Vežbanje

UVOD

Vežbanje je aktivnost koju muzičari najviše primenjuju kako bi postigli svoje ciljeve i profesionalni izvođački nivo. Iako postoje različita shvatanja o tome kako i koliko bi trebalo da se vežba za što bolje rezultate, ono što je sigurno jeste da je vežbanje van svake sumnje neizbežna i neophodna dužnost čoveka koji hoće da se bavi muzikom.
Veliki broj nastavnika misli da učenici znaju kako se pravilno vežba pa im ne objašnjavaju važne elemente kvalitetnog vežbanja. U ovom slučaju učenik i roditelj gledaju samo na vreme provedeno svirajući, pripremom instrumenta itd. – što je očigledno i važno ali nije od presudnog značaja. S druge strane postoje i nastavnici koji pre nego što ostave učenika da radi sam, razjasne neke probleme vezane za kompoziciju i pokažu kako treba pristupiti određenim muzičko-tehničkim problemima sa kojima će se učenik susresti u datoj kompoziciji.
Važan element vežbanja čini i prostor u kom se vežba, i ljudi koji se u njemu nalaze (ne nalaze) što je u velikoj meri povezano sa muzičkim žanrom i sa nivoom muzičke veštine, npr. deca obično vežbaju u prisustvu roditelja dok profesionalni klasični muzičari vežbaju sami, s druge strane imamo i džez, pop, rok ili bluz muzičare koji uz to što vežbaju sami, često praktikuju i tzv. džemovanje sa drugim muzičarima (što najviše služi isprobavanju unapred izvežbanih pasaža ili pokreta u realnoj situaciji bliskoj stvarnom izvođenju pred publikom).
Postoje i aktivnosti koje nam se na prvi pogled čine sporednim, ne toliko važnim i pitamo se da li su one uopšte deo vežbanja (kao što su primena Aleksanderove tehnike, sviranje bez kontakta sa instrumentom, analiza tuđeg ili svog snimka itd.), ali pošto je rezultat povezan i sa tim aktivnostima, one se svakako ubrajaju u proces vežbanja.

Neki vidovi vežbanja su prijatniji i manje naporni od drugih. To se najviše može videti onda kada se s jedne strane svira sa puno koncentracije, kada postoji unapred određen cilj (promišljeno vežbanje), i s druge strane kada se bezbroj puta prosvirava cela kompozicija bez fokusa na određene delove tj. bez cilja (nepromišljeno vežbanje). Zbog toga, pravilno bi bilo da se pre vežbanja postavi cilj koji je malo iznad trenutnog nivoa, i što više povratnih informacija integrisati u sledeći pokušaj. Ovaj proces je jako naporan i zahteva mnogo truda i koncentracije, zbog toga moramo sebe stalno motivisati na vežbanje. Posle ovoga se može zaključiti da se vežbanje može sprovoditi u ograničenom vremenskom periodu i to kod odraslih od četiri do pet sati dnevno, bez izazivanja psiholoških i fizioloških “sagorevanja” na duže staze.
Jedna od stvari koje nam pruža vežbanje jeste, da nam ne omogućava samo da izvedemo određenu kompoziciju, već nam pomaže da razvijemo mentalne predstave koje omogućavaju mentalnim i fizičkim veštinama da se prenesu s jednog komada i nivoa težine na sledeći. Zahvaljujući tome sledeće kompozicije sa sličnim muzičko-tehničkim problemima ćemo brže savladati. Taj proces je spor, unapređuje se učenjem novih, postepeno sve težih i strukturalno različitih kompozicija. Vežbanje vodi i ka sužavanju dijapazona mogućih varijanti izvođenja, što se ogleda u izvođenju vrhunskih izvođača tako što će kod njih razlika između izvođenja iste kompozicije biti mala (barem što se tiče dinamičkog i vremenskog parametra), široj publici i neprimetna.

Vežbanjem se kod muzičara javljaju i neke fiziološke promene po kojima bi se čak i moglo reći koji instrument određena osoba svira, npr. žuljevi na jagodicama leve ruke odaju gudača, jake i isturene usne nagoveštavaja svirača na limenom duvačkom instrumentu itd.
Pored ovih očitih promena, prisutne su i one koje nisu vidljive, npr. pevači i duvači imaju znatno veći vitalni i ukupni kapacitet pluća, iako se ta promena javlja samo usled ispoljavanja svog uobičajenog vida ponašanja.
Na žalost pored ovih neizbežnih promena javljaju se i one koje mogu postati zloćudne, jer mogu dovesti do problema sa skeletno-mišićnim sistemom, kožnim oboljenjima, hroničnim bolovima itd. Među tim problemima se najčešće javljaju gubitak sluha i trema, ali i problemi karakteristični za svaki instrument usled njihove konstrukcije ili tehnike sviranja.
Zajedno sa fiziološkim, nastaju perceptualne i psihomotoričke adaptacije koje su veoma specifične, jer se ne prenose na ostale oblasti već ostaju na onom koji je uključen u sam proces vežbanja, npr. istraživači motorike otkirili su da pijanisti mogu da lupkaju prstima brže i preciznije nego kontrolni učesnici, ali se ta prednost ne prenosi na pete (Keele, Pokorny, Corcos & Ivry, 1985.)
Kao što sam već ranije napisao, odrastao čovek može koncentrisano vežbati od 4 do 5 sati. Iz ovoga možemo zaključiti da povećanje dnevne kvote vežbanja neće biti od velikog značaja, zato što je za delotvorno vežbanje potreban mentalni napor a kapacitet ljudske pažnje je ograničen. Kod dece tj. početnika broj sati je manji i to daje odgovore za velike promene u trajanju vežbanja u početničkim danima pa sve do početka karijere. Posle savladanih muzičkih i tehničkih veština, u centar interesovanja može doći njihovo održavanje, za šta je potrebno manje vežbanja. Često se dešava da se izjave izvođača u ovoj fazi (da malo vežbaju ili da ne vežbaju) pogrešno protumače, jer je moguće da im je koncertiranje, povremeno prosviravanje – koje oni sami ne smatraju vežbanjem – dovoljno za održavanje veštine. U poznim godinama, potrebno je čak i više vremena kako bi se izborili sa negativnim pojavama starenja koje se konstantnim vežbanjem tokom života mogu i odložiti. Sve u svemu, ne uzimajući u obzir individualne slučajeve sa ogromnim urođenim talentom, količina promišljenog vežbanja se preslikava u ostvaren nivo veštine, međutim nije kvantitet vežbanja jedino važan već i kvalitet.