ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ и СИСТЕМАТИКА ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

Објективно грађанско право

је део правног система који уређује субјективна грађанска

права (грађанскоправне односе). Све грађанскоправне норме сврставају се у неколико
целина које имају своје називе: општи део, облигационо, стварно, породично,
интелектуално, наследно, лично право.

Грађанско право

је заједнички назив за све споменуте целине.

Општи део

грађанског

права садржи норме које су заједничке посебним деловима (свим или некима), а нарочито о
правилима (законским, обичајним) којима се уређују грађанскоправни односи и по којима се
суди у случају спора, о имаоцима субјективних грађанских права, о чињеницама из којих
настају та права итд.

Облигационо

уређује односе у којима ималац права може захтевати од другог лица

(дужника) предају неке ствари, исплату суме новца, чињење, нечињење.

Стварно

право уређује право својине и друга права која за свој објект имају ствар.

Породично

садржи правила о имовинским и неимовинским односима у породици.

Интелектуално

удређује тзв.умну и индустирјску својину, тј.права која за свој објект имају

интелектуалну творевину.

Наследно

уређује наслеђивање-прелаз права и обавеза са умрлога на његове наслендике.

Лично

садржи одредбе о правима на личним добрима.У најновије време из система облиг.

права издваја се врло значајна грана

Трговинско право

, са својим бројним изданцима који се

временом све више и сами осамостаљују (поморско,ваздухопловно право).

ПОЈАМ

Грађанско право уређује, с једне стране, тзв. статусе (правне положаје) субјекта, човека и
организација, а с друге, правне односе. Регулисани правни односи спадају у разне области
живота (породични живот, предузетништво, најамни рад), настају поводом разних објеката
и различите су природе.

СТАТУСНА МАТЕРИЈА

Статус човека и организације чине њихова

својства

(атрибути) која су важна за

учествовање у грађанскоправним односима- име, фирма, пребивалиште, боравиште,
држављанство, као и

правно важне способности

или

неспособности

-правна, пословна,

радна, тестаментална, деликтна.

РАЗНОВРСНОСТ РЕГУЛИСАНИХ ОДНОСА

Неки делови грађанског права усмерени су на уређивање таквих група међуљудских односа
које у животу чине заокружене целине. Из назива тих животних целина изведени су и
називи тих делова грађанског права (

породично

право, нпр. по томе што организује односе у

породици,

трговинско

-трговинску делатност,

радно

-организовани рад,

стамбено

-домен

становања).

-Поједини делови грађанског права носе називе управо по томе поводом чега се
успостављају њима одређени односи (права и обавезе).

Стварно

праву, нпр. уређује односе

поводом ствари,

лично

право-поводом личних добара,

право творевина ума

-поводом

творевина ума, итд.

-С обзиром на њихову

природу

, односи регулисани грађанским правом су имовински или

неимовински. Велики део економских односа чине робно-новчани односи: у њима се јавља

роба

као производ људског рада који се размењује на тржишту или пак услуга;

новац

се

јавља и као платежно средство-код кредитних послова, или као богатство- код послова
улагања у банку. Делови грађанског права који уређују такве имовинске односе приказују се
као правна надградња над економском основом, а називају се

грађанско имовинско право.

-Грађанско право регулише односе и поводом ствари које нису роба, поводом чинидби које
нису услуге, као и односе у којима се новац не јавља ни у једној улози. Заштита права
својине, нпр. предвиђена је обавеза повлачења неистините тврдње која нарушава углед лица
и сл. Сходно неимовинској природи таквих односа делови грађанског права који их
регулишу зову се

неимовинско грађанско право

-Имовински односи претежу у грађанском праву. Главнина неимовинских односа спада у
област породичног права, личног права и права творевина.

ГЛАВНЕ СИСТЕМАТИКЕ

Систематика

је начин разврставања права у делове. Двема тада главним систематикама,

које су већ постојале као систематике целог правног поретка ``

институционој

`` и

јуснатуралистичкој

``, придружила се почетком 19.века ``

пандектна

`` систематика.

