Psihologija - uvod
za nepsihologe
1. semestar
Bojana Škorc
Fakultet likovnih umetnosti
[email protected]
Beograd, Rajićeva 10
Lista pitanja
1. Smisao nauke i psihologije
2. Svest kao predmet psihologije sprema se iz „Naše namere i osećanja“
3. Nesvesno kao predmet psihologije sprema se iz „Naše namere i osećanja“
4. Ponašanje kao predmet psihologije sprema se iz „Naše namere i osećanja“
5. Organske osnove psihičkog – Mozak
6. Odnos nasledja i sredine
7. Nasledni faktori
8. Sredinski faktori
9. Inteligencija
10. Raspodela inteligencije
1
11. Struktura inteligencije
12. Uticaji na inteligenciju
13. Psihologija ličnosti – teorije crta
14. Tipovi i tipologije
15. Jungova tipologija
16. Temperament
17. Karakter
18. Teorije ličnosti - Frojd
19. Jungova teorija ličnosti
20. Teorija ličnosti Eriha Froma
21. Levinova teorija polja
22. Emocije (osećanja)
23. Afekat i afektivni ton
24. Činioci emocionalnog razvoja i dečije emocije
25. Teorije emocija
26. Kognitivni faktori i emocije
27. Motivacija i uzročnost ponašanja
28. Homeostazis ili ravnoteža
29. Podela motiva
30. Glad i žeđ
31. Seksualni motiv
32. Roditeljski motiv
33. Hijerarhija motiva Abrahama Maslova
34. Kriterijumi normalnosti
35. Neuroze
36. Psihoze
37. Mentalna higijena i terapija
38. Učenje
39. Pamćenje
40. Kreativno mišljenje (sprema se iz “Kreativnost u interakciji”)
41. Konvergentno i divergentno mišljenje (sprema se iz “Kreativnost u interakciji)
42. Svest
43. Snovi
44. Meditacija
45. Hipnoza
46. Psihoaktivne supstance
2
zasnovanost nalaza je minimum oko koga se svi moramo slagati: činjenica je činjenica, a
kako će se naše tumačenje nadovezati na tu činjenicu je stvar teorije koju zastupamo.
POČETAK PSIHOLOGIJE
Psihologija se pojavljuje kao filozofska disciplina od samih početaka filozofije
kao nauke. Tačnije, u početku, u opštem shvatanju, istraživanje čoveka nije bilo odvojivo
od istraživanja sveta. Psihologija je bila filosofska disciplina koja se bavila ljudskom
dušom - onim što se u njoj nalazi, procesima koji se odvijaju u njoj i oko nje,
promenama, težnjama... U okviru filosofije nauka o duši koristila se postupcima koje je
imala na raspolaganju - spekulativnim mišljenjem i zaključivanjem.
Termin psiha je grčkog porekla i vezan je za pojam duše. Kao i njen latinski
parnjak
anima
, psiha znači dah - treba znati da je prevod drevnih pojmova na savremeni
jezik ograničen jer su značenja drevnih jezika opštija i potiču iz drugačijih iskustvenih
okvira. Identifikovanje duše sa nečim lakim, prozračnim, gasovitim ima drevne korene.
Kulture stare Kine, starog Egipta, Mesopotamije, Grčke i Rima, stara slovenska
verovanja, mnogobožačke religije i Hrišćanstvo, predstavljaju ljudsku dušu na sličan
način. Duša je naš dvojnik za vreme života i napušta nas u izuzetnim situacijama kao
„vetar, para, dim ili leptir, muva, ptica“ (Slovenska mit.). Shvaćena je kao jedan deo
čoveka koji se u budnom stanju i dok je čovek živ, nalazi vezan za telo ali noću dok
sanjamo, u toku religioznih ekstaza, u toku smrti, u toku putovanja duše – duša kao laka
koprena izlazi iz tela i kreće se po svetu. Stari Kinezi čak ne preporučuju naglo buđenje
spavača - može se desiti da duša ne stigne na vreme da se vrati. Jedan psiholog
figurativno govori „Svi negde jurimo, toliko jurimo da naša duša neće moći da nas stigne
pa ćemo ostati bez duše“ (Savić, 2006).
U simboličnom obliku duša se predstavlja kao vazdušasti oblik, često lebdeća i sa
krilima. Ona je povezana sa materijalnim svetom ali ima drugačije karakteristike –
prolazi kroz čvrste predmete, leti, postupa prema duhovnim a ne fizičkim zakonima i
slično. U slovenskom predanju ponekad zadobija oblik malenog čoveka prozirnog tela ili
deteta sa krilima. Među životinjama, nju simbolizuje leptir, lak, kratkog života ali biće
koje prolazi kroz metamorfoze i koje je večito zbog svoje promenjivosti. U Hrišćanstvu
4
će se leptir naći kao slika uskrsnuća i besmrtnosti kroz promenjivost stadijuma život –
smrt - vaskrsenje, zbog čega se ponekad sreće na ruci Hrista kao deteta (Slovenska
mitologija).
