Писма из Италије
и
Писма из Немачке
Љубомир Ненадовића настала су
као плод његових доживљаја током путовања по Италији и Немачкој
после 1850. године. Идеје које се провлаче кроз његове путописе, а и кроз
сва остала његова књижевна дела су идеје слободоумља, слободе народа.
Кроз сатиричан хумор, дивљење и увек слављење свог рода он описује
пре свега карактеристике друштва Немачке, Италије и свих места кроз
које је прошао.
Карактеристично за путописе, онај који путује у овом случају Љубомир
Ненадовић казивао је своја мишљеља и импресије о свему и о свакоме
што је видео, стављајући себе увек у други план што је веома изражено
када говори о Петру Петровићу Његошу.
Мотиви који су га водили кроз писање ових путописа су мотив власти,
политичка сатира ,критика власти и господе, имејавање владара,
кнезова, краља и царева, који су чинили сметњу слободи и благостању
народа.
Ненадовић своја писма не обликује на уметнички начин, не труди се око
тога, он пише искрено, духовито, срдачно о утисцима који на њега
остављају људи, природа, уметничке и културно-историјске
знаменитости. Он своја писма упућује пријатељу и верно му дочарава све
ствари и догађаје које га занимају. Он зна на који начин да заинтересује
читаоца и то чини да његова дела остају занимљива за читање и данас.
Парадоксалним реченицама он свој говор чини живим у успева да делује
на читаоца кога све више интересују његова дешавања и мишљење о
људима око себе.
Лик који ће бити присутан као узор и пример достојанственог и
моралног човека који силно љуби свој род је Петар Петровић Његош у
Писмима из Италије.
својом јаком личношћу Његош је снажно утицао на
Љубомира Ненадовића. Тренутак када се Љубомир Ненадовић одлучио
да се не враћа кући, промењен је онда када је са изузетном пажњом и
дивљењем слушао његова мишљења и беседе. Видимо посебан однос
Љубомира према Његошу који га је подсетио на веру и љубав према
српском роду .
''Једна Енглескиња, девојка млада и лепа,није хтела примити ничије
помоћи; њу смо често ишчекивали док се одмарала. Она би волела
умрети онде у оној страни , него своју нежну руку пружити у црну руку
одрпаног вођа. И наше честе понуде одбијала је са две речи ꞉ ˶Данк-ју!B
4
Слике о Енглезима честе су у оба писма. Супротност црногорског и
енглеског народа и уопште европског, може се видети у делу када
Владика не мари за скупоцене старине којима Италијани поткрадају
путнике, а богати Енглези су врло занесени тиме. Енглези су у то време
имали негативан однос према Словенима, па Љубомир Ненадовић зато
тако често пише о њима и њиховом односу према осталим путницима.
Он подсмешљиво говори о у писму из Неапуља о брбљивом и
наметљивом чичерону и пошто је доста о њему говорио иронично додаје
: ''Шта да радим кад се о Неапољском краљу нема шта писати B.
5
Након коњске трке у Паризу прву награду је добила француска кобила,
Французи су победнички узвикивали име кобиле и свог императора
Наполеона. Ту показује да Французи воле забаву, ма каква она била. Даље
пише о италијанском грађанству ,па тако помиње Лазароне који су
беспослени, полунаги шетају улицама, носе око врата иконицу
Богородице. Лако полазе са песмом у рат, у рату нису јунаци и са песмом
беже из рата. Запажа да доста људи у Напуљу не зна читати и писати и то
запажа када угледа да по пијацама и на улицама седи по један човек за
солом који људима пише писма, рачуне и остало. О владаоцима Италије
каже да им је једина брига да продуже свој престо.
̋B Чистоћа није особито својство Талијана. Да није Ускрса и Божића, они
се не би видели од прљавштине; уочи та два празника они се шишају,
мију, купају, тресу поњаве, крече и перу себе.B
6
4
Исто, стр. 73.
5
Исто, стр. 55.
6
Љубомир П. Ненадовић, Одабрана дела (
Писма из Италије)
Матица српска-Српска
књижевна задруга, 1959. Стр. 129.