Институциона

систематика (од 2 до 19века). Гласи:све право се односи или на

лица(

personae

), или на ствар (

res

), или на тужбе (

actiones

Природноправна

школа служила се (17-18-19 век) систематиком заснованом на

принципу: право треба тако груписати да се иде од ужег и простијег ка ширем и сложенијем,
од права које се односи на човека, ка ономе о све ширим и сложенијим његовим
заједницама.

Пандектна

названа је по истоименим немачим уџбеницима грађанског права из 19века.

Подела грађанског права је петоделна:општи део, стварно, облигационо, породично и
наследно.
Општи део чини оно што је заједничко важи и за све остале делове. Облигационо и стварно
право раздвојени су по врсти и дејству субјективних права: прва су права тражења са

релативним

дејством, а друга права власти,

апсолутног

дејства. Породично и наследно

право разликују се по регулисаним ситуацијама, које у животу чине целину: код првог, то је
брачна или породична заједница, код другог односи поводом смрти лица.

У нашој

науци и настави пандектна систематика представља једину систематику

грађанског права, а законодавац се служи њоме утолико што облигационо право, наследно и
др. третира као засебне заокружене делове.

ИЗВОРИ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА КОД НАС

-После ослобођења укинути су сви грађанскоправни прописи затечени на тлу Југославије,
како предратни тако и окупаторски.

Законом о неважности правних прописа

донетих пре

6.4.1941 и за време непријатељске окупације.
Овај закон различито уређује две хипотезе:
А)

Предратни прописи

губе правну снагу за период после 6.4.1941. али се не дира у њихов

карактер извора права за период пре 6.априла, тако да они за тај период задржавају правну
снагу и са гледишта новог поретка. Пресуде које су донете на основу ових истих прописа
после 6.4.1941, оне су са гледишта новог поретка изгубиле ослонац у законодавству и по
томе би требало и саме да изгубе правну важност, али такво решења ипак није прихваћено у
закону. На основу њих заснована стања са којима се рачуна и да би често већа штета била од
њиховог мењања него од њиховог респектовања. Зато је прописано да ове пресуде не губе
важност аутоматски, али да заинтересовано лице може то захтевати у судском поступку у
року од годину дана од дана ступања на снагу споменутог закона о неважности старих
прописа, под условом да је пропис на основу којег су донете у супротности са новим
позитивним правом и начелима новог уставног поретка.
Б)

Окупаторски прописи

се сматрају непостојећим, узима се као да никада нису ни били

донети. Сходно томе, требало би да изгубе правну важност и све пресуде и друге одлуке
које су на основу њих донете, али је из истих разлога као у претходној хипотези усвојено
решење по којем оне

остају на снази

уколико од стране заинтересованих лица не буду

нападнуте у року од годину дана од дана ступања на снагу закона о неважности старих
прописа.

-Законом је решено и питање права по којем ће се судити у будућности, до доношења нових
прописа, и то тако што су судови овлашћени да из укинутих прописа примењују она правила
за која нађу да су у складу са новим позитивним правом и начелима новог уставног поретка,
а кад је старо правило са ове тачке гледишта неупотребљиво, сами поставе ново, које по
њиховој оцени најбоље одговара духу новог поретка.Суд је оваквим решењем стављен у
положај близак

законодавчевом

, да ствара ново право.

-Према решењу које је усвојено у нашем првом

Уставу од јануара 1946

, законско уређење

материје грађанског (приватног) права је у савезној надлежности, што је иначе случај са
свим државама које имају федеративно уређење.
Изгласан је

амандман ХХХ

на устав СФРЈ, чија ће садржина касније ући у устав СФРЈ од

1974

год,којим је питање законодавне надлежности из основа другачије решено.

