2
1.
Увод
1.1. Репродукциона техника
Репродукциона техника је један од значајнијих сегмената знања,које је неопходно за
рјешавање низа проблема цјелине графичке производње. Рјешавању тих проблема
потребно је приступити систематично, аналитично и са разрађеним методолошким
поступком.
Циљ репродукције у графичкој индустрији је да узевши у обзир све наведене утицајне
факторе ( врсте штампе, материјала за репродукцију, врсте оргинала ) и кораке обраде
обезбиједи што вјернију и наравно исплативију репродукцију на неком материјалу или
приказаном уређају.
[1] Практикум за вјежбе-Репродукциона Техника,(Д.Новаковић; И.Карловић; Ж.П
авловић; Ч.Пештерац)
Офсет штампа је најважнији поступак равне штампе, индиректан поступак равне
штампе код кога се боја са штампарске плоче прво преноси на еластични
међупреносилац, гумирано платно и онда на штампарски материјал.
Штампајући и нештампајући елементи штампарске форме су у приближно истој равни
Штампајући елементи су хидрофобни и тиме имају олеофилно понашање,
нештампајући елементи имају хидрофилно понашање и тиме олеофобно.
Слика 1. Офсет штампа (равна штампа - принцип)
4
Под стандардом се може подразумевати писани документ који прописује одређене
норме, правила, процедуре, критерујеме, и који је прихваћен од стране групе на коју се
односи.
Процес формирања и усвајања таквих докумената се може назвати стандардизацијом.
Стандарде могу прописивати поједине компаније (интерни стандарди – Цоца-Цола,
МцДоналдс), групације или удружења компанија (BVD – немачко удружење штампара
и институт FOGRA), националне организације за стандардизацију (ЈUS, DIN, АSА,
GOST, BC) или међународне организације за стандардизацију (ISO).
Стандарде пишу заинтересовани привредни субјекти, истакнути стручњаци који желе
да уреде неку област, или стручњаци на платном списку института за стандардизацију.
Увођење стандарда у текућу производњу:
Ова дефиниција стандардизације односи се на скуп мера и поступака које је неопходно
применити да би се производња или услуга усагласила са оним што је већ прописано
неким усвојеним стандардом.
Стандарди у графичкој струци могу бити прописани по међународним препорукама као
ISO стандарди или као препорука неких научно истраживачких институција (FOGRA,
UGRA, ЕCI, BVDM ).
[3] Мјерења у граичкој индустрији,као предуслов за стандаризацију, (Др Предраг
Живковић ) [Преузето 2.5.2014]
2. Калибрација монитора
За квалитетну графичку припрему битан корак је свакако и калибрација монитора, јер
је на тај начин оператеру омогућено да приближно види резултате будућег отиска,
првенствено у смислу тонских вриједности боја.
2.1. Color management
Color management
је програмска подршка за калибрацију и карактеризацију свих
улазних и излазних уређаја унутар репродукцијског ланца, те за аутоматизацију свих
потребних конверзија боја међу уређајима, са циљем стандардизације репродукцијских
процеса и постизања жељене репродукције боја неовисно о кориштеном уређају. У
дигиталним реподукцијским
саставима
Color management
означава контролирану конверзију између боја
различитих уређаја као што су скенери, дигиталне камере, монитори, телевизијски
екрани, писачи, плотери, тискарски стројеви итд. и одговарајућег медија. Примарни
задатак Color management је постизање задоваљавајуће подударности боја су разним
уређајима, напримјер неки видео треба једнако изгледати независно о уређају
5
(телевизијски екран, CTP монитор или LCD монитор) на којему се репродуцира.
Color
management
је технологија којом се постиже уједначен приказ боје на свим уређајима,
под захтјевом да одређени уређај може постићи задани распон боја. Ова технологија
имплементира се у операцијске саставе, апликације и уређаје.
Color management
користи CIELAB и CIEXYZ простор боја те на тај начин боје
преводи у одговарајуће RGB или CMYK вриједности. RGB и CMYK нису боје, већ
контролни сигнали и упуте које користе разни уређаји (монитори, принтери…) да би
произвели појаву коју ми називамо бојом. Сaстава
Color management
мора моћи
направити сљедеће ствари; мора знати коју боју означавају дате RGB и CMYK
вриједности те осигурати конзистентни доживљај боје неовисно о уређајима на којима
се иста репродуцира. Ову другу ставку понекад је тешко постићи с обзиром да сви
произвођачи уређаја не користе једнаку технологију и терминологију, иако су основне
поставке
Color management
релативно једноставне.
