Сандро Ботичели
Рана ренесанса у Италији назива се кварзтоћенто и обухвата 15. век. Олике ране
ренесансе су: нема јавих контраста, ветлости и сенке, форма се дефинише линијом и
јаком контуром, а боја је секундарни елемент, доминира реални портрети уводи се
психологитација ликова. Један од најзначајнијих уметника тог периода био је Сандро
Ботичели.
Ботичели је био италијански сликар фирентинске школе раног ренесансног сликарства.
Под утицајем претходника, сликао је теме из грчке митологије и алегоријске слике у
духу хуманизма. Сандро Ботичели, Алесандро Маријано Филипепи, рођен је у
Фиренци 1. марта 1445, а умро 17. маја 1510. Надимак „Ботичели“ добио је од старијег
брата и означи „мало буре“. Он је на почетку учио златарски занат, али га је отац
повезао са Филипом Липијем и у његовој школи је провео три године. У периоду од
1465. до 1470. године Ботичели слика неколицину слика Богородице. Папа Сикст IV га
је 14881. године позвао да слика Сикстинску капелу заједно са другим уметницима.
Лоренца де Медичи је преминуо 1492. и тада се завршило златно доба фирентинског
сликарства, а почели су друштвени и религијски нереди. То је било време када је
Фиренцом завладао противник династије Медичи и идеја ренесансе, свештеник и
проповедник Ђироламо Саванарола. Под његовим утицајем, Ботичели је сликао само
религијске теме.
Sredinom 15. veka u Italijanskom slikarstvu posebno se ističe utisak trodimenzijonalnosti.
Tu je posebno značajan slikar Sandro Botičeli. Na slici „Proleće“ Botičeli je zanemario
modelaciju oblika i dubinu prostora i svu pažnju je usredsredio na bočno kretanje figura i
linearno povezivanje oblika i talasasti tok linearnih ritmova. „Пролеће“ је прва слика где
Ботичели слика грацилне ликове лепих, издужених девојака у идеализован амбијент
намерно избегнутих дубина и пластицитета сведеног на минимум. Ликови су опет
стављени у нестварни пејзаж, потпуно осветљен без реалног извора светла. Ипак,
њихова одећа је препуна детаља и богата наборима, потпуно лепршава. Ботичели је
био мајстор у приказивању тканина.
„Рађање Венере“ је у потпуности у домену пређашњих дела, дакле све лепршаво, без
детаља у надреалном окружењу без извора светла. Али, средишњи лик Венере постао
је персонификацијом женске лепоте и предлошком у приказивању не само Венере,
него свих лепих жена. С обзиром да је Ботичели имао одбојност према браку и никада
се није оженио, многи сматрају да је био заљубљен у Симонету Веспучи, удату
племкињу, те да је управо она била инспирација за ово дело. Ово је једино митолошко
дело које му црква није уништила.
„Венера и Марс“ приказан је Марс, бог рата, како лежи уморан од битки које је водио,
док је са друге стране приказана његова жена Венера која бди над њим, сигурна у
њихову љубав и своју моћ. Постоји теорија да је инспирација за ово дело била слика на
којој је приказано венчање Александра Великог и Роксане.
Маја Маглаић III2
