УВОД
Морал –од лат. Mos,pl.mores,има исто етимолошко и стварно значење као и грчка
реч ethos(običaj,vladanje,ponašanje)Moрално понашање означава опште понашање
примерено обичајима.У обичајима појединаца и група (народа) манифестују се
одређена ,предајом учвршћена,од друштва прихваћена и за друштво важна правила
и норме понашања са самим собом,с другим особама и природом.
Морална свест или моралност по Роту није посебан мотив,али педставља важну
општу покретачку снагу човека која долази до изражаја у великом броју
људских поступака.Она је најважнији резултат процеса социјализације,учења. У
процесу социјализације деловањем различитих социјалних чинилаца,појединац
стиче друштвено важне облике понашања и развија се у личност .Морална свест
се састоји у уверењу о томе шта је добро и правилно а шта није.
Морална свест или моралност је појам којим се обухватају три компоненте-
интелектуална,емоционална и вољна.
Под интелектуалном компонентом подразумевају се морална схватања или
уверења људи,стандарди које они прихватају и према којима своје и туђе
поступке и намере оцењују као добре или рђаве,исправне, неисправне.
Под емоционалном компонентом мисли се на склоност појединца да доживи
морална осећања као што су стид,осећање кривице,кајање, осећање поноса...
Конативна или вољна компонента састоји се у спремности појединца да у
одговарајућим ситуацијама учини оно што сматра да треба да чини,да се уздржи
од чињења неисправног.
Високо развијена морална свест значи да су све три компоненте подједнако
развијене
РАЗВОЈ МОРАЛНЕ СВЕСТИ
О развоју моралне свести постоји већи број психолошких теорија.
Најзаступљеније су психоаналитичка ,теорија социјалног учења и когнитивно-
развојне теорије.
Према психоаналитичкој теорији Сигмунда Фројда,основне карактеристике
моралне свести су несвесне. Њихов развој се одвија у првих пет,шест година
живота интернализацијом,посредством различитих механизама одбране,
моралних правила и норми које заступају родитељи.Емпиријска основа на којој
психоаналитичари граде своју теорију моралног развоја потиче из терапеутске
праксе. Према класичној Фројдовој теорији,развој моралности састоји се у
формирању суперега и его-идеала и одвија се кроз четири општа ступња-
орални,анални,фалусни и генитални.Темељи моралности постављају се током 5-
6 година живота и највећим делом су несвесни и ирационални.У њиховом
уобличавању учествују механизми одбране-интројекција, идентификација
,потискивање,сублимација.Идентификација је најважнији механизам јер се
њоме у личност детета преносе забране,прописи и вредности значајнијих
одраслих особа.
Теоретичари социјалног учења говоре о формирању моралне свести која се
састоји у интернализацији забрана и прописа.До интернализације долази
посредством различитих механизама учења,каошто су класично инструментално
условљавање,учење по моделу.Контрола понашања врши се спољашњим
непосредним кажњавањем и награђивањем,да би контролом путем страха од
казне и жеље за наградом дошло до праве унутрашње контроле.За теоретичаре
социјалног учења најважнији подаци за уобличавање и проверавање поставки о
моралности јесу он који су добијени у лабораторијским експериментима са
децом.У једном типичном ксперименту се дете уводи у лабораторију и пред
њега се стави неколико играчака.У тренутку кад дете посегне за играчком уводи
се експериментални услов чији се утицај испитује:нека казна,различита
образложења.Када се заврши стварање експерименталних услова,следи тест
искушења:дете се оставља само са играчкама,а истраживач непримећен
посматра његово пнашање(да ли узима играчку и колико често)На основу
таквих показатеља мери се снага опирања искушењу.Осим опирања искушењу,
као показатеље чврстине савести,интернализације забрана,теоретичари
социјалног учења користе и осећаје кривице,варања,самокритичност,различита
понашања после преступа.
У другој врсти експеримената уводе се узори-модели различитих особина и
понашања и посматра се колико ће их деца подржавати.