2.2. Монитори
CRT (Chatode ray tube) мониторо:
Класични CRT монитори раде на принципу катодне цијеви унутар које је загријана нит
која се налази у вакумској стакленој цијеви. Катодно зрачење односно ток електрона
ствара електронски топ. Екран CRT монитора прекривен је фосфорним материјалом
који свијетли ако је "погођен" електроном. Фосфорни слој се састоји од црвених,
зелених и плавих зона помоћу којих се добива боја. Слика се састоји од вертикалних
редова хоризонтално подјељених у пикселе. Свјетлина сваког од фосфора контролише
се помоћу катодне цијеви.Боје на CRT монитору настају адитивном синтезом у оку од
основних боја (црвена, зелена и плава). CRT монитори подржавају више резолуција,
чија квалитета зависи о величини пиксела. Од величине и броја пиксела (
Dot pitch
))
зависи квалитета слике и њезина оштрина. Брзина освјежавања (
Refresh rate
)) означава
колико пута се слика на монитору исрцтава у току једне секунде. Препоручена
вриједност освјежавања је 85Hz. Појам дубина боје (
color depth
) односи на број битова
којим се описује један пиксел. Што је већа дубина боје то монитор може приказати
више боја и нијанси. Данашњи CRT монитори су способни приказати 16,777,216 (32
bit, True Color)) боја и нијанси.
LCD (liquid crystal display)
Први LCD монитори произведени су 1971. године, а раде на принципу промјене
поларизације свјетлости помоћу течних кристала који су под одређеним напоном.
Течни кристал је желатинска маса, смјештена између прозирних електрода. Под
дјеловањем управљачког напона на електроде, честице кристала се оријентишу у
одређеном смијеру те пропуштају само одређени дио свјетлосног спектра.
Пропуштањем жељеног дијела спектра и блокирањем нежељеног одређује се
интензитет и боја свјетлосног елемента (пиxела) и на тај начин се генерише слика.
Слика се формира освјетљавањем линија екрана, док се не исцрта цијела слика. LCD
монитори су направљени тако да најбоље резултате дају на једној резолуцији која
7
бојом у RGB саставу. Резултат је профил монитора – табела помоћу које се
конвертирају RGB боје монитора у L*а*b* вриједности. При профилирању потребно је
водити рачуна о контрасту и освјетљењу, као и амбијенталном свјетлу. Наведени
параметри требали би остати константни у току профилирања.
Слика 2. Детаљ табеле профила, бројеви боја могу варирати од 27 до 32 000 зависно о
прецизности профила
Кад је монитор калибрисан, програм за карактеризацију омогућује спремање
профила боја Профили монитора описују како монитор тренутно репродуцира боју те
помоћу њих у другим апликацијама (нпр. Photoshop) одређујемо правилне поставке
боја слике. Код монитора калибрација и карактеризација монитора односе се на један
процес. Калибрација је битна да би се добило најбоље могуће стање уређаја, у којем он
има максималан гамут боја и конзистентну непромјењиву репродукцију боја. Ако
монитор није калибриран то се посебно одражава на приказ подручја слике која су
изразито тамна или изразито свјетла. На лоше подешеним мониторима до изражаја
долази лош контраст или је тешко разликовати детаље који се налазе у тамном
подручју (размазане сјене без детаља), односно у свијетлом подручју (долази до
губитка оштрине свијетлих облика на свијетлој подлози).
Перформансе монитора мијењају се и опадају с временом па је зато потребно
мониторе периодички калибрирати како би били у стању константно продуцирати
једнаке вриједности боје те како би одговарали направљеном профилу. CRT мониторе
потребно је често рекалибрирати због нестабилност фосфорних елемената који утичу
на промјену боја. Уколико је тешко или немогуће калибрирати према неком од
стандарда, можда је монитор престар и изблиједио.
[4] Калибрација-монитора, (Соче Жана ,Шилић Луција) [Преузето 02.Маја.2014]