-По том решењу за федерацију је задржан само један мањи део надлежности и то

облигационо право

својим претежним делом и

стварно право

једним мањим делом, док је

све остало прешло у надлежност република, а у Србији материја која више није у савезној
надлежности је својим далеко највећим делом у надлежности аутономних покрајина, које
пре амандмана од 1971. у овој области нису имале ни симболичну надлежност. Уместо шест
предратних правних подручја (која су називана ``правним федерализмом најгоре врсте``)
смо добили

осам

(од чега 3 у Србији).

Непримереност уставног решења од 1974

. потребама земље јасно показује и карактер

разлика које су се појавиле између републичких законодавстава у дотле јединствено
уређеном наследном и породичном праву. Само се за један њихов мали број може рећи да је
у некој корелацији са особеностима федералних јединица, а у свом далеко претежном делу
резултат су чистог правног волунтаризма. У истом питању једне ребулике имају једно
решење, друге друго, треће евентуално треће, у другом питању комбинација република је
друга, у трећем трећа.

Крајем 80

-тих година овај ретроградни процес у Србији заустављен је, и републичким

уставом од 1990

.године прописано је да се материја грађанског права, која је у надлежности

Републике, уређује јединственим прописима важећим на целој њеној територији. За савезну
државу Уставом СРЈ задржано је облигационо прао у потпуности као и ``основе својинско-
правних односа``, што ће тек у законодавној пракси бити ближе одређено.

ФИЗИЧКА ЛИЦА- правна способност

Физичко лице

је човек као правни субјект, тј. ималац правне способности. У савременим

законодавствима сва људска бића су правни субјекти и сва имају исти обим и квалитет
правне способности, без обзира на пол, узраст душевно стање, телесно здравље, националну,
расну или верску припадност.
У прошлости су постојали системи у којима су читаве

категорије људи биле лишене

правне способности (робови у старом Риму) или је обим њихове правне способности био
ужи у односу на друге категорије грађана (кметови у феудализму, нижи феудалци у односу
на више).
У нашем и осталим савременим правима правна способност грађана је

општа

(имају је сви

без разлике, од рођења до смрти, и за сваког је истог обима у току целог живота), што чини
да се понекад изједначава човек као биолошка јединка са физичким лицем, које као правни
појам претпоставља двоје:

човека као биолошку јединку

правну сопособност коју она

поседује

на основу признања од стране правног поретка.

-У извесној мери и под одређеним условима правну сопосбност има већ

људски зачетак

(без обзира на своју старост). Правило римског права, по којем се зачето дете сматра
рођеним ако је то у његовом интересу и под условом да се живо роди (

Nasciturus

)

прихватају сва савремена права, посебно кад у питању наследна права. Ово правило се
налазило и у

Општем имовинском законику за ЦГ

. Још нерођеном детету може бити

постављен старалац, са задатком да се стара о заштити његових права, посебно ако би она
могла доћи у сукоб са интересима родитеља или већ рођене деце.

ПОТПУНА

(истовремено и општа)

ПРАВНА

способност, на основу које су појединцу

доступна ( под прописаним условима ) сва права која правни поредак познаје, стиче се
рођењем, под условом да је дете рођено живо. Како је пак то редован случај, законска је
претпоставка да је дете живо рођено а ко (у циљу остварења неких својих интереса) тврди
супортно, то мора и доказати, тј. да је дете рођено мртво.
Као услов за стицање правне способности нека страна законодавства захтевају и

виталност

детета

, његову способност да живи, а таквим се сматра ако с обзиром на своју телесну грађу

није унапред осуђено на смрт.
Према једном становишту за стицање правне способности захтева се да новорођенче има

људски облик

(да није рођено као наказа, монструм).

Члан 36.Србијанског грађанског законика, предвиђа да ``под именом лица(особе) узима
закон свако

човечје створење

`` при чему је овај израз тумачен као захтев да ``створење има

човечији облик``, и да монструм није човечије створење. Ово становиште је с правом

одбачено

, не само због тога што је тешко повући границу између нормалног и ненормалног,