Srpski romantizam ( Ljubomir Nenadović)

Srpski romantizam ( Ljubomir Nenadović)

Pisma iz Italije i Pisma iz Nemačke Ljubomir Nenadovića nastala su kao plod njegovih doživljaja tokom putovanja po Italiji i Nemačkoj posle 1850. Godine. Ideje koje se provlače kroz njegove putopise, a i kroz sva ostala njegova književna dela su ideje slobodoumlja, slobode naroda. Kroz satiričan humor, divljenje i uvek slavljenje svog roda on opisuje pre svega karakteristike društva Nemačke, Italije i svih mesta kroz koje je prošao.
Karakteristično za putopise, onaj koji putuje u ovom slučaju Ljubomir Nenadović kazivao je svoja mišljelja i impresije o svemu i o svakome što je video, stavljajući sebe uvek u drugi plan što je veoma izraženo kada govori o Petru Petroviću Njegošu.
Motivi koji su ga vodili kroz pisanje ovih putopisa su motiv vlasti, politička satira, kritika vlasti i gospode, imejavanje vladara, knezova, kralja i careva, koji su činili smetnju slobodi i blagostanju naroda. Nenadović svoja pisma ne oblikuje na umetnički način, ne trudi se oko toga, on piše iskreno, duhovito, srdačno o utiscima koji na njega ostavljaju ljudi, priroda, umetničke i kulturno – istorijske znamenitosti. On svoja pisma upućuje prijatelju i verno mu dočarava sve stvari i događaje koje ga zanimaju. On zna na koji način da zainteresuje čitaoca i to čini da njegova dela ostaju zanimljiva za čitanje i danas.
Paradoksalnim rečenicama on svoj govor čini živim u uspeva da deluje na čitaoca koga sve više interesuju njegova dešavanja i mišljenje o ljudima oko sebe. Lik koji će biti prisutan kao uzor i primer dostojanstvenog i moralnog čoveka koji silno ljubi svoj rod je Petar Petrović Njegoš u Pismima iz Italije. Svojom jakom ličnošću Njegoš je snažno uticao na Ljubomira Nenadovića. Trenutak kada se Ljubomir Nenadović odlučio da se ne vraća kući, promenjen je onda kada je sa izuzetnom pažnjom i divljenjem slušao njegova mišljenja i besede. Vidimo poseban odnos Ljubomira prema Njegošu koji ga je podsetio na veru i ljubav prema srpskom rodu.
Kroz Pisma iz Italije vidimo da je Italija i njene znamenitosti bili u drugom planu i da je služila samo da se u dodiru sa Vladikom istakne lepota srpstva i ljubav prema istom. Jasno je da pisma iz Italije ne bi imala toliku vrednost da nije samog Vladike, koji svojim mudrim savetima i poređenjem Italije sa svojom rodnom Crnom Gorom. Vladika nije zainteresovan za uspomene i suvenire iz Italije, a to vidimo kada Ljubomir kupuje kamenje staro dvehiljade godina, a vladika mu govori ꞉ ”Što će ti to kamenje?… U Crnoj gori sve je kamenje staro milione godina; dođi, pa tovari pune lađe, ništa nećeš platiti.
Može se reći da je Ljubomir Nenadović posvetio pismo iz Italije Crnogorcima jer Vladika kao glavni lik koristi svaku priliku da veliča svoj rod, kao na primer kada svi turisti celivaju lance Svetog Petra kojima je bio vezan, a Vladika nije hteo i uzvratio je ponosno: ”Crnogorci ne ljube lance! ”
Pozitivan odnos prema Vladici i srpskom rodu paradoksalan je piščev odnos prema Englezima, i u jednom i u drugom pismu to možemo videti. U pismima iz Italije, on nakon hvale Srba i radosti što je ugledao Srbina kaže꞉ ”Samo Englez za Engleza ne mari. ” Odma na početku njegovog putovanja kroz Italiju kaže da jedino Englezi nisakim ne razgovaraju. Kaže da se čudno ponašaju kada putuju van Engleske i da je to valjda zato što su imućni, putuju, pa ih ima svud po svetu. Pominje Šekspira koji je govorio da bi Englez prodao svoju zemlju da bi video tuđu. Slika prema drugima uslovljena je duboko usađenim stereotipima o Srbima, Turcima, Francuzima, Italijanima, Nemcima i na kraju Englezima. O ponosnim, nedruželjubivim Englezima piše i kada su se peli uz Vezuv. ”Jedna Engleskinja, devojka mlada i lepa, nije htela primiti ničije pomoći; nju smo često iščekivali dok se odmarala. Ona bi volela umreti onde u onoj strani, nego svoju nežnu ruku pružiti u crnu ruku odrpanog vođa. I naše česte ponude odbijala je sa dve reči ꞉ ˶Dank – ju! ̋
Slike o Englezima česte su u oba pisma. Suprotnost crnogorskog i engleskog naroda i uopšte evropskog, može se videti u delu kada Vladika ne mari za skupocene starine kojima Italijani potkradaju putnike, a bogati Englezi su vrlo zaneseni time. Englezi su u to vreme imali negativan odnos prema Slovenima, pa Ljubomir Nenadović zato tako često piše o njima i njihovom odnosu prema ostalim putnicima. On podsmešljivo govori o u pismu iz Neapulja o brbljivom i nametljivom čičeronu i pošto je dosta o njemu govorio ironično dodaje: ”Šta da radim kad se o Neapoljskom kralju nema šta pisati ̋.
Nakon konjske trke u Parizu prvu nagradu je dobila francuska kobila, Francuzi su pobednički uzvikivali ime kobile i svog imperatora Napoleona. Tu pokazuje da Francuzi vole zabavu, ma kakva ona bila. Dalje piše o italijanskom građanstvu, pa tako pominje Lazarone koji su besposleni, polunagi šetaju ulicama, nose oko vrata ikonicu Bogorodice. Lako polaze sa pesmom u rat, u ratu nisu junaci i sa pesmom beže iz rata. Zapaža da dosta ljudi u Napulju ne zna čitati i pisati i to zapaža kada ugleda da po pijacama i na ulicama sedi po jedan čovek za solom koji ljudima piše pisma, račune i ostalo. O vladaocima Italije kaže da im je jedina briga da produže svoj presto.