Vestine komunikacije

Psihološke komponente
uspešnog razgovora
(uvod u pravni /
advokatski intervju)
U uvodu svoje knjige „Veštine intervjuisanja” G. Brekvel (Breakwell, 2007)
kaže: „Biti dobar intervjuer znači mnogo više nego postavljati pitanja na
koje želimo da dobijemo odgovor. Biti uspešno intervjuisana osoba znači
mnogo više nego odgovarati na postavljena pitanja”. Tekst koji je pred
vama upravo će se baviti osvetljavanjem onoga što je „mnogo više” od
postavljanja pitanja i odgovora na njih.
Ali, krenimo redom.
Šta je intervju?
Intervju se definiše kao razgovor koji ima poseban profesionalni cilj,
odnosno kao „profesionalnim ciljem usmereni razgovor dve osobe
koje imaju međusobno komplementarne uloge” (Berger, 2009). Ili,
najjednostavnije rečeno „intervju je razgovor sa svrhom ili ciljem
(Matarazzo, 1965). Ovakva vrsta razgovora koristi se u mnogim
8 VEŠTINE KOMUNIKACIJE – PRAVNI INTERVJU
profesijama, a posebno u onima koje imaju za cilj da pomažu ljudima u
nevolji. U ovim profesijama koje se nazivaju „pomažućim” (medicinari,
psiholozi, socijalni radnici, pravnici) koriste se različite vrste intervjua
koje imaju svoje posebne strategije i svoje posebne ciljeve.
Postoji više vrsta intervjua i oni se grupišu prema ciljevima, prema fazama
razgovora i prema strukturi.
U odnosu na ciljeve razlikuju se, na primer, psihološko/psihijatrijski
intervju, policijski intervju (informativni razgovor), pravni intervju,
intervju prilikom zapošljavanja. Jasno je da su ciljevi ovih intervjua sasvim
različiti.
Što se tiče faze razgovora intervju može biti kontaktni (to je obično
prvi susret sa klijentom tokom koga se intervjuer i klijent upoznaju i
uspostavljaju kontakt). Svaki sledeći razgovor predstavlja produbljeni ili
tekući intervju. Po obavljenom poslu intervjuer vodi tzv. završni intervju.
Intervjue možemo razlikovati i u odnosu na strukturu, odnosno na
aktivnost intervjuera. Razlikuju se tzv. nedirektivni intervju (upotrebljava
se u nekim posebnim psihoterapijskim postupcima i u takvom intervjuu
klijent je glavni vodič kroz razgovor), polustrukturisani i strukturisani
intervju. U ova dva poslednja intervjua postoji jasna struktura, sadržaj je
unapred određen i „sve konce u rukama” drži intervjuer. Pravni/advokatski
intervju spadao bi u polustrukturisani ili strukturisani intervju.
Ciljevi pravnog/advokatskog intervjua mogu biti različiti, a najvažniji su:
prikupljanje relevantnih informacija, uspostavljanje odnosa poverenja
sa klijentom, procena „psiholoških snaga” klijenta, pružanje pouzdanih
pravničkih informacija klijentu. Zbog toga osnovne elemente pravničkog/
advokatskog intervjua čine:
ƒ intervjuer,
ƒ stranka/klijent,
ƒ komunikacija između intervjuera i klijenta