriti o pretečama sociologije prava.
Za Rimljane pravo je „umeće dobrog i pravednog“ . Pravo kao umeće ili veština je područije praktičnih znanja,koje se u razvoju zapadne civilizacije,osamostalilo od religije,morala i politike i postalo autonomni i dominantni oblik regulacije.
Pravo je moćno sredstvo društvene integracije time što reguliše i kontroliše aktuelne ali i potencijalne sukobe u društvu sa stanovišta pravde.
Sociologija prava se pojavila relativno kasno,a u njenom razvoju bilo je i zastoja.To time više čudi što je početni razvoj sociologije bio tesno povezan sa tadašnjom pravnom naukom.
Čak i onda kada se sociologija institucionalizovala kao predmet na univerzitetskim studijama,sociologija se najčešće pojavljivala u nastavnim planovima pravnih fakulteta. Utemeljivači sociologije,a to su u isto vreme i glavna imena društvene analize 19. veka,su bili tesno povezani sa studijama prava. Marks i Veber su bili pravnici, a Dirkem filozof po osnovnom obrazovanju.
Sociologija prava kao da je u svom razvoju bila stešnjena i ignorisana svojim velikim susedima,pravnom i sociološkom naukom. Pravna nauka je vekovima bila glavna društvena nauka,a u njenim najvišim domenima jasno je uočena uloga prava.
Isto tako,pojedine grane prava su,svaka na svoj način, razvile specifičnu sociološku problematiku. Tako je,na primer, kriminologija koliko pravna toliko i sociološka disciplina.
Sociolozi su,pak,smatrali da je njihov legitimni delokrug proučavanja svaka ili bilo koja vrsta društvenih pojava u odnosu na druge vrste.Pri tome se nastojalo da se neke starije društvene nauke eleminišu kao suparnička konkurencija.
Ovome valja dodati da se otpor pravnika prema sociologiji prava oslanjao na sva teorijski značajna tradicionalna shvatanja prava, u kojima je dominirala idealna, vrednosna, normativna,subjektivna,formalna dimenzija prava.Za sociologe pravna nauka je u prvom redu logička i normativna analiza.
U prošlosti je pravna nauka gotovo prednjačila u razumevanju jezika kao društvene pojave.
Izgleda da je malo verovatno da će se pravna i sociološka nauka udružiti u zajedničkom proučavanju prava. Pravnike u krajnjoj liniji uvek interesuje quid iuris: ispravan smisao, područije i pravilan postupak primene identifikovane pravne norme. Sociologe,pak,zanima quid facti: da li iza pravnih propisa i njihovih društvenih suzbijanja stoje neke objektivne pravilnosti koje se mogu uzročno i posledično objasniti.
Ipak izmedju sociologa i pravnika razvojem socilogije počeli su da se grade mostovi saradnje.
Đorđe Tasić je primetio da se onaj ko hoće da bude isključivo pravnik vrlo brzo sapliće u protivrečnost zbog kojih će morati da postane sociolog.
Sve se više shvata da je upravo sociologija prava ona nužna veza između pravne i sociološke nauke.
I kad se postigne saglasnost o potrebi postojanja sociologije prava postoje mnoge kontroverze o njenom statusu,sadržaju,problematici,sistematici,glavnim oblastima,zadacima pa čak i nazivu.
Postavilo se pitanje da li je sociologija prava,naprosto,deo sociologije ili „pomoćna disciplina“ u proučavanju prava? Pristalice sociologije prava smatraju da je svojstvo naučnosti njena privilegija. Tako je,već po Erlihu,sociologija prava zapravo „naučno učenje o pravu“.Postoje i mišljenja po kojima je sociologija prava granična oblast sociološke i pravne nauke ,ali i da je to njihov zajednički deo.
Očigledno je da definisanje i razgraničavanje sociologije prava,kao konstutivni problem jedne autonomne naučne discipline,još nisu rešeni na zadovoljavajući i široko prihvaćen način.
Po Kojderu,poljskom sociologu prava mlađe generacije,u sociologiji prava se javljaju dve orijentacije – sociološka i pravnička orijentacija.Ove dve orijentacije se ne razlikuju samo po profesionalnom obrazovanju svojih predstavnika nego i po problemskoj i pojmovnoj iterpretaciji.
Za Jugoslava Stankovića,sociologija prava je sociološka teorija i metod primenjeni na proučavanje prava.
Po Rosko Paundu,najznačajnijem predstavniku američke jurisprudencije,sva određenja prava se mogu svesti na 3. značenja : pravni poredak , pravne norme i sudski upravni postupak .