Shvatanja šta je duša su, naravno, veoma različita, kako kroz epohe, tako i kroz
ljudske zajednice. Ipak, postoje neka opšta mesta koja se kao univerzalne ideje ponavljaju
u većini ovih uverenja, kao što je to slučaj sa gasovitom prirodom duše. Duša se shvatala
kao složena celina koja se sastoji iz različitih elemenata – staro jevrejsko verovanje deli
dušu na dve težnje: višu (nebesku) i nižu (zemaljsku), dva principa (muški i ženski) koje
treba ujediniti u ruah (dah ili duh). Pitagora razlikuje psihu (životna snaga), osetljivost
(čulno opažanje) i nus (intelekt). Aristotel govori o pasivnom intelektu i aktivnom
intelektu koji stremi logosu (ideja, plamen uma) ili Bogu. Pneuma (spiritus) je kod
Rimljana princip života i misli – predstavljen kao vazduh koji gori čistom, nebeskom
vatrom. Sveti Pavle govori o duhu (pneuma), duši (psihe) i telu (soma). Kod svetog
Augustina srećemo duh i meso, tj. slojevitost duše, ideju da su različiti slojevi duše
poređani u nekakvom uređenom odnosu. U analizi simbolike boja Lišer (Lišer, M,)
pominje plamen duha kao simbol koji ima bogato polje značenja, on u jasnom plamenu
izbija iz ljudskog uma i zrači svetlost. Zajednički imenitelj teološkog razumevanja duše
bila je metafizika – ono što je nepristupačno naučnom metodu ostajalo je u međama
duhovnog sveta oko koga je podizan bedem oprezne bojažljivosti. Jedno od moćnih
sredstava za odvraćanje od promene, pa tako i novog, bilo je stavljanje radoznalosti na
listu poroka u srednjem veku. Zato je jedna od motivacionih pretpostavki novog veka bilo
rehabilitovanje i opravdavanje radoznalosti. Predmet radoznalosti novovekovnog čoveka,
postao je upravo sam čovek.
Da bi se dalje gradila istraživačka delatnost, vidimo, nauka je morala da sačeka
promenu klime u kojoj napreduje ljudska misao da bi se psiha (duša, duh, logos, pneuma,
ideja) našla u njenom fokusu.
Odvajanje psihologije od svoje majke filosofije je bio dug proces kome je teško
odrediti početnu ili krajnju tačku. Zato je dogovorno prihvaćeno da se rođendanom
psihologije smatra momenat otvaranja prve Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju
u Lajpcigu, u Nemačkoj, 1897. godine. Početak samostalne psihologije je momenat kada
je ona u svoje postupke uvrstila eksperiment ili empirijsku (iskustvenu) proveru svojih
5
kao kritiku ideju da se misao prozvodi kroz kretanje tela, tj. da su fizičko i mentalno
stanje povezani.
Rana istraživanja svesti pokušala su da kroz otvaranje lobanje i seciranje mozga
otkriju strukture duševnih mehanizama. Međutim, tako se stizalo samo do anatomije
mozga kao organa a otkrića na planu funkcionalne uloge mozga morala su da sačekaju
napredak naučne tehnologije i dvadeseti vek. Danas se istraživanja mozga vrše na živim
organizmima pa i na čoveku u slučaju kada ne izazivaju povrede. Pomoću njih je
prikupljeno mnoštvo dragocenih i neočekivanih nalaza o ovom najintrigantnijem delu
ljudskog tela.
Čovekov mozak je najveća tekovina evolucije na planeti. Spada u (funkcionalno)
najsloženiji organ koji je u stanju da izvrši veoma fine i složene operacije. Sastoji se od
10 – 12 biliona nervnih ćelija i ogromnog broja (120 biliona) potpornih ćelija koje ih
podržavaju.
Centralni i najsloženiji deo nervnog sistema čoveka je veliki mozak i to njegova
struktura nazvana kora. Podeljen je horizontalno (na levu i desnu hemisferu) i vertikalno
(na veći broj pod-struktura koje su hijerarhijski poređane).
Najvažniji deo velikog mozga je kora (cerebralni korteks) koji se naziva i siva
masa jer se sastoji iz sivih nervnih ćelija. Ovaj sloj je debeo oko 2mm i pokriva u
naborima površinu mozga. On je i informativni centar organizma jer se od ukupnog broja
nervnih ćelija 75% nalazi u kori velikog mozga.
Kada su istraživači pre pojave pozitivne nauke i eksperimentacije otvarali ljudsku
lobanju, ukazivale su se dve naoko identične strukture – mozak je podeljen na dve
vizuelno identične polovine. Međutim, istraživanja uloge ovih struktura su pokazale da su
one zadužene za različite operacije. Zato kažemo da su leva i desna hemisfera anatomski
slične, ali funkcionalno obavljaju različite zadatke. Vertikalna podela mozga sledi princip
«što više idemo - to su finije i složenije funkcije». Tako da zadaci koje obavlja produžena
moždina (najniže anatomski postavljena), na primer, spadaju u jednostavne, grube i brze
u odnosu na zadatke kore velikog mozga (najviše anatomski postavljena).
7